Odluka Ustavnog suda o povredi prava roditelja zbog neizvršenja odluke

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava roditelja zbog neizvršenja pravnosnažne presude o viđanju deteta. Postupak izvršenja traje preko šest godina bez ijednog ostvarenog kontakta, što je posledica neaktivnosti suda i organa starateljstva. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. R . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. R . i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se vodi pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 46357/13 podnosiocu ustavne žalbe povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. R . iz Beograda je , 5. decembra 2019. godine, preko punomoćnika J . B, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, prava deteta, prava roditelja i posebne zaštite prodice, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 64. stav 3, čl. 65. i 66. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodi pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 46357/13.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnosilac ustavne žalbe predlog za izvršenje pravnosnažne i izvršne presude , kojom mu je priznato pravo da viđa maloletn u ćerku, podneo 25. decembra 20 13. godine; da izvršenje do dana podnošenja ustavne žalbe nijednom nije sprovedeno , što je posledica drskog ponašanja majke deteta – izvršnog dužnika, inertnosti suda i nezainteresovanosti organa starateljstva; da je postupak odlučivanja o prigovoru izvršnog dužnika, izjavljenom protiv rešenja o izvršenju, trajao čak četiri i po godine; da je po prigovoru radi ubrzavanja postupka podnosiocu ustavne žalbe utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, ali i pored toga, u postupku još uvek ništa nije urađeno; da je izvršnom dužniku do sada izrečena samo jedna novčana kazna ; da je podnosilac ustavne žalbe više puta bezuspešno predlagao da se sa novčanim kažanjavanjem izvršnog dužnika nastavi; da je na opisani način podnosiocu ustavne žalbe očigledno povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, a zbog činjenice da mu sud u dužem vremenskom periodu nije omogućio kontakt sa maloletnim detetom, podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu povređena i prava koja mu Ustav garantuje kao roditelju, što je slučaj i sa pravima deteta njegov e maloletn e ćerke, koja je lišen a prisustva oca i izložen a psihičkom iskorišćavanju i zloupotrebi od strane svoje majke .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i sudu naloži hitno postupanje u izvršnom predmetu, kao i da podnosiocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu štete nastalu povredom Ustavom zajemčenih prava , uz dosuđenje troškova postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise izvršnog predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu I. 46357/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 24. decembra 20 13. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršn og dužnika N. Đ . iz Beograda , na osnovu pravnosnažne i izvršne presude istog suda P 2. 6083/12 od 5. aprila 20 13. godine, radi prinudnog izvršenja odluke o načinu održavanja ličnih odnosa sa maloletnom ćerkom T.R, rođenom 2006. godine (svak i drugi vikend u mesecu, od subote u 14,00 časova do nedelje u 20,00 časova, s tim što će majka odvoditi dete kod oca, koji će, po proteku vremena za viđenje, dete vraćati majci na adresu gde ona živi, uz mogućnost promene vikenda, u skladu sa obavezama deteta i roditelja, pri čemu će se dete sa ocem viđati obavezno dva vikenda u mesecu, dva puta nedeljno tokom radne nedelje, u trajanju od tri sata, po dogovoru roditelja, svaki drugi državni i verski praznik, uz mogućnost oca da dete odvede i van Beograda, sve po dogovoru roditelja, počev od 5. aprila 2013. godine pa ubuduće). Predloženo je da u sprovođenju izvršenja učešće uzmu Gradski centar za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje za gradsku opštinu V, psiholog Osnovne škole „M“, sa sedištem u Beogradu, porodično savetovalište po izboru suda ili druga specijalizovan a ustanov a za posredovanje u porodičnim odnosima.

Nakon 1. januara 2014. godine, predmet je prešao u nadležnost Drugog osnovnog suda u Beogradu , koji je rešenjem o izvršenju I. 46357/13 od 12. februara 20 14. godine usvojio predlog. Izvršni dužnik je 3. marta 2014 . godine podnela prigovor.

Rešenjem veća Drugog osnovnog suda u Beogradu Ipv(I). 17/2014/1 od 14. maja 2014. godine predmet je vraćen na dopunu postupka, tačnije, kako bi se rešenje o izvršenju dostavilo organu starateljstva, od kojeg će se zatražiti da prikupi podatke o činjenicama značajnim za izvršenje, u smislu člana 230. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, odnosno o činjenici da li je izvršni dužnik povredila obavezu utvrđenu izvršnom ispravom, kao i da izvršni sudija naloži izvršnom dužniku da dostavi sve dokaze na okolnosti iz prigovora.

Izvršni sudija je dopisima od 15. jula 2014. godine zatražio od Centra za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje V. (u daljem tekstu: CSR) da dostavi sve činjenice koje su od značaja za izvršenje, u smislu odredbe člana člana 230. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a od punomoćnika izvršnog dužnika da dostavi sve dokaze na koje se pozvao u prigovoru.

CSR je 7. avgusta 2014. godine dostavio izveštaj u kome je navedeno da se zbog diskontinuiteta u viđenju između izvršnog poverioca i maloletnog deteta, počev od novembra 2013. godine, kao i radi opservacije kontakta, predlaže viđenje u kontrolisanim uslovima, u prostorijama CSR- Savetovalište za brak i porodicu, u prisustvu porodičnog terapeuta, jednom nedeljno, u trajanju od mesec i po dana, nakon čega će biti dostavljen novi izveštaj, sa procenom da li su se stekli uslovi za realizaciju utvrđenog modela viđenja.

Izvršni sudija je naredbom od 3. novembra 2014. godine naložio dostavu predmeta tročlanom veću, radi donošenja odluke po prigovoru.

Sudija izvestilac D.V, kao član veća koje je postupalo po prigovoru, dana 13. novembra 2018. godine , sačinila je službenu belešku u kojoj je navela da joj je predmet prvi put iznet navedenog dana.

Rešenjem veća Drugog Osnovnog suda u Beogradu Ipv(I). 17/14/2014 od 15. novembra 2018. godine odbijen je kao neosnovan prigovor izvršnog dužnika, te je rešenje o izvršenju u celini potvrđeno.

U međuvremenu, izvršni poverilac je 2. novembra 2018. godine podneo prigovor radi ubrzavanja postupka, koji je usvojen rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu R4I. 132/18 od 27. decembra 2018. godine, te je naloženo postupajućem sudiji da u roku od četiri meseca preduzme sve procesne radnje neophodne za okončanje postupka, uz obavezu da na svakih 30 dana obaveštava predsednika suda o preduzetim radnjama.

Dopisom od 18. januara 2019. godine, izvršni sudija je od CSR zatražio izveštaj o viđenjima izvršnog poverioca sa maloletnim detetom. Kako CSR nije dostavio izveštaj u ostavljenom roku, izvršni sudija je ponovo uputio dopis 11. marta 2019. godine.

Podneskom od 31. januara 2019. godine, izvršni poverilac je predložio da se izvršenje sprovede novčanim kažnjavanjem izvršnog dužnika.

U izveštaju CSR od 19. marta 2019. godine je navedeno da je u konkretnoj situaciji celishodno da se odnos između oca i maloletne ćerke reuspostavi na postepen način, tako što će se njih dvoje prva tri meseca viđati u kontrolisanim uslovima CSR, i to jednom mesečno, po jedan sat, a zatim, naredna tri meseca, da se kontakti prošire na dva puta u toku meseca, posle čega bi usledio izlazak iz kontrolisanih uslova.

Dopisom od 9. aprila 2019. godine izvršni sudija je od CSR zatražio konkretan plan viđenja izvršnog poverioca sa maloletnim detetom, uz obavezu CSR da započne sa njegovim sprovođenjem.

Podneskom od 22. aprila 2019. godine, izvršni poverilac je izrazio saglasnost sa predloženim modelom reuspostavljanja odnosa sa maloletnom ćerkom, a zbog kontinuiranih opstrukcija u sprovođenju izvršenja, predložio je novčano kažnjavanje izvršnog dužnika.

Dopisom od 5. juna 2019. godine, izvršni sudija je od CSR zatražio izveštaj o preduzetim merama na reuspostavljanju odnosa između izvršnog poverioca i maloletnog deteta.

U izveštaju CSR od 24. juna 2019. godine je navedeno da je neophodno započeti sa sankcionisanjem majke, jer je tokom godina pokazala jaku „otuđujuću crtu“ na štetu deteta. S tim u vezi, CSR je zaključio da je necelishodan svaki pokušaj reuspostave odnosa između izvršnog poverioca i deteta, sve dok majka sama ne uvid i posledice svog ponašanja, što se može postići novčanim kažnjavanjem.

Rešenjem od 15. jula 2019. godine izrečena je novčana kazna izvršnom dužniku u iznosu od 10.000 dinara. Izvršni dužnik je 22. jula 2019. godine izjavila prigovor, na koji je izvršni poverilac odgovorio podneskom od 23. avgusta 2019. godine.

CSR je 8. avgusta 2019. godine još jednom dostavio izveštaj od 15. marta 2019. godine, dodajući da je, u međuvremenu, iz razgovora sa izvršnim poveriocem utvrđeno da on i dalje ne ostvaruje kontakt sa maloletnim detetom .

Rešenjem veća Drugog osnovnog suda u Beogradu Ipv(I). 313/19 od 23. septembra 2019. godine odbijen je kao neosnovan prigovor izvršnog dužnika, te je rešenje o novčanom kažnjavanju u celini potvrđeno.

Izvršni poverilac je u periodu od 10. oktobra 2019. do 7. februara 2020. godine uputio 17 urgencija za ponovno novčano kažnjavanje izvršnog dužnika.

CSR je u tom periodu dostavio dva izveštaja. U onom od 27. novembra 2019. godine, CSR je obavestio sud da je obavljen razgovor sa izvršnim dužnikom, da je neuspeo pokušaj rada na motivaciji deteta da stupi u kontakt sa ocem, što se može objasniti izgrađenim stavovima deteta i razvijenim kritičkim mišljenjem, te da su roditelji upućeni na sudski postupak u kome bi se obavilo medicinsko veštačenje, na okolnost roditeljskih kompetencija. Kada je reč o izveštaju od 22. januara 2020. godine, CSR je dao zaključak da je maloletna T.R, koja uskoro puni 14 godina, a sve vreme je bila izložena kontradiktornim uticajima u vezi odnosa između nje i oca, dovoljno porasla da izrazi svoje želje, te da svako dalje insistiranje na kontaktima sa ocem nije u njenom najboljem interesu.

Rešenjem izvršnog sudije od 5. februara 2020. godine određen je prekid postupka do okončanja parnice za izmenu odluke o održavanju ličnih odnosa između izvršnog poverioca i maloletnog deteta, koja se pred istim sudom vodi u predmetu P2. 2087/18.

Izvršni poverilac je 12. februara izjavio prigovor, koji je veće Drugog osnovnog suda u Beogradu usvojilo rešenjem Ipv(I). 59/20 od 25. februara 2020. godine. Rešenje o prekidu je ukinuto i predmet je vrać en na ponovni postupak , sa obrazloženjem da se izvršni sudija uopšte nije upoznao sa sadržinom tužbenog zahteva iz navedene parnice i da prvostepeno rešenj e ne sadrži razlo ge za prekid postupka, već za obustavu izvršenja, zbog čega će u ponovnom postupku biti ocenjeno da li su organ starateljstva i sud preduzeli sve neophodne mere kako bi olakšali izvršenje, da li je novčano kažnjavanje imalo efekta i da li je protek vremena imao nepopravljive posledice na odnos između oca i deteta, nakon čega će se, ukoliko za to ima uslova, postupak obustaviti.

Spisi izvršnog predmeta su izvršnom sudiji vraćeni 9. marta 2020. godine, a četiri dana kasnije prosleđeni su Ustavnom sudu, zbog čega navedena drugostepena odluka još uvek nije dostavljena strankama.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da su deca zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja (član 64. stav 3.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni, te da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.) ; da porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom (član 66. stav 1.).

U ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja je i član 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) kojim je utvrđeno: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“ , br. 31/11, 99/11, 18/13 – Odluka US , 55/14 i 139/14), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da je sud dužan da o prigovoru odluči u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja prigovora, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 39. stav 4.); da na rešenje o izvršenju na osnovu izvršne isprave prigovor mogu da podnesu izvršni dužnik i izvršni poverilac, da prigovor ne odlaže izvršenje rešenja, osim ako je zakonom drugačije propisano (član 40. st. 1. i 4.); da se na osnovu odluke suda o vršenju roditeljskog prava može odrediti i sprovesti izvršenje radi predaje deteta, bez obzira da li je tom odlukom naložena predaja deteta, da ako u odluci suda stranci protiv koje se sprovodi izvršni postupak nije naložena predaja deteta, sud će rešenjem o izvršenju izdati ovakav nalog i odrediti rok za predaju deteta ili će naložiti da se dete preda odmah (član 226. st. 1. i 2.); da će prilikom sprovođenja izvršenja sud posebno voditi računa o potrebi da se u najvećoj meri zaštiti interes deteta i da izuzetno, sud može zakazati ročište, ako je to u najboljem interesu deteta (član 227.); da će sud, nakon što proceni okolnosti slučaja, odrediti izvršenje oduzimanjem deteta, izricanjem novčane kazne ili izricanjem zatvora licu koje protivno nalogu suda odbija da preda dete ili preduzima radnje u cilju otežavanja ili onemogućavanja sprovođenja izvršenja (član 228. stav 1.); da će sud rešenje o izvršenju dostaviti i nadležnom organu starateljstva ispred kojeg će u postupku izvršenja učestvovati stručnjak organa starateljstva, a ako je neophodno učešće psihologa, škole, porodičnog savetovališta ili druge specijalizovane ustanove za posredovanje u porodičnim odnosima dostaviće i njima poziv da učestvuju u izvršenju, da je psiholog dužan da odmah po prijemu poziva izvrši planiranje neophodnih aktivnosti i da prikupi podatke o činjenicama od značaja za izvršenje, pregledanjem spisa ili na drugi pogodan način, da je psiholog dužan da obavesti sud o preduzetim aktivnostima i da dostavi mišljenje o najpodobnijem sredstvu izvršenja iz člana 228. stav 1. ovog zakona, da je psiholog je dužan da se u toku celog postupka stara o zaštiti najboljeg interesa deteta i da pruži blagovremenu i potpunu podršku detetu, roditelju ili licu kojem je dete predato (član 230.); da se u postupcima izvršenja radi održavanja ličnih odnosa sa detetom shodno primenjuju odredbe čl. 229. do 232. ovog zakona (član 234.).

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr.zakon i 6/15) je propisano: da porodica uživa posebnu zaštitu države i da svako ima pravo na poštovanje svog porodičnog života (član 2.); da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta ( član 6. stav 1.); da roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno, da su roditelji ravnopravni u vršenju roditeljskog prava (član 7. st. 1. i 2.); da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, da pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta (član 61. st. 1. i 2.); da dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja, da se mišljenju deteta mora posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta , da dete koje je navršilo 10. godinu života može slobodno i neposredno izraziti svoje mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima (član 65. st. 1 , 3. i 4. ); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, da staranje o detetu obuhvata – čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta (član 68. st. 1. i 2.); da roditelji roditeljsko pravo vrše zajednički i sporazumno kada vode zajednički život (član 75. stav 1.); da jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava (član 77. stav 3.); da roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo (član 78. stav 3.) .

5. Podnosilac u ustavnoj žalbi tvrdi da su mu Ustavom zajemčena prava povređena zbog toga što pravnosnažna i izvršna presuda kojom je uređen način održavanja ličnih odnosa između njega i njegove maloletne ćerke, usled neadekvatnog postupanja izvršnog suda i nadležnog organa starateljstva, nijednom nije izvršena, iz kog razloga je on već nekoliko godina unazad uskraćen za kontakt sa svojim detetom.

Ustavnom žalbom se najpre ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da je 1. januara 2016. godine stupio na snagu Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), kojim je predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Podnosilac ustavne žalbe je iskoristio posebno pravno sredstvo koje je navedenim zakonom predviđeno za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu R4I. 132/18 od 27. decembra 2018. godine njemu je utvrđena povreda navedenog ustavnog prava, te je postupajućem sudiji naloženo da u roku od četiri meseca preduzme sve procesne radnje neophodne za okončanje postupka, uz obavezu da na svakih 30 dana obaveštava predsednika suda o preduzetim radnjama.

Kada je reč o pravima roditelja iz člana 65. Ustava, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je ustavno pravo roditelja da se stara o detetu, odnosno da ga izdržava, vaspitava i obrazuje, izvedeno iz dužnosti roditelja da se o detetu stara, te da roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Preduslov da roditelj vrši svoju ustavnu dužnost prema deci i ostvari svoje Ustavom zajemčeno pravo, ukoliko roditeljskog prava nije lišen na način propisan zakonom, jeste da mu se omogući neposredan kontakt i uspostavljanje fizičkog i emocionalnog odnosa sa detetom (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3721/2011 od 21. maja 2014. godine). Ustavni sud dalje podseća na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), prema kojoj uzajamno uživanje roditelja i deteta u međusobnom kontaktu predstavlja suštinski element porodičnog života u smislu člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) (videti, pored ostalih, presude ESLjP u predmetima Monory protiv Rumunije i Mađarske, od 5. aprila 2005. godine, predstavka broj 71099/01, stav 70. i V.A.M. protiv Srbije, od 13. marta 2007. godine, predstavka broj 39177/05, stav 130.). Takođe, iz odredaba člana 8. Konvencije proizlazi da ove odredbe prvenstveno pružaju pojedincu zaštitu od arbitrernog mešanja od strane javnih vlasti, stvarajući za državu negativne obaveze, ali da poštovanje ovog prava podrazumeva i neke pozitivne obaveze države usmerene na usvajanje mera kojima će se obezbediti i osigurati poštovanje porodičnog života, čak i u sferi odnosa između pojedinaca. Ustavni sud posebno ukazuje na to da ova pozitivna obaveza države u predmetima koji se tiču vršenja roditeljskog prava, za roditelje u suštini znači da će država preduzeti sve mere kako bi se roditelji ponovo spojili sa decom, odnosno obavezu da, uz uvažavanje posebnih okolnosti svakog konkretnog slučaja, takva spajanja omogući, pored ostalog, i u razumnom roku. Dakle, ono što je odlučujuće jeste da li su nacionalni organi preduzeli sve neophodne mere za sprovođenje izvršenja koje se mogu opravdano i razumno očekivati u okolnostima konkretnog slučaja, pri čemu adekvatnost preduzetih mera treba ceniti i sa aspekta brzine njihove primene, imajući u vidu da protek vremena može izazvati nepopravljive posledice za odnos između deteta i roditelja sa kojim ono ne živi ( videti, pored ostalih, presude ESLjP u predmetima Hokkanen protiv Finske, od 23. septembra 1994. godine, predstavka broj 19823/92, stav 58, Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije, od 25. januara 2000. godine, predstavka broj 31679/96, stav 94. i V.A.M. protiv Srbije, od 13. marta 2007. godine, predstavka broj 39177/05, st. 132. i 133.). Suština takvog zahteva jeste da zaštiti pojedinca od bilo koje vrste štete koja bi mogla nastati usled proteka vremena (videti presudu u citiranom predmetu Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije, st. 102. i 106.). Verovatnoća da će doći do ponovnog spajanja roditelja sa detetom progresivno se smanjuje i konačno nestaje ukoliko roditelj i dete nisu u mogućnosti da se uopšte viđaju ili to čine toliko retko da postane izvesno da do njihove prirodne veze neće doći (videti presudu u predmetu Ribić protiv Hrvatske, broj predstavke 27148/12, od 2. aprila 2015. godine, stav 99.). Prema tome, kako neizvršenje pravnosnažne i izvršne presude, kojom je uređen način održavanja kontakta između deteta i roditelja sa kojim ono ne živi, može imati negativne posledice po njihov odnos, a što dalje može dovesti u pitanje i mogućnost roditelja da nesmetano vrši roditeljska prava i ispunjava roditeljske dužnosti, te kako je rešenjem nadležnog suda podnosiocu ustavne žalbe već utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud zaključuje da je ustavna ža lba dopuštena sa aspekta člana 65. Ustava .

Ustavni sud konstatuje da presuda kojom je uređen način održavanja ličnih odnosa između podnosioca ustavne žalbe i njegov e maloletn e ćerke, od podnošenja predloga za izvršenje do odlučivanja po ustavnoj žalbi, nijednom nije izvršena, a što je period od šest i po godina . Sud nijednom nije pokušao da sprovede izvršenje . Nije zabeležen nijedan kontakt između podnosioca ustavne žalbe i maloletnog deteta, čak ni u kontrolisanim uslovima organa starateljstva. Postupak po prigovoru protiv rešenja o izvršenju trajao je ukupno četiri i po godine. Uprkos tome što prigovor protiv rešenja o izvršenju nije imao suspenzivno dejstvo, za sve vreme trajanja postupka po tom pravnom sredstvu, računajući od ponovnog upućivanja predmeta veću (nakon izvršene dopun e prvostepenog postupka ), što predstavlja period od četiri godine, nije preduzeta nijedna procesna radnja. Štaviše, iz sadržine spisa se ne može utvrditi gde se predmet uopšte nalazio od momenta kada je po drugi put prosleđen veću ( 3. novembar 2014. godine), do sastavljanja službene beleške od 13. novembra 2018. godine, kojom je sudija izvestilac – član veća konstatovala da joj je predmet toga dana prvi put iznet. Nakon donošenja odluke po prigovoru, sud je izrekao samo jednu novčnu kaznu, čije izvršenje nije ni pokušano.

Krajnji rezultat potpune neaktivnosti suda i organa starateljstva u periodu od četiri godine i kasnijeg nepreduzimanja adekvatnih mera, budući da se i pored 17 urgencija podnosioca ustavne žalbe , sud zadržao samo na jednom novčanom kažnjavanju izvršnog dužnika, ogleda se u zaključku CSR (izveštaji od 22. novembra 2019. i 22. januara 2020. godine) da maloletn a ćerka stranaka sada ima izgrađene stavove i razvijeno kritičko mišljenje, da je dovoljno porasla da izrazi svoje želje i da svako dalje insistiranje na kontaktima sa ocem nije u njenom najboljem interesu. Zbog takvog stanja stvari, veće Drugog osnovnog suda u Beogradu, kod ukidanja rešenja o prekidu postupka, sugerisalo je izvršnom sudiji da razmotri da li su eventualno ispunjeni uslovi za obustavu izvršenja.

Prema tome, period od četiri godine, u kome nije bilo postupanja suda i organa starateljstva, nepreduzimanje bilo kakvih mera od strane suda u pravcu spajanja podnosioca ustavne žalbe sa maloletnim detetom, izuzev jedne novčane kazne koja nije izvršena, te činjenica da za šest i po godina nije ostvar en nijedan kontakt između maloletnog deteta i roditelja sa kojim ono ne živi , čak ni u kontrolisanim uslovima organa starateljstva, po mišljenju Ustavnog suda, nesumnjivo ima za posledicu povredu prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 65. Ustava, jer mu u navedenom vremenskom periodu nije omugućeno da vrši roditeljska prava (i dužnosti) utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom.

Opisano (ne)postupanje suda je, po shvatanju Ustavnog suda, prouzrokovalo negativne posledice u odnosu između podnosioca ustavne žalbe i maloletnog deteta, što najbolje oslikava razlika u sadržini izveštaja CSR iz perioda pre dostave predmeta drugostepenom veću i izveštaja sačinjen ih nakon don ošenja odluk e po prigovoru protiv rešenja o izvršenju. Naime, u izveštaju od 7. avgusta 2014. godine je navedeno da se zbog diskontinuiteta u viđanju između podnosioca ustavne žalbe i maloletnog deteta, počev od novembra 2013. godine, predlaže viđenje u kontrolisanim uslovima, u prisustvu porodičnog terapeuta, jednom nedeljno, u trajanju od mesec i po dana. Već u narednom izveštaju, koji je, usled pomenute neaktivnosti suda, dostavljen četiri i po godine kasnije, tačnije 19. marta 2019. godine, CSR je našao da je celishodno da se odnos između izvršnog poverioca i maloletne ćerke reuspostavi tako što će se njih dvoje prva tri meseca viđati u kontrolisanim uslovima, i to jednom mesečno, po jedan sat, a zatim, naredna tri meseca da se kontakti prošire na dva puta u toku meseca, posle čega bi usledio izlazak iz kontrolisanih uslova. Inicijalno su, dakle, kontrolisani uslovi za viđenje podrazumeveli period od mesec i po dana i susrete jednom nedeljno, bez vremenskog limita. Četiri i po godine kasnije, podnosilac ustavne žalbe je, po mišljenju CSR, svoju maloletnu ćerku, u prva tri meseca, trebalo da viđa samo jednom mesečno, u trajanju od sat vremena, a naredna tri meseca po dva puta mesečno. Sledi da je period u kome je viđenje trebalo organizovati u kontrolisanim uslovima sa mesec i po dana produžen na čak šest meseci, pri čemu je sam susret vremenski prilično limitiran (na sat vremena), a sa jednog viđenja nedeljno došlo se do jednog viđenja mesečno. Ubrzo zatim, nakon nepunih godinu dana, CSR je zaključio da svako dalje insistiranje na kontaktima nije u najboljem interesu maloletnog deteta.

Kod takvog stanja stvari, po mišljenju Ustavnog suda, na ocenu da su podnosiocu ustavne žalbe povređena prava roditelja ne mogu uti cati okolnosti kao što su: sukob roditelja koji su razdvojeni, mada ta okolnost, sama po sebi, ne može osloboditi nadležne organe pozitivnih obaveza da preduzmu mere koje bi pomirile suprotstavljene interese stranaka, imajući u vidu najbolje interese deteta (videti presudu ESLjP u predmetu Grujić protiv Srbije, od 28. avgusta 2018. godine, broj predstavke 203/07, stav 65.); mišljenje maloletnog deteta, jer je prvi put uzeto u obzir nakon šest godina trajanja izvršnog postupka ; ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom neaktivnosti suda, u kom periodu se on nijednom nije obratio sudu .

Na kraju, bez potrebe za dalj om elaboracij om, Ustavni sud zaključuje da se izvršni sud, u konkretnom slučaju, nije rukovodio najboljim interesima maloletnog deteta. Štaviše, interesi maloletnog deteta su ovakvim (ne)postupanjem suda potpuno zanemareni.

Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da su u izvršnom postupku koji se pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu vodi u predmetu I. 46357/13 podnosiocu ustavne žalbe povređena prav a roditelja iz člana 65. Ustava , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu u tom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava roditelja ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, pre svega, imao u vidu da tokom trajanja osporenog izvršnog postupka nije ostvaren nijedan kontakt između podnosioca ustavne žalbe i maloletnog deteta , što za podnosioca ustavne žalbe svakako predstavlja stalni izvor uznemirenosti, te iz razloga što dugotrajna razdvojenost između de teta i roditelja sa kojim on o ne živ i nesumnjivo proizvodi štetne posledice po njihov odnos. Istovremeno, Ustavni sud smatra da na visinu naknade utiče i činjenica da je predmetni izvršni postupak i dalje u toku, te da je efikasnim preduzimanjem adekvatnih pojedinačnih mera nadležnih državnih organa moguće sprečiti dalje kršenje prava podnosioca ustavne žalbe koje je Sud u ovom slučaju utvrdio i u izvesnoj meri, ispraviti posledice tog kršenja. Ustavni sud dodaje da podnosilac ustavne žalbe ima mogućnost i da se, u skladu sa Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, ponovo obrati nadležnom sudu prigovorom radi ubrzavanja postupka , koji pravni mehanizam je već koristio. Za povredu prava na suđenje u razumnom roku je odredbom člana 26. stav 1. navedenog Zakona predviđena i mogućnost ostvarenja odgovarajuće satisfakcije – podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije za novčano obeštećenje. Ustavni sud je takođe uzeo u obzir i praksu Suda i ESLjP u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. U vezi sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i zahtevom ustavne žalbe da se Drugom osnovnom sudu u Beogradu naloži hitno postupanje u izvršnom predmetu, Ustavni sud još jednom napominje da podnosilac ustavne žalbe ima mogućnost da se, u skladu sa Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, ponovo obrati nadležnom redovnom sudu prigovorom radi ubrzavanja postupka , te je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Tvrdnju o povredi prava deteta iz člana 64. i posebne zaštite podrodice iz člana 66. Ustava, podnosilac ustavne žalbe bliže ne obrazlaže, već ih izvodi iz navoda o povredi prava roditelja. Pored toga, Ustavni sud podseća da se na povredu prava iz člana 64. Ustava može pozvati samo dete koje smatra da su mu ta prava povređena, odnosno roditelj kao zakonski zastupnik deteta , a ne u svoje ime.

U pogledu zahteva za naknadu troškova postupka po ustavn oj žalb i, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković , s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava roditelja zbog neizvršenja odluke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti