Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda u zemljišnoknjižnom predmetu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda. Sud je utvrdio da nije povređeno pravo na pravično suđenje niti je došlo do nedozvoljene retroaktivne primene zakona u zemljišnoknjižnom postupku oko uknjižbe prava svojine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „ O.“ a.d. Novi Sad, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba „O.“ a.d. Novi Sad izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1547/14 od 15. jula 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. „O.“ a.d. Novi Sad podnela je Ustavnom sudu, 17. februara 2016. godine, preko punomoćnika S. S, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1547/14 od 15. jula 2015. godine zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 36. i člana 197. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog istakao: da je osporenim rešenjem učinjena povreda zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata iz člana 197. Ustava, jer su primenjivane odredbe zakona i podzakonskih akata koji nisu bili na snazi u vreme podnošenja predloga za uknjižbu prava vlasništva nad nepokretnostima u korist pravnog prethodnika podnosioca „K .“ a.d. Kula, januara 2002. godine, kao ni u vreme odlučivanja o predlogu za uknjižbu, a ni u vreme podnošenja žalbe „zainteresovanih lica“, i to: Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“ broj 72/11), Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine („Službeni glasnik RS“, broj 45/05) i Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“ broj 72/11); da su sudovi primenom navedenih zakona omogućili zakonskim naslednicima bivšeg vlasnika nacionalizovane imovine podnošenje žalbe , iako ta lica nisu stranke u postupku i odlučivali su po istoj, kao i da navedena lica nemaju opravdani interes za podnošenje žalbe u postupku; da je pravo iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno usled neprimenjivanja odredbe člana 58. Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, broj 83/92), člana 44. Zakona o svojinskoj transformaciji („Službeni glasnik RS“, br. 32/97 i 10/01), kao i pravnog pravila iz paragrafa 29, 103. i 133 . Zakona o zemljišnim knjigama koji je važio u vreme podnošenja predloga za uknjižbu prava vlasništva; da osporen o rešenje predstavlja nezakonitu odluku kojom je povređeno materijalno pravo, kao i pravila postupka; da revizijski sud nije vodio računa ni o odredbi člana 59. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ , broj 1/90) , važećeg u vreme zaključenja ugovora o zameni ispunjenja obaveze od 28. decembra 2001. godine, jer je ATP „Putnik“ zakonito i dozvoljeno raspolagao stečenim pravima na nepokretnostima u društvenoj svojini, koja su u prometu. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno rešenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeno rešenje i ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Ustavni sud je, pre svega, uvidom u veb- sajt Agencije za privredne registre utvrdio da je na osnovu osnivačkog akta od 20. aprila 2012. godine, odnosno Ugovora o osnivanju „O.“ a.d. Novi Sad (ranije „K.“ a.d. Novi Sad) nakon okončanja procesa pripajanja „N.“ a.d. Niš i „Z.“ a.d. Beograd, „K.“ a.d. Novi Sad i nakon dobijanja potrebnih saglasnosti, poslovno ime banke promenjeno u „O.“ a.d. Novi Sad.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 607/14 od 2. aprila 2014. godine je usvojena žalba učesnika u postupku G. N .-T, A. H . i M . H . V . i rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu Dn. 7926/01 – Dn. 1982/02 od 14. marta 2002. godine u pobijanom delu kojim je dozvoljena uknjižba prava vlasništva u korist „K .“ a.d. Kula preinačeno, tako što se ne dozvoljava uknjižba prava svojine po osnovu ugovora o zameni ispunjenja od 28. decembra 2001. godine u korist „K.“ a.d. Kula na nepokretnostima u društvenoj svojini, čiji je nosilac prava korišćenja JTP „P.“ Beograd upisanim u zknj. ul. br. …/3 i zknj. ul. br. …/4 u Novom Sadu u ulici K. 8 .

Iz obrazloženja rešenja proizlazi: da je rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu Dn. 7926/01 – Dn. 1982/02 od 14. marta 2002. godine dozvoljena uknjižba prava vlasništva na nepokretnostima – poslovnim prostorijama na parceli br. …/2 upisanoj u zknj. ul. br. …/3 KO Novi Sad II, na parceli br. …/2 upisanoj u zknj. ul. br. …/4 KO Novi Sad II i parceli br. …/2, upisanoj u zknj. ul. …/5 KO Novi Sad II – sve u društvenoj svojini, čiji je nosilac prava korišćenja JTP „P .“ Beograd u korist „K.“ a.d. Kula; da su protiv navedenog rešenja, u delu kojim je dozvoljena uknjižba prava vlasništva na opisanim nepokretnostima , učesnice postupka izjavile žalbu iz zakonom propisanih razloga , te da je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1722/04 od 21. jula 2004. godine usvojena žalba i preinačeno prvostepeno rešenje, tako što se ne dozvoljava uknjižba prava svojine po osnovu ugovora o zameni ispunjenja od 28. decembra 2001. godine u korist „K.“ a.d. Kula na označenim nepokretnostima; da je Vrhovni sud Srbije odlučujući o reviziji učesnica u postupku, rešenjem Rev. 3484/04, ukinuo rešenje Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1722/04 od 21. jula 2004. godine i predmet vratio tom sudu na ponovni postupak; da je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2102/06 od 4. aprila 2007. godine odbačena žalba učesnica u postupku i potvrđeno rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu Dn. 7926/01 – Dn. 1982/02 od 14. marta 2002. godine u delu gde je dozvoljena uknjižba prava vlasništva na nepokretnostima u korist predlagača; da je Opštinski sud u Novom Sadu rešenjem Dn. 7926/01-3 od 19. juna 2007. godine odbacio reviziju predlagača od 19. jula 2007. godine izjavljenu protiv rešenja Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2102/06 od 4. aprila 2007. godine kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu Dn. 7926/01 – Dn. 1982/02 od 14. marta 2002. godine; da je Viši sud u Novom Sadu usvojio žalbu predlagača i ukinuo rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu Dn. 7926/01-3 od 19. juna 2007. godine, a da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1407/13 od 9. januara 2014. godine ukinuto rešenje Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2102/06 od 4. aprila 2007. godine i predmet je ustupljen istom sudu na ponovno odlučivanje.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 607/14 od 2. aprila 2014. godine usvojena je žalba učesnika u postupku, pa je rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu Dn. 7926/01 – Dn. 1982/02 od 14. marta 2002. godine u pobijanom delu kojim je dozvoljena uknjižba prava vlasništva u korist „K .“ a.d. Kula preinačeno, tako što se ne dozvoljava uknjižba prava svojine po osnovu ugovora o zameni ispunjenja od 28. decembra 2001. godine u korist „K.“ ad. Kula na nepokretnosti, sve u društvenoj svojini, čiji je nosilac prava korišćenja JTP „P.“ Beograd upisanih u zknj. ul. br. …/3 – u prirodi poslovne prostorije u prizemlju i podrumu ispod poslovnih prostorija u stambenoj-poslovnoj zgradi broj 8 u ulici K. sagrađenoj na parceli br. …/2, i u zknj. ul. br. …/4 KO Novi Sad II – u prirodi jedna soba u prizemlju sa severne strane u uglu stambene zgrade u poslovno-stambenoj zgradi u ulici K. sagrađenoj na parceli br. …/2.

Iz obrazloženja navedenog rešenja proizlazi da je drugostepeni sud u pogledu pravnog interesa podnosilaca žalbe istakao da isti proističe iz rešenja Narodnog odbora opštine Novi Sad br. 7881/59, rešenja Prvog Sreskog suda Novi Sad Dn. 3240/960 od 10. novembra 1960. godine, rešenja Narodnog odbora opštine Novi Sad od 20. aprila 1961. godine, te rešenja o nasleđivanju Opštinskog suda u Novom Sadu O. 1273/06 od 10. aprila 2006. godine, ispravljenog rešenjem istog suda O. 1273/06 od 16. maja 2006. godine. Podnosioci žalbe su zakonski naslednici iza pok. S. N . kome je rešenjem o nacionalizaciji NOO opštine Novi Sad, I Komisije za nacionalizaciju br. 7881/59 od 6. oktobra 1959. godine nacionalizovana zgrada u Novom Sadu u ul. N, upisana u zknj. ul. br. … KO Novi Sad II parc. br. …u površini od 197m2 gruntovno vlasništvo S. N, trgovca u 11/12 dela i A . H . rođ. N. u 1/12 dela na dan 25. decembra 1958. godine, te iz navedenog, prema nalaženju suda , jasno proizlazi da imaju pravni interes da osporavaju dozvoljenu uknjižbu prava vlasništva na nepokretnostima koje su nacionalizacijom oduzete njihovom pravnom prethodniku. Polazeći od paragrafa 104. stav 1. Zakona o zemljišnim knjigama koji se primenjuje na osnovu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljke okupacije, drugostepeni sud nalazi da se uknjižba prava vlasništva može dozvoliti ako za to postoje zakonski uslovi i to valjana isprava, da su stranke legitimisane i da upis dozvoljava zemljišno-knjižno stanje. Kako iz priložene dokumentacije proizlazi da A. „P .“ kao prenosilac prava u konkretnom slučaju nije bio upisan kao vlasnik nepokretnosti upisanih u zknj. ul. br. …/3 i u zknj. ul. br. …/4 KO Novi Sad II, već samo kao titular prava korišćenja navedenih nepokretnosti, to nije mogao preneti veća prava od onih koja ima, te u konkretnom slučaju nije bilo mesta predloženoj uknjižbi u korist „K .“ a.d. Kula.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1547/14 od 15. jula 2015. godine je odbijena kao neosnovana revizija predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gž. 607/14 od 2. aprila 2014. godine.

Iz obrazloženja osporenog revizijskog rešenja proizlazi: da su neosnovani navodi predlagača koji se odnose na bitnu povredu postupka, jer podnosioci žalbe na osnovu koje je ishodovano pobijano pravnosnažno rešenje kao zakonski naslednici i pravni sledbenici bivšeg vlasnika nacionalizovane nepokretnosti koja je predmet uknjižbe, imaju status zainteresovanih lica i učesnika zemljišno-knjižnog postupka u kojem se traži ili vrši promena upisanih prava na toj nepokretnosti; da zakonski naslednici bivšeg vlasnika imaju opravdan interes za učešće u zemljišno-knjižnom postupku za promenu upisanih prava na nepokretnosti posle njenog prelaska nacionalizacijom u društvenu, odnosno državnu svojinu i prenosa besplatnog i trajnog prava korišćenja bez promene svojinskog oblika na tadašnji JTP „P .“ kao javno preduzeće, čiji je osnivač Republika Srbija, tako i u postupku po zahtevu predlagača kao akcionarskog društva za upis privatne svojine po osnovu prenosa prava njegovog upisanog pravnog prethodnika po ugovoru o zameni ispunjenja; da opravdani pravni interes zakonskih naslednika proističe iz odredbi sada važećeg Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, kao i ranije važećih Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine i Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije i važećeg Zakona o javnoj svojini i da je svojinsko-pravni status nepokretnosti koja je predmet postupka i tražene uknjižbe regulisan odredbama navedenih Zakona o svojini Republike Srbije i Zakona o javnoj svojini.

Dalje proizlazi da je, prema stanju u spisima predmeta, u zemljišnim knjigama u oba ZK uloška broj …/3 i …/4 u vlasničkom „B“ listu bilo upisano da je nepokretnost društvena svojina sa pravom korišćenja JTP „P.“ Beograd, a da je predlagač „K.“ a.d. Kula podnela zahtev za uknjižbu prava svojine na navedenoj nepokretnosti na osnovu isprave koja predstavlja ugovor o zameni ispunjenja od 28. decembra 2001. godine, overen kod Opštinskog suda u Novom Sadu Ov. br. I 39354/2001 kojim ugovorom je A. „P .“ Beograd preneo na predlagača pravo svojine na nepokretnostima upisanim u ZKUL br. …/3, …/4 i …/5, sve u KO Novi Sad II.

Prema nalaženju revizijskog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio pravna pravila zemljišno -knjižnog prava sadržana u Zakonu o zemljišnim knjigama koji se primenjuju (na osnovu člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donesenih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljke okupacije („Službeni list FNRJ“, broj 56/46)), na sve upise koji se vrše u zemljišnim knjigama. Takođe je našao da je pravilno ocenio da nisu ispunjeni uslovi da se izvrši tražena uknjižba na osnovu isprave koja predstavlja ugovor o zameni ispunjenja, kako u pogledu pravnog osnova, tako i predmeta uknjižbe promenom oblika svojine i nosilaca tog prava, tj. za upis prava svojine u korist predlagača na nepokretnosti u društvenoj svojini. Naime, JTP „P.“ je u vreme zaključenja ugovora na osnovu izvršenih statusnih promena i organizovanja u skladu sa važećim propisima bio registrovan i poslovao pod nazivom A. „P .“, te kao prenosilac prava po ugovoru o zameni ispunjenja od 28. decembra 2001. godine nije bio uknjižen kao vlasnik, već kao nosilac prava (besplatnog i trajnog) korišćenja nepokretnosti u društvenoj (državnoj) svojini. Imajući u vidu navedeno, revizijski sud je istakao da je pravilno stanovište drugostepenog suda da A. „P .“ nije mogao na predlagača da prenese ugovorom svojinsko-pravna ovlašćenja u pogledu državine, korišćenja i raspolaganja, te da nisu bili ispunjeni uslovi za traženi zemljišno-knjižni upis, jer navedeni ugovor o zameni ispunjenja nije isprava podobna za promenu oblika svojine i njenog nosioca.

Revizijski sud dalje navodi da je nepokretnost na kojoj je tražena uknjižba , nacionalizacijom preneta u društvenu , odnosno državnu svojinu, te je po osnovu tog sticanja postala sredstvo u svojini Republike Srbije u smislu člana 1. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, kojima je mogla raspolagati samo Vlada Republike Srbije, a prenos prava korišćenja između korisnika se mogao vršiti samo na osnovu njene saglasnosti. Prema tome, oblik društvene , odnosno državne svojine nije promenjen u privatnu svojinu predlagača zaključenim ugovorom o zameni ispunjenja, bez obzira na status ugovarača kao pravnih i privrednih subjekata i nosilaca svojinskopravnih ovlašćenja. Statusne promene pravnog prethodnika predlagača nisu mogle uticati na promenu oblika svojine na nepokretnosti, niti su osnov za traženu uknjižbu. U vreme zaključenja ugovora A . „P .“ je bio društveno pravno lice sa većinskim društvenim kapitalom. Statusna promena i oblik organizovanja u skladu sa tada važećim Zakonom o svojinskoj transformaciji nisu uticali na promenu ranije stečenog prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj svojini u pravo privatne svojine. Ni kasnije izvršena privatizacija ovog pravnog subjekta (2003. godine), nema značaja za sudbinu prava na nepokretnosti koja je bila predmet ugovora na osnovu kojeg je tražena uknjižba.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.) i da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo (član 197. stav 1.).

Odredbom člana 3. Zakona o vanparničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 25/82 od 4. maja 1982. godine) sve do donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, broj 55/14) bilo je propisano da je učesnik u vanparničnom postupku lice koje je postupak pokrenulo, lice o čijim se pravima ili pravnim interesima odlučuje u postupku, kao i organi koji učestvuju u postupku na osnovu zakonskog ovlašćenja da postupak pokreće, bez obzira da li je postupak pokrenuo ili je kasnije stupio u postupak, da je predlagač u smislu ovog zakona lice, odnosno organ po čijem predlogu je postupak pokrenut, a protivnik predlagača je lice prema kome se pravo ili pravni interes predlagača ostvaruje i da svojstvo učesnika u postupku, s pravnim dejstvom u određenoj pravnoj stvari, sud može izuzetno priznati i onim oblicima udruživanja koji nemaju svojstvo pravnog lica i za koja nije posebnim propisima određeno da mogu biti učesnici u vanparničnom postupku ako ispunjavaju uslove predviđene odredbama Zakona o parničnom postupku, i ako se predmet vanparnične stvari neposredno na njih odnosi.

Zakonom o zemljišnim knjigama („Službene novine Kraljevine Jugoslavije", broj 146 - LIII od 1. jula 1930. godine i br. 281 - XC od 1. decembra 1931. godine) bilo je propisano da se prvenstveni red upisa upravlja prema trenutku u kojem je podnesak stigao zemljišnoknjižnom sudu i da upisi koji budu izvršeni usled podnesaka koji su prispeli u isto doba, među sobom su u podjednakom redu (paragraf 113.) da ukoliko nije drugim kojim zakonom što drugo određeno (paragraf 29.); da ako onaj, koji misli, da je kojom uknjižbom povređen u svom knjižnom pravu, osporava ovu uknjižbu parničnim putem s razloga nevaljanosti i traži povraćaj u pređašnje knjižno stanje, onda može zahtevati zabeležbu takvoga spora u zemljišnoj knjizi bilo ujedno sa tužbom bilo docnije, za zabeležbu spora može zamoliti kako parnični tako i zemljišnoknjižni sud i da zabeležba spora ima za posledicu, da presuda, koja bude izrečena o tužbi, ima potpuni učinak i protiv onih osoba, koje su stekle knjižna prava tek posle trenutka, kad je molba za zabeležbu spora stigla zemljišnoknjižnom sudu (paragraf 68.); da je trenutak, kad koja molba stigne zemljišnoknjižnom sudu, merodavan za prosuđivanje o dotičnoj molbi (paragraf 103.); da će zemljišnoknjižni sud tačno ispitati molbu i njene priloge, a zemljišnoknjižni upis može dozvoliti samo onda: kad iz zemljišne knjige u pogledu zemljišta ili prava ne proizilazi nikakva zapreka zahtevanom upisu; kad nema osnovane sumnje o tome da li su učesnici, kojih se upis tiče, sposobni raspolagati predmetom, na koji se upis odnosi, ili o tome da li su molioci ovlašćeni podneti molbu; kad je traženje osnovano sadržinom podnesenih isprava i kad isprave imaju onaj oblik, koji se zahteva za dozvolu uknjižbe, predbeležbe ili zabeležbe (paragraf 104.).

Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 53/95, 3/96, 54/96, 32/97, 44/99 i 101/05 ) bilo je propisano da su sredstva u svojini Republike Srbije, između ostalog, i sredstva koja su, u skladu sa zakonom, stečena odnosno koja steknu državni organi i organizacije; organi i organizacije jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave; javne službe (javna preduzeća, ustanove) i druge organizacije čiji je osnivač Republika, odnosno teritorijalne jedinice, osim sredstava koja koriste organizacije obaveznog socijalnog osiguranja i sredstva koja su prema posebnom zakonu u svojini druge organizacije (član 1. tačka 2) ) i da o pribavljanju i otuđenju nepokretnosti koje koriste državni organi i organizacije, organi teritorijalnih jedinica i druge organizacije iz člana 1. tačka 2) ovog zakona odlučuje, Vlada Republike Srbije (član 8. stav 1 .).

5. Analizirajući osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1547/14 od 15. jula 2015. godine sa stanovišta citiranih zakona i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno, pre svega, time što su sudovi u vanparničnom postupku prihvatili da odlučuju o žalbi zakonskih naslednika bivšeg vlasnika nacionalizovane imovine koja je predmet uknjižbe, a posebno što je revizijski sud prihvatio stanovište drugostepenog suda u pogledu njihovog statusa zainteresovanih lica i učesnika u zemljišno-knjižnom postupku u kojem se vrši promena upisanih prava na nepokretnosti. Podnosilac posebno smatra da opravdani interes zakonskih naslednika bivšeg vlasnika nacionalizovane nepokretnosti ne može proizlaziti iz odredbi sada važećeg Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, kao i ranije važećih Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine i Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, kao ni Zakona o javnoj svojini, te da je pozivanjem revizijskog suda na odredbe ovih zakona povređena zabrana retroaktivnog dejstva zakona i drugih opštih akata iz člana 197. stav 1. Ustava.

Pored navedenog, Ustavni sud dalje nalazi da se povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, prema navodima ustavne žalbe, odnosi i na neprime njivanje odredbe člana 58. Zakona o državnom premeru i katastru, člana 44. Zakona o svojinskoj transformaciji i pravnih pravila iz paragrafa 29, 103 . i 133 . Zakona o zemljišnim knjigama.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu neke od stranaka u postupku može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Polazeći od napred navedenog, zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju, u smislu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , je da oceni da li je Vrhovni kasacioni sud u postupku po reviziji predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe , primenio odredbe zakona proizvoljno ili ne. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da se kao prvo i suštinsko nameće pitanje statusa zakonskih naslednika bivšeg vlasnika nacionalizovane imovine koja je predmet uknjižbe kao zainteresovanih lica i učesnika u zemljišno-knjižnom postupku u kojem se vrši promena upisanih prava na nepokretnosti.

Ustavni sud, polazeći od pojma vanparničnog postupka, pre svega, nalazi da isti ne služi, odnosno ne treba da služi zaštiti povređenih ili ugroženih subjektivnih prava, jer se takva zaštita ostvaruje u parničnom postupku. S obzirom na to da vanparnični postupci treba da dovedu do uređivanja odnosa sudskom odlukom, a da su potrebe za intervencijom suda različite, t o se prave vanparnične stvar i koje nisu statusnog karaktera, smatraju vanparničnim, jer nisu posledica povrede ili ugrožavanja subjektivnih prava , a jedan takav postupak je i postupak u zemljišno-knjižnim stvarima.

Stranke u vanparničnom postupku označene su kao učesnici. Učesnik u vanparničnom postupku je lice koje je postupak pokrenulo, lice o čijim pravima i interesima se odlučuje u postupku, kao i organi koji učestvuju u postupku na osnovu zakonskih ovlašćenja da postupak pokrenu, i to bez obzira da li su postupak sami pokrenuli ili su u njega stupili kasnije. Pojam učesnika u postupku , za razliku od pojma parnične stranke nije samo procesnopravni, nego i materijalnopravni pojam. Učesnik u vanparničnom postupku nije samo onaj ko je podneo predlog, niti onaj ko je predlogom označen kao učesnik, već i lice o čijim pravima i interesima se odlučuje u postupku. Dakle, procesno svojstvo učesnika ne zavisi samo od toga ko je pokrenuo postupak i ko je u predlogu označen kao učesnik, već i od toga ko je obuhvaćen meritornom odlukom vanparničnog suda.

U prilog navedenom stoji i da je i sam Zakon o zemljišnim knjigama predviđao ko može podneti tužbu za brisanje upisa u zemljišnoj knjizi, odnosno da istu tužbu može podneti samo lice koje smatra da je nekim upisom povređeno u svom zemljišno-knjižnom pravu. Tužba za brisanje upisa u zemljišnoj knjizi je bila pravno sredstvo za izmenu stanja u zemljišnoj knjizi, kako je to regulisano paragrafima 68. do 78. Zakona o zemljišnim knjigama iz 1930. godine. Pri tome, lice koje je smatralo da je zemljišno-knjižnim odlukama ili upisima povređeno u zemljišno-knjižnom pravu , moglo je da izjavi dva pravna sredstva. Naime, protiv zemljišno-knjižnih odluka je moglo da izjavi žalbu, a protiv zemljišno-knjižnog upisa moglo je da podnese tužbu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište revizijskog suda u osporenoj odluci u pogledu postojanja opravdanog interesa zakonskih naslednika bivšeg vlasnika za učešće u zemljišno-knjižnom postupku za promenu upisanih prava na nepokretnosti posle njenog prelaska nacionalizacijom u društvenu, odnosno državnu svojinu, besplatnog prenosa i trajnog prava korišćenja bez promene svojinskog oblika na tadašnji JTP „P .“ kao javno preduzeće, čiji je osnivač Republika Srbija. Međutim, iako se revizijski sud u svom obrazloženju osporenog rešenja u pogledu opravdanog interesa zakonskih naslednika bivšeg vlasnika nacionalizovane nepokretnosti, pa samim tim njihovog učešća u zemljišno-knjižnom postupku, poziva na zakone koji su stupili na snagu nakon podnošenja predloga podnosioca za uknjižbu prava svojine na nepokretnosti, Ustavni sud je imajući u vidu prethodno navedeno ocenio da pozivanje na navedene zakone nije bilo opredeljujuće za utvrđivanje svojstva učesnika u postupku.

Ustavni sud dalje nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište revizijskog suda da statusna promena i oblik organizovanja u skladu sa tada važećim Zakonom o svojinskoj transformaciji nisu od uticaja na promenu ranije stečenog prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj svojini u pravo privatne svojine.

Ustavni sud je posebno cenio navode podnosioca ustavne žalbe koji se odnose, pre svega ne primenu člana 59. Ustava Republike Srbije od 1990. godine, zatim člana 58. Zakona o državnom premeru i katastru, člana 44. Zakona o svojinskoj transformaciji i pravnih pravila iz paragrafa 29, 103. i 133. Zakona o zemljišnim knjigama. Odredbom člana 59. Ustava od 1990. godine bilo je propisano da se svojinska prava i obaveze na sredstvima u društvenoj i državnoj svojini i uslovi pod kojima se ta sredstva mogu pretvarati u druge oblike uređuju zakonom, kao i da se sredstva iz društvene i državne svojine otuđuju po tržišnim uslovima u skladu sa zakonom. Međutim, članom 8. stav 1. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije bilo je propisano da o pribavljanju i otuđenju nepokretnosti koje koriste državni organi i organizacije, organi teritorijalnih jedinica i druge organizacije iz člana 1. tačka 2) ovog zakona odlučuje Vlada Republike Srbije. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je pozivanje podnosioca ustavne žalbe na navedenu odredbu Ustava od 1990. godine, u konkretnom slučaju, irelevanto.

Prema nalaženju Ustavnog suda, pozivanje podnosioca i na pravna pravila iz paragrafa 29, 103. i 133. Zakona o zemljišnim knjigama je bez dejstva na drugačije odlučivanje, imajući u vidu da je istima regulisan prvenstveni red, ispitivanje i odlučivanje o molbama i dostavljanje rešenja o izdatim zemljišnoknjižnim molbama.

Ustavni sud je, polazeći od svega iznetog, ocenio da osporenim rešenjem podnosioc u nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je , primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio ustavnu kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenim rešenjem nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova za tvrdnju o povredi člana 197. stav 1. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Sud konstatuje da se ustavnom žalbom ne ukazuje na različito postupanje sudova u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, dok u odnosu na tvrdnju o povredi prava iz člana 36. stav 2. Ustava Sud podseća na svoje stanovište da pomenuta ustavna garancija ne podrazumeva povoljan ishod revizijskog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavn om sud u i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda u zemljišnoknjižnom predmetu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti