Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu stambene zadruge i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 14 godina. Zbog neefikasnosti prvostepenog suda, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1200 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, mr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta „ Tehničar“ iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta „ Tehničar“ i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2197/97 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta „ Tehničar“ iz Novog Sada je 11. februara 2010. godine izjavila Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2197/97.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je tužba podneta 12. aprila 1996. godine, da je postupak pred prvostepenim sudom trajao 11 godina, da je i dalje u toku žalbeni postupak „sa malim izgledima da se okončana u razumnom roku“.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu njegovog prava na suđenje u razumnom roku, naloži okončanje osporenog postupka i utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je na osnovu uvida izvršenog u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2197/97, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje :

Stambena zadruga radnika Univerziteta „Tehničar" Novi Sad, ovde podnosilac ustavne žalbe, podnela je 12. aprila 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv Lj.K, radi raskida ugovora o kupoprodaji i predaje stana.

Sud je zakazao pripremno ročište za 26. jun 1996. godine, ali kako je tužena bila nepoznata na adresi označenoj u tužbi, sud je dva puta naložio tužiocu da označi tačnu adresu tuženog, a što je konačno učinjeno 29. januara 1997. godine. Nakon toga, na pripremnom ročištu održanom 9. februara 1998. godine, tuženoj je uručena tužba.

Tokom trajanja postupka pred prvostepenim sudom, sud je zakazao 19 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je većina i održana. Ročište zakazano za 20. oktobar 1998. godine nije održano, jer nije pristupio uredno pozvani tužilac, zbog čega je sud rešenjem P. 2197/09 odredio mirovanje postupka, a po predlogu tužioca od 1. februara 1999. godine, sud je na sledećem zakazanom ročištu održanom 10. novembra 1999. godine, nastavio postupak. Ročišta zakazana za 29. januar 2001. godine i 18. januar 2006. godine su odloženo na zahtev tužioca, a ročište zakazano za 31. oktobar 2002. godine zbog pokušaja poravnanja.

Utvrđeno je da u periodu od 3. oktobra 2001. godine do 31. oktobra 2002. godine, kao i u periodu od 3. septembra 2003. godine do 18. januara 2006. godine, sud nije zakazivao ročišta za glavnu raspravu, ali je u navedenim periodima, po predlogu stranaka, određivao ekonomska veštačenja. S tim u vezi je utvrđeno da je na ročištu održanom 3. oktobra 2001. godine, na predlog tužioca, određeno ekonomsko veštačenje od strane sudskog veštaka Ž.J, pri čemu na samom ročištu niti naknadno, nije precizno određen zadatak veštaku niti u spisima predmeta postoji naredba da su spisi ikada dostavljeni na veštačenje veštaku Ž.J. Takođe, r ešenjem suda od 29. septembra 2003. godine određeno je ekonomsko veštačenje od strane veštaka S.M, ali je r ešenjem od 17. novembra 2003. godine izvršena promena u ličnosti veštaka i za veštaka je određen J.D, pri čemu nije precizno moguće utvrditi kada je veštak preuzeo spise predmeta, a svoj nalaz i mišljenje je dostavio sudu 3. novembra 2005. godine.

Tokom dokaznog postupka, sud je saslušao stranke i predložene svedoke, odredio pomenuta ekonomska veštačenja i po predlogu stranaka nalagao dopune veštačenja i saslušao veštaka. Takođe, tužilac je nekoliko puta precizirao tužbeni zahtev što je iziskivalo naknadno izjašnjenje tužene.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2197/96 od 26. aprila 2006. godine, stavom prvim izreke je odbijen kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca, stavom drugim i trećim izreke odbijeni su kao neosnovani prvi i drugi eventualni tužbeni zahtevi tužioca , dok je stavom četvrim izreke obavezan tužilac da tužilji na ime troškova postupka isplati 378.406,00 dinara.

Tužilac je 29. juna 2007. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presud e, koja je, nakon davanja odgovora na žalbu od 12. jula 2007. godine, zajedno sa spisima predmeta dostavljena Okružnom sudu u Novom Sadu, pri čemu uvidom u spise predmeta nije moguće precizno utvrditi kada su tačno spisi ekspedovani iz prvostepenog suda.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4356/07 od 13. jula 2009. godine spisi predmeta P. 2197/96 su vraćeni Opštinskom sudu u Novom Sadu na sprovođenje izviđaja, a koji se odnosi na urednost punomoćja za zastupanje tužioca. Nakon izjašnjenja tužioca podneskom od 31. jula 2009. godine, spisi predmeta su ponovo ekspedovani drugostepenom sudu.

Apelacioni sud u Novom Sadu je 27. avgusta 2010. godine doneo presudu Gž. 4199/10 kojom je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužilac je protiv navedene drugostepene presude izjavio reviziju , koja je rešenjem Osnovog suda u Novom Sadu P . 12278/12 od 29. novembra 2010. godine odbačena kao nedozvoljena.

Podneskom od 24. decembra 2010. godine tužilac je predložio prekid postupka zbog činjenice da je rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 231/10 od 9. novembra 2010. godine otvoren postupak stečaja nad tužiocem.

Tužilac je 30. decembra 2010. godine podneo reviziju protiv rešenj a Osnovnog suda u Novom Sadu P. 12278/10 od 29. novembra 2010. godine, koja je odbačena kao nedozoljena rešenjem O snovnog sud a u Novom Sadu P . 12278/10 od 31. januara 2011. godine

Tužilac je protiv navedenog rešenja izjavio žalbu . Rešenjem Višeg sud a u Novom Sadu doneo Gž. 1260/11 od 26. jula 2011. godine utvrđen je prekid žalbenog postupka zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečaja nad tužiocem.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak otpočeo 12. aprila 1996. godine i da je pravnosnažno okončan 27. avgusta 2010. godine, odnosno da je postupak ukupno trajao više od 14 godina i četiri meseca, što samo po sebi može ukazati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanje postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio i ocenio da predmetni parnični postupak nije iziskivao izvođenje većeg broja dokaza, te da nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su se raspravljala pred sudom.

Ispitujući kriterijum postupanja nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da prvostepeni sud nije redovno zakazivao ročišta, kako pripremnog, tako i ročišta za glavnu raspravu, pri čemu u određenim vremenskim intervalima, posebno u periodu od 3. oktobra 2001. godine do 31. oktobra 2002. godine, kao i u periodu od 3. septembra 2003. godine do 18. januara 2006. godine nije zakazao nijedno ročište. Takođe, utvrđeno je i da je ekonomsko veštačenje prvobitno određeno na ročištu održanom 3. oktobra 2001. godine, te da je kasnije, rešenjima suda od 29. septembra 2003. godine i od 17. novembra 2003. godine, ponovo određeno veštačenje, odnosno izvršena promena u ličnosti veštaka, pri čemu je na laz i mišljenje veštaka dostavljeno sudu 3. novembra 2005. godine. Po oceni Ustavnog suda, navedeno nesporno ukazuje na neažurnost i neefikasnost u postupanju i radu prvostepenog suda, a što je na posledicu imalo nerazumno dugo trajanje postupka. S tim u vezi, Ustavni sud je ukazao na to da čak i u situaciji da je veštak, nepostupanjem po nalogu suda, doprineo dužem trajanju postupka, na sudu je bilo da u cilju efikasnog vođenja postupka, veštaka pozove, opomene, pa čak i kazni.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio i da je podnosilac doprineo dužem trajanju postupka. Pri tome, Ustavni sud ističe da pod doprinosom podnosioca ne podrazumeva to što je on više puta precizirao tužbeni zahtev na koji se tužena kasnije izjašnjavala i predlagao veštačenja i dopune veštačenja, budući da je ovakvo ponašanje dozvoljeno u kontekstu korišćenja raspoloživih procesnih sredstva, a u cilju ostvarenja postavljenih zahteva koji su predmet konkretnog parničnog postupka (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Sokolov protiv Rusije, br. 3734/02 od 22. septembra 2005. godine, stav 38, "koristi se prednošću izvora koje u domaćem pravu ima na raspolaganju u odbrani svojih interesa" i Surmeli protiv Nemačke, br. 75529/01 od 8. juna 2006. godine, stav 131.), s tim što se duže trajanje postupka iz tih razloga ne može pripisati ni sudu (presuda Evropskog suda za ljudska prava Surmeli protiv Nemačke br. 75529/01 od 8. juna 2006. godine, stav 131). Međutim, činjenica da je podnosilac ustavne žalbe sudu tek nakon više naloga dostavio tačnu adresu tužene, da je dva puta tražio odlaganje ročišta, te da je sud u jednom periodu odredio i mirovanje postupka, nesporno predstavljaju one okolnosti koje se mogu oceniti kao značajan doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka. Takođe, Ustavni sud je ocenio da se u osporenom postupku odlučivano o značajnom pravu podnosioca ustavne žalbe.

S obzirom na prethodno navedeno, a posebno neažurnost i neefikasnost prvostepenog suda, Ustavni sud je ocenio da utvrđeni doprinos podnosioca ustav ne žalbe dužem trajanju postupka ne može opravdati ukupno trajanje postupka od više od 14 godina i četiri meseca.

Imajući u vidu izneto , Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2197/97, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava , Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i utvrđeni doprinos podnosioca dužem trajanju postupka . Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević