Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu većeg broja policijskih službenika i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za isplatu dodataka na platu. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. Đ , M. K, D. P , V. I, V . N, R . D, Z. M , D . V, I. Ć, B . T, Đ. Dž, V . I, D . K, I . S, S. M, J . M , G. S, V . T . i D . S, svih iz Loznice, M. J, D . B, D . K . i M . Z, svih iz Radalja, opština Mali Zvornik, V. M . iz Culina, opština Mali Zvornik, S. R . iz Sakara, opština Mali Zvornik, D. D, D . G . i S . T, svih iz Krupnja, Z. M . iz Kostajnika, opština Krupanj, V. J, Ž . A . i D . T, svih iz Brasine, opština Mali Zvornik, Z . V . i P . Z, obojice iz Klupaca kod Loznice, B. L, R . A . i M . P, svih iz Banje Koviljače kod Loznice, S. O, D . V, M . O, Lj . M . i D . T, svih iz Lešnice kod Loznice, S. B, S. K .-G, B. E, Ž . V, N . M . i G . S, svih iz Malog Zvornika, B. P . iz Donje Trešnjice, opština Mali Zvornik, V. V . iz Lozničkog Polja kod Loznice, M. V .(1), M. V .(2), Z. L, P . M . i B. F, svih iz Donje Borine, opština Mali Zvornik, D. S . i G . P, obojice iz Velike Reke, opština Mali Zvornik, N. J . i S. J , obojice iz Budišića, opština Mali Zvornik, i N . N . iz Runjana kod Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. novembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. Đ, M . K, D. P , V. I, V . N, R . D, Z. M , D. V, I. Ć, B . T, Đ . Dž, V . I, D . K, I . S, S . M, J . M, G . S, V . T, D. S, M. J, D . B, D . K, M . Z, V. M , D. D, D . G, S . T, Z. M, V . J, Ž . A, D . T , Z . V, P . Z, B. L, R . A, M . P, S . O, D . V, M . O, Lj . M, D . T, S . B, S . K .-G, B. E, Ž . V, N . M, G . S, B . P, V . V, M . V .(1), M. V .(2), Z. L, P . M, B . F, D . S, G . P, N . J, S. J. i N. N . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije u predmetu broj 2535/20-1 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba tih podnosilaca odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se ustavna žalba S. R . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije u predmetu broj 2535/20-1.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. Đ . iz Loznice i ostala lica navede na u uvodu i u tač. 1. i 4 . izreke, podneli su Ustavnom sudu, 7 . novembra 2018. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescim a od 14. juna i 17. decembra 2019. godine, kao i 4. juna i 10. decembra 2020. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, „u postupcima koji su vođeni pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova u predmetu broj 120-1-750/2009, Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 120-01-171/2009-01, Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 2212/07, Upravnim sudom u predmetima U. 9912/10, U. 14760/12 i U. 8902/18 (2009), Ustavnim sudom u predmetu Už-3287/2010 i u postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova u predmetu broj 2535/20-1“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji je vođen do donošenja presude Upravnog suda U. 9912/10 (2009) od 12 . marta 2010. godine, kojom je isti bio pravnosnažno okončan, postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-3287/2010 i postupka koji se vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-3287/2010 od 23 . maja 2012. godine.

U ustavnoj žalb i je detaljno opisan tok navedenih postupaka , uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije broj 2535/20-1 i dokumentacije priložene uz ustavnu žalb u i nj ene dopune, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe iz tačke 1. izreke su 28. decembra 2006. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Uprava granične policije podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, koji nisu isplaćeni u poslednje tri godine do podnošenja zahteva.

Postupak koji je pokrenut i vođen povodom navedenog zahteva bio je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 9912/10 (2009) od 12. marta 2010. godine, kojom je odbijena tužba podnosilaca ustavne žalbe.

Ž. Đ, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 9. jula 2010. godine podneo ustavnu žalbu protiv označene presude Upravnog suda , koja je Odlukom Ustavnog suda Už-3287/2010 od 23. maja 2012. godine usvojena, te je utvrđeno da je tom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Istom odlukom je naloženo Upravnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak po tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 120-01-171/2009-01 od 20. maja 2009. godine. Navedena odluka Ustavnog suda dostavljena je 13. juna 2012. godine Upravnom sudu.

3.2. Punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe advokat Jasmina Mihailović se dopisima od 15. januara 2013. i 11. aprila 2018. godine obratila Upravnom sudu tražeći donošenje i dostavljanje odluke Upravnog suda u postupku izvršenja Odluke Ustavnog suda Už-3287/2010 od „13. juna 2012. godine“.

Upravni sud je, tim povodom, dopisom Su VIII 611/18 od 16. aprila 2018. godine tražio od Ustavnog suda da dostavi Odluku Už-3287/2010 od „13. juna 2012. godine“ radi postupanja, navodeći da ista nije dostavljena.

Ustavni sud je dopisom od 21. maja 2018. godine obavestio Upravni sud da je Odluka Už-3287/2010 od 23. maja 2012. godine ekspedovana 13. juna 2012. godine i punomoćniku podnosioca ustavne žalbe i U pravnom sudu. Upravnom sudu su uz navedeni dopis prosleđeni kopija Odluke , koja je tom sudu dostavljena 13. juna 2012. godine , i kopija povratnice o prijemu Odluke u Upravnom sudu .

Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu je , u izvršenju navedene odluke Ustavnog suda, na sednici održanoj 21 . juna 2018. godine, doneo presudu U. 8902/18 (2009), kojom je ponovio postupak završen pravnosnažnom presudom tog suda od 12. marta 2010. godine, ukinuo navedenu presudu, uvažio tužbu podnosilaca, poništio drugostepeno rešenje od 20. maja 2009. godine i predmet vratio nadležnom organu na ponovno odlučivanje.

Drugostepeni organ je, u izvršenju navedene presude Upravnog suda, doneo rešenje broj 120-01-1139/2018-01 od 9. jula 2018. godine, kojim je usvojena žalba podnosilaca, poništeno prvostepeno rešenje od 19. marta 2008. godine i predmet vraćen na ponovni postupak. Navedeno drugostepeno rešenje je 11. oktobra 2018. godine dostavljeno podnosiocima.

Kako Ministarstvo unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije (u daljem tekstu: prvostepeni organ) u ponovnom postupku nije odlučio o zahtevu u zakonom propisanom roku, podnosioci su 18. januara 2019. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, koju je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-91/2019-01 od 4 . februara 2019. godine usvojio i naložio prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana donese odgovarajuće rešenje. S obzirom na to da prvostepeni organ nije postupio po navedenom rešenju drugostepenog organa, podnosioci su 14. juna 2019. godine izjavili drugu žalbu zbog „ćutanja administracije“, a 10. septembra 2019. godine i treću žalbu zbog „ćutanja administracije“, kao i naknadni zahtev od 16. decembra 2019. godine. Potom su 13. maja 2020. godine podneli tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“, koja je rešenjem Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu U. 7670/20 od 29. septembra 2020. godine odbačena kao nedozvoljena, zbog toga što uz nju nisu bili priloženi svi dokazi, u smislu odredbe člana 22. stav 3. Zakona o upravnim sporovima.

Podnosioci su 15. oktobra 2020. godine podneli drugi naknadni zahtev zbog neodlučivanja o žalbi zbog „ćutanja administracije“ od 10. septembra 2019. godine.

Rešenjem prvostepenog organa broj 2535/20-1 od 20. novembra 2020. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 27. juna do 28. novembra 2006. godine, dok je u pogledu zahteva za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 28. novembra 2003. do 26. juna 2006. godine određeno da će o njemu biti naknadno odlučeno. Navedenim rešenjem nije odlučeno o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe Ivane Ćirković, Goran a Petković a i Violete Tadić .

Podnosioci su u žalbi izjavljenoj protiv navedenog prvostepenog rešenja istakli da njime nije odlučeno o zahtevu troje navedenih lica.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-777/2020-01 od 28. decembra 2020. godine odbijena je žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Predmet se u pogledu zahteva za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 28. novembra 2003. do 26. juna 2006. godine nalazi u fazi prvostepenog rešavanja.

3.3. Kada je u pitanju podnosilac ustavne žalbe S. R , Ustavni sud je konstatovao sledeće:

U zahtevu od 28. decembra 2006. godine, povodom koga se vodi osporeni postupak , kao jedan od podnosilaca zahteva označen je S. P, a ne S . R , ovde podnosilac ustavne žalbe.

U postupku u kome se izvršava Odluka Ustavnog suda Už-3287/2010 od 23. maja 2012. godine, u presudi Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu od 21. juna 2018. godine i u rešenju drugostepenog organa od 9. jula 2018. godine kao stranka u postupku nije označen podnosilac ustavne žalbe S. R , već S. P , koji je kao stranka označen i u pravnim sredstvima povodom kojih su doneti navedeni akti ; u rešenju prvostepenog organa od 20. novembra 2020. godine kao stranka u postupku nije označen ni podnosilac ustavne žalbe S. R , niti S. P ; navedeni podnosilac ustavne žalbe nijednom nije tražio ispravku pomenutih akata ukoliko je smatrao da sadrže očiglednu grešku u njegovom ličnom imenu; u pravnim sredstvima nije istaknuto da aktima upravnih organa nije odlučeno o zahtevu i žalbama podnosioca ustavne žalbe S. R ; navedeni podnosilac ustavne žalbe jedino je označen kao stranka u rešenju Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu od 29. septembra 2020. godine, kojim je odbačena tužba zbog „dvostrukog ćutanja uprave“.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 - autentično tumačenje), koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine, propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 171. stav 3.); da kad prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku, drugostepeni organ zahteva da mu prvostepeni organ saopšti zašto blagovremeno nije izdao rešenje, da ako drugostepeni organ nađe da prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku iz opravdanog razloga, produžava rok za izdavanje rešenja za onoliko koliko je trajao opravdani razlog, a najduže za 30 dana (član 173. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da ne postoji opravdani razlog zbog koga rešenje nije izdato u zakonom određenom roku, on sam odlučuje o upravnoj stvari ili nalaže prvostepenom organu da izda rešenje u roku ne dužem od 15 dana (stav 2.); da ako prvostepeni organ ponovo ne izda rešenje u roku koji je odredio drugostepeni organ, on sam odlučuje o upravnoj stvari (stav 3.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.).

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi (član 2.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da upravni postupak koji je bio pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe od 9. jula 2010. godine, povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-3287/2010 od 23. maja 2012. godine, nije deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena navedena odluka Ustavnog suda, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Suda izvršava. Stoga je Ustavni sud istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na podnosioce ustavne žalbe iz tačke 1. izreke (u daljem tekstu: podnosioci) cenio samo u periodu od 13. juna 2012. godine, kada je Odluka Ustavnog suda Už-3287/2010 od 23. maja 2012. godine dostavljena Upravnom sudu. Saglasno svojoj dosadašnjoj praksi, Ustavni sud je u okviru navedenog perioda, koji traje devet godina i četiri meseca , upravni postupak i upravni spor, posmatrao kao jedinstvenu celinu.

Ustavni sud je konstatovao da je rešenjem prvostepenog organa od 20 . novembra 2020. godine, koje je postalo konačno, odbijen zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 27. juna do 28. novembra 2006. godine, dok o njihovom zahtevu za isplatu dodataka na platu za period od 28. novembra 2003. do 26. juna 2006. godine još nije odlučeno i predmet se u tom delu nalazi u fazi prvostepenog rešavanja.

Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da on nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta postupka, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, pogotovo zbog toga što se radi o potraživanjima iz radnog odnosa i što se postupak vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka već u dovoljnoj meri razjašnjena u Odluci Ustavnog suda Už-3287/2010 od 23. maja 2012. godine, zasnovanoj na pravnom shvatanju ovog suda izraženom u Odluci Už-1530/2008 od 21. januara 2010. godine. Iz navedenih odluka Ustavnog suda proizlazi da podnosiocima za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu do 30. juna 2006. godine ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), dok bi podnosiocima za period od 1. jula 2006. godine pripadalo pravo na uvećanje plate ukoliko bi se utvrdilo da im koeficijent za obračun plate nije uvećan za 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike.

Ispitujući postupanje nadležnog suda i upravnih organa, Ustavni sud je najpre našao da je Upravni sud presudu, kojom je ponovio postupak po tužbi završen pravnosnažnom presudom tog suda od 12. marta 2010. godine, doneo tek nakon šest godina od dostavljanja navedene odluke Ustavnog suda, iako je to bio dužan da učini u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke, što je posledica propu štanja Upravnog suda da odmah po prijemu Odluke Ustavnog suda formira predmet radi njenog izvršenja. Ustavni sud je našao da nastavak postupka pred upravnim organima obeležava značajno kašnjenje prvostepenog organa sa donošenjem rešenja o zahtevu podnosilaca . Naime, prvostepeni organ je rešenje od 20. novembra 2020. godine , kojim je odlučeno samo o manjem delu zahteva podnosilaca , doneo tek nakon dve godine i 11 meseci po vraćanju predmeta na ponovni postupak , a ne u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, u smislu odredbe člana 171. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku, niti u naknadnom roku od 15 dana po prijemu rešenja od 4. februara 2019. godine, kako je naložio drugostepeni organ, u smislu odredbe člana 173. stav 2. navedenog zakona. Pri tome, o većem delu zahteva podnosilaca još nije odlučeno, već je prvostepeni organ rešenjem od 20. novembra 2020. godine samo odredio da će o tome naknadno odlučiti. Ustavni sud je utvrdio da i drugostepeni organ značajno doprinosi dugom trajanju postupka time što o žalbi podnosilaca zbog „ćutanja administracije“ od 18. januara 2019. godine , nije odlučio u skladu sa zakonom. Naime, drugostepeni organ je doneo rešenje od 4. februara 2019. godine, kojim je samo nal ožio prvostepenom organu donošenje rešenja u određenom roku, propuštajući da, po isteku tog roka u kome prvostepeni organ iz neopravdanih razloga nije don eo rešenje, sam odluči o upravnoj stvari, u skladu sa odredbom člana 173. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku.

Kada je reč o ponašanju podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da su oni izjavili žalbu zbog kašnjenja prvostepenog organa sa donošenjem rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 9. jula 2018. godine. Kako drugostepeni organ o toj žalb i nije odlučio, već je prvostepenom organ u samo odredio naknadni rok za donošenje rešenja, koji nije poštovan, podnosioci su nakon proteka ostavljenog roka mogli da podnesu tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“, u skladu sa odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima. Umesto toga, podnosioci su, po isteku naknadnog roka za donošenje prvostepenog rešenja, izjavili još dve žalbe zbog istog, neopravdanog „ćutanja“ prvostepenog organa, o kojima drugostepeni organ takođe nije odlučio, zbog čega su podneli naknadni zahtev za odlučivanje o žalbi, a tek su 13. maja 2020. godine podneli tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“, koja je odbačena zbog toga što uz nju nisu priloženi svi zakonom propisani dokazi. S obzirom na to da su podnosioci propustili da podnesu urednu tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“, što su mogli da učine još u martu 2019. godine, i da time utiču na ranije donošenje odluke o njihovom zahtevu, o čijem većem delu još uvek nije odlučeno, Ustavni sud je zaključio da podnosioci u periodu od dve i po godine nisu koristili pravna sredstva za ubrzanje postupka, u skladu sa zakonom. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da su podnosioci Ivana Ćirković, Goran Petković i Violeta Tadić u žalbi protiv prvostepenog rešenja od 20. novembra 2020. godine istakli da je prvostepeni organ propustio da odluči o njihovom zahtevu.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja upravnog postupka, dug period neaktivnosti Upravnog suda, sporo i neefikasno postupanje upravnih organa, propuštanje podnosilaca da u periodu od dve i po godine koriste pravna sredstva za ubrzanje postupka u skladu sa zakonom, životni standard države i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije, od 19. septembra 2019. godine (predstavka broj 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije, od 14. januara 2021. godine (predstavka broj 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku .

8. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupka pokrenutog povodom zahteva podnosilaca od 28. decembra 2006. godine, koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Upravnog suda U. 9912/10 (2009) od 12. marta 2010. godine, Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Ustavni sud je konstatovao da je presuda Upravnog suda U. 9912/10 (2009) od 12. marta 2010. godine dostavljena punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe svakako pre 9. jula 2010. godine, kada je protiv navedene presude podneta ustavna žalba u predmetu Už-3287/2010.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je ustavn a žalba izjavljen a 7. novembra 2018. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-3287/2010, Ustavni sud ukazuje na to da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda do kojih je došlo aktima i radnjama državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, što, po prirodi stvari, isključuje mogućnost da se ustavnom žalbom osporavaju akti ili radnje Ustavnog suda. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena, zbog čega ju je odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Razmatrajući ustavnu žalbu podnosioca S. R . zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome se izvršava Odluka Ustavnog suda Už-3287/2010 od 23. maja 2012. godine, Ustavni sud je konstatovao da navedeni podnosilac nije podneo zahtev koji je predmet konkretnog postupka i da je jedino u rešenju Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu od 29. septembra 2020. godine, kojim je odbačena tužba zbog „dvostrukog ćutanja uprave“ , označen kao stranka u postupku čije je trajanje ovde cenjeno. U zahtevu i drugim aktima upravnih organa i Upravnog suda kao stranka je, umesto podnosioca ustavne žalbe S. R, označen S. P , dok u rešenju prvostepenog organa od 20. novembra 2020. godine nije označeno nijedno od navedenih lica.

Imajući u vidu da navedeni podnosilac ustavne žalbe nijednom nije traži o ispravku akata upravnih organa i Upravnog suda ukoliko je smatra o da sadrže očiglednu grešku u njegovom ličnom imenu, niti je u pravnim sredstvima isticano da su upravni organi propustili da odluče o zahtevu i žalbama tog podnosioca, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu podnosioca S. R , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 4. izreke.

11. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti