Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje preko sedam godina. Povreda je nastala zbog dugotrajnog postupanja upravnih organa i Upravnog suda u izvršenju ranije odluke Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. T. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. T. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom odbrane - Regionalni centar Beograd u predmetu UP-1 broj 22-32/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo N. T. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. T. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 6. septembra 2021. godine, preko punomoćnika T. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 13352/18 od 3. juna 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbija, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog istom odredbom Ustava, u postupku prestanka njegove službe civilnog lica u Ministarstvu odbrane Srbije i Crne Gore.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporeni postupak pokrenut pre više od 16 godina i da još nije pravnosnažno okončan.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na pravično suđenje u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom odbrane i Upravnim sudom, pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, i pravo na naknadu troškova za sastav prigovora – ustavne žalbe radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz spisa predmeta Ministarstva odbrane - Regionalni centar Beograd UP-1 broj 22-32/12, kao i iz celokupne priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Postupak prestanka službe podnosioca ustavne žalbe u Ministarstvu odbrane Srbije i Crne Gore, bez njegove saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta na koje je raspoređen, na osnovu odredbe člana 143. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), bio je pravnosnažno okončan donošenjem presude Upravnog suda U. 965/13 od 16. septembra 2015. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 7. novembra 2015. godine protiv navedene presude Upravnog suda izjavio ustavnu žalbu. Odlukom Ustavnog suda Už-7229/2015 od 22. juna 2017. godine, u tački 1. izreke, usvojena je ustavna žalba podnosioca i utvrđeno da mu je navedenom presudom Upravnog suda povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je u tački 2. izreke ista presuda poništena i određeno da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za obaveze odbrane (u daljem tekstu: drugostepeni organ) UP-2 broj 93-8/10 od 21. decembra 2012. godine.

U tački 3. izreke Odluke Ustavnog suda usvojena je ustavna žalba podnosioca i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom odbrane - Regionalni centar Beograd (u daljem tekstu: prvostepeni organ) u predmetu UP-1 broj 22-10, pri čemu je ocenjeno trajanje postupka u periodu od izjavljivanja žalbe protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine do 16. septembra 2015. godine, kada je doneta tamo osporena presuda Upravnog suda, odnosno deset godina i četiri meseca. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, a krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosioca. Navedena odluka Ustavnog suda je 28. septembra 2017. godine dostavljena Upravnom sudu.

3.2. Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda, Upravni sud je, na sednici održanoj 1. novembra 2017. godine, doneo presudu U. 13881/17 (2013), kojom je uvažena tužba podnosioca, poništeno drugostepeno rešenje od 21. decembra 2012. godine i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje, uz nalog da se povreda pravila postupka iz člana 199. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku otkloni tako što će se u ponovnom postupku, u skladu sa stavom Ustavnog suda iznetim u Odluci Už-7229/2015 od 22. juna 2017. godine, utvrditi da li je podnosilac u relevantnom periodu ispunjavao uslove koje je odredio poslodavac za zasnivanje radnog odnosa na radnom mestu za koje je prijavljena potreba zapošljavanja, kao i da li podaci u potvrdi Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 4236-2 od 18. maja 2012. godine zaista proizlaze iz Odluke ministra odbrane pov. broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine.

Rešenjem drugostepenog organa UP-2 broj 93-20/10 od 22. decembra 2017. godine usvojena je žalba podnosioca, poništeno je rešenje prvostepenog organa UP-1 broj 22-10 od 14. novembra 2012. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i rešavanje.

Rešenjem prvostepenog organa UP-1 broj 22-32/12 od 21. maja 2018. godine utvrđeno je da podnosiocu ustavne žalbe kao civilnom licu prestaje služba u Ministarstvu odbrane Srbije i Crne Gore, bez njegove saglasnosti, sa 10. majem 2005. godine, zbog ukidanja radnog mesta „referent za vojnu obavezu“, ES 61005, VSS, GRM 03/870, u Vojnom odseku Palilula Vojnog okruga Beograd, na koje je raspoređen, na osnovu odredbe člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Prvostepeni organ je u ponovnom postupku pribavio nove dokaze sa čijom sadržinom je upoznao podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika i o kojima su se oni izjasnili. Nakon sprovedenog postupka, prvostepeni organ je utvrdio da su ispunjeni uslovi za prestanak službe podnosioca, imajući u vidu da je radno mesto na koje je bio raspoređen ukinuto usled rasformiranja Vojnog odsek Palilula Odlukom o organizcijsko-mobilizacijskim promenama u Ministarstvu odbrane str. pov. broj 865-1 od 6. aprila 2005. godine i da mu se do dana prestanka službe nije moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Rešenjem drugostepenog organa UP-2 broj 93-31/10 od 9. jula 2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Podnosilac ustavne žalbe je 25. jula 2018. godine protiv navedenog drugostepenog rešenja podneo tužbu u upravnom sporu koja je zavedena pod brojem U. 13352/18.

Prigovor radi ubrzavanja postupka u tom predmetu podnosilac je podneo 10. maja 2021. godine, ističući i zahtev za naknadu troškova postupka na ime sastava prigovora u iznosu od 16.500 dinara.

Rešenjem Upravnog suda R4 u 184/21 od 29. juna 2021. godine odbijen je kao neosnovan navedeni prigovor i zahtev za naknadu troškova postupka.

Presudom Upravnog suda U. 13352/18 od 3. juna 2021. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Upravni sud je ocenio da nadležni organi ponovo nisu na pravno valjan način obrazložili razloge za prestanak službe podnosioca, jer i dalje postoji protivrečnost između utvrđenog činjeničnog stanja i dostavljenih dokaza iz kojih se izvodi zaključak da su nesporno utvrđene odlučne činjenice za odlučivanje. Taj sud je našao da navodi iz potvrde Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 2152-2 od 12. marta 2018. godine da je ukinuto više formacijskih i radnih mesta na koja su bila raspoređena civilna lica, odnosno da je smanjen broj izvršilaca na pojedinim radnim i formacijskim mestima, ne odgovaraju navodima iz potvrde Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane pov. broj 420-4 od 19. marta 2018. godine da su ukinuta sva formacijska mesta, pri čemu se u toj potvrdi ne pominju radna mesta civilnih lica. Pored toga je ocenjeno da se iz dopisa Nacionalne službe za zapošljavanje od 9. marta 2018. godine ne može pouzdano zaključiti da se podnosiocu pre prestanka službe nije moglo obezbediti zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje UP-2 broj 93-36/10 od 26. jula 2021. godine, kojim je usvojena žalba podnosioca, poništeno prvostepeno rešenje od 21. maja 2018. godine i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Podnosilac ustavne žalbe je, zbog nepostupanja prvostepenog organa u ponovnom postupku, 11. oktobra 2021. godine podneo urgenciju Ministarstvu odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za obaveze odbrane, a potom u januaru 2022. godine i podnesak ministru odbrane.

Prema stanju u spisima predmeta, prvostepeni organ nije doneo odluku o radnopravnom statusu podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16, 95/18 - autentično tumačenje i 2/23 - odluka US), koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine, propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da stranka ima pravo na žalbu ako rešenje nije izdato u zakonom određenom roku (član 151. stav 3.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da kad prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku, drugostepeni organ zahteva da mu prvostepeni organ saopšti zašto blagovremeno nije izdao rešenje, da ako drugostepeni organ nađe da prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku iz opravdanog razloga, produžava rok za izdavanje rešenja za onoliko koliko je trajao opravdani razlog, a najduže za 30 dana (član 173. stav 1.).

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) je propisano: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku (…) (član 2.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (člana 19. stav 1.).

5. Kako se svim navodima ustavne žalbe obrazlaže isključivo povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je razloge i navode ustavne žalbe razmatrao sa stanovišta tog elementa prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje na to da upravni postupak koji je bio pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe od 7. novembra 2015. godine povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-7229/2015 od 22. juna 2017. godine, nije deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena navedena odluka Ustavnog suda, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Suda izvršava. Postupak koji se vodi u izvršenju navedene odluke Ustavnog suda traje je od 28. septembra 2017. godine, kada je ta odluka dostavljena Upravnom sudu, pa do odlučivanja o ovoj ustavnoj žalbi, što iznosi sedam godina i jedan mesec.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je našao da predmet postupka nije činjenično i pravno složen, jer je potrebno utvrditi da li se podnosiocu kao civilnom licu čije se radno mesto ukida, pre prestanka službe, moglo obezbediti neko od prava predviđenih Zakonom, kao i da je odluka o zakonitosti rešenja o prestanku službe za podnosioca od egzistencijalnog značaja.

Ustavni sud je konstatovao da su u periodu koji se ceni u ovom predmetu doneti jedno prvostepeno i tri drugostepena rešenja, kao i dve presude Upravnog suda. Presuda u prvom upravnom sporu je doneta u kratkom vremenskom periodu po prijemu Odluke Ustavnog suda, dok su navedena rešenja upravnih organa doneta uglavnom u Zakonom propisanim rokovima, pri čemu je predmet dva puta vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak. Ustavni sud je ocenio da se trajanje drugog upravnog spora od dve godine i deset meseci u konkretnom slučaju ne može smatrati opravdanim, imajući u vidu da je u pitanju postupak koji se vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda i da se odlučuje o tome da li su bili ispunjeni uslovi da podnosiocu ustavne žalbe 2005. godine prestane službe. Ovaj sud stoga ukazuje na to da se od Upravnog suda očekivalo da o predmetnoj tužbi odluči posebno ažurno. Pored toga, postupak trenutno obeležava dug period neaktivnosti prvostepenog organa koji, u izvršenju drugostepenog rešenja od 26. jula 2021. godine, još nije odlučio o radnopravnom statusu podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je uzeo u obzir da je on povodom navedenog nepostupanja prvostepenog organa podneo dva podneska Ministarstvu odbrane. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da se iz dostavljenih spisa predmeta prvostepenog organa ne vidi da je podnosilac nakon 2022. godine koristio zakonom propisana pravna sredstva zbog ćutanja uprave, ali je našao da njegov eventualni propust ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za neopravdano dugo trajanje postupka.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom postupku povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu u tom delu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno trajanje predmetnog postupka, koji se vodi u izvršenju odluke ovog suda, propuštanje podnosioca ustavne žalbe da u određenom periodu koristi pravna sredstva za ubrzanje postupka, potom životni standard države i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak koji se vodi pred Ministarstvom odbrane - Regionalni centar Beograd u predmetu UP-1 broj 22-32/12 okončao u najkraćem roku.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporeno trajanje postupka koji je vođen pred Ministarstvom odbrane – Regionalni centar Beograd u predmetu UP-1 broj 22-10, a koji je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 965/13 od 16. septembra 2015. godine, Ustavni sud je konstatovao da je Odlukom Už-7229/2015 od 22. juna 2017. godine usvojio ustavnu žalbu podnosioca zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u tom postupku koji je trajao deset godina i četiri meseca, uz ocenu da je utvrđivanje povrede navedenog prava dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosioca, jer on u toj ustavnoj žalbi nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da se, prema odredbi člana 8. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, na pitanja postupka pred Ustavnim sudom koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjuju odredbe odgovarajućih procesnih zakona, zbog čega se shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 - dr. zakon), čijom odredbom člana 294. stav 1. tačka 4) je propisano da sud donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je stvar pravnosnažno presuđena, Ustavni sud je u tom delu ustavnu žalbu podnosioca odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 13352/18 od 3. juna 2021. godine, Ustavni sud je pošao od toga da iz odredbe člana 170. Ustava Republike Srbije proizlazi, sa jedne strane, da se ustavnom žalbom mogu osporavati pojedinačni akti i radnje koji su doneti, odnosno preduzeti na štetu podnosioca ustavne žalbe, jer, po prirodi stvari, samo takvim aktom ili radnjom može doći do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda i, sa druge strane, da ustavna žalba mora sadržati razloge na kojima se zasniva tvrdnja da su osporenim aktom povređena označena ustavna prava.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da se ustavnom žalbom osporava sudska odluka kojom je uvažena tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv konačnog upravnog akta i taj akt uklonjen iz pravnog prometa, kao i da se u ustavnoj žalbi ne navode razlozi zbog kojih se osporava navedena sudska odluka, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba u odnosu na osporenu presudu nije dopuštena, zbog čega ju je i u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred ovim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.), posebno ako se ima u vidu da naknada troškova na ime sastava ustavne žalbe nije opredeljena u visini utvrđenoj u skladu sa odredbama Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12, 99/20 i 37/21) koje se odnose na postupak pred Ustavnim sudom, već u visini troškova koje je podnosilac imao za sastav prigovora radi ubrzavanja postupka u predmetu Upravnog suda U. 13352/18, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

11. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti