Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao šest godina i deset meseci. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 800 evra, a žalba na meritum je odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. Đ . iz Futoga , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. Đ . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Pokrajinskog fonda – Odeljenje za penzijsko i invalidsko osiguranje primenom međunarodnih sporaz uma u predmetu broj 30-IN-84360 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavne žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. Đ . iz Futoga je, 23 . januara 20 20. godine, preko punomoćnika A. J, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzi jsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za pe nzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Pokrajinskog fonda – Odeljenje za penzijsko i invalidsko osiguranje primenom međunarodnih sporazuma u predmetu broj 30-IN-84360, kao i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom S adu U. 17528/17 od 8. novembra 2019. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 21, 22, 32, 36. i 58. Ustava. Podnosilac se pozvao na povrede prava na pravično suđenje i prava na delotvorni pravni lek, zajemčenih odredbama člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, načela zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije i načela opšte zabrane diskriminacije iz člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju. Kako se prava i načela garantovana označenim odredbama navedene Evropske konvencije jemče i utvrđuju Ustavom Republike Srbije, Ustavni sud postojanje njihove povrede ceni u odnosu na odgovaraujuće odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je do pokretanja upravnog spora došlo krivicom Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, jer nije izvršio obračun penzije podnosioca na zakonit način; da je osporenom presudom povređeno pravo na obrazloženu odluku i da je Upravni sud odlučivao bez dovoljnog upuštanja u sadržaj spisa predmeta i relevantnih pozitivnih propisa, kao i da nije raspravljano o navodima podnosioca . Podnosilac je, takođe ukazao da predmetni postupak nije okončan u razumnom roku i postavio zahteva za naknadu nematerijalne štete, u skladu sa članom 89. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – služba Direkcije Fonda – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu broj 30-IN-84360 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

U postupku za utvrđivanje više isplaćenih iznosa invalidske penzije, pokrenutom po službenoj dužnosti, privremenim prvostepenim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Pokrajinskog fonda – Odeljenje za penzijsko i invalidsko osiguranje primenom međunarodnih sporazuma broj 30-192.10-84360 od 12. decembra 2012. godine, podnosiocu ustavne žalbe, korisniku prava na invalidsku penziju, utvrđen je više isplaćeni iznos invalidske penzije u visini od 331.710,07 dinara, za period od 17. avgusta 2007. godine do 15. avgusta 2012. godine.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu 3. januara 2013. godine, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Pokrajinskog fonda broj 30-192.10-84360 od 25. januara 2013. godine.

Podnosilac je 19. marta 2013. godine podneo tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je uvažena presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 4098/13 od 14. novembra 2014. godine, te je poništeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Drugostepeni organ, postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 4098/13, doneo je 15. decembra 2014. godine rešenje broj 30-192.10-8430 kojim je poništeno rešenje Direkcije u Novom Sadu broj 30-192.10-84360 od 12. decembra 2012. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Postupajući u izvršenju drugostepenog rešenja od 15. decembra 2014. godine, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Pokrajinskog fonda – Odeljenje za penzijsko i invalidsko osiguranje primenom međunarodnih sporazuma je rešenjem broj 30-192.10-84360 od 3. marta 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe, korisniku prava na invalidsku penziju utvrdio više isplaćen iznos invalidske penzije u visini od 331.710,07 dinara, za period od 17. avgusta 2007. godine do 15. avgusta 2012. godine.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 26. marta 2015. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Pokrajinskog fonda broj 30-192.10-84360 od 20. maja 2015. godine.

Podnosilac je 12. juna 2015. godine podneo sudu tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je uvažena presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 9068/15 od 10. avgusta 2016. godine, te je poništeno drugostepeno rešenje od 20. maja 2015. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Postupajući u izvršenju presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U.9086/15, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za pe nzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Pokrajinskog fonda je rešenjem broj 30-02/192.10-84360 od 19. decembra 2016. godine, donela rešenje kojim je navedeno rešenje od 3. marta 2015. godine poništila, i predmet vratila prvostepenom organu na ponovni postupa i odlučivanje.

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za pe nzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Pokrajinskog fond – Odeljenje za penzijsko i invalidsko osiguranje primenom međunarodnih sporazuma, postupajući u izvršenju navedenog rešenja Direkcije Pokrajinskog fonda od 19. decembra 2016. godine, rešenjem broj 30-192.10-84360 od 19. jula 2017. godine, utvrdio je više isplaćeni iznos penzije u visini od 210.426,16 dinara za period od 17. avgusta 2007. godine do 15. avgusta 2012. godine.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za pe nzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Pokrajinskog fonda broj 30-02/19261-84360 od 27. oktobra 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog rešenja prvostepenog organa od 19. jula 2017. godine.

Podnosilac je 22. novembra 2017. godine podneo sudu tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 17528/17 od 8. novembra 2019. godine. U obrazloženju osporene presude je konstatovano da je podnosiocu u periodu od 17. avgusta 2007. godine do 15. avgusta 2012. godine neosnovano vršena isplata penzije u višem iznosu od pripadajućeg, zbog čega je, radi naknade štete pričinjene Fondu , u smislu člana 208. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, utvrđen neosnovano isplaćeni iznos penzije.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koji se primenjivao do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbama sada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18) propisano je: da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 30 dana od pokretanja postupka; da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari ne odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 60 dana od pokretanja postupka (član 145. st. 2. i 3.); da se rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba, izuzev ako zakonom nije propisan kraći rok (član 174.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može se pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za pe nzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Pokrajinskog fonda – Odeljenje za penzijsko i invalidsko osiguranje primenom međunarodnih sporazuma u predmetu broj 30-IN-84360 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je upravni postupak pokrenut 3. januara 2013. godine, kada je podnosilac izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja od 12. decembra 2012. godine, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom S adu U. 17528/17 od 8. novembra 2019. godine. Iz navedenog proizlazi da je osporeni postupak trajao šest godina i deset meseci.

Navedeno trajanje postupka može ukazivati da postupak nije okončan u roku koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave koji vode postupak, odnosno suda, broja donetih odluka, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku činjenično stanje nije bilo složeno, niti su se postavila složena pravna pitanja.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se o njegovom zahtevu odluči u razumnom roku. Podnosilac nije doprineo dužem trajanju predmetnog postupka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je naročito imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe i priložene dokumentacije utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe koristio procesnopravna sredstva protiv „ćutanja uprave“ kako bi svojim ponašanjem pokušao da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka u kome se odlučuje o njegovim pravima.

Ispitujući postupanje organa uprave i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz spisa predmeta utvrdio da su za šest godina i deset meseci u predmetnom postupku doneta dva rešenja prvostepenog organa uprave, pet rešenja drugostepenog organa i da su vođena tri upravna spora. Ustavni sud konstatuje da su organi uprave uglavnom postupali u zakonom propisanim rokovima. Međutim, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka broj 70767/01 , od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, predstavka broj 17271/04 , od 10. juna 2008. godine).

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih organa uprave i suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16 , 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja organa uprave.

7. Podnosilac je ustavnu žalbu podneo i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom S adu U. 17528/17 od 8. novembra 2019. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 21, 22, 32, 36. i 58. Ustava, kao i čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, u kojoj podnosilac uglavnom ponavlja razloge već iznete u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom upravnosudskom postupku.

Sud dodatno i ovom prilikom ponavlja da podnosilac nijednim navodom niti dostavljenim dokazom nije potkrepio istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, do koje može doći samo nejednakim odlučivanjem suda poslednje instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova, niti podrazumeva pravo na izjavljivanje pravnog sredstva mimo zakonom izričito propisanih uslova i razloga. Kako je nesporno da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo na žalbu protiv upravnog akta (kojim nije bio zadovoljan), a potom i pravo na tužbu o kojoj je meritorno odlučivano u upravnom sporu pred nadležnim sudom, to je Ustavni sud ocenio da nema osnova za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Kako se samo u parničnom postupku može utvrđivati da li je deo isplaćenih iznosa invalidnine stečen bez osnova i da li predstavlja neosnovano obogaćenje, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Upravnog suda podnositeljki nije moglo biti povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu osporenom presudom povređena načela iz čl. 21. i 22. Ustava. Kako se označenim ustavnim normama ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, to povreda ovih načela može biti predmet razmatranja u ustavnosudskom postupku pokrenutom ustavnom žalbom samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog ljudskog prava ili slobode, a što u ovom predmetu nije bio slučaj.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.