Utvrđena povreda prava na pravično suđenje zbog neodgovaranja revizijskog suda na ključne navode

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je Vrhovni sud Srbije povredio pravo na pravično suđenje. Revizijski sud u osporenoj presudi nije adekvatno obrazložio niti odgovorio na ključne i bitne navode iznete u reviziji podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća za inženjering i izvođenje građevinskih radova „STIL-INŽENjERING“ eksport-import d.o.o. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Preduzeća za inženjering i izvođenje građevinskih radova „STIL-INŽENjERING“ eksport-import d.o.o. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog suda Srbije Prev. 362/09 od 28. oktobra 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Vrhovnom kasacionom sudu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, pon ovi postupak po reviziji podnosioca Ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 6357/08 od 17. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće za inženjering i izvođenje građevinskih radova „STIL-INŽENjERING“ eksport-import d.o.o. iz Beograda je 12. februara 2010. godine, preko punomoćnika Vojislava Katića, advokata iz Beograda, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 362/09 od 28. oktobra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 35. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je pogrešan stav revizijskog suda da je podnosilac trebalo da dokaže da je tužena Narodna banka Srbije pričinila štetu sa namerom ili nepažnjom, s obzirom na to da pravno lice ne može imati psihički odnos prema učinjenom delu; da su sudovi potpuno zanemarili izvedene dokaze u postupku, i to veštačenje od strane najreferentnije ustanove u zemlji, čiji nalaz nedvosmisleno utvrđuje nastalu štetu i njenu visinu; da su neosnovane tvrdnje revizijskog suda da podnosilac nije postupio po poništenom rešenju Up. br. 701/99-4 od 24. decembra 1999. godine, s obzirom na to da je nalazom i mišljenjem Gradskog zavoda za veštačenje utvrđeno da je podnosilac primenio navedeno rešenje odmah nakon njegovog donošenja; da osporena revizijska presuda nije obrazložena, jer nije odgovorila na bitne navode podnosioca iznete u reviziji.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trovinskog suda u Beogradu P. 2346/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Trgovinski sud u Beogradu je 25. februara 2008. godine doneo presudu P. 2346/07, kojom je: u stavu prvom izreke odbio prigovor apsolutne nenadležnosti tog suda; u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena Narodna banka Srbije da plati tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, odgovarajući novčani iznos, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u odgovarajućem novčanom iznosu. U obrazloženju navedene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je rešenje tužene od 24. decembra 1999. godine, koje je poništeno 15. februara 2001. godine, u periodu važenja proizvelo neostvarene finansijske rezultate za 1998, 1999, i 2000. godinu kod tužioca , ka o jednog od osnivača i člana kontrolisanog pravnog lica DOO „Grand top“, i to po osnovu neostvarene dobiti i po osnovu nastalog gubitka - umanjenja imovine, kako je navedeno u nalazu veštaka Gradskog zavoda za veštačenje; da je iz iskaza veštaka Gradskog zavoda za veštačenje utvrđeno da je tužilac vršio ispravke na knjigovodstvenim računima i na osnovu tako izvršenih ispravki su stanja na tim kontima usaglašena sa osporenim rešenjem; da je nakon poništaja tog rešenja tužilac mogao da iskaže finansijske rezultate, kao i pre donošenja istog rešenja, što analogno odgovara uspostavi pređašnjeg stanja iz člana 185. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da obračunata zatezna kamata za period važenja poništenog rešenja, i to na neostvarene finanijske rezultate za navedene godine, jeste obračunska kategorija, a u svakodnevnom i uobičajenim dužničko-poverilačkim odnosima predstavlja pretpostavljenu štetu u slučaju docnje kod ispunjavanja novčanih obaveza; da je zbog toga sud prihvatio izjašnjenje veštaka Gradskog zavoda za veštačenje da se radi o posebno j vrsti izgubljene dobiti sa kojom bi tužilac mogao da raspolaže da nije doneto rešenje koje je kasnije poništeno, a ovo imajući u vidu da knjigovodstveno stanje treba da odgovara stvarnom stanju imovine određenog privrednog subjekta; da, međutim, napred izneti zaključak suda koji ukazuje da je kod tužioca nastala materijalna šteta u visini obračunatoj veštačenjem, mora biti upotpunjen ostalim činjenicama i okolnostima, koje su u ovom postupku utvrđene izvođenjem pismenih dokaza, kao i primenom odgovarajućih zakonskih propisa o svojinskoj transformaciji i računovodstvu, kao i propisa koji se odnose na uslove i postupak pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine; da tokom parnice nisu dostavljeni dokazi da su usled namere ili nepažnje donosioca rešenja, nalozi dati sa evidentnom posledicom smanjenja finansijskih rezultata kod kontrolisanog preduzeća i njegovih osnivača; da iz činjenice da je kontrolisano pravno lice mešovito preduzeće u kome egzistira i društvena svojina, proističe da je isto trebalo da primenjuje propise koji su se odnosili na društveni kapital, a iz čega dalje sledi da je u spornom periodu prvo Agencija, a potom Direkcija za procenu vrednosti kapitala, imala zakonsko ovlašćenje i obavezu u postupku procene i kontrole procene vrednosti odnosnog kapitala; da je Ministarstvo za privredu i privatizaciju donelo 13. jula 2001. godine rešenje br. 541/99-6-20, kojim je verifikovalo procenjenu vrednost ukupnog osnovnog kapitala preduzeća MP „Grand-top“ na dan 31. decembar 2008. godine; da sud zaključuje da ne postoji obaveza tuženog da tužiocu naknadi iznos obračunate zakonske zatezne kamate za period važenja poništenog rešenja, jer nema dokaza o tome da je saglasno zakonskim odredbama o društvenom kapitalu, pre navedenog rešenja od 13. jula 2001. godine, izvršena kontrola i verifikacija vrednosti kapitala MP „Grand-top“, te saglasno tome nema ni odgovornosti tuženog za neostvarene finanijske rezultate kao posledice datih naloga iz rešenja, koji zbog nepostojanja odluke nadležnog organa o verifikaciji kapitala u vreme donošenja istog rešenja, ostaju samo obračunske kategorije.

Viši trgovinski sud je 17. marta 2009. godine, odlučujući o žalbi tužioca, doneo presudu Pž. 6357/08, kojom je odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 2346/07 od 25. februara 2008. godine u stavovima drugom i trećem izreke.

Vrhovni sud Srbije je 28. oktobra 2009. godine, odlučujući o reviziji tužioca, doneo osporenu presudu Prev. 362/09, kojom je odbio reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 6357/08 od 17. marta 2009. godine, kao neosnovanu. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da su s obzirom na utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da ne postoji odgovornost tuženog za štetu; da tužilac potraživanje po osnovu štete za period od dana donošenja spornog rešenja 24. decembra 1999. godine pa do dana poništena rešenja 15. februara 2001. godine zasniva na tome što je spornim rešenjem naloženo zavisnom preduzeću da izvrši određeno proknjižavanje u završnom računu za 1998. godinu, koje pravne posledice su se odnosile i na matično preduzeće i zbog čega je tužiocu neosnovano umanjen prihod; da, međutim, sama činjenica što je sporno rešenje od 2 4. decembra 1999. godine poništeno rešenjem Višeg privrednog suda od 15. februara 2001. godine, ne znači da postoji odgovornost tuženog za tako nastalu štetu, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi; da nasuprot navodima revidenta, za ostvarenje prava na naknadu štete po ovom osnovu n ije dovoljno samo da je rešenje , kojim je naloženo zavisnom preduzeću, čiji je jedan od osnivač tužilac, da otkloni utvrđene nezakonitosti u iskazivanju podataka po godišnjem računu za 1998. godine , poništeno; da je neophodno da tužilac dokaže da je zbog toga pretrpeo štetu i da je tuženi istu pričnio namerno ili krajnjom nepažnjom; da ne dovodi svako nepravilno postupanje državnog organa u okviru njegovih zakonskih ovlašćenja do prava na naknadu štete; da organ koji postupa po osnovu zakonskog ovlašćenja ne može biti odgovoran za pogrešno pravno tumačenje zakonske norme; da je u postupku kontrole materijalno-finansijskog poslovanja preduzeća, čiji je jedan od osnivača i tužilac, tuženi postupao u skladu sa zakonom i podzakonskim aktima, pri čemu u njegovom postupanju nije bilo protivpravnosti ili bilo kakvih propusta; da je zavisno preduzeće MP „Grand-top“ tek 13. jula 2001. godine rešenjem Ministarstva za privredu i privatizaciju dobilo verifikaciju procene vrednosti ukupnog kapitala; da je navedeno rešenje nadležnog organa merodavno za proknjižavanje u poslovnim knjigama tog preduzeća; da se po dobijanju tog rešenja moglo sprovesti knjiženje u njegovim poslovnim knjigama i u knjigama njegovih osnivača, između ostalog i ovde tužioca; da samim tim tužilac nije pružio dokaze da je odmah postupio po spornom rešenju tuženog i izvršio određena proknjižavanja u završnom računu za 1998. godinu, a što je kod tužioca moglo proizvesti neostvarene finansijske rezultate za 1998, 1999. i 2000. godinu, kao jednog od osnivača i člana kontrolisanog pravnog lica, na ime neostvarene dobiti i nastalog gubitka i umanjenja imovine; da tužilac nije dostavio dokaze da su usled namere ili nepažnje donosioca spornog rešenja, nalozi dati sa evidentnom posledicom smanjenja finansijskih rezultata kod kontrolisanog preduzeća i njegovih osnivača; da poništaj rešenja od 24. decembra 1999. godine nije dovoljan uslov da bi tužilac ostvario pravo na naknadu štete, kako to neosnovano smatra revident; da poništenjem rešenja nije konstituisana obaveza tuženog na naknadu štete, jer pogrešno tumačenje propisa ne stvara osnov za odgovornost tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da su s toga nižestepeni sudovi dobro odlučili kada su odbili zahtev tužioca za naknadu štete kao neosnovan, dajući u svemu razloge koje prihvata i Vrhovni sud.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 35. stav 2. je utvrđeno da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, a da ako za određeni slučaj nije što drugo u zakonu određeno, pravno lice ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom (član 172. st. 1. i 2.); da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi (član 189. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca.

Ustavni sud, međutim, podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora osporena odluka sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku . Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Van de Hurk protiv Holandije '' od 19. aprila 1994. godine). Ipak, može doći do povrede prava na pravično suđenje ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Hadjianastassiou protiv Grčke '' od 16. decembra 1992. godine).

U konkretnom slučaju, Vrhovni sud Srbije je našao da za ostvarenje prava na naknadu štete nije dovoljno da je sporno rešenje od 24. decembra 1999. godine poništeno rešenjem Višeg privrednog su da od 15. februara 2001. godine. Po oceni Vrhovnog suda, bilo je neophodno i da tužilac dokaže da je zbog tog a pretrpeo štetu, te da je tuženi istu prič inio namerno ili krajnjom nepažnjom. Vrhovni sud je konstatovao da podnosilac nije pružio dokaze da je odmah postupio po spornom rešenju tuženog, niti je dostavio dokaze da je tuženi istu pričnio namerno ili krajnjom nepažnjom. Vrhovni sud je, takođe, konstatovao da pogrešno tumačenje propisa ne st vara osnov za odgovornost tuženog u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

U vezi sa stavom Vrhovnog suda Srbije da je bilo neophodno da podnosilac dokaže da je u konkretnom slučaju pr etrpeo štetu, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud u obrazloženju presude naveo da je kod tužioca nastala materijalna šteta u visini obračunatoj veštačenjem. Podnosilac je na to ukazao u reviziji, ali se revizijski sud na taj navod podnosioca nije osvrnuo.

U pogledu sta novišta Vrhovnog suda Srbije da podnosilac nije pružio dokaze da je odmah postupio po spornom rešenju tuženog, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud u obrazloženju presude naveo da je podnosilac izvršio ispravke na knjigovodstvenim računima i na osnovu tako izvršenih ispravki su usaglašena stanja na tim kontima sa osporenim rešenjem . I na tu činjenicu je podnosilac ukazao u reviziji, ali ni ona nije cenjena od strane revizijskog suda.

U vezi sa shvatanjem Vrhovnog suda Srbije da podnosilac nije pružio dokaze da je tuženi pričnio štetu tužiocu namerno ili krajnjom nepažnjom , Ustavni sud ukazuje da je podnosilac u reviziji istakao da se namera ili krajnja nepažnja organa uzima u obzir jedino u regresnoj parnici pravnog lica prema organu, do koje dolazi kada pravno lice isplati nadoknadu oštećem licu. Ustavni sud, pri tome, napominje da za štetu koju trećima uzrokuje njegov organ, pravno lice odgovara bez obzira na svoju krivicu. Međutim, Vrhovni sud se ni na taj navod podnosioca nije osvrnuo.

U pogledu stava Vrhovnog suda Srbije da pogrešno tumačenje propisa ne stvara osnov za odgovornost tuženog, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac u reviziji naveo da je, u konkretnom slučaju, reč o naknadi štete zbog nezakonitog upravnog akta, a ne zbog pogrešnog tumačenja propisa. Vrhovni sud, međutim, nije cenio ni taj navod podnosioca ustavne žalbe .

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da Vrhovni sud Srbije nije odgovorio na bitne navode podnosioca ustavne žalbe istaknute u reviziji, te da obrazloženje osporene revizijske presude ne zadovoljava kriterijume pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, stoga , našao da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Prev. 362/09 od 28. oktobra 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana stav 1. Ustava. Stoga je S ud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao navod podnosioca o povredi prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Imajući u vidu da je povreda Ustavom zajemčenog prava podnosioca ustavne žalbe takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za njega u parničnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se štetne posledice utvrđene povrede prava otklone tako što će Vrhovni kasacioni sud, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke , ponoviti postupak po reviziji podnosioca izjavljenoj protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 6357/08 od 17. marta 2009. godine.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na pravično suđenje zbog neodgovaranja revizijskog suda na ključne navode

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti