Neobrazložena presuda Upravnog suda o dodacima na platu zaposlenih u MUP-u

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Upravni sud u presudi nije obrazložio ključne navode tužbe zaposlenog u MUP-u, koji se odnose na isplatu dodataka na platu, čime je odluka ostala bez ustavnopravno prihvatljivih razloga.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bose Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, Sabahudin Tahirović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stanislava Popovića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. maja 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stanislava Popovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 48934/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 177/98) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stanislav Popović iz Beograda, je 9. jula 200 9. godine, preko punomoćnika Vladimira Marinkova, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 177/98.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da osporeni parnični postupak traje od 1998. godine kada je protiv njega podneta tužba Trećem opštinskom sudu u Beogradu, radi duga. Podnosilac ustavne žalbe je u ovoj parnici podneo protivtužbu 29. juna 2001. godine, i navedeni postupak još uvek nije okončan, niti je još doneta prvostepena presuda, a sve isključivom odgovornošću suda. Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu označenog prava, naloži nadležnom sudu da okonča predmet u najkraćem roku i utvrdi njegovo pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), zahtevao od Prvog osnovnog suda u Beogradu dostavljanje spisa predmeta P. 177/98 ranijeg Trećeg opštinskog suda i nakon izvršenog uvida u spise predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, PP "Palir" iz Pančeva, u svojstvu tužioca, podneo je 23 . januara 1998. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu radi duga u iznosu od 7.753,90 DM, sa domicilnom kamatom na ovaj iznos od 31. decembra 1997. godine, a na ime izvedenih građevinskih radova na rekonstrukciji i adaptaciji tavanskog prostora u dvosoban stan u potkrovlju dvorišne zgrade u Beogradu, Proleterskih brigada br oj 20 , sa predlogom za izdavanje privremene mere zabrane dužniku da izvodi bilo kakve radove na potkrovlju, kao i da uvodi treće lice u posed predmetnog gradilišta. Tužbi je prethodio raskid ugovora o građenju, zaključenog između parničnih stranaka 17. septembra 1997. godine, a koji je, prema navodima tužbe, jednostrano raskinuo investitor - tuženi 12. januara 1998. godine. Tužba je zavedena pod brojem P. 177/98.

U toku 1998. godine Opštinski sud je zakazao šest ročišta za glavnu raspravu - pet je održano, a jedno nije zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na održanim ročištima združeni su spisi istoga suda R. 26/98 po predlogu tuženog za obezbeđenje dokaza od 22. januara 1998. godine , u kome je veštak utvrdio vrednost i kvalitet radova, zatim je određeno veštačenje od strane veštaka građevinske struke na okolnost izvedenih radova prve ploče i vrednosti radova, te pribavljen i dopunski nalaz veštaka i saslušan veštak.

U 1999. godini Opštinski sud je održao ročište zakazano za 11. mart 1999. godine i ponovo saslušao veštaka, te odredio izvođenje dokaza saslušanjem dva svedoka. Na ročištu zakazanom za 20. april 1999. godine sud je doneo rešenje da postupak miruje. Protiv ovog rešenja tužilac je izjavio žalbu, odnosno podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje 28. septembra 1999. godine, jer je mirovanje određeno u vreme proglašenog ratnog stanja - NATO agresije, pa je sud, na ročištu održanom 8. decembra 1999. godine, stavio van snage navedeno rešenje. Kako je tužilac izjavio da postoji mogućnost mirnog rešavanja spora , ročište je odloženo za 22. februar 2000. godine. Ovo ročište nije održano zbog promene predsednika veća, a na narednom ročištu održanom 23. maja 2000. godine doneto je rešenje o saslušanju parničnih stranaka, s tim da će se naredno ročište zakazati po dostavljanju adrese tuženog. Punomoćnik tuženog je dostavio adresu tuženog ali je otkazao punomoćje 30. juna 2000. godine, pa je sud od Ministarstva pravde R epublike Srbije, zatražio da se tuženom diplomatsko -konzularnim putem uruči poziv za glavnu raspravu zakazanu za 26. decembar 2000. godine, koja nije održana jer nije bilo dokaza da je tuženi uredno primio poziv. Tužilac je 13. decembra 2000. godine podneskom tražio izdavanje privremene mere - da tuženi preda građevinski alat prema priloženoj specifikaciji.

U toku 2001. godine bilo je zakazano šest ročišta, jedno nije odražno zvog sprečenosti postupajućeg sudije, dok su dva ročišta odložena - jedno na predlog novoangažovanog punomoćnika tuženog koji je tražio vreme da se upozna sa predmetom, a jedno radi izjašnjenja tužioca na protivtužbu koju je tuženi-protivtužilac podneo 2. jula 2001. godine. Protivtužbom je predloženo da se odbije tužbeni zahtev tužioca i da se isti obaveže da tuženom - protivtužiocu isplati iznos od 7.591,85 DM, sa pripadajućom kamatom počev od 30. decembra 1997. godine, a na ime više isplaćenog iznosa za izvođenje radova i materijal.

Tokom 2002. godine bilo je zakazano šest ročišta. Na tri održana ročišta su saslušani tužilac-protivtuženi i tuženi-protivtužilac u svojstvu parničnih stranaka i jedan svedok. Tri ročišta nisu održana, i to: jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a dva na predlog tužioca - protivtuženog koji je bio sprečen da pristupi i nije se izjasnio na nalog suda i precizirao tužbeni zahtev u pogledu iznosa koji potražuje za izvedene radove.

U toku 2003. godine održana su dva ročišta i zatraženi spisi Odeljenja za građevinsko-inspekcijske poslove SO Vračar, dok dva zakazana ročišta nisu održana: jedno zbog sprečenosti suda, a drugo zbog nedostatka procesnih pretpostavki jer nije bilo dokaza da su parnične stranke uredno pozvane. U toku 2004. godine dva ročišta su održana, jedno ročište je odloženo na predlog tužioca - protivtuženog, dok dva nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

U 2005. godini održano je pet ročišta za glavnu raspravu na kojima je dozvoljeno preinačenje tužbenog zahteva tužioca-protivtuženog (pored novčanog iznosa preciziranog u skladu sa nalazom veštaka tražen je i povraćaj stvari - sredstava za rad) i 21. oktobra 2005. godine određeno veštačenje od strane Gradskog zavoda za veštačenja Beograd, sa zadatkom da se utvrdi kvalitet izvedenih radova prve ploče i da se utvrdi vrednost radova i ploče u Proleterskih brigada 20 u Beogradu.

U toku 2006. godine tužilac-protivtuženi je dva puta urgirao za izradu nalaza veštaka i zakazivanje ročišta, a Gradski zavod za veštačenja Beograd je 27. jula 2006. godine Opštinskom sudu dostavio nalaz. Dva ročišta su odložena na predlog tužioca-protivtuženog - jednom zbog sprečenosti punomoćnika a drugi put radi izjašnjenja na podnesak tuženog-protivtužioca predatog dan pre održavanja ročišta. Opštinski sud je u 2007. godini održao četiri ročišta, na kojima su se parnične stranke izjasnile na nalaz veštaka i dale primedbe, dostavljena su dva izjašnjenja veštaka iz Gradskog zavoda za veštačenja Beograd i saslušani veštaci.

U 2008. godini sud jedno ročište nije održao zbog bolesti sudije, a na ročištu održanom 14. februara 2008. godine, na predlog tužioca-protivtuženog, određeno je veštačenje od strane Komisije sudskih veštaka Građevinskog fakulteta u Beogradu, sa ponovljenim ranijim zadatkom. Ročište zakazano za 6. jun 2008. godine nije održano zbog ponovnog traženja Opštinskog suda da Građevinski fakultet prihvati veštačenje, a po prihvatanju veštačenja, ročište zakazano za 6. novembar 2008. godine nije održano jer su se spisi predmeta još nalazili na veštačenju. U toku 2009. godine su bila zakazana tri ročišta, od kojih jedno nije održano jer je neposredno pre ročišta sudu dostavljen nalaz sa mišljenje m veštaka. Na ročištu održanom 8. juna 2009. godine saslušan je veštak i određeno veštačenje uzoraka međuspratne konstrukcije.

U toku 2010. godine, zbog reorganizacije pravosuđa, predmet je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu zaveden pod brojem P. 48934/10 i održano je jedno ročište a tuženom-protivtužiocu je naloženo 9. septembra 2010. godine da obavesti sud kada će sudski veštak moći da izađe na lice mesta, odnosno u stan tuženog -protivtužioca radi izrade nalaza i mišljenja veštaka. Tuženi-protivtužilac se 25. oktobra 2010. godine izjasnio da neće staviti stan na raspolaganje radi uvida od strane veštaka. U 2011. godini sud je zakazao ročišta za glavnu raspravu 25. januara, 6. juna, 14. jula, 28. septembra, 1. novembra i 7. decembra. Obzirom da tuženi protivtužilac nije hteo da stavi svoj stan na raspolaganje veštaku radi uvida, sud je pozvao veštaka 12. maja 2011. godine da dostavi svoj nalaz i mišljenje na osnovu prikupljenih dokaza. Veštak je 3. juna 2011. godine dostavio nalaz sa mišljenjem o ispitanim uzorcima međuspratne konstrukcije, koji je uručen parničnim strankama na ročištu zakazanom za 6. jun 2011. godine, pa je isto odloženo radi njihovog izjašnjenja. Rešenjem od 8. juna 2011. godine sud je odbio predlog punomoćnika tuženog protivtužioca za izuzeće veštaka. Na ročištu održanom 14. jula 2011. godine tuženi-protivtužilac je predložio da se rasprava zaključi ali je tužilac-protivtuženi tražio rok za primedbe na nalaz i mišljenje veštaka od 6. juna 2011. godine. Veštak je 26. septembra 2011. godine sudu dostavio izveštaj o ispitivanju spregnute međuspratne konstrukcije, pa ročište zakazano za 29. septembar 2011. godine nije održano. Na sledećem zakazanom ročištu za 9. novembar 2011. godine punomoćnik tužioca-protivtuženog je predložio odlaganje ročišta jer je predstavnik tužioca, iz zdravstvenih razloga, bio sprečen da pristupi, pa je sud odložio ročište ali mu je naložio da dostavi medicinsku dokumentaciju, a veštaka upozorio da će na sledećem ročištu biti izveden dokaz njegovim saslušanjem. Sa ročišta zakazanog za 7. decembar 2011. godine izostao je sudski veštak, pa je sud doneo rešenje o kažnjavanju veštaka, na koje je veštak izjavio žalbu. Ni na ročište zakazano za 16. januar 2012. godine veštak nije pristupio iako je bio uredno pozvan, pa je ročište odloženo za 6. mart 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.125/04 i 111/09) koji se, saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje na predmetni parnični postupak, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.) .

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao preko 11 godina, kao i da još uvek nije okončan .

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom sporu preko 11 godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je utvrdio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak, posebno u pogledu izvođenja dokaza veštačenjem na okolnosti izvedenih radova i njihove vrednosti, uz određivanja dopunskih veštačenja i super veštačenja, ali da to ne može biti opravdanje za četrnaestogodišnje trajanje prvostepnog parničnog postupka.

Takođe, nema nikave sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja u vezi međusobnih dugovanja parničnih stranaka, bilo od velike važnosti i materijalnog značaja za podnosioca.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe , kao tuženi-protivtužilac, doprineo dužini trajanja osporenog su dskog postupka, ali ne značajnije, proporcionalno gledajući dužinu trajanja postupka, jer jednom, na predlog njegovog novoangažovanog punomoćnika, nije održano ročište zbog upoznavanja sa predmetom, a jednom je ročište odloženo zbog izjašnjenja protivne strane jer je dostavio podnesak dan pre zakazanog ročišta. Nasuprot tuženom-protivtužiocu, tužilac-protivtuženi u ovom sporu je više puta tražio odlaganje ročišta, bilo zbog sprečenosti da prisustvuje, bilo zbog ponovnog traženja roka za izjašnjenje i preciziranje tužbenog zahteva.

Po oceni Ustavnog suda, sporo i nedolotvorno postupanje prvostepenog suda prevashodni je razlog neopravdano i nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka koji posle preko 14 godina nije završen ni u prvom stepenu. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na sledećim činjenicama : osam ročišta za glavnu raspravu nije održano, i to jednom zbog promene predsednika veća, a sedam puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije; u toku 2009. godine sud je zakazao samo tri ročišta, a u godini reorganizacije pravosuđa - 2010. godini samo jedno ročište. Takođe, doprinos dugom trajanju postupka dao je i Gradski zavod za veštačenja Beograd koji je svoj nalaz i mišljenje dostavio nakon skoro osam meseci, te veštaci koji su tri puta neposredno pred ročište dostavljali svoja izjašnjenja ili izostajali sa zakazanih ročišta. Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud ovi u ovom sporu , koji još nije završen ni u prvom stepenu, ni su preduzima li sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča. U vezi s tim, Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja da li je poštovana garancija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo sudovi, već svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu - npr. u presudi u slučaju Zimmermann i Steiner protiv Švajcarske o d 13. jula 1983. godine (broj apilkacije 8737/79), kada je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije, uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 177/98, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra, u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete , a posebno dužinu trajanja i predmet parničnog postupka povodom koga je podneta ustavna žalba . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđenog neažurnog postupanja sud a. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud je, saglasno odredbi član a 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tač ki 3. izreke, naloživši nadležn om sud u da preduzm e sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po protivtužbi i žalbi podnosioca ustavne žalbe okončao u najkraćem roku .

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Neobrazložena presuda Upravnog suda o dodacima na platu zaposlenih u MUP-u

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti