Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 16 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 17 godina. I pored doprinosa podnosioca, neažurnost suda je bila presudna, te je dosuđena naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Us tava u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu (P. 4892/96) P. 3133/11, odnosno Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2420/12.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada je podnela 22. marta 2011. godine, preko punomoćnika Čedomira R. Nikolića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4892/96.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 23. avgusta 1996. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije bio okončan i da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, te da nad njim sigurno ne bi bio otvoren stečajni postupak. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi da mu je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4892/96 povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 2420/12, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 23. avgusta 1996. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih M. N, A. N. i D. P. svih iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 8.251,31 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prvostepeni sud je rešenjima P. 4864/96 od 30. oktobra i 6. novembra 1996. godine, nalagao punomoćniku tužioca da dostavi tačne adrese tuženih.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 3. decembar 1996. godine nije održano, zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, odnosno nemogućnosti da se tužba dostavi tuženima, a potom je održano ročište 4. juna 1997. godine.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4864/96 od 23. aprila 1999. godine je konstatovano da je tužba povučena u odnosu na tuženog drugog reda i tuženu trećeg reda i da se postupak u odnosu na njih obustavlja.

Ročišta zakazana za 15. februar, 25. maj i 20. decembar 2000. godine nisu održana. Potom su održana ročišta 18. decembra 2001. godine, 9. marta 2003. godine, a na ročištu od 20. aprila 2004. godine je određen prekid postupka na predlog parničnih stranaka.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 3. septembra 2010. godine predložio nastavak postupka, a ročište zakazano za 30. novembar 2010. godine, nije održano.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 1. decembra 2010. godine, predložio prekid postupka, zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 58609/10 od 1. decembra 2010. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, s tim da će se isti nastviti kada stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 28. februara 2011. godine obavestio sud da stečajni upravnik preuzima postupak, a rešenjem P. 3133/11 od 18. aprila 2011. godine, Osnovni sud u Novom Sadu se oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje u ovoj parnici i spise predmeta je dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu na dalji postupak.

Pred Privrednim sudom u Novom Sadu je održan o ročište 26. oktobra 2011. godine, kao i 7. februara 2012. godine – na kome je određeno finansijsko veštačenje, a nalaz je dostavljen sudu 3. marta 2012. godine.

Na ročištu održanom 19. juna 2012. godine je određen prekid postupka na osnovu člana 215. Zakona o parničnom postupku.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 16. oktobra 2012. godine predložio nastavak postupka, a po nastavku postupka je održano ročište 25. januara 2013. godine, a na ročištu od 17. aprila 2013. godine je zaključena glavna rasprava.

Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu P. 2420/12 od 19. aprila 2013. godine je ponovo otvorena glavna rasprava radi dopune postupka, a nakon ročišta održanog 17. maja 2013. godine je ponovo zaključena glavna rasprava

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 2420/12 od 17. maja 2013. godine, u stavu prvom izreke , odbijen je kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 1.270,97 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. januara 1994. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 71.862,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. maja 2013. godine do isplate, sa troškovima postupka u iznosu od 170.831,72 dinara. Stavom trćim izreke presude je odbijen kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev u delu kamate na iznos od 71.862,00 dinra počev od 14. marta 2013. godine do 16. maja 2013. godine.

Odlučujući o žalbi tužioca i tuženog, Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 7144/13 od 19. septembra 2013. godine preinačio presudu Privrednog suda u Novom Sadu P. 2420/12 od 17. maja 2013. godine i presudio tako što je obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 1.270,97 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. januara 1994. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 109.000,00 dinara. Stavom drugim izreke ove presude je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 15.800,00 dinara.

4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 23. avgusta 1996. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je okonačn donošenjem drugostepene presude 19. septembra 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje 16 godina i jedanaest meseci, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati šesnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, u velikoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka. Naime, tužilac, ni njegov punomoćnik u periodu od ročišta održanog 18. decembra 2001. godine do ročišta održanog 9. marta 2003. godine, kao i od 9. marta 2003. godine do 20. aprila 2004. godine, nisu predlagali zakazivanje ročišta. Osim toga, postupak u ovoj parnici je na predlog parničnih stranaka na ročištu od 20. aprila 2004. godine prekinut, a punomoćnik tužioca je tek podneskom od 3. septembra 2010. godine, nakon nepunih šest godina i pet meseci predložio nastavak postupka.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima, odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da prvostepeni sud u periodu od ročišta za glavnu raspravu 18. decembra 2001. godine do 9. marta 2003. godine nije preduzimao nikakve radnje jednu godinu i tri meseca, kao i u periodu od ročišta održanog 9. marta 2003. godine do 20. aprila 2004. godine, odnosno jednu godinu.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i veliki doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 16 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti