Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, nalazeći da pravo na suđenje u razumnom roku nije povređeno. Ukupno trajanje parničnog postupka od četiri godine i devet meseci, od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja, smatra se prihvatljivim u okviru standarda razumnog roka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenik predsednika Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Pajovića iz Kaća, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. septembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milana Pajovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 6191/04, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Pajović iz Kaća je 7. jula 2009. godine, preko punomoćnika Sonje Hadži-Borjanović, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2668/07 od 28. maja 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 6191/04.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporenom presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2668/07 od 28. maja 2009. godine podnosilac "stavljen u neravnopravan položaj, znači diskriminisan u odnosu na sva oštećena lica kojima je obaveza osiguravača utvrđena pravnosnažnom i izvršnom sudskom odlukom i kojima pripada zakonska zatezna kamata od nastanka i utvrđenja obaveze do isplate", a na koji način mu je povređeno pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije; da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje jer je "potreba za zakonskom zateznom kamatom nastala zbog suđenja u nerazumnom roku", kao i da je Okružni sud u Novom Sadu tek nakon dve godine od podnošenja žalbe doneo "skandaloznu presudu", kojom je podnosioca lišio prava na zakonsku zateznu kamatu.



2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6191/04, kao i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 23. avgusta 2004. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog Udruženja osiguravajućih organizacija Srbije i Crne Gore, radi utvrđenja i naknade štete. Tužba je poslata na odgovor tuženom 17. septembra 2004. godine i odgovor na tužbu je primljen u Opštinskom sudu u Novom Sadu 4. oktobra 2004. godine.

Prvo ročište u ovoj pravnoj stvari je održano 9. februara 2005. godine. Opštinski sud u Novom Sadu je nakon toga zakazao još osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih je šest održano, pa je 14. marta 2007. godine doneo presudu P. 6191/04, kojom je obavezan tuženi da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, isplati iznos od 412.755,56 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 5. juna 2001. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 111.423,92 dinara, dok je odbijen zahtev tužioca za isplatu troškova parničnog postupka preko dosuđenog.

Protiv prvostepene presude žalbu su izjavile obe parnične stranke početkom aprila 2007. godine. Osporenom presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2668/07 od 28. maja 2009. godine žalba tuženog je delimično usvojena, pa je prvostepena presuda preinačena u delu zahteva za isplatu kamate, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos glavnice od 5. juna 2001. godine do 22. avgusta 2004. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno da tužiocu kao oštećenom na osnovu pravnosnažne presude u postupku protiv osiguravajuće organizacije nad kojom je zaključen stečaj osnovano na ime naknade pripada iznos od 412.755,56 dinara, ali da mu, nasuprot pogrešnom zaključku prvostepenog suda, pripada kamata od dana podnošenja tužbe, a ne od 5. juna 2001. godine, kao dana kada je utvrđeno potraživanje u stečaju, jer se tužilac nije obraćao tuženom sa zahtevom za naknadu štete sve do podnošenja tužbe i on ne odgovara za docnju stečajnog dužnika od dana kada je u stečajnom postupku utvrđeno i priznato potraživanje poverioca.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1).



5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen dve godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu 23. avgusta 2004. godine, pa do 28. maja 2009. godine, kada je doneta osporena presuda Okružnog suda u Novom Sadu.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao četiri godine i devet meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da je postupak okončan u okviru razumnog roka, saglasno praksi Ustavnog suda i kriterijumima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da isti zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje eventualne povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe nije bilo izuzetno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak. U sprovedenom parničnom postupku, Opštinski sud u Novom Sadu je izvršio uvid u određenu pismenu dokumentaciju, saslušao je tužioca kao parničnu stranku i izveo dokaz veštačenjem putem veštaka mašinske struke. Ustavni sud smatra da je Opštinski sud u Novom Sadu efikasno postupao kada je zakazivao ročišta za glavnu raspravu, jer je to činio u kratkim vremenskim intervalima, a samo jedno ročište za glavnu raspravu je odloženo zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Predmet odlučivanja u osporenom parničnom postupku koji je pokrenut tužbom podnosioca je bio naknada štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled saobraćajne nezgode, odnosno deo štete koji nije naknađen iz stečajne mase. Ustavni sud konstatuje da se podnosilac ustavne žalbe uredno odazivao na sve pozive za ročišta za glavnu raspravu.

Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud o tužbenom zahtevu odlučio presudom P. 6191/04 od 14. marta 2007. godine, dakle nakon dve godine i sedam meseci od podnošenja tužbe, te da je Okružni sud u Novom Sadu, kao drugostepeni sud, odlučio o podnetim žalbama u roku od dve godine.

Imajući u vidu prethodno izneto, odnosno da je osporeni parnični postupak vođen i pravnosnažno okončan u roku kraćem od pet godina, što je u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi međunarodnih sudova i ovog suda, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu u ovom delu odbio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2668/07 od 28. maja 2009. godine povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava, iz razloga što je podnosilac "stavljen u neravnopravan položaj, znači diskriminisan u odnosu na sva oštećena lica kojima je obaveza osiguravača utvrđena pravnosnažnom i izvršnom sudskom odlukom i kojima pripada zakonska zatezna kamata od nastanka i utvrđenja obaveze do isplate", Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenom odlukom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbe nisu pruženi ustavnopravno prihvatljivi argumenti i dokazi da je podnosiocu zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije, već navodi podnosioca da je diskriminisan predstavljaju izraz njegove subjektivne ocene o postojanju povrede navedenog Ustavom zajemčenog prava.

Takođe, u vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. sav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA


dr Marija Draškić