Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrernog odbacivanja zahteva za zaštitu zakonitosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje. Vrhovni sud je neosnovano odbacio zahtev za zaštitu zakonitosti kao nedozvoljen, iako je bio izjavljen iz zakonom propisanog razloga.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nikole Treskanice iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. februara 2009. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nikole Treskanice i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 590/08 od 28. avgusta 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Sr­bi­je.
2. Ovu Odluku objaviti u ''Službenom glasniku Republike Srbije''.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Nikola Treskanica iz Beograda, preko punomoćnika advokata Dušana S. Obrenčevića iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 4. novembra 2008. godine blagovremenu i dopuštenu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 590/08 od 28. avgusta 2008. godine, ističući da su mu osporenim sudskim aktom povređena prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.
Kao razlog ustavne žalbe naveo je da je Vrhovni sud Srbije osporenim rešenjem odbacio njegov zahtev za zaštitu zakonitosti u parničnom postupku, kao nedozvoljen, iako je zahtev izjavljen upravo po jedinom osnovu po kom se može podići u smislu odredaba Zakona o parničnom postupku. Smatrajući da su osporenim rešenjem vrhovne sudske vlasti grubo prekršena njegova Ustavom zajemčena prava, jer se o izjavljenom zahtevu za zaštitu zakonitosti moralo odlučivati u meritumu, s obzirom da se radi o očigledno dozvoljenom vanrednom pravnom leku, predložio je da Sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi povredu Ustavom garantovanih prava podnosioca, kao i da pobijano rešenje poništi.

2. Prema odredbama člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru­ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra­vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila raz­log za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Član 36. stav 2. Ustava predviđa da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno­va­no­sti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno nje­govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu pismenu dokumentaciju priloženu uz žalbu podnosioca i ut­vr­dio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosud­s­kom sporu:
Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu br. P. 6813/05 od 13. decembra 2005. godine obavezan je tuženi Nikola Treskanica (ovde podnosilac ustavne žalbe) da na ime ″naknade u visini troškova korišćenja prostorija za stanovanje bez pravnog osnova″, isplati tužiocu Državna zajednica Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane – Vojna ustanova ''Dedinje'' Beograd iznos od 114.210,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. aprila 2004. godine pa do konačne isplate, kao i utvrđene troškove postupka (stav 1. izreke). Drugim stavom izreke ove presude odbijen je istaknuti prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca, kao neosnovan.
Postupajući po žalbi podnosioca ustavne žalbe, Okružni sud u Beogradu je svojom presudom Gž. 13373/07 od 28. novembra 2007. godine odbio žalbu kao neosnovanu, a osporenu prvostepenu presudu potvrdio.
Podnosilac ustavne žalbe je, preko punomoćnika, podneo 26. februara 2008. godine Republičkom javnom tužiocu predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv navedenih presuda, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP). Dopisom Gt. I br. 464/08. od 11. aprila 2008. godine, postupajući zamenik Republičkog javnog tužioca je obavestio punomoćnika podnosioca ustavne žalbe da neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne presude Okružnog suda u Beogradu br. Gž. 13373/07. od 28. novembra 2007. godine, jer je nakon razmatranja spisa i navoda u predlogu ocenio da ne postoje zakonski razlozi propisani odredbama čl. 414. i 417. ZPP, zbog kojih javni tužilac može izjaviti ovaj vanredni pravni lek. Dato je i uputstvo podnosiocu predloga da, ukoliko nije saglasan sa iznetim stavom, ima ovlašćenje da sam podnese zahtev za zaštitu zakonitosti nadležnom sudu, u roku od 30 dana od dana prijema ovog obaveštenja.
Podnosilac ustavne žalbe je 7. maja 2008. godine, preko Drugog opštinskog suda u Beogradu, izjavio Vrhovnom sudu Srbije zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu br. P. 6813/05 od 13. decembra 2005. godine i presude Okružnog suda u Beogradu br. Gž. 13373/07 od 28. novembra 2007. godine, i to zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ZPP. U zahtevu je detaljno obrazložio u čemu se, po njegovom pravnom shvatanju, ogleda nezakonito raspolaganje stranaka u parnici, na kome su nižestepeni sudovi zasnovali svoje odluke, uz predlog da Vrhovni sud Srbije izjavljeni zahtev usvoji i ukine osporene presude, a predmet vrati na ponovni postupak i odlučivanje.
Odlučujući o navedenom zahtevu za zaštitu zakonitosti podnosioca ustavne žalbe Vrhovni sud Srbije je svojim rešenjem Sgzz. 590/08 od 28. avgusta 2008. godine, zahtev odbacio kao nedozvoljen, sa pozivom na odredbe člana 421. u vezi člana 401. stav 2. tačka 5. i člana 404. ZPP. Na početku obrazloženja ovog rešenja, Vrhovni sud Srbije prvo konstatuje da je podnosilac ''izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ZPP, navodeći da je sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka''. U narednom stavu obrazloženja se navodi da je Vrhovni sud, odlučujući o dozvoljenosti zahteva za zaštitu zakonitosti, u smislu napred citiranih odredaba ZPP, ''našao da je zahtev nedozvoljen, obzirom da je izjavljen protiv odluka protiv kojih se po zakonu ne može podneti''; da se ″prema čl. 417. ZPP, zahtev za zaštitu zakonitosti može se podići samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 361. st. 2. tač. 5. ZPP, ako je protivno odredbama ZPP sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (čl. 3. st. 3.)″. U pretposlednjem stavu obrazloženja osporenog rešenja, Vrhovni sud ističe da ''u ovom slučaju, zahtev za zaštitu zakonitosti, koji je umesto Republičkog javnog tužioca izjavio tuženi, nije dozvoljen, obzirom da nije zasnovan na zakonskim razlozima zbog kojih se ovaj vanredni pravni lek može izjaviti, a na osnovu celokupnog činjeničnog i pravnog osnova proizilazi da presude protiv kojih je izjavljen nisu zasnovane na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka''.

4. Zahtev za zaštitu zakonitosti, kao vanredni pravni lek u parničnom postupku, uređen je odredbama čl. 413. do 421. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04). U članu 413. ZPP propisano je da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke po službenoj dužnosti ili na predlog stranke u roku od tri meseca (stav 1.). U stavu 2. istog člana zakona utvrđeno je od kada se ovaj rok računa, u zavisnosti da li se zahtev za zaštitu zakonitosti podiže protiv pravnosnažne odluke donesene u prvom ili u drugom stepenu, dok je stavom 4. istog člana propisano da zahtev za zaštitu zakonitosti nije dozvoljen protiv odluke koju je povodom revizije ili zahteva za zaštitu zakonitosti doneo sud nadležan da odlučuje o tim pravnim lekovima (Vrhovni sud Srbije).
Daljim odredbama ZPP propisano je: da o zahtevu za zaštitu zakonitosti odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 415); da zahtev za zaštitu zakonitosti protiv odluke iz člana 413. ovog zakona podiže javni tužilac određen zakonom (član 416.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ovog zakona (član 417.); da ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog, ovlašćena je da u roku od 30. dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti sama izjavi ovaj pravni lek (član 418.); da se o sednici na kojoj sud odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti obaveštava podnosilac zahteva, da se na ovu sednicu ne poziva stranka koja nije stavila predlog za izjavljivanje ovog pravnog leka, da ako sa sednice izostane podnosilac zahteva, raspravlja se o izjavljenom pravnom leku i odlučuje, da sednica počinje izveštajem izvestioca koji izlaže stanje stvari ne dajući svoje mišljenje o osnovanosti izjavljenog pravnog leka, posle toga čitaju se presude ili deo presude na koji se odnosi izjavljeni pravni lek, a po potrebi i zapisnici iz spisa, a zatim podnosilac zahteva obrazlaže izjavljeni pravni lek (član 420. st. 1. do 4.); da kada Vrhovni sud Srbije odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti, ispituje samo one povrede na koje je ukazao podnosilac zahteva (stav 1.), a ako u čl. 413. do 420. ovog zakona nije što drugo određeno, u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti shodno se primenjuju odredbe člana 397, čl. 400. do 406, 410. i 411. ovog zakona (član 421. st. 1. i 2.).
Prema odredbi člana 401. stav 2. tačka 5. ZPP, na koju se Vrhovni sud poziva u obrazloženju osporenog rešenja, revizija je nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti. U članu 404. ZPP predviđeno je da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja, nije učinio prvostepeni sud. U članu 405. ZPP propisano je da će revizijski sud presudom odbiti reviziju kao neosnovanu ako utvrdi da ne postoje razlozi zbog kojih je izjavljena, kao ni razlozi na koje sud pazi po službenoj dužnosti (stav 1.) te da revizijski sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava (stav 2.). Prema članu 406. stav 1. ZPP, ako utvrdi da postoji bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. st. 1. i 2. ovog zakona zbog koje se revizija može izjaviti, revizijski sud će rešenjem ukinuti u celini ili delimično presudu drugostepenog i prvostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje istom ili drugom veću prvostepenog ili drugostepenog suda, odnosno drugom nadležnom sudu.
Član 361. stav 2. tačka 5. ZPP utvrđuje da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je, protivno odredbama ovog zakona, sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3.). U članu 3. stav 3. ZPP propisano je da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.
Iz navedenih zakonskih odredaba proističe da je dispozicija za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti u parničnom postupku prvenstveno data nadležnom javnom tužiocu, kao državnom organu, koji pri tome može da postupa bilo ex officio ili na predlog stranke. Međutim, ovo ovlašćenje javnog tužioca nije ekskluzivne, odnosno isključive vrste, jer ga supsidijarno ima i parnična stranka, koja može sama da izjavi predmetni vanredni pravni lek u zakonskom roku, nakon što primi obaveštenje da javni tužilac, po njenom predlogu, neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti. Odredbom člana 413. ZPP propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može izjaviti protiv svake pravnosnažne sudske odluke, izuzev protiv odluke Vrhovnog suda donete po reviziji ili po zahtevu za zaštitu zakonitosti. Ovaj vanredni pravni lek se, u pogledu osnova, može izjaviti samo povodom učinjene apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ZPP, a odgovarajuće odredbe navedenog Zakona koje se odnose na postupak po žalbi ili reviziji mogu se shodno primenjivati na postupak po zahtevu za zaštitu zakonitosti isključivo ako u odredbama koje neposredno uređuju ovo pravno sredstvo nije šta drugo predviđeno.

5. Analizirajući osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije sa aspekta navedenih odredaba građanskog procesnog prava, Ustavni sud ocenjuje da njime nije na pravilan način odlučeno o izjavljenom vanrednom pravnom sredstvu podnosioca ustavne žalbe.
Iz obrazloženja ovog rešenja proističe da je Vrhovni sud našao da je podnosiočev zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen iz dva razloga. Prvo, ''obzirom da je izjavljen protiv odluka protiv kojih se po zakonu ne može podneti'' i, drugo, ''obzirom da nije zasnovan na zakonskim razlozima zbog kojih se ovaj vanredni pravni lek može izjaviti''.
Prvi razlog za ovakvo odlučivanje Vrhovnog suda u osporenom rešenju koji se vezuje za shodnu primenu odredbe člana 401. stav 2. tačka 5. ZPP, koja utvrđuje da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti, u konkretnom slučaju ne može se prihvatiti. Naime, u objektivnom smislu ne postoji istovetnost kod sudskih odluka koje se mogu osporavati revizijom i zahtevom za zaštitu zakonitosti, jer se u tom slučaju ne bi ni radilo o suštinski različitim vanrednim pravnim sredstvima. Citirana odredba iz odeljka o reviziji bi se, u smislu člana 421. stav 2. ZPP, mogla shodno primeniti i na postupak po zahtevu za zaštitu zakonitosti samo ukoliko posebne odredbe čl. 413. do 420. ne određuju šta drugo. Pri tome, član 413. stav 1. ZPP utvrđuje da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke, dok stav 3. istog člana propisuje da ovakav zahtev nije dozvoljen protiv odluke koju je povodom revizije ili zahteva za zaštitu zakonitosti doneo sud nadležan da odlučuje po tim pravnim lekovima. Pošto je presuda protiv koje je podnosilac izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti nesporno pravnosnažna i nije doneta od strane Vrhovnog suda u postupku po navedenim vanrednim pravnim lekovima, već od strane okružnog suda po žalbi, proizlazi da se svakako nije radilo o presudi protiv koje se predmetni zahtev po zakonu nije mogao podneti, kako je to zaključio Vrhovni sud.
U pogledu drugog razloga za odbacivanje zahteva podnosioca ustavne žalbe za zaštitu zakonitosti, takođe se ne može prihvatiti stav Vrhovnog suda da podnosiočev zahtev nije zasnovan na zakonskim razlozima zbog kojih se ovaj vanredni pravni lek može izjaviti. Iz priloženog zahteva podnosioca od 7. maja 2008. godine nesumnjivo proističe da je podnet upravo i jedino sa pozivom na učinjenu apsolutno bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ZPP, jer on smatra da su osporene odluke nižestepenih sudova zasnovane na pravno nedozvoljenom raspolaganju stranaka, konkretno tužioca. Ovu činjenicu (zakonskog osnova po kome je podnosilac supsidijarno izjavio zahtev) Vrhovni sud i sam konstatuje u uvodnom delu obrazloženja svog rešenja, a zatim i u obrazloženju navođenjem da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podići samo zbog navedene bitne povrede odredaba parničnog postupka. Iz tako postavljenih premisa, po oceni Ustavnog suda, ne može se izvesti zaključak o nedozvoljenosti izjavljenog pravnog sredstva.
Na osnovu navedenog, Ustavni sud ocenjuje da vanredni pravni lek koji je podnosilac izjavio nije a priori nedozvoljen, ni po kriterijumu sudskih odluka koje se njime osporavaju, ni po zakonskom osnovu po kom je podignut. Pošto isti, nesporno, nije ni neblagovremen, ni nepotpun, nije mogao biti podvrgnut procesnoj sankciji odbacivanja po članu 404. ZPP. Sasvim je drugo pitanje njegove osnovanosti, o čemu je trebalo da bude odlučeno nakon raspravljanja i ocene spornog materijalno-pravnog odnosa u njegovoj relevantnoj sadržini, odnosno meritumu. Suštinski, Vrhovni sud se u osporenom rešenju već izjašnjavao i u pogledu osnovanosti podnosiočevog zahteva, istakavši da ''na osnovu celokupnog činjeničnog i pravnog osnova proizilazi da presude protiv kojih je izjavljen nisu zasnovane na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka''. Time se zapravo ušlo u meritum, odnosno suštinu spornog pravnog pitanja, o čemu je, po sprovedenom postupku iz člana 420. ZPP, trebalo da se odluči ili presudom - u smislu odredbe člana 405. ili rešenjem - u smislu odredbe člana 406. stav 1. ZPP, a ne odlukom koja je isključivo formalne i procesne prirode.

6. Ocenjujući navode i razloge u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, a imajući u vidu sve prethodno izrečene konstatacije, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim pojedinačnim aktom - rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 590/08 od 28. avgusta 2008. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakva ocena je zasnovana i na praksi i kriterijumima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, prema kojima se pravo na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda prostire na sve faze određenog postupka, pa tako i na fazu odlučivanja o vanrednom pravnom sredstvu. Ukoliko sud nepravilno primeni procesno-pravne odredbe, odnosno učini ″proceduralnu grešku″ koja utiče na pravičnost suđenja ili primenjuje pravila postupka isuviše rigidno ili bez osnova odbije da razmatra suštinu podnetog pravnog sredstva, dolazi do kršenja prava na pravično suđenje. Činjenicom da je predmetni zahtev za zaštitu zakonitosti odbačen u situaciji kad je o njemu očigledno trebalo meritorno odlučivati, i to nakon održane sednice o kojoj bi podnosilac bio obavešten i na kojoj bi imao pravo da aktivno učestvuje i da usmeno dopunski obrazloži navode iz podnetog pravnog leka, suštinski je došlo do uskraćivanja podnosiočevog prava da sud koji je za to po zakonu nadležan, bez obzira o kojoj instanci se radi, pravično i javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama.
Ustavni sud je ocenio da osporenim aktom podnosiocu nije istovremeno povređeno i pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava, jer je prethodno od Republičkog javnog tužioca dobio obaveštenje sa uputstvom da može sam da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti nadležnom sudu u roku od 30 dana, što je i učinio, a Vrhovni sud je o izjavljenom vanrednom pravnom sredstvu podnosioca nesumnjivo odlučio, time što je doneo predmetno rešenje o odbačaju zahteva.

7. Na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/2007), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, ali nije poništio osporeni pojedinačni akt, jer je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice napred utvrđene povrede podnosiočevog Ustavom zajemčenog prava takve prirode, da se njegovo pravično zadovoljenje u ustavnosudskom postupku pre svega može izvršiti samom konstatacijom povrede prava na pravično suđenje, kao i objavljivanjem ove Odluke u službenom glasilu Republike Srbije. Sud je imao u vidu i postavljeni zahtev za naknadu troškova ovog postupka, ali je u smislu člana 6. stav 2. Zakona ocenio da podnosilac, kao učesnik u postupku, sam snosi svoje troškove.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić. s.r.