Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko 21 godinu. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete od po 2.100 evra zbog brojnih propusta i neefikasnosti sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Milutinovića iz Beograda i Dejane Stojnić iz Novih Banovaca, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dejana Milutinovića i Dejane Stojnić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1979/11, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu ne materijalne štete svakom u iznosu od po 21 00 evr a, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku .

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Milutinović iz Beograda i Dejana Stojnić iz Novih Banovaca su 9. januara 2012. godine, preko punomoćnika Milana Janićijevića, advokata iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom po stupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1979/11.

Pored izlaganja hronološkog toka postupka, podnosioci ustavne žalbe su naveli da su 25. februara 1991. godine, sa još tri lica, podneli Osnovnom sudu udruženog rada u Beogradu predlog radi naknade materijalne i nematerijalne štete koju su pretrpeli zbog smrti bliskog lica, da su u toku postupka prvostepene presude pet puta ukidane, i da predmetni parnični postupak traje više od dvadeset godina. Smatraju da je dugom trajanju postupka doprinelo postupanje suda. Predložili su da Ustavni sud utvrdi da im je u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, i da naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku. Tražili su da im se utvrdi pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11 ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1979/11, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe i L.M, M.M. i Z.M. su 25. februara 1991. godine podneli Osnovnom sudu udruženog rada u Beogradu predlog protiv drugog učesnika PKB „Jedinstvo“ – Gazdinstvo Partizanski prelaz iz Vrbovskog, radi pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti bliskog lica i naknade materijalne štete na ime troškova sahrane, crnine, podizanja spomenika i trajne pomoći i tuđe nege .

Do donošenja prve po redu prvostepene presude Rs. 932/91 od 13. juna 1991. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne i materijalne štete na ime troškova sahrane, crnine i podizanja spomenika , a odbijen zahtev L.M. za naknadu na ime trajne nege i pomoći, pred Osnovnim sudom udruženog rada u Beogradu zakazana su i održana četiri ročišta.

Odlučujući o izjavljenim žalbama Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 225/92 od 24. januara 1992. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet ustupio Prvom opštinskom sudu u Beogradu na dalje postupanje. Spisi predmeta dostavljeni su prvostepenom sudu 14. februara 1992. godine.

U ponovnom postupku, do donošenja druge po redu prvostepene presude, pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, od uk upno zakazanih šesnaest ročišta nije održano jedanaest ročišta. Nakon dostavljanja spisa predmeta iz drugostepenog suda, prvo ročište je zakazano za 6. oktobar 1992. godine, ali nije održano zbog sprečenosti sudije. Ni naredna dva zakazana ročišta nisu održana (ročište zakazano za 7. decembar 1992. godine nije održano zbog neurednog pozivanja punomoćnika tuženog, dok je ročište zakazano za 8. mart 1993. godine otkazano), tako da je prvo ročište održano 10. marta 1993. godine. Dva ročišta nisu održana zbog nedolaska uredno pozvane tužilje L.M. a jedno ročište nije održano zbog nepostupanja tuženog po nalogu suda da dostavi određenu dokumentaciju. Ročište koje je bilo zakazano za 5. septembar 1995. godine nije održano zbog nepristupanja punomoćnika stranaka, dok ročište zakazano za 4. april 1996. godine nije održano na saglasan predlog punomoćnika stranaka. Jedno ročište je otkazano, a dva ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja svedoka, odnosno zbog nepristupanja uredno pozvanog svedoka.

U ovom delu postupka, rešenjem suda P. 850/92 od 9. decembra 1994. godine utvrđeno je mirovanje postupka zbog nedolaska uredno pozvanog punomoćnika tužilaca na ročište. Postupak je nastavljen po predlogu tužilaca od 13. marta 1995. godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 850/92 od 23. septembra 1996. godine odbijeni su tužbeni zahtevi tužilaca. Pismeni otpravak presude ekspedovan je iz suda 14. maja 1997. godine.

Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 734/97 od 17. septembra 1997. godine.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom od ukupno šest ročišta nije održano ročište koje je bilo zakazano za 16. april 1998. godine zbog nedolaska uredno pozvanog svedoka. Na predlog tuženog izveden je dokaz saslušanjem tri svedoka. Glavna rasprava koja je zaključena 17. septembra 1998. godine, rešenjem suda donetim istog dana ponovo je otvorena, pa je nakon održanog ročišta 26. februara 1999. godine glavna rasprava zaključena i doneta je presuda P1. 877/97 kojom je tužbeni zahtev delimično usvojen. Presuda je otpravljena iz suda 11. juna 1999. godine.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 913/99od 22. septembra 1999. godine ukinuta je prvostepena presuda u usvajajućem delu i u pogledu rešenja o troškovima postupka, i predmet je u tom delu vraćen na ponovno suđenje. Spisi predmeta dostavljeni su prvostepenom sudu 30. septembra 1999. godine.

Do donošenja četvrte po redu prvostepene presude, od ukupno dvanaest zakazanih ročišta nije održano pet ročišta. Ročište koje je bilo zakazano za 26. april 2000. godine, na kojem je trebalo da se sasluša tužilja L.M. nije održano zbog njenog nedolaska usled povrede, pa je tužilac D.M. predložio da se tužilja sasluša u stanu. Po nalozima suda od 31. maja i 30. juna 2000. godine da uplate predujam troškova izlaska suda na lice mesta, punomoćnik tužilaca je postupio 8. avgusta 2000. godine. Ostala ročišta nisu održana iz sledećih razloga: jedno ročište je otkazano; na jedno ročište nije pristupio uredno pozvani svedok; za jedno ročište nije bilo dokaza o urednom pozivanju punomoćnika tužilaca, a jedno ročište nije održano na predlog punomoćnika tužilaca. U ovom delu postupka glavna rasprava je zaključena 23. januara 2002. godine, ali je rešenjem suda donetim istoga dana ponovo otvorena.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5886/99 od 15. maja 2002. godine je: delimično usvojen tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica (stav 1. izreke); delimično usvojen zahtev tužilje L.M. za naknadu materijalne štete na ime troškova podizanja nadgrobnog spomenika (stav 2. izreke); preko dosuđenih a do ukupno traženih iznosa na ime nematerijalne i materijalne štete tužbeni zahtev odbijen (stav 3. izreke); utvrđeno da je tužba tužilje L.M. u delu kojim je tražena naknada materijalne štete na ime troškova sahrane, crnine i pomena povučena (stav 4. izreke); odlučeno o troškovima postupka (stav 5. izreke). Pismeni otpravak presude ekspedovan je iz suda 19. septembra 2002. godine.

Prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 13087/02 od 31. marta 2003. godine u st. 1, 2. i 5. izreke i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

Do donošenja pete po redu prvostepene presude, od ukupno zakazanih petnaest ročišta nije održano sedam ročišta. Prvo ročište koje je bilo zakazano posle prijema spisa predmeta iz drugostepenog suda je otkazano, a pored ovog otkazano je i ročište koje je bilo zakazano za 23. januar 2007. godine. Dva ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja punomoćnika tužilaca, a takođe još dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije. Jedno ročište nije održano zbog nedolaska uredno pozvanog svedoka. Na ročištu održanom 16. septembra 2004. godine tuženi je predložio da se izvede dokaz saslušanjem tri svedoka, a na ročištu od 17. novembra 2005. godine sud je naložio punomoćniku tuženog da dostavi adrese svedoka čije saslušanje je predloženo. Na sledećem ročištu saslušana su dva svedoka i objaljeno je rešenje o povlačenju tužbe tužilaca Z.M. i M.M. Treći svedok je saslušan na ročištu od 14. novembra 2006. godine.

Prvi opštinski sud je doneo 16. marta 2007. godine presudu P. 6406/03 kojom su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca za naknadu nematerijalne i materijalne štete. Presuda je ekspedovana iz suda 2. avgusta 2007. godine.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž.14086/07 od 26. novembra 2008. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom zakazano je i održano šest ročišta. Na ročištu održanom 24. marta 2009. godine punomoćnik tužilaca je obavestio sud da je tužilja L.M. preminula i predložio je ponovno saslušanje tri svedoka i izvođenje dokaza veštačenjem na okolnost na koji način je došlo do pogibije Ž.M. Na sledećem ročištu održanom 1. jula 2009. godine sud je doneo rešenje o prekidu postupka do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka iza pokojne L.M. Na predlog punomoćnika tužilaca od 29. oktobra 2009. godine, sud je rešenjem od 29. novembra nastavio postupak. U daljem toku postupka sprovedeno je veštačenje na napred navedenu okolnost, i veštak je saslušan.

Glavna rasprava je zaključena 23. januara 2012. godine, i šestom po redu prvostepenom presudom P. 1979/11 usvojen je zahtev tužilaca Dejana Milutinovića i Dejane Stojnić za naknadu nematerijalne štete. Spisi predmeta se od 12. aprila 2012. godine nalaze u Apelacionom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o žalbi tuženog.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci ustavne žalbe , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, ali da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (člam 362. stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 , 111/09 i 36/11), koji se primenjuje u smislu člana 506 Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11), propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevim i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od dana donošenja, a da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je zaključio da ova parnica do sada traje preko 21 godinu, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak, iako je u parnici na strani tužilaca učestvovalo više lica i odlučivalo se o različitim vidovima naknade štete proistekle iz istog štetnog događaja, jer je prvostepeni sud trebalo da odgovori na pitanje postojanja i u tom slučaju osnova odgovornosti tuženog za pogibiju Ž.M, kao i da oceni istaknuti prigovor podeljene odgovornosti nastanku štetnog događaja.

S obzirom na prirodu tužbenog zahteva, po mišljenju Ustavnog suda ovaj spor je od izuzetnog značaja za podno sioce ustavne žalbe jer se radi o zahtev ima kojim a je tražen a naknada nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti bliskog lica (oca podnosilaca).

U pogledu ponašanja podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosioci nisu u bitnom doprineli dužini trajanja osporenog parničnog postupka. Naime, zbog nedolaska uredno pozvanog punomoćnika tužilaca na ročište zakazano za 9. decembar 1994. godine sud je utvrdio mirovanje postupka, a koji je nastavljen na predlog punomoćnika tužilaca od 13. marta 1995. godine, koji potom nije pristupio na ročište zakazano za 5. septembar 1995. godine. Pored toga ročište zakazano za 4. april 1996. godine nije održano na saglasan predlog stranaka, a ročište zakazano za 3. april 2002. godine nije održano na predlog punomoćnika tužilaca. Pored toga, Ustavni sud smatra da se produženje trajanja postupka usled nepristupanja tužilje L.M. na tri ročišta ne može staviti na teret podnosiocima ustavne žalbe. Stoga, Ustavni sud smatra da ponašanje podnosilaca ustavne žalbe nije takvog karaktera koji bi ukazivao da je odlučujuće i u većoj meri doprinelo sveukupnoj dužini trajanja postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustvani sud pre svega konstatuje da je u toku osporenog postupka doneto šest prvostepenih presuda i pet odluka sudova u drugom stepenu . S tim u vezi, Ustavni sud ističe da svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje doprinosi odugovlačenju postupka. Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“, broj predstavke 70767/01, stav 51, u kome je konstatovano da činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Dakle, odgovornost za neprimereno dugo trajanje predmetne parnice na starni Okružnog suda u Beogradu ogleda se u tome što je, kao drugostepeni sud, radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja imao mogućnost, saglasno navedenoj odredbi člana 362. stav 2. Zakona o parničnom postupku, da sam zakaže raspravu i donese odluku kojom bi pravnosnažno okončao predmetni postupak, bez potrebe da predmet pet puta vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Što se tiče propusta na strani prvostepenog suda, Ustavni sud konstatuje da je nakon ustupanja spisa predmeta Prvom opštinskom sudu u Beogradu na dalje postupanje, taj sud prvo ročište zakazao skoro posle osam meseci od momenta prijema spisa, ali da to ročište nije održano zbog sprečenosti sudije. Osim ovoga, još dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, a šest ročišta je otkazano. U određenim periodima ročišta su zakazivana u intervalima od preko pet meseci (3. novembar 1993. godine – 28. jun 1994. godine; 28. jun 1994. godine – 9. decembar 1994. godine; 30. oktobar 2003. godine – 13. april 2004. godine; 13. april 2004. godine – 16. septembar 2004. godine; 17. januar 2005. godine – 15. jun 2005. godine). Takođe, pred prvostepenim sudom dva puta je zaključena glavna rasprava otvarana. Propust na strani prvostepenog suda ogleda se i u tome što je protek vremena od zaključenja glavne rasprave i donošenja presude do ekspedovanja pismenog otpravka presude trajao više meseci. Tako je pismeni otpravak presude P1. 850/92 od 23. septembra 1996. godine ekspedovan posle skoro osam meseci 14. maja 1997. godine, a pismeni otpravak presude P. 5886/99 od 15. maja 2002. godine otpravljen je iz suda posle četiri meseca, dok je pismeni otpravak presude P. 6406/0316. marta 2007. godine ekspedovan posle skoro pet meseci. Osim toga, prvostepeni sud je zbog smrti tužilje L.M. odredio prekid postupka, iako su tužioci u ovoj parnici obični a ne jedinstveni suparničari, a predmet spora je potraživanje naknade nematerijalne štete koje na naslednike prelazi samo u slučaju ako je priznat a pravnosnažnom sudskom odlukom ili pisanim sporazumom. Ustavni sud smatra da ne postoji opravdan razlog za opisano postupanje nadležnog suda, te da se period od preko 21 godinu ne može smatrati razumnim u smislu člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da su nadležni sudovi svojim postupanjem prevashodno doprineli tome da ova parnica traje preko dvadeset jednu godinu.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Podnosioci ustavne žalbe su tražili da im se utvrdi pravo na naknadu štete. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od po 2100 evra za svakog podnosioca, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, značaj predmeta spora za podnosioce, doprinos podnosilaca ustavne žalbe dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu satisfakciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog prevashodno nedelotvornog postupanja suda. Pri odmeravanju visine naknade namaterijalne štete Ustavni sud je imao u vidu dosadašnju praksu ovog Suda i Evropskog suda za ljudska prava, socijalne i ekonomske prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu iz tačke 1. okončao u najkraćem roku, nalazeći da će se na taj način otkloniti štetne posledice utvrđene povrede prava.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević