Odluka Ustavnog suda o povredi prava u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u stečajnom postupku protiv preduzeća sa državnim kapitalom. Dosuđena je naknada nematerijalne i materijalne štete u visini neuplaćenog potraživanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S. iz Kuršumlije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 2024. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba D. S. i utvrđuje se da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 59/15.

2. Utvrđuje se pravo D. S. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 59/15. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Utvrđuje se pravo D. S. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 59/15, umanjenog za iznose koji su mu po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

4. Poništava se rešenje Privrednog suda u Nišu R4 St. 1336/23 od 18. oktobra 2023. godine.

5. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. D. S. iz Kuršumlije podneo je Privrednom apelacionom sudu, 27. oktobra 2023. godine, preko punomoćnika R. J, advokata iz Kuršumlije, žalbu protiv rešenja Privrednog suda u Nišu R4 St. 1336/23 od 18. oktobra 2023. godine, kojim je odbijen kao neosnovan njegov prigovor radi ubrzavanja stečajnog postupka pred navedenim sudom u predmetu St. 59/15.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbom člana 16. stav 2. istog zakona propisano da se žalba protiv rešenja kojim je odbijen prigovor iz stava 1. ovog člana po kojoj nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom, Privredni apelacioni sud je predmet dostavio Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Podnosilac je u žalbi, koja se, u smislu citiranih odredaba Zakona, ima smatrati ustavnom žalbom (u daljem tekstu: ustavna žalba), kao i prigovoru radi ubrzavanja postupka, istakao da je u predmetnom stečajnom postupku podneo prijavu potraživanja iz radnog odnosa, koje mu je u tom postupku utvrđeno, ali da isto nije naplatio više od osam godina.

Postupajući u skladu sa odredbom člana 16. stav 6. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac ustavne žalbe je u podnesku od 2. decembra 2023. godine, koji je inicijalno zaveden pod brojem Už-20866/2023, istakao zahtev za isplatu novčanog obeštećenja u iznosu od 800 evra, kao i naknadu nematerijalne štete u iznosu od „po 1.500 evra za svaku godinu od dana dospeća potraživanja“, te zahtev za naknadu materijalne štete u visini utvrđenih, a nenaplaćenih novčanih potraživanja u predmetnom stečajnom postupku. Takođe, potražuje i naknadu troškova po prigovoru radi ubrzavanja postupka.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbom člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavne žalbe spojio, radi jedinstvenog postupanja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u priloženu dokumentaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Privrednog suda u Nišu St. 59/15 od 1. septembra 2015. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „Š. K.“ d.o.o. Kuršumlija, a za stečajnog upravnika je imenovana Agencija za privatizaciju. Stečajni dužnik nikada nije privatizovan, tako da i dalje posluje se državnim kapitalom. Zavisno je društvo „Š. K.“ a.d. Kuršumlija, koji je privatizovan na osnovu Ugovora o prodaji društvenog kapitala i trajnog uloga države od 6. januara 2004. godine, overenog pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem Ov. 6/04. Nakon raskida tog ugovora, odlukom Agencije za privatizaciju broj 10-1040/09-306/02 od 30. marta 2009. godine, kapital matičnog društva prenet je Akcijskom fondu.

Podnosilac ustavne žalbe je u predmetnom stečajnom postupku prijavio svoja potraživanja iz radnog odnosa, koja su mu i utvrđena. Potraživanja potiču iz perioda nakon raskida ugovora o privatizaciji matičnog društva stečajnog dužnika.

Predlagač, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 26. septembra 2023. godine prigovor radi ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka.

Privredni sud u Nišu je rešenjem R4 St. 1336/23 od 18. oktobra 2023. godine odbio kao neosnovan prigovor predlagača, koji je 27. oktobra 2023. godine izjavio žalbu Privrednom apelacionom sudu, preko prvostepenog suda.

4. Odredbama člana 18. st. 2. i 3. Ustava je utvrđeno da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom“.

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbama člana 16. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je: da se da se žalba protiv rešenja kojim je odbijen prigovor iz stava 1. ovog člana po kojoj nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom (stav 2.); da su sudovi dužni da u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona sve nerešene predmete iz st. 1 ‒ 4. ovog člana dostave Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje i da o tome obaveste podnosioca prigovora, žalbe, odnosno tužbe (stav 5.); da podnosilac prigovora radi ubrzavanja postupka, odnosno žalbe protiv rešenja o odbijanju prigovora radi ubrzavanja postupka ima pravo da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja od strane suda iz stava 5. ovog člana, dostavi Ustavnom sudu zahtev za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete (stav 6.).

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

5. Ustavni sud najpre konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbu člana 16. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se žalba podnosioca, koja je podneta nadležnom drugostepenom sudu protiv rešenja o odbijanju prigovora radi ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka, smatra ustavnom žalbom kojom se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku i prava imovinu u predmetnom stečajnom postupku.

6. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 59/15, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka kada je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, koja je, u njenom relevantnom delu, prikazana u Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine („Službeni glasnik RS“, broj 61/23, dostupno i na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs.).

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje da je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 16857/19 i 43001/19, presuda od 14. januara 2021. godine, stav 11.) Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije (predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110-111.) utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda, koje i sam prihvata, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je osporeni stečajni postupak koji se vodi prema preduzeću sa državnim kapitalom, u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka trajao preko osam godina, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Razmatrajući da li je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom stečajnom postupku povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom stečajnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Nišu da obezbedi namirenje potraživanja podnosioca koja potiču iz radnog odnosa, prema stečajnom dužniku sa državnim kapitalom, predstavlja i povredu prava podnosioca na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i u tom delu, pa je utvrdio da je podnosiocu u osporenom stečajnom postupku povređeno i pravo na imovinu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 59/15. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už- 277/2017 od 4. juna 2020. godine).

9. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 59/15, umanjenog za iznose koji su mu po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) prihvatio stanovište prema kome prilikom dosuđivanja materijalne štete zbog propusta da potraživanje podnosilaca bude namireno, podnosioci nemaju pravo na zakonsku zateznu kamatu za period nakon pokretanja stečajnog postupka.

10. Imajući u vidu da je prethodno utvrdio povrede ustavnih prava podnosioca i odredio način otklanjanja štetnih posledica, Ustavni sud je poništio rešenje Privrednog suda u Nišu R4 St. 1336/23 od 18. oktobra 2023. godine, odlučujući kao u tački 4. izreke.

11. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka po prigovoru radi ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka, koji je pred nadležnim sudom vođen do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre ukazuje na to da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se žalba podnosioca, u smislu citiranih zakonskih izmena, smatra ustavnom žalbom, Ustavni sud je zahtev za naknadu troškova navedenog postupka razmatrao u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu, u konkretnom slučaju, ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). S tim u vezi, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnosioca ustavne žalbe, koji će u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema. Takođe, zaštita prava podnosioca ustavne žalbe je potpuna, imajući u vidu da on ovom odlukom istovremeno ostvaruje pravo na naknadu i nematerijalne i materijalne štete zbog utvrđene povrede prava, što se, saglasno odredbama člana 26. stav 1. i člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, može postići isključivo podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije i vođenjem posebnog parničnog postupka. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 5. izreke.

12. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.