Odluka Ustavnog suda o povredi prava u stečajnom postupku preduzeća

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog dugotrajnog stečajnog postupka nad društvenim preduzećem. Utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, dosuđujući podnosiocu naknadu nematerijalne štete od 800 evra i materijalne štete u visini njegovog utvrđenog potraživanja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-12673/2023
14.11.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. R. iz Runjana kod Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. R. i utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su podnosiocu ustavne žalbe eventualno već isplaćeni po osnovu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Valjevu u predmetu St. 50/10. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

2. Usvaja se ustavna žalba D. R. i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Valjevu u predmetu St. 50/10.

3. Utvrđuje se pravo D. R. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Valjevu u predmetu St. 50/10, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. R. iz Runjana kod Loznice podneo je Privrednom apelacionom sudu, 12. oktobra 2023. godine, preko punomoćnika S. F, advokata iz Loznice, žalbu protiv stava trećeg izreke rešenja Privrednog suda u Valjevu R4 St. 250/23 od 27. septembra 2023. godine, kojim je odlučeno o troškovima postupka po njegovom prigovoru radi ubrzavanja stečajnog postupka pred navedenim sudom u predmetu St. 50/10. Istim rešenjem je, u stavu prvom i stavu drugom izreke, usvojen prigovor predlagača, te je utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi nad stečajnim dužnikom H. „V.“ a.d. „S.“ Loznica u predmetu St. 50/10 i naloženo je postupajućem sudiji da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzme sve neophodne mere i radnje koje su potrebne radi unovčenja imovine stečajnog dužnika.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbom člana 16. stav 2. istog zakona propisano da se žalba protiv rešenja kojim je odbijen prigovor iz stava 1. ovog člana po kojoj nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom, Privredni apelacioni sud je predmet dostavio Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Postupajući u skladu sa odredbom člana 16. stav 6. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac ustavne žalbe je u podnesku od 9. februara 2024. godine istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti i zahtev za naknadu materijalne štete u visini utvrđenih, a nenaplaćenih novčanih potraživanja u predmetnom stečajnom postupku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u priloženu dokumentaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Trgovinskog suda u Valjevu St. 16/09 od 19. juna 2009. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom H. „V.“ a.d. „S.“ Loznica, a za stečajnog upravnika je imenovana Agencija za privatizaciju.

Stečajni dužnik nikada nije privatizovan, tako da i dalje posluje sa društvenim kapitalom.

Pravna prethodnica podnosioca ustavne žalbe je u predmetnom stečajnom postupku prijavila potraživanja iz radnog odnosa, koja su joj i utvrđena.

Predlagač, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 4. avgusta 2023. godine prigovor radi ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka.

Privredni sud u Valjevu je doneo rešenje R4 St. 250/23 od 27. septembra 2023. godine, kojim je, u stavu prvom i stavu drugom izreke, usvojen prigovor podnosioca, te je utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi nad stečajnim dužnikom H. „V.“ a.d. „S.“ Loznica, pred Privrednim sudom u Valjevu u predmetu St. 50/10 i naloženo je postupajućem sudiji da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzme sve neophodne mere i radnje koje su potrebne radi unovčenja imovine stečajnog dužnika. Stavom trećim izreke obavezana je Republika Srbija da na ime troškova postupka isplati predlagaču iznos od 13.500,00 dinara.

Predlagač je 12. oktobra 2023. godine izjavio žalbu protiv odluke o troškovima postupka sadržane u stavu trećem izreke navedenog rešenja, imajući u vidu da je, na ime sastava prigovora od strane advokata, istakao zahtev u visini od 45.000 dinara. Postavio je i zahtev za naknadu troškova postupka, na ime sastava žalbe od strane advokata.

4. Odredbama člana 18. st. 2. i 3. Ustava je utvrđeno da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom“.

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbama člana 16. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je: da se da se žalba protiv rešenja kojim je odbijen prigovor iz stava 1. ovog člana po kojoj nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom (stav 2.); da se tužba za novčano obeštećenje, kao i tužba za naknadu imovinske štete, koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom (st. 3. i 4.); da su sudovi dužni da u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona sve nerešene predmete iz st. 1 ‒ 4. ovog člana dostave Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje i da o tome obaveste podnosioca prigovora, žalbe, odnosno tužbe (stav 5.); da podnosilac prigovora radi ubrzavanja postupka, odnosno žalbe protiv rešenja o odbijanju prigovora radi ubrzavanja postupka ima pravo da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja od strane suda iz stava 5. ovog člana, dostavi Ustavnom sudu zahtev za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete (stav 6.).

Odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) bilo je propisano: da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju (član 3. stav 2.); da pravo na pravično zadovoljenje ima stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu, zatim stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora i stranka čija je žalba usvojena, da stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu i stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora stiče pravo na pravično zadovoljenje kada istekne rok u kome je sudija ili javni tužilac bio dužan da preduzme naložene procesne radnje, a stranka čija je žalba usvojena – kada primi rešenje o usvajanju žalbe (član 22. st. 1. i 2.); da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (član 31. stav 1.).

5. Ustavni sud najpre konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Iz odredbe člana 26. stav 1. ovog zakona proizlazi da se novčano obeštećenje (neimovinska šteta) zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije, što je slučaj i sa odredbom člana 31. stav 1. istog zakona, kada je u pitanju naknada materijalne štete.

Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Odredbom člana 16. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se žalba protiv rešenja kojim je odbijen prigovor iz stava 1. ovog člana po kojoj nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom. Ustavni sud, međutim, konstatuje da je žalba podnosioca, u konkretnom slučaju, izjavljena samo protiv odluke o troškovima postupka po prigovoru radi ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka, dok je sam prigovor usvojen i podnosiocu je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Stoga se predmetna žalba, u formalnopravnom smislu, ne može smatrati ustavnom žalbom, kako to propisuje odredba člana 16. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud ima u vidu da bi podnosilac ustavne žalbe pravo na pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvario nakon 4. novembra 2023. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23). Budući da je podnosilac ustavne žalbe tek tada mogao da podnese tužbu radi isplate novčanog obeštećenja i naknade imovinske štete, koja bi, primenom člana 16. st. 3. i 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, nesumnjivo bila ustupljena Ustavnom sudu na nadležnost i odlučivanje, a kako je podnosilac ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 16. stav 6. navedenog Zakona, u ostavljenom roku istakao akcesorne zahteve za naknadu nematerijalne i materijalne štete izazvane povredom prava, Ustavni sud predmetnu žalbu ipak smatra ustavnom žalbom kojom se potražuje naknada nematerijalne štete zbog već utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, te ističe povreda prava na imovinu u predmetnom stečajnom postupku, sa zahtevom za naknadu materijalne štete koja je tom povredom uzrokovana.

6. Ustavni sud, dakle, polazi od toga da je podnosiocu rešenjem Privrednog suda u Valjevu R4 St. 250/23 od 27. septembra 2023. godine, u delu koji je postao pravnosnažan, utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku. Saglasno tome, Ustavni sud je u ovoj ustavnosudskoj stvari, u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučivao o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, odnosno o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine).

Evropski sud se u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je, na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dosuđena od strane nadležnih sudova, zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor gubitka statusa „žrtve“ Evropski sud je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnositeljki predstavke niži od iznosa koje Evropski sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud je odbacio predstavku.

Dakle, Ustavni sud nalazi da se u situaciji kada je podnosiocu utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati svoje pravnosnažno dosuđeno, odnosno utvrđeno potraživanje iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim ili većinskim društvenim ili državnim kapitalom, o zahtevu podnosioca za naknadu nematerijalne štete mora odlučivati primenom stavova Evropskog suda izraženih u odluci Stanković protiv Srbije, a koju prihvata i Ustavni sud.

Primenjujući izloženo na konkretan slučaj, a s obzirom na to da je podnosiocu povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrđena zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati potraživanja svoje pravne prethodnice iz radnog odnosa od poslodavca – stečajnog dužnika koji je privredno društvo sa društvenim kapitalom, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnosioca i utvrdio mu pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenim za iznose koji su im eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Valjevu u predmetu St. 50/10 (videti Odluku Ustavnog suda Už-12826/2023 od 8. februara 2024 dostupna na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs), odlučujući kao u tački 1. izreke. Naknada nematerijalne štete isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

U vezi činjenice da je podnosilac ustavne žalbe stupio u predmetni stečajni postupak na mesto svoje pravne prethodnice, Ustavni sud ukazuje na to da je Evropski sud, u više svojih odluka, izrazio stav po pitanju visine naknade neimovinske štete zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, u slučajevima kada su podnosioci predstavki pravni sledbenici lica na koje ta sudska odluka glasi. Naime, dovoljna i adekvatna naknada koja se dosuđuje podnosiocima predstavki kao pravnim sledbenicima lica na koje sudska odluka glasi, bez obzira na njihov broj, upravo je ona naknada koja bi pripala njihovom pravnom prethodniku (videti Mehmedović i drugi protiv Srbije, predstavka broj 23202/20 i 14 drugih, presuda od 29. septembra 2022. godine i predmet Novica Ranđelović protiv Srbije i drugi podnosioci, predstavka 42495/18 i druge, odluka od 29. aprila 2021. godine).

7. Ustavni sud je, takođe, u ovoj ustavnosudskoj stvari odlučivao o tome da li je podnosiocu povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, zbog kašnjenja u namirenju i isplati pravnosnažno utvrđenog potraživanja iz radnog odnosa prema subjektu sa društvenim kapitalom, kao i o zahtevu podnosioca za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja u spornom stečajnom postupku.

S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, a koju prihvata i Ustavni sud. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110-111.). Navedeno stanovište prihvatio je i Ustavni sud u svojoj praksi (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine, dostupno na internet stranici Ustavnog suda).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu svoj stav da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov isticanja povrede prava na imovinu i zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja, te da je pravnosnažnim rešenjem nadležnog privrednog suda usvojen prigovor podnosioca i utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u spornom stečajnom postupku, u kome je podnosilac prijavio svoja potraživanja iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, a koja su mu u tom postupku utvrđena, ali nisu namirena.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Valjevu da obezbedi namirenje potraživanja pravne prethodnice podnosioca, koje potiče iz radnog odnosa, u stečajnom postupku Privrednog suda u Valjevu u predmetu St. 50/10, prema stečajnom dužniku sa društvenim kapitalom, predstavlja povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava (videti Odluku Už-14718/2023 od 8. februara 2024. godine dostupna na internet stranici Ustavnog suda). Stoga je Sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Razmatrajući način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Valjevu u predmetu St. 50/10, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Kako je podnosilac istakao i zahtev za isplatu zatezne kamate, Ustavni sud s tim u vezi ukazuje na stavove Evropskog suda izražene u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) koji se tiču zahteva za obračunavanje i isplatu zakonske zatezne kamate za period trajanja stečajnog postupka. Naime, u navedenoj presudi je konstatovano da su podnosioci predstavki imali pravo na glavni dug i zakonsku zateznu kamatu do pokretanja stečajnog postupka, što im je i isplaćeno, a da im nakon tog datuma kamata nije isplaćena, jer na to nisu imali pravo, te je stoga zaključeno da su osporene domaće odluke u potpunosti izvršene. U tom kontekstu, Evropski sud je dalje izneo da se, iako je tužena država odgovorna za dugove društvenih, odnosno državnih preduzeća, koji su utvrđeni pravnosnažnim presudama, opšta pravila domaćeg prava i dalje primenjuju na bilo koji izvršni, odnosno stečajni postupak protiv takvog preduzeća.

9. U pogledu troškova postupka po prigovoru radi ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka, koji je pred nadležnim sudom vođen do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre ukazuje na to da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se žalba podnosioca, u smislu citiranih zakonskih izmena, smatra ustavnom žalbom, Ustavni sud je zahtev za naknadu troškova navedenog postupka razmatrao u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu, u konkretnom slučaju, ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). S tim u vezi, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnosioca ustavne žalbe, koji će u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema. Takođe, zaštita prava podnosioca ustavne žalbe je potpuna, imajući u vidu da on ovom odlukom istovremeno ostvaruje pravo na naknadu i nematerijalne i materijalne štete zbog utvrđene povrede prava, što se, saglasno odredbama člana 26. stav 1. i člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, može postići isključivo podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije i vođenjem posebnog parničnog postupka. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava u stečajnom postupku preduzeća

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti