Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu stambene zadruge i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Sud je utvrdio da je do dugog trajanja došlo zbog neefikasnosti sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ , u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred O snovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8870/05 (P. 13454/10).

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, je podnela Ustavnom sudu, 22. marta 2011. godine , preko punomoćnika Čedomira R. Nikolića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu P. 8770/05.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 21. avgusta 1996. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije okončan i da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, te da nad njim sigurno ne bi bio otvoren stečajni postupak. Dalje je istakao da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati odugovlačenje postupka. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi da mu je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8770/05 povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 13454/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 21 . avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuž enih – I. Ć. i M. S, oboje iz Novog Sada i B. B. iz Bačke Palanke, radi isplate iznosa od 16.593,95 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i troškova parničnog postupka.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 30. oktobar 1996. godine, nije održano, jer tuženom trećeg reda nije uručena tužba za pozivom za glavnu raspravu, kao ni sledeće ročište zakazano za 27. decembar 1996. godine.

Na ročištu održanom 5. marta 1997. godine u odsustvu uredno pozvanih tuženih, tužilac je povukao tužbu u odnosu na tuženog trećeg reda, što je rešenjem konstatovano i na istom ročištu je doneta presuda zbog izostanka P. 4765/96 u kojoj je, stavom prvim izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca u odnosu na prvotuženog i drugotuženog i obavezani su da solidarno isplate tužiocu iznos od 16.593,95 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. oktobra 1995. godine do isplate. Na istom ročištu je konstatovano da je rešenje o povlačenju tužbe pravnosnažno 5. marta 1997. godine, usled odricanja tužioca od prava na žalbu.

Po podnošenju predloga za povraćaj u pređašnje stanje od strane punomoćnika tuženih, održano je ročište po ovom predlogu i rešenjem sa ročišta od 26. juna 1998. godine je dozvoljen povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštanja ročišta od 5. marta 1997. godine od strane punomoćnika tuženog i ukinuta presuda zbog izostanka P. 4765/96 od 5. marta 1997. godine.

Nakon ukidanja presude zbog izostanka i ročišta održanog 21. oktobra 1999. godine, određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, nalaz sudskog veštaka je dostavljen sudu 14. januara 2000. godine, a na ročištu održanom 4. oktobra 2001. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5412/98 od 4. oktobra 2001. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da mu isplati iznos od 116.372,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. oktobra 2000. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 24.760,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 389/02 od 25. decembra 2002. godine, u stavu prvom izreke, uvažio žalbu tuženog i preinačio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5412/98 od 4. oktobra 2001. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi isplati iznos od 116.372,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. oktobra 2000. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 24.760,00 dinara. Stavom drugim izreke presude je obavezan tužilac da tuženom naknadi parnične troškove.

Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 3520/03 od 1. septembra 2004. godine ukinuo presudu Okružnog suda u Novom Sadu presudom Gž. 389/02 od 25. decembra 2002. godine i predmet vratio tom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 4545/04 od 8. decembra 2004. godine ponovno u stavu prvom izreke uvažio žalbu tuženog i preinačio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5412/98 od 4. oktobra 2001. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi isplati iznos od 116.372,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. oktobra 2000. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 24.760,00 dinara. Stavom drugim izreke te presude je obavezan tužilac da tuženom naknadi parnične troškove.

U postupku po reviziji tužioca, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 1365/05 od 29. septembra 2005. godine ukinuo presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4545/04 od 8. decembra 2004. godine i Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5412/98 od 4. oktobra 2001. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom nije održano ročište zakazano za 21. mart 2006. godine, a na ročištu održanom 8. maja 2006. godine je predloženo izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem. Dopunsko veštačenje je određeno rešenjem prvostepenog suda od 23. juna 2006. godine, a nalaz je dostavljen sudu 28. avgusta 2006. godine.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8770/05 od 26. septembra 2006. godine je određen zastoj postupka u ovoj pravnoj stvari, jer je Opštinski sud u Novom Sadu na osnovu člana 176. stav 1. Zakona o parničnom postupku pokrenuo postupak pred Vrhovnim sudom Srbije radi rešavanja spornog pravnog pitanja u predmetima u kojima se kao tužilac pojavljuje Stambena zadruga „Tehničar“ iz Novog Sada, radi naknade inflatorne štete.

Na ročištu održanom 5. novembra 2007. godine je rešenjem nastavljen postupak u ovoj parnici i izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka, a na sledećem ročištu održanom 17. januara 2008. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8770/05 od 17. januara 2008. godine je, u stavu prvom izreke, usvojen u celosti drugi eventualni tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da mu isplati iznos od 236.811,77 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 8. novembra 2007. godine do isplate i obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu do 217.823,10 dinara. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 673.812,23 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 8. novembra 2007. godine do isplate. Stavom trećim izreke presude je odbijen kao neosnovan prvi eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 985.655,83 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 8. novembra 2007. godine do isplate.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1656/08 od 11. februara 2009. godine vratio Opštinskom sudu u Novom Sadu spise predmeta P. 8770/05, radi sprovođenja izviđaja, kako bi se utvrdilo da li je advokat koji je zastupao tužioca bio ovlašćen za zastupanje, odnosno da li je neko drugo lice deponovalo generalno punomoćje, da bi se utvrdilo da li je tužilac tokom postupka bio propisno zastupan.

Nakon sprovedenih izviđajnih radnji, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 4189/10 od 24. novembra 2010. godine utvrdio prekid postupka koji se vodi pred Apelacionim sudom u Novom Sadu Gž. 4189/10, zbog otvaranja stečaja na tužiocem, rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/10 od 9. novembra 2010. godine.

Po predlogu tužioca za nastavak postupka i preuzimanja parnice od strane stečajnog upravnika, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 4189/10 od 21. marta 2012. godine, vratio spise predmeta Osnovnom sudu u Novom Sadu P. 13454/10, radi dopune postupka i odlučivanja prvostepenog suda o nastavku postupka.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 13454/10 od 9. aprila 2010. godine odredio nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari i po pravnosnažnosti ovog rešenja, spisi predmeta su dostavljeni Apelacionom sudu u Novom Sadu, radi odlučivanja o žalbi tužioca i tuženog.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 2136/12 od 16. januara 2013. godine, u stavu prvom izreke, delimično usvojio žalbu tuženog i preinačio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8770/05 od 17. januara 2008. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužoca preko iznosa od 192.056,72 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. januara 2008. godine do isplate, do dosuđenog iznosa od 236.811,77 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 8. novembra 2007. godine do isplate i odredio je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka, dok je u preostalom delu žalbu tuženog odbio i žalbu tužioca je u celosti odbio, pa je prvostepena presuda u ostalom pobijanom, nepreinačenom delu potvrđena. Stavom drugim izreke drugostepene presude odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 21. avgusta 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i pravnosnažno je okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2136/12 od 16. januara 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak trajao 16 godina i pet meseci, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati šesnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, ni njegov punomoćnik nisu doprineli neopravdano dugom trajanju parničnog postupka.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je nakon prve presude prvostepenog suda, Okružni sud preinačio prvostepenu presudu, koja je u postupku po reviziji tužioca ukinuta i vraćena drugostepenom sudu na ponovno suđenje. Po donošenju presude drugostepenog suda, u ponovnom postupku po reviziji tužioca, Vrhovni sud Srbije je ukinuo i drugostepenu i prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Prvostepeni sud je u ponovnom postupku odredio zastoj koji je trajao četrnaest meseci, do okončanja postupka pred Vrhovnim sudom Srbije radi rešavanja spornog pravnog pitanja. Nakon donošenja druge prvostepene presude, u postupku po žalbi Okružni sud je vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi sprovođenja izviđajnih radnji. Po sprovođenju izviđajnih radnji, Apelacioni sud je prekinuo postupak po žalbi zbog otvaranja stečaja nad tužiocem, a nakon predloga za nastavak postupka po žalbi i preuzimanja parnice od strane stečajnog upravnika, Apelacioni sud je ponovo vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi donošenja rešenja o nastavku postupka. Po pravnosnažnosti rešenja prvostepenog suda o nastavku postupka u ovoj parnici Apelacioni sud je konačno odlučio o žalbama tužioca i tuženog.

Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti