Višegodišnje trajanje upravnog postupka i povreda razumnog roka

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu zbog trajanja upravnog postupka dužeg od 26 godina. Postupak povodom obnove građevinske dozvole obeležen je neaktivnošću organa, arhivskim propustima i pogrešnim obustavama, čime je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić, Tatjana Đurkić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. S. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. S. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Odeljenjem za građevinske i komunalne poslove Uprave gradske opštine Stari grad u Beogradu u predmetu V-01/2 broj 351-1190/2017 (ranije V-01/5 broj 351-998/94) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije

2. Utvrđuje se pravo P. S. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se upravni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. S. iz Beograda, preko punomoćnika V. B, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu, 7. novembra 2018. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku označenom u tački 1. izreke. Ustavnom žalbom se, takođe, ukazuje na povredu prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koju Ustavni sud ceni u odnosu na navedenu odredbu Ustava. Ustavna žalba je dopunjena podneskom od 11. decembra 2018. godine.

U ustavnoj žalbi je navedeno da osporeni postupak traje od 1994. godine i da još nije okončan.

Ustavnom žalbom je predloženo da Ustavni sud utvrdi povredu označenog prava, naloži nadležnim organima da okončaju postupak u najkraćem roku, kao i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i dokumentacije koja je dostavljena iz spisa predmeta Odeljenja za građevinske i komunalne poslove uprave gradske opštine Stari grad u Beogradu V-01/2 broj 351-1190/2017 (ranije V-01/5 broj 351-998/94), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

P. S. iz Beograda (podnosilac ustavne žalbe) podneo je 13. novembra 1995. godine predlog za oglašavanje ništavim rešenja Odeljenja za komunalne i građevinske poslove opštine Stari grad V-01/4 broj 351-998/94 od 26. aprila 1995. godine, kojim je izdata građevinska dozvola A. A. za izvođenje radova na pretvaranju dela tavanskog prostora zgrade u ulici Komnen barjaktara broj 4 u Beogradu. U predlogu je navedeno: da je početkom 1992. godine podnosilac pozajmio novac od D. A, „uz izjavu da se stavi sudska zabrana na raspolaganje adaptiranim stanom u ulici Komnen barjaktara broj 4, odnosno da predmetni stan predstavlja zalog vraćanja zajma“; da su podnosilac i D. A. 8. februara 1995. godine zaključili poravnanje, kojim je konstatovano da je podnosilac u celini izmirio svoju novčanu obavezu i da je D. A. dužan da mu preda na korišćenje predmetni stan; da je podnosiocu u avgustu 1995. godine u opštini Stari grad saopšteno da je za predmetni stan izdata građevinska dozvola na ime trećeg lica.

U podnesku od 7. decembra 1995. godine, označenom kao „dopuna predloga u vezi rešenja broj 351-998/94“ , podnosilac ustavne žalbe je naveo da ukoliko nadležni organ smatra da nisu ispunjeni uslovi za oglašavanje ništavim navedenog rešenja, onda se podnesak od 13. novembra iste godine ima smatrati predlogom za obnovu postupka, na osnovu člana 249. stav 1. i člana 250. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku.

Zaključkom Odeljenja za komunalne i građevinske poslove opštine Stari grad V-01/5 broj 351-998/94 od 15. januara 1996. godine usvojen je zahtev podnosioca ustavne žalbe i dozvoljeno ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog rešenjem tog organa od 26. aprila 1995. godine, kojim je A. A. odobreno izvođenje radova na pretvaranju dela tavanskog prostora u stan. U obrazloženju zaključka je konstatovano da je podnosilac u predlogu naveo: da je 31. decembra 1992. godine podneo prijavu na konkurs za nadziđivanje i pretvaranje zajedničkih prostorija u stan; da je Odeljenje za urbanizam obavestilo skup stanara predmetne zgrade o tome da je predviđena „legalizacija stanovanja“ podnosioca; da je 17. maja 1993. godine konkursna komisija donela zaključak, kojim je utvrdila pravo podnosiocu na pretvaranje dela tavanskog prostora u stan; da je uz predlog priložena potvrda kućnog saveta zgrade da je podnosilac ličnim sredstvima izvršio navedeno pretvaranje i da koristi predmetni stan.

Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 26. februara 1996. godine „povukao predloge od 13. novembra i 7. decembra 1995. godine za poništaj rešenja 351-998/94“.

Rešenjem Sekretarijata za imovinsko-pravne i građevinske poslove grada Beograda od 22. aprila 1996. godine odbijena je žalba D. A. izjavljena protiv navedenog zaključka prvostepenog organa.

Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je u podnesku od 10. jula 1996. godine naveo: da je u predmetu broj 351-998/94 podneo predlog za obnovu postupka i da je predlog uvažen 15. januara 1996. godine; da su podneskom od 26. februara 1996. godine „povučeni predlozi od 13. novembra i 7. decembra 1995. godine za poništaj rešenja 351-998/94, pa kako je predlog za poništaj povučen, stekli su se uslovi za okončanje postupka“.

U podnesku upućenom prvostepenom organu 14. juna 2010. godine podnosilac je naveo da je taj organ dozvolio ponavljanje postupka okončanog rešenjem od 26. aprila 1995. godine, što podrazumeva da se postupak u toj pravnoj stvari ponovo sprovede, ali da on još nije dobio bilo kakvu odluku.

Prvostepeni organ je dopisom od 16. novembra 2011. godine naložio podnosiocu ustavne žalbe da se izjasni o tome da li ostaje pri predlozima od 13. novembra i 7. decembra 1995. godine, s obzirom na to da je podneskom od 26. februara 1996. godine povukao predloge za poništaj rešenja tog organa broj 351-998/94.

U dopisu prvostepenog organa upućenom načelniku opštinske uprave i predsedniku opštine Stari grad 5. oktobra 2011. godine navedeno je: da je zaključkom od 15. januara 1996. godine dozvoljeno ponavljanje postupka koji je pravnosnažno okončan rešenjem tog organa od 26. aprila 1995. godine; da je žalba D. A. izjavljena protiv tog zaključka odbijena rešenjem Sekretarijata za imovinsko-pravne i građevinske poslove grada Beograda od 22. aprila 1996. godine; da su nakon toga spisi predmeta stavljeni u arhivu, a da drugostepeno rešenje nije uručeno strankama u postupku; da je predmet aktiviran podneskom podnosioca ustavne žalbe od 14. juna 2010. godine, nakon čega je drugostepeno rešenje uručeno punomoćniku podnosioca 25. juna 2010. godine; da je utvrđeno da je investitor preminuo, kao i njegov naslednik, da je predmetni stan otuđen i da je u toku postupak utvrđivanja pravnog sledbenika na predmetnom stanu, radi uručenja rešenja.

Presudom Upravnog suda U. 14562/11 od 18. oktobra 2013. godine odbačena je tužba M. Č. iz Beograda podneta 29. decembra 2011. godine protiv rešenja Sekretarijata za imovinsko-pravne i građevinske poslove grada Beograda od 22. aprila 1996. godine, zbog nedostatka aktivne legitimacije. U obrazloženju presude je, pored ostalog, konstatovano: da je tužilja upisana u katastru nepokretnosti kao nosilac prava svojine na spornom stanu; da iz spisa predmeta proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe 13. novembra 1995. godine podneo predlog za oglašavanje ništavim rešenja od 26. aprila 1995. godine, a da je podneskom od 7. decembra iste godine taj predlog preinačio u predlog za obnovu postupka okončanog tim rešenjem.

Zaključkom prvostepenog organa od 2. aprila 2015. godine obustavljen je postupak u predmetu ponavljanja postupka okončanog rešenjem tog organa od 26. aprila 1995. godine, zbog odustanka podnosioca ustavne žalbe od predloga, što je učinjeno podneskom od 26. februara 1996. godine. U obrazloženju zaključka je navedeno da „u spisima predmeta postoji nerešen zahtev za povlačenje predloga, pa treba pristupiti rešavanju nerešenog zahteva za odustanak, tako što se postupak obustavlja zbog odustanka stranke od predloga za obnovu postupka“.

Podnosilac ustavne žalbe je 27. aprila 2015. godine izjavio žalbu protiv navedenog zaključka, u kojoj je istakao da se podnesak na koji se poziva prvostepeni organ odnosi na povlačenje predloga za poništaj rešenja od 26. aprila 1995. godine.

Rešenjem drugostepenog organa od 18. septembra 2015. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog zaključka, ali je presudom Upravnog suda U. 16296/15 od 26. septembra 2017. godine uvažena tužba podnosioca ustavne žalbe podneta 26. novembra 2015. godine i poništeno pobijano konačno rešenje.

Rešenjem drugostepenog organa od 31. oktobra 2017. godine poništen je zaključak prvostepenog organa od 2. aprila 2015. godine i predmet vraćen tom organu na ponovno odlučivanje.

Rešenjem Odeljenja za građevinske poslove Uprave gradske opštine Stari grad V-01/2 broj 351-1190/17 od 3. aprila 2018. godine ostavljeno je na snazi rešenje Odeljenja za komunalne i građevinske poslove opštine Stari grad broj 351-998/94 od 26. aprila 1995. godine. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da je taj organ imao u vidu da je konkursna komisija zaključkom predložila podnosioca ustavne žalbe kao investitora, ali da on nikada nije podneo zahtev Odeljenju za imovinsko-pravne i stambene poslove opštine Stari grad za donošenje rešenja o utvrđivanju prava na pretvaranje, što se smatra osnovom za izdavanje građevinske dozvole. Takođe je navedeno da je zahtev podnosioca za legalizaciju, podnet 6. aprila 2000. godine, odbačen zaključkom.

Rešenjem drugostepenog organa od 15. marta 2022. godine uvažena je žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena 30. aprila 2018. godine, poništeno rešenje prvostepenog organa od 3. aprila 2018. godine i predmet vraćen istom organu na ponovno odlučivanje. Drugostepeni organ je utvrdio da u spisima predmeta nema dokaza da je lice koje je potpisalo pobijano rešenje bilo ovlašćeno za njegovo donošenje, niti se može zaključiti koji organ je doneo to rešenje i da li je nadležan za donošenje istog.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najkasnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najkasnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.).

Važeći Zakon o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 – autentično tumačenje) u članu 9. stav 2. sadrži suštinski istu odredbu o potrebi brzog i efikasnog odlučivanja, a saglasno odredbi člana 174. tog zakona, rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje se bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba, izuzev ako zakonom nije propisan kraći rok.

Odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list RS, broj 111/09) propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u upravnom postupku koji se vodi pred Odeljenjem za građevinske i komunalne poslove uprave gradske opštine Stari grad u Beogradu u predmetu V-01/2 broj 351-1190/2017 (ranije V-01/5 broj 351-998/94) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer postupak, prema njegovoj tvrdnji, traje od 1994. godine i još nije okončan.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, garantovanog članom 32. stav 1. Ustava, Sud je na osnovu izloženih činjenica utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe 13. novembra 1995. godine podneo zahtev za oglašavanje ništavim rešenja o izdavanju građevinske dozvole A. A, koji je izmenio tražeći obnovu postupka okončanog tim rešenjem, da predmetni upravni postupak traje duže od 26 godina i da još nije pravnosnažno okončan.

Ustavni sud konstatuje da navedeno trajanje osporenog postupka, samo za sebe, ukazuje na to da nije okončan u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i sudova koji su vodili postupak, kao i značaja predmeta postupka za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom upravnom postupku nisu postavila složena činjenična, niti pravna pitanja, jer je nadležni organ najpre trebalo da ispita postojanje procesnih pretpostavki za ponavljanje postupka, a potom da donese odluku o pravnoj stvari koja je bila predmet postupka čije je ponavljanje traženo.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa koji vode predmetni postupak, Ustavni sud je konstatovao da su organi uprave postupali u rokovima propisanim zakonom u prvom delu postupka, u kome je odlučivano o ispunjenosti procesnih pretpostavki za odlučivanje, ali da je nakon toga prvostepeni organ arhivirao predmet, iako nije dostavio strankama rešenje drugostepenog organa od 22. aprila 1996. godine. To je imalo za posledicu da je navedeno rešenje uručeno strankama tek nakon urgencije podnosioca ustavne žalbe od 14. juna 2010. godine, pa je, nakon ispitivanja zakonitosti tog rešenja u upravnom sporu koji je trajao godinu dana i deset meseci, posle 14 godina nastavljeno odlučivanje u predmetnoj upravnoj stvari. Ovaj sud dalje konstatuje da je prvostepeni organ potom obustavio postupak, iako podnosilac ustavne žalbe nije povukao predlog za ponavljanje postupka, već zahtev za oglašavanje ništavim rešenja od 26. aprila 1995. godine. Navedeno postupanje prvostepenog organa produžilo je postupak za još dve godine i pet meseci, koliko je ukupno trajalo odlučivanje drugostepenog organa i Upravnog suda o zakonitosti odluke o obustavljanju postupka. Drugostepeni organ je, takođe, doprineo trajanju predmetnog postupka time što je nepune četiri godine odlučivao o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja prvostepenog organa donetog u ponovnom postupku. Ustavni sud, takođe, nalazi da su predmetni upravni sporovi morali biti efikasnije vođeni, u situaciji kada je pre njihovog započinjanja upravni postupak već trajao 17, odnosno 20 godina.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da on ima značajan pravni i materijalni interes da nadležni organ u razumnom roku sprovede ponavljanje predmetnog upravnog postupka, budući da mu je, u skladu sa ranije važećim propisima, bilo utvrđeno pravo na pretvaranje dela tavanskog prostora u stan.

Prilikom ispitivanja da li je podnosilac ustavne žalbe svojim radnjama doprineo dugom trajanju osporenog postupka, Ustavni sud je iz spisa predmeta utvrdio da je podnosilac posle 14 godina podneo urgenciju prvostepenom organu, tražeći donošenje odluke u postupku čije je ponavljanje dozvoljeno. Takođe, podnosilac je propustio da u narednom periodu koji je ukupno trajao šest godina podnese žalbu, odnosno tužbu zbog nepostupanja prvostepenog organa u ponovnom postupku, kao i zbog nedonošenja odluke o njegovoj žalbi podnetoj 30. aprila 2018. godine, zbog čega ovaj sud nije mogao oceniti delotvornost sredstava za ubrzavanje postupka u konkretnoj upravnoj stvari. Ustavni sud je ovakav stav izrazio, pored ostalih, u odlukama Už- 3504/2013 od 23. decembra 2015. godine i Už-7539/2014 od 29. septembra 2016. godine, koje su objavljene na internet stranici: www.ustavni.sud.rs.

Ustavni sud ukazuje na to da je i Evropski sud za ljudska prava, u vezi sa propuštanjem nadležnog organa da u razumnom roku odluči o podnetom zahtevu, istakao da podnosilac zahteva ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom, ako je imao na raspolaganju pravna sredstva koja bi mu omogućila da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ali je propustio da to učini (videti, pored ostalih, odluku Vera Štajcar protiv Hrvatske, od 20. januara 2000. godine, predstavka broj 46279/99).

Ustavni sud je, međutim, imao u vidu da se osporeni postupak vodi po predlogu za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog rešenjem koje je trećem licu bilo osnov za sticanje imovinskih prava i da načelo pravne sigurnosti nalaže da se u razumnom roku okonča ispitivanje razloga za donošenje drugačije odluke. Polazeći od navedenog, a posebno imajući u vidu trajanje postupka, Ustavni sud je našao da navedeni doprinos podnosioca ustavne žalbe ne može uticati na odluku ovog suda o postojanju istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu navedenog prava, odlučujući kao u tački 1. izreke, dok je u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Odlučujući o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, a posebno specifičnost predmetnog postupka, postupanje nadležnih organa, ali i pasivnost podnosioca ustavne žalbe koji u značajnom periodu trajanja postupka nije koristio zakonom propisana pravna sredstva radi ubrzavanja upravnog postupka. Sud je, takođe, imao u vidu i ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Višegodišnje trajanje upravnog postupka i povreda razumnog roka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti