Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog dužine složenog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom sedam godina. Sud je utvrdio da, uprkos trajanju, povrede nema zbog složenosti predmeta, obimnog dokaznog postupka i doprinosa samog podnosioca žalbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubomira Kelemana iz Stepanovićeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. marta 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ljubomira Kelemana izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 284/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubomir Keleman iz Stepanovićeva podneo je Ustavnom sudu, 17. februara 2016. godine , preko punomoćnika Mileta Koraća, advokata iz Novog Sada , ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2965/15 od 15. decembra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je donet osporen akt.

Podnosilac ističe da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je predmetni parnični postupak vođen po tužbi Kase uzajamne pomoći a.d. Železnice Srbije kojoj je priznato svojstvo stranke, iako za to nisu bili ispunjeni uslovi propisani zakonom, a koja je 2008. godine prestala da postoji i nije imala pravnog sledbenika. Dodaje da mu je označeno pravo povređeno i time što je osporenim aktom potvrđena nižestepena odluka, koja je zasnovana na relativizovanom činjeničnom stanju, a da pri tome nije odgovoreno na sve njegove iznete žalbene razloge . Zbog činjenice da je postupak trajao od decembra 2008. do januara 2016. godine smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud poništi osporeni akt i utvrdi mu pravo na naknadu štete u iznosu od 1.000.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda Novom Sadu P. 284/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Kasa uzajamne pomoći u JP "Železnice Srbije" podnela je 26. decembra 2008. godine tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženog Ljubomira Kelemana i još dva lica, radi isplate.

Na prvom ročištu za glavnu raspravu održanom 4. marta 2009. godine tužilji je priznato svojstvo stranke u postupku i izveden je dokaz saslušanjem tuženih.

U daljem toku postupka tuženi su još jedanput saslušani, a osim izvođenja dokaza njihovim saslušanjem, saslušano je i ukupno 11 svedoka, s tim što su dva svedoka dva puta saslušavana. Takođe su na predlog tuženog Ljubomira Kelemana pribavljani i određeni istražni spisi , te normativni akti i različita dokumentacija vezana za poslovanje tužilje, broj njenih članova, održavanje sastanaka, prisustvo članova sastancima, pri čemu su na pomenute okolnosti više puta traženi podaci od tužilje i originali dokumenta, iz razloga što je tuženi osporavao njihovu validnost . Na predlog tužilje u maju 2012. godine određeno je izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem. Određeni sudski veštak je u avgustu i septembru obavestio sud da mu stranke nisu predočile svu neophodnu dokumentaciju, a nakon njenog pribavljanja od strane samo tužilje , nalaz je dostavio u novembru iste godine. Tuženi Ljubomir Keleman je u decembru stavio primedbe na nalaz, ističući da je sačinjen na osnovu nepotpune dokumentacije, s tim što je u prilogu ovog podneska dostavio podatke o članovima Kase i članarinama u periodu od 1997. do 2006. godine, koje je prethodno tražio da dostavi tužilja, te tražio da veštak ima u vidu i dokumentaciju iz istražnih spisa.

Veštak se na ove primedbe pismeno izjasnio u januaru 2013. godine , a na ročištu koje je održano istog meseca, tuženi je izneo nove primedbe i na njegov zahtev ostavljen mu je rok od 30 dana kako bi primedbe izneo u podnesku. Na podnosiočeve primedbe iz februara veštak se izjasnio pismeno i usmeno na ročištu u maju 2013. godine. Na predlog tuženog Ljubomira Kelemana u oktobru 2013. godine određeno je kontrolno finansijsko veštačenje preko drugog sudskog veštaka. Ovaj veštak je u novembru iste godine vratio spise predmeta sudu zbog toga što nije dobio svu neophodnu dokumentaciju od banaka. Nakon pribavljanja tražene dokumentacije veštak je dostavio kontrolni nalaz u martu 2014. godine. Tuženi Ljubomir Keleman je i na ovaj nalaz stavio primedbe na koje se veštak pismeno i usmeno na ročištu izjasnio u maju 2014. godine. Usaglašeni nalaz oba veštaka dostavljen je sudu u martu 2015. godine, a na primedbe tuženog Ljubomira Kelemana veštaci su se usmeno izjasnili na ročištima u maju iste godine.

U toku postupka pred prvostepenim sudom od ukupno zakazana 34 ročišta, sedam nije održano. Jedno ročište nije održano zbog sprečenosti sudije, jedno zbog toga što poziv za ročište nije poslat veštaku, a jedno na molbu tuženog Ljubomira Kelemana radi ostavljanja roka za izjašnjenje na nalaz veštaka. Četiri ročišta nisu održana zbog štrajka advokata (u novembru 2009. godine i u periodu od septembra 2014. do januara 2015. godine).

Tužilja je u toku postupka povukla tužbu prema drugoj dvojici tuženih.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 284/10 od 7. septembra 2015. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev, te je obavezan tuženi Ljubomir Keleman da tužilji isplati određeni novčani iznos na ime štete koju joj je, kao njen predsednik, prouzrokovao propustima u radu prilikom isplata pozajm ica i vraćanja uloga članovima. U obrazloženju presude navedena je sadržina obimne dokumentacije koja se odnosi na poslovanje i rad tužilje , te sadržina nalaza i izjašnjenja veštaka i iskaza saslušanih svedoka i stranaka, na osnovu kojih dokaza je, nakon njihove izvršene ocene, sud utvrdio činjenice bitne za presuđenje i nedostajući iznos sredstava sa računa tužilje za koji tuženi nije imao pokriće.

Protiv prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu iz svih zakonom propisanih razloga, osporavajući nalaze veštaka, pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i zaključka suda o neosnovanosti njegovog prigovora zastarelosti. Osim navedenog , tuženi je istakao da je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka time što je u njemu kao tužilac učestvovalo lice koje ne može biti stranka u postupku i što nije izrađen pismeni otpravak rešenja o povlačenju tužbe prema ostalim tuženima. U žalbi nije isticano da je tužilja prestala da postoji i da nema pravnog sled benika.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2965/15 od 15. decembra 2015. godine potvrđena je ožalbena nižestepena odluka , uz ocenu da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjeno materijalno pravo. Ukazujući na to da je Kasa uzajamne pomoći a.d. "Železnice Srbije" dobrovoljna organizacija zaposlenih, da ima svoju imovinu, novčana sredstva na računu kojima raspolaže, normativne akte, organe preko kojih donosi odluke o svom radu, drugostepeni sud je ocenio neosnovanim žalbene navode tužioca da je svojstvo stranke u postupku priznato konkretnom obliku udruživanja zaposlenih koji za to ne ispunjava uslove propisane članom 73. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Takođe su ocenjeni kao bez uticaja na drugačije presuđenje žalbeni navodi o tome da tuženom nije dostavljen pismeni otpravak rešenja o priznanju stranačke sposobnosti tužiocu i da je protiv tuženog obustavljena istraga, sa obrazloženjem da punomoćnik tuženog nije tražio pismeni otpravak pomenutog rešenja donetog na ročištu na kome je bio prisutan, da se predmetna istraga ticala finansijskog stanja u drugom periodu i da je građasnkopravna odgovornost šira od krivične.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno navedenih činjenica, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao nepunih sedam godina, što bi moglo da ukaže da nije okončan u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodio, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak u kome se odlučivalo o osnovanosti zahteva za naknadu materijalne štete, može se okarakterisati kao složen, imajući u vidu da je radi utvrđenja činjenica bitnih za presuđenje pribavljana obimna dokumentacija, sprovedeno finansijsko veštačenje preko dva veštaka, da su se veštaci više puta usmeno i pismeno izjašnjavali na primedbe podnosioca ustavne žalbe, da su na kraju dostavili usaglašen nalaz na koji je podno silac takođe imao primedbe povodom kojih su se veštaci takođe izjašnjavali, te da je saslušano 11 svedoka i tuženi .

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao legitiman interes da se postupak okonča u kratkom roku kako bi bila otklonjena neizvesnost u pogledu njegovih eventualnih obaveza prema tužiocu.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da jedno ročište nije održano na njegovu molbu radi ostavljanja roka za izjašnjenje na nalaz veštaka, ali da je tokom postupka više puta na ročištima isticao primedbe na nalaze i izjašnjenja oba veštaka, te tražio dodatne rokove za iznošenje primedbi u podnescima, što je doprinelo tome da postupak duže traje. Ovim se ne želi reći da isticanje primedbi na nalaz veštaka nije dozvoljeno u smislu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstava u cilju uspeha u sporu, ali svaka ko utiče na dužinu postupka, posebno kada se uz primedbe dostavlja dokumentacija koja nije predočena na samom veštačenju.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da su ročišta zakazivana u razmacima od jednog do tri meseca i da samo dva ročišta nisu održana iz razloga koji se mogu pripisati sudu – sprečenosti sudije i nepozivanja veštaka.

Polazeći od prakse Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Proszak protiv Poljske , od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), Ustavni sud je ocenio da se opisano postupanje nadležnih sudova ne može smatrati neefikasnim i nedelotvornim, budući da je prvostepeni sud u toku celokupnog trajanja postupka aktivno preduzimao radnje u cilju raspravljanja spornih činjenica i okončanja spora koji je, po nalaženju Ustavnog suda, s obzirom na obimnost sprovedenog dokaznog postupka i složenost činjeničnih pitanja, bio složen, a da je žalbeni postupak trajao nešto više od tri meseca.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 284/10 podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se zbog povrede prava na pravično suđenje osporava drugostepena presuda, Ustavni sud konstatuje da podnosilac tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, pored ostalog, zasniva na istovetnim razlozima kojima je osporavao zakonitost prvostepene presude u žalbenom postupku, a koji se tiču stranačke sposobnosti tužilje i utvrđenog činjeničnog stanja. Imajući u vidu navedeno i činjenicu da ustavna žalba nije pravno sredstvo kojim se ispituje zakonitost osporenih pojedinačnih akata i da Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da postupa kao instancioni sud, Ustavni sud je ocenio da se ovi navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuje tvrdnja o povredi označenog prava.

Što se tiče navoda da je tužilja prestala da postoji u toku 2008. godine i da nema pravnog sledbenika, Ustavni sud primećuje da se ova tvrdnja prvi put ističe u ustavnoj žalbi. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe ne može isticati povredu prava na pravično suđenje, pozivajući se na razloge koji nisu isticani u žalbenom postupku i koji samim tim nisu bili predmet ocene drugostepenog suda.

Dalje, tvrdnja da drugostepeni sud nije odgovorio na sve iznete žalbene razloge, bez ukazivanja na to o kojim konkretnim razlozima se radi u smislu tačnog opredeljivanja suštinski važnih žalbenih razloga na koje nije odgovoreno , predstavlja paušalne i nepotkrepljene navode o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da obaveza sudova da obrazlože svoje odluke ne znači da se u odluci moraju izneti svi detalji i dati odgovori na sva postavljena pitanja i iznete argumente, jer mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić