Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 17 godina. Nalaže se nadležnom sudu da postupak okonča u najkraćem roku i dosuđuje naknadu nematerijalne štete podnosiocu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. z. r. U. u N. S. „T.“, u stečaju , iz N . S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. januara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. z. r. U. u N. S. „T.“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 19833/10, a sada se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2592/12.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. z. r. U. u N. S. „T.“, u stečaju , iz N . S. , je podnela 22. marta 2011. godine, preko punomoćnika Č . R. N, advokata iz N, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 19833/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 27. avgusta 1996. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije okončan i da su sudovi svojim postupanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, te da nad njim sigurno ne bi bio otvoren stečajni postupak. Dalje je istakao da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati odugovlačenje postupka. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi da mu je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 19833/10 povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 2592/12 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 29. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tri tužena - J. M, Ž. B i D. Č, svih iz N. S, radi isplate iznosa od 39.158,23 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjima P. 5099/96 od 25. septembra 1996. godine, 9. januara 1997. godine i 16. septembra 1999. godine nalagao punomoćniku tužioca da dostavi tačnu adresu za drugo i trećetuženog.

Prvo ročište zakazano za 27. oktobar 1997. godine nije održano, zbog nepostojanja procesnih uslova.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 12. februara 1999. godine povukao tužbu u odnosu na drugo i trećetuženog.

Na ročištu održanom 15. marta 2000. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka finansijske struke, a nalaz je dostavljen sudu 5. decembra 2000. godine. Potom su održana ročišta 5. marta i 15. maja 2001. godine – na kome je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka i određeno dopunsko veštačenje, a dopuna nalaza je dostavljena sudu 15. avgusta 2001. godine.

Ročište zakazano za 10. septembar 2001. godine nije održano zbog nestanka električne energije, a ročišta zakazana za 6. novembar 2001. godine i 29. januar 2002. godine zbog nepostojanja procesnih uslova. Na ročištu održanom 26. marta 2002. godine je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka, a na ročištu od 4. maja 2002. godine je pon ovo određeno dopunsko veštačenje i nalaz dostavljen sudu 11. oktobra 2002. godine. Nakon toga su održana ročišta 18. novembra, 25. marta i 26. maja, 26. juna 2003. godine i 7. oktobra 2003. godine.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5099/96 od 31. oktobra 2003. godine je konstatovano da je tužilac povukao tužbu u odnosu na tužene drugo i trećetuženog i da se postupak u odnosu na njih obustavlja.

Na ročištu održanom 5. novembra 2003. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5099/96 od 5. novembra 2003. godine, je u stavu prvom izreke , obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 24.216,31 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. februara 2003. godine do isplate, a za preostali deo preko dosuđenog iznosa od 24.216,31 dinara do traženog iznosa od 990.687,79 dinara tužbeni zahtev tužioca je odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 26.436,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca i tuženog, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1313/04 od 9. decembra 2004. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5099/96 od 5. novembra 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku ročište zakazano za 2. februar 2005. godine nije održano zbog nepostojanja procesnih uslova, a na ročištu od 11. aprila 2005. godine je određeno izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9497/04 od 18. aprila 2005. godine je prekinut postupak u ovoj parnici zbog smrti tuženog, s tim da će se postupak nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine preuzme postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 27. maja 2010. godine predložio nastavak postupka i dostavio je pravnosnažno rešenje o nasleđivanju O. 3513/04 od 20. oktobra 2010. godine, označavajući novog tuženog.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 19833/10 od 27. decembra 2010. godine je prekinut postupak u ovoj pravnoj stvari do okončanja stečajnog postupka nad tužiocem, s tim da će se postupak nastaviti kad novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 21. februara 2011. godine obavestio sud da je stečajni upravnik preuzeo postupak.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 19833/10 od 29. marta 2011. godine nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari i oglasio se stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, a po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta je dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu kao stvarno nadležnom.

Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 870/12 od 10. jula 2012. godine prekinuo postupak do odluke Vrhovnog kasacionog suda o sukobu nadležnosti u predmetu P. 870/12, s tim da se isti nastavi po zahtevu jedne od stranaka.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 14. novembra 2012. godine predložio nastavak postupka, a rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu je nastavljen postupak.

Pred Privrednim sudom u Novom Sadu su održana ročišta 28. februara i 27. juna 2013. godine – na kome je određeno izvođenje dokaza veštačenjem, a nalaz je dostavljen sudu 30. avgusta 2013. godine

4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 29. avgusta 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da još uvek nije pravnosnažno okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak od podnošenja tužbe do odlučivanja po ustavnoj žalbi traje 17 godina i pet meseci, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, u velikoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka. Naime, prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 27. oktobar 1997. godine nije održano, jer punomoćnik tužioca nije dostavio tačne adrese tuženih, iako mu je prvostepeni sud rešenjima od 25. septembra 1996. godine, 9. januara 1997. godine i 16. septembra 1999. godine nalagao da dostavi tačne adrese drugo i trećetuženog. Pored toga, nakon ročišta od 27. oktobra 1997. godine, punomoćnik tužioca do 12. februara 1999. godine kada je povukao tužbu u odnosu na drugo i trećetuženog, odnosno jednu godinu i četiri meseca nije preduzimao nikakve radnje, niti je predlagao da sud zakaže ročište. Po donošenju rešenja o prekidu postupka usled smrti tuženog, od 18. aprila 2005. godine, punomoćnik tužioca do 27. maja 2010. godine, punih pet godina, nije predlagao nastavak postupka.

Dugom trajanju parničnog postupka su u određenoj meri doprineli sudovi koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da prvostepeni sud od ročišta od 27. oktobra 1997. godine do 15. marta 2000. godine, odnosno dve godine i pet meseci nije preduzimao radnje u postupku. Pored toga, povodom podneska tužioca od 12. februara 1999. godine, prvostepeni sud je tek rešenjem od 31. oktobra 2003. godine konstatovao da je tužilac povukao tužbu u odnosu na drugo i trećetuženog. Pred Privrednim sudom u Novom Sadu su održana dva ročišta.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu da utvrđenu povred u prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, p olazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede, otklone nalaganjem sada nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i veliki doprinos podnosioca ustavne žalbe produženju postupka . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.