Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na pravično suđenje u krivičnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu policijskih službenika osuđenih za nesavestan rad u službi. Sud je utvrdio da nižestepene presude sadrže jasne i dovoljne razloge o odlučnim činjenicama, čime nije povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje i obrazloženu odluku.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Siniše Petrovića i Nenada Pavlovića, obojice iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. decembra 2011. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Siniše Petrovića i Nenada Pavlovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Smederevu K. 212/07 od 28. novembra 2008. godine i presude Okružnog suda u Smederevu Kž. 188/09 od 14. maja 2009. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Siniša Petrović i Nenad Pavlović, obojica iz Beograda, preko punomoćnika Zorana Jevrića i Milomira Šalića, advokata iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu 9. jula 2009. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Smederevu K. 212/07 od 28. novembra 2008. godine i presude Okružnog suda u Smederevu Kž. 188/09 od 14. maja 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Podnosioci u ustavnoj žalbi navode: da su osporenom prvostepenom presudom, kao policajci Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, oglašeni krivim za izvršenje krivičnog dela nesavestan rad u službi iz člana 361. stav 2. u vezi stava 1. i člana 33. Krivičnog zakonika, i da im je izrečena uslovna osuda; da iz prvostepene presude nije bilo jasno za šta su okrivljeni osuđeni; da sud nije „označio radnju izvršenja svakog od okrivljenih posebno“, pa je „nejasno koje službene radnje koji od okrivljenih je nesavesno vršio“; da u izreci prvostepene presude nije navedeno činjenično stanje koje je sud utvrdio, i prema kome podnosioci nisu ni bili prisutni spornom događaju; da prvostepeni sud nije mogao utvrditi da je krivično delo, koje je stavljeno podnosiocima na teret, izvršeno u saizvršilaštvu, jer kod tog krivičnog dela „ne može biti reči o saizvršilaštvu“; da izreka prvostepene presude nije dovoljno određena, niti su dati jasni i razumljivi razlozi presude; da je drugostepeni sud, odlučujući o žalbama okrivljenih izjavljenim protiv prvostepene presude, žalbe odbio i potvrdio prvostepenu presudu, pri tome kršeći pravo okrivljenih na obrazloženu sudsku odluku, s obzirom na činjenicu da drugostepeni sud nije ispitao po službenoj dužnosti prvostepenu presudu u pogledu postojanja bitnih povreda odredaba Zakonika o krivičnom postupku, pošto je izrekom prvostepene presude optužba prekoračena, pa ne postoji identitet između optužbe i prvostepene presude; da se drugostepeni sud još izrazitije oglušio na prigovore odbrane, ne uzimajući u obzir „na ravnopravnom nivou svaki njen argument“; da drugostepeni sud nije „uočio i sankcionisao“ nedostatke prvostepene presude u pogledu razloga o odlučnim činjenicama, niti je otklonio protivrečnost između onoga što se navodi u razlozima prvostepene presude i iskazima datim u postupku; da je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu ne uvažavajući žalbene navode okrivljenih, zbog čega nije „ispitao i sankcionisao apsolutno bitne povrede odredaba Zakonika o krivičnom postupku i povrede krivičnog zakonika na štetu optuženih“; da sudovi u osporenim presudama nisu dali ocenu argumenata odbrane, čime je podnosiocima onemogućeno delotvorno korišćenje raspoloživih pravnih lekova; da je drugostepeni sud „arbitrirao pravima okrivljenih, unoseći u krivični postupak potpunu pravnu nesigurnost“; da se procesne radnje „nisu odvijale saglasno zakonskim normama (odredbe ZKP o nužnosti izjašnjenja suda pravnog leka o svim odlučnim navodima)“; da su, na navedeni način, sudovi „očigledno proizvoljno primenili odredbe KZ i ZKP“, čime su povredili pravo podnosilaca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
Podnosioci zahtevaju da Ustavni sud utvrdi povredu istaknutog prava i poništi osporene presude.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
Opštinski sud u Smederevu je 28. novembra 2008. godine doneo i javno objavio presudu K. 212/07 kojom je podnosioce ustavne žalbe i Đ.M. oglasio krivim za izvršenje krivičnog dela nesavestan rad u službi, iz člana 361. stav 2. u vezi stava 1. i člana 33. Krivičnog zakonika, i izrekao im uslovnu osudu utvrdivši im kaznu zatvora u trajanju od po devet meseci, koja se neće izvršiti ukoliko u roku od dve godine od dana pravnosnažnosti presude, ne izvrše nova krivična dela. Prema presudi, podnosioci su „krivi zato što su 27. juna 2005. godine oko 10 časova... kao službena lica kršenjem opštih akata, propuštanjem nadzora, očigledno nesavesno postupali u vršenju službe, iako su bili dužni i mogli biti svesni da usled toga može nastupiti teška povreda prava drugoga, pa je takva povreda nastupila, tako što je oštećeni – pok. M.Lj. iz Niša, na autoputu Niš-Beograd, kod kilometar stuba 653+500 metara kod zaustavne trake čvrstim predmetima (čekić, fotoaparat, mobilni telefon) gađao vozila u pokretu, pa kada su kod njega po prijavi došli, najpre okr. ovlašćena službena lica MUP Srbije, Petrović Siniša, Pavlović Nenad, a posle izvesnog vremena i Đ.M, suprotno članu 7. stav 1. Pravilnika o uslovima i načinu upotrebe sredstava prinude nisu upotrebili sredstva za vezivanje prema pok. M.Lj, koji je trebalo da bude sproveden u nadležnu stanicu policije, iako su postojali osnovi sumnje da će to lice pokušati da pobegne i da će se samopovrediti, te pok. M.Lj. iskoristio takvu situaciju i startovao svoj motocikl... i krenuo autoputem trakom Niš-Beograd od pravca Beograda ka Nišu, trakom uz levu ivicu kolovoza gledano iz pravca Niša u kontra smeru i prednjim delom navedenog motocikla udario u prednji čeoni deo putničkog vozila..., a koje se kretalo levom saobraćajnom trakom iz pravca Niša ka Beogradu, pa je došlo do samozapaljenja oba vozila, tako da su vozač u vozilu S.S..., putnik N.S. i vozač motorcikla M.Lj. izgubili život, u odnosu na koje posledice su svi okrivljeni postupali nehatno“. U obrazloženju presude navedeni su: iskazi svih okrivljenih; sadržaj zapisnika o uviđaju sa fotodokumentacijom i skicom lica mesta; iskazi oštećenih – pravnih sledbenika poginulih; iskazi svedoka M.J, V.T, G.Ž, B.A, M.G, Z.Đ, M.K, S.N, T.M, B.M. i B.Đ; analiza i ocena utvrđenog činjeničnog stanja; analiza okolnosti koje su od presudnog uticaja na postojanje krivične odgovornosti okrivljenih; analiza bitnih elemenata krivičnog dela, uz ocenu njihovog postojanja u konkretnom slučaju; analiza uzročno-posledične veze između radnji okrivljenih i nastupelih posledica; analiza odbrane okrivljenih; ocena elemenata kojima se utvrđuje krivična odgovornost okrivljenih; zaključak suda u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti; pravna kvalifikacija krivičnog dela; delimično preciziranje izreke presude i razlozi za to; razlozi za izrečenu krivičnu sankciju, troškove postupka i upućivanje oštećenih na parnicu radi ostvarenja imovinsko-pravnih zahteva.
Podnosioci ustavne žalbe su, preko branilaca, izjavili žalbu protiv prvostepene presude zbog svih zakonskih razloga, detaljno navodeći u čemu se sastoje propusti prvostepenog suda.
Okružni sud u Smederevu je 14. maja 2009. godine, nakon održane javne sednice žalbenog veća, doneo osporenu presudu Kž. 188/09 kojom je kao neosnovane odbio žalbe Opštinskog javnog tužioca u Smederevu i branilaca okrivljenih, i prvostepenu presudu potvrdio. U obrazloženju presude, sud je naveo: da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i pravilno primenio Krivični zakonik; da su na osnovu pravilno cenjenih dokaza utvrđene sve odlučne činjenice vezane za sporni događaj, radnje i postupke optuženih; da je pravilan zaključak prvostepenog suda „da radnje optuženih predstavljaju jedinstvenu celinu sa stanovišta postupanja službenih lica, tako da je pravilan zaključak prvostepenog suda da se radnje optuženih, posmatrane u kontinuitetu, počev od dolaska na lice mesta opt. S.P. i N.P, a zatim i M.Đ, mogu smatrati jedinstvenim i zajedničkim delovanjem u saizvršilaštvu čija je suština da su kao službena lica kršenjem opštih akata, propuštanjem dužnosti nadzora, očigledno nesavesno postupali u vršenju službe, iako su bili dužni i mogli biti svesni da je usled toga mogla nastupiti teška povreda prava drugoga pa je takva povreda nastupila“. Potom se u obrazloženju presude ocenjuje da izmene izvršene u izreci prvostepene presude predstavljaju dopunu u odnosu na optužni akt, čime se ne narušava identitet presude i optužnog akta, već se radi o prilagođavanju činjeničnog opisa radnje izvršenja izvednim dokazima. Zatim se, u najkraćem, analiziraju iskazi optuženih, oštećenih i svedoka i izvodi zaključak o postojanju krivičnog dela i krivične odgovornosti. Drugostepeni sud je ocenio i žalbene navode okrivljenih, dajući odgovor na one najbitnije i utvrđujući zbog čega svaki od tih navoda smatra neosnovanim, te zbog čega prihvata razloge koje je u tom pogledu dao prvostepeni sud. Potom je sud objasnio razloge za primenu Krivičnog zakonika a ne Krivičnog zakona Republike Srbije, izveo zaključak o pravilnosti zaključaka prvostepenog suda u pogledu bitnih elemenata krivičnog dela, krivične odgovornosti i krivične sankcije.
4. U izjašnjenju na podnetu ustavnu žalbu, koje je predsednik Okružnog suda u Smederevu dostavio Ustavnom sudu 11. septembra 2009. godine, analiziraju se postupanja prvostepenog i drugostepenog suda, konstatuje da su oba suda postupala u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, da ni jednog trenutaka prava okrivljenih na pravično suđenje nisu bila ugrožena, te nema ni povrede ovog ustavnog prava.
5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo svakog da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08 i 20/09) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka (član 1.); da će sud određeno i potpuno izneti koje činjenice i iz kojih razloga uzima kao dokazane ili nedokazane, dajući pri tome naročito ocenu verodostojnosti protivrečnih dokaza, iz kojih razloga nije uvažio pojedine predloge stranaka, iz kojih razloga je odlučio da se ne sasluša neposredno svedok ili veštak čiji je iskaz, odnosno opisani nalaz i mišljenje pročitan bez saglasnosti stranaka (član 337. stav 2.), kojim razlozima se rukovodio pri rešavanju pravnih pitanja, a naročito pri utvrđivanju da li postoji krivično delo i krivična odgovornost optuženog i pri primenjivanju određenih odredaba zakona na optuženog i njegovo delo (član 361. stav 1. tačka 7)); da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je izreka presude nerazumljiva, protivrečna sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o odlučnim činjenicama ili su ti razlozi potpuno nejasni ili u znatnoj meri protivrečni, ili ako o odlučnim činjenicama postoji znatna protivrečnost između onog što se navodi u razlozima presude o sadržini isprava ili zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika (član 368. stav 1. tačka 11)).
Odredbom člana 33. Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05 i 107/05) propisano je da će se, ako više lica učestvovanjem u radnji izvršenja sa umišljajem ili iz nehata zajednički izvrše krivično delo, ili ostvarujući zajedničku odluku drugom radnjom sa umišljajem bitno doprinesu izvršenju krivičnog dela, svako od njih kazniti kaznom propisanom za to delo.
Odredbe člana 361. st 1. i 2. Krivičnog zakonika, važećeg u vreme izricanja presuda, su po svojoj sadržini istovetne odrebama člana 245. st. 1. i 2. Krivičnog zakona RS ("Službeni glasnik SRS", br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 i "Službeni glasnik RS", br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 i 67/03), važećeg u vreme izvršenja krivičnog dela, i one propisuju: da će se službeno lice koje kršenjem zakona ili drugih propisa ili opštih akata, propuštanjem dužnosti nadzora ili na drugi način očigledno nesavesno postupa u vršenju službe, iako je bilo svesno ili je bilo dužno i moralo biti svesno da usled toga može nastupiti teža povreda prava drugog ili imovinska šteta, pa takva povreda, odnosno šteta u iznosu koji prelazi četiristopedeset hiljada dinara i nastupi, kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine (stav 1.); da će se, ako je usled dela iz stava 1. ovog člana došlo do teške povrede prava drugog ili je nastupila imovinska šteta u iznosu koji prelazi milion i petsto hiljada dinara, učinilac kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina (stav 2.).
Odredbom člana 7. stav 1. Pravilnika o uslovima i načinu upotrebe sredstava prinude („Službeni glasnik RS”, broj 133/04) propisano je da ovlašćeno službeno lice ima pravo da upotrebi sredstva za vezivanje prema licu koje se lišava slobode, zadržava, privodi ili sprovodi, ako postoje osnovi sumnje da će to lice napasti ovlašćeno službeno lice, pokušati da pobegne ili da će se samopovrediti.
6. Razmatrajući navode podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je najpre konstatovao da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da načelno nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasniva osporena sudska odluka. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je krivični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava. Iako jemstva sadržana u pravu na pravično suđenje nisu nužno istovetna u sporovima u kojima se odlučuje o građanskim pravima i obavezama, na jednoj strani, i u predmetima u kojima se raspravlja o krivičnoj optužbi, na drugoj strani (Evropski sud za ljudska prava, videti odluku u predmetu: Dombo Beheer B.V. protiv Holandije, od 27. oktobra 1993. godine, serija A, n◦ 274), Sud ističe da pojam pravičnog postupka podrazumeva jednakost oružja, postojanje načela raspravnosti i obavezu obrazloženja sudskih odluka, s tim da se u krivičnom postupku ovim jemstvima pridodaju pretpostavka nevinosti i prava odbrane.
Ustavni sud podseća da je obaveza instancionih sudova da delotvorno ispitaju dokazne predloge stranaka i da ocene njihov značaj prilikom donošenja odluke (Evropski sud za ljudska prava, videti odluku u predmetu: Kraska protiv Švajcarske, od 19. aprila 1993. godine, § 30). Zbog toga je jedan od bitnih elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku (Evropski sud za ljudska prava, videti odluku u predmetu: Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Iako obaveza obrazloženja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (Evropski sud za ljudska prava, videti odluku u predmetu: Van der Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, § 61), Ustavni sud ukazuje da povreda prava na pravično suđenje postoji ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (Evropski sud za ljudska prava, videti odluku u predmetu: Hadjianastassiou protiv Grčke, od 16. decembar 1992. godine, § 33).
Imajući u vidu da prvostepeni sud utvrđuje činjenično stanje koje je od značaja za donošenje odluke i da ocenjuje dokaze o postojanju bitnih činjenica, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju Opštinski sud u Smederevu imao obavezu da u obrazloženju osporene presude K. 212/07 od 28. novembra 2008. godine iznese ključne argumente na kojima temelji svoju odluku i da, u slučaju postojanja određenih dokaza koji potvrđuju, odnosno negiraju neku odlučnu činjenicu, izloži razloge zbog kojih takve dokaze prihvata i na koji način je tu odlučnu činjenicu van svake sumnje utvrdio. U konkretnom slučaju, po oceni Ustavnog suda, Opštinski sud u Smederevu je izneo ključne argumente na kojima temelji svoju odluku, i izložio razloge zbog kojih smatra da postoji krivično delo i krivična odgovornost okrivljenih (podnosilaca ustavne žalbe). Ustavni sud smatra da je prvostepeni sud izvršio ocenu verodostojnosti protivrečnih dokaza i naveo jasne razloge zbog kojih je odlučne činjenice o krivici optuženih uzeo kao dokazane, odnosno zbog čega smatra da su podnosioci, kao službena lica, kršenjem opštih akata i propuštanjem dužnosti nadzora očigledno nesavesno postupali u vršenju službe, iako su bili dužni i mogli biti svesni da usled toga može nastupiti teška povreda prava drugoga, pa je takva povreda i nastupila. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, Opštinski sud u Smederevu u konkretnom slučaju dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge za svoje pravno stanovište u pogledu odlučnih činjenica koje su od značaja za utvrđivanje da li su optuženi učinili krivično delo koje im je optužnim aktom stavljeno na teret.
Imajući u vidu da se u postupku po ustavnoj žalbi ispituje da li je krivični postupak u celini bio pravičan, Ustavni sud je razmatrao i da li je sud više instance u postupku po pravnom leku uklonio eventualne propuste prvostepenog suda na koje mu je ukazano. Naime, okrivljeni su, pored ostalog, u žalbi protiv presude Opštinskog suda u Smederevu K. 212/07 od 28. novembra 2008. godine istakli da je presuda nerazumljiva i protivrečna sama sebi i razlozima presude, da nema razloga o odlučnim činjenicama i da postoji protivrečnost između onog što se navodi u razlozima presude o sadržini isprava ili zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika.
Ustavni sud ističe da je prilikom ocene da li obrazloženje odluke suda pravnog leka ispunjava standarde prava na pravično suđenje, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda (Evropski sud za ljudska prava, odluka u predmetu: Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine, § 60). S obzirom da je prvostepeni sud na zadovoljavajući način raspravio agrumente okrivljenih (Evropska komisija za ljudska prava, odluka u predmetu: Fouquet protiv Francuske, od 12. oktobra 1994. godine, § 38.), Ustavni sud ističe da je drugostepeni sud bio dužan i da je razmotrio navode koje su okrivljeni izneli u žalbama. Okružni sud u Smederevu je u potpunosti prihvatio sve navode iz prvostepene osporene presude, ukratko analizirao utvrđeno činjenično stanje, ocenio zaključke prvostepenog suda u pogledu najbitnijih elemenata za ocenu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti, utvrdio kao neosnovane navode koje su okrivljeni izneli u žalbi, pri čemu je dao izričit i jasan odgovor na navodne protivrečnosti na koje su okrivljeni ukazali (Evropski sud za ljudska prava, odluka u predmetima: Hiro Balani protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 28 i Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februar 1998. godine, § 43). Polazeći od toga, Ustavni sud smatra da je Okružni sud u Smederevu dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge u pogledu svih činjenica koje su od značaja za donošenje odluke u ovom krivičnom postupku.
Na osnovu izloženog, Ustavni sud je zaključio da su osporene presude Opštinskog suda u Smederevu K. 212/07 od 28. novembra 2008. godine i Okružnog suda u Smederevu Kž. 188/09 od 14. maja 2009. godine obrazložene na način koji zadovoljava uslove iz člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da zadovoljavaju standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio u celini kao neosnovanu.
7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša B. Slijepčević