Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 17 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete. Sud je odbio žalbu u pogledu povrede prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ , u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9064/04 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba podnosioca protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1686/13 od 27. juna 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, stečaju , iz Novog Sada podnela je 22. marta 2011. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, u predmetu P. 9064/04, a u dopuni ustavne žalbe od 25. septembra 2013. godine je istakao i povredu prava na pravično suđenje , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , u odnosu na presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1686/13 od 27. juna 2013. godine.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog , istakao: da smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, time što postupak, koji nije bio pravno složen, traj e 15 godina, pri čemu on nije ničim doprineo navedenoj dužini ; da je Apelacioni sud u Novom Sadu u postupku po žalbi preinačio prvostepenu presudu; da smatra da mu pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeni dug od dana utuženja, jer bi u suprotnom bilo “zaobiđeno” načelo legaliteta; da je podnosilac kao zajmodavac predao u svojinu tuženom kao zajmoprimcu ugovorenu količinu novca, a tuženi je kao zajmoprimac vratio samo deo primljenog novca, te na strani tuženog postoji obaveza, shodno članu 557. Zakona o obligacionim odnosima, da vrati tužiocu preostali iznos primljenog novca, i to sa zakonskom zateznom kamatom, shodno čl . 227. i 558. Zakona o obligacionim odnosima; da kada se uzme u obzir da je tuženi otplaćujući zajam vratio samo neznatan deo zajma i tako narušio načela iz čl. 12 , 15. i 557. Zakona o obligacionim odnosima, jer se neosnovano obogatio na račun tužioca, onda je iznos duga koji je tuženi obavezan da vrati tužiocu nerealan, jer je dosuđen bez zakonske zatezne kamate od dana utuženja, i njime se ni približno ne udovoljava načelu iz člana 15. navedenog zakona. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9064/04 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, kao i da utvrdi da mu je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu povređeno prav o na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US ) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 13102/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 4. septembra 1996. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv dvoje tuženih zadrugara B. U i V. U, oboje iz Novog Sada, radi isplate duga u iznosu od 6.614,12 dinara , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i tr oškovima parničnog postupka.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu zakazano je i odražano 6. decembra 1996. godine, a potom je održan o ročišt e 18. februar 1997. godine , na kome je naloženo punomoćnik tuženih da dostavi dokaze na okolnost izvršenih uplata, ali punomoćnik tuženog nije postupio po rešenju suda i ponovno mu je na ročištu od 12. marta 1999. godine naloženo da dostavi dokaze na iste okolnosti. P otom je održano ročišt e 17. decembra 1999. godine, a na održanom ročištu od 22. januara 2001. godine je izveden dokaz saslušanjem tuženih u svojstvu parničnih stranaka i zaključena je glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5554/96 od 22. januara 2001. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim potražuje od prvotužene isplatu iznosa od 6.614,12 dinara, a od drugotuženog iznos od 28.309,64 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30. novembra 1995. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka , sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2194/01 od 26. decembra 2001. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5554/96 od 22. januara 2001. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno raspravljanje i odlučivanje.

U ponovnom postupku, održano je ročište 11. septembra 2002. godine, a ročište zakazano za 19. septembar 2003. godine je odloženo zbog sprečenosti punomoćnika tužioca, a potom nije održano ni ročište zakazano za 19. novembar 2003. godine, zbog neodazivanja pozivu suda, svedoka, radi izvođenja dokaza saslušanjem. Na ročištu od 17. decembra 2003. godine je izveden dokaz saslušanjem svedoka.

Rešenjem prvostepenog suda od 29. marta 2004. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, a nalaz je dostavljen sudu 10. juna 2004. godine.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 3063/02 od 16. juna 2004. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, sa mogućnošću da se isti nastavi na predlog jedne od stranaka, a radi zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije po pitanju metodologije obračuna duga tuženog u istovrsnim predmetima.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 24. septembra 2004. godine predložio nastavak postupka, a na ročištu od 1. decembra 2004. godine je ponovno određeno veštačenje u skladu sa zauzetim stavom Vrhovnog suda Srbije. Rešenjem od istog datuma, prvostepeni sud je odredio nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari i predmetu je dodeljen novi broj P. 9064/04.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9064/04 od 28. februara 2005. godine je određeno veštačenje, a nalaz je dostavljen sudu 28. marta 2005. godine.

Nakon dostavljanja dopunskog nalaza, održano je ročište 14. aprila 2006. godine i izveden je dokaz saslušanjem sudskog veštaka i tuženih kao parničnih stranaka. Na ročištu od 15. maja 2006. godine je određeno izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem, dopunski nalaz je dostavljen sudu 28. juna 2006. godine, a sledeće ročište zakazano za 10. jul 2006. godine nije održano, jer punomoćnicima parničnih stranaka nije dostavljen dopunski nalaz.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9064/04 od 20. septembra 2006. godine je određen zastoj postupka u ovoj pravnoj stvari do dostave sudu mišljenja Vrhovnog suda Srbije, a po predlogu Opštinskog suda u Novom Sadu za rešavanje spornog pravnog pitanja u predmetima “Tehničar”, s tim da će se postupak nastaviti nakon dostave mišljenja Vrhovnog suda Srbije.

Ročište zakazano za 29. januar 2007. godine nije održano, jer nije pozvan sudski veštak, a na sledećem održanom 26. marta 2007. godine je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka i zaključena je glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9064/04 od 26. marta 2007. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže prvotuženu da mu isplati iznos od 417.782,63 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. jula 2006. godine do isplate i da se obaveže drugotuženi da mu isplati iznos od 1.044.054,52 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. jula 2006. godine do isplate i da mu nakande troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 4237/07 od 23. aprila 2009. godine vratio spise predmeta Opštinskom sudu u Novom Sadu P. 9064/04, radi sprovođenja izviđajnih radnji, u pogledu toga da li je punomoćje na osnovu koga je izjavljena žalba dato od strane ovlašćenog lica tužioca.

Nakon sprovedenih izviđajnih radnji i dostavljanja spisa predmeta Apelacionom sudu u Novom Sadu, navedeni sud je doneo rešenje Gž. 4659/10 od 24. novembra 2010. godine kojim je utvrdio prekid postupka koji se vodi pred Apelacionom sudom u Novom Sadu pod brojem Gž. 4659/10, usled otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu od 9. novembra 2010. godine.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 31. januara 2011. godine predložio nastavak postupka pred Apelacionim sudom u Novom Sadu i obavestio isti da je stečajni upravnik preuzeo postupak u ovoj parnici.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4659/10 od 9. maja 2012. godine vraćeni su spisi predmeta P. 9064/04 Opštinskom sudu u Novom Sadu, radi dopune postupka.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 13102/10 od 8. juna 2012. godine odredio nastavak postupka i spise predmeta po pravnosnažnosti dostavio Apelacionom sudu u Novom Sadu.

U postupku po žalbi tuženih, izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4659/10 od 9. maja 2012. godine, Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3048/12 od 7. novembra 2012. godine vratio spise predmeta P. 13102/10 Osnovnom sudu u Novom Sadu, radi odlučivanja o dozvoljenosti žalbe.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 13102/10 od 25. juna 2012. godine odbacio kao nedozvoljenu žalbu tuženih izjavljenu protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4659/10 od 9. maja 2012. godine.

U postupku po žalbi, pred Apelacionim sudom u Novom Sadu je održana rasprava 27. juna 2013. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1686/13 od 27. juna 2013. godine je, u stavu prvom izreke , delimično usvojena žalba tužioca, pa je preinačena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9064/04 od 26. marta 2007. godine, tako što je obavezana prvotužena da tužiocu isplati iznos od 140.474,07 dinara, a drugotuženi da isplati iznos od 351.051,37 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. marta 2007. godine do isplate i odlučio je da svaka stranak snosi svoje troškove parničnog postupka, dok je žalba u preostalom delu odbijena, a prvostepena presuda u preostalom nepreinačenom dleu potvrđena. Stavom drugim izreke osporene drugostepene presude su obavezani tuženi da tužiocu naknade troškove drugostepenog postupka.

Punomoćnik tuženih je protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1686/13 od 27. juna 2013. godine izjavio reviziju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12.); da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15. stav 1.); da se ugovor ne može raskinuti zbog neispunjenja neznatnog dela obaveze (član 131.); da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, kao i da je strana koja vraća novac dužna da plati zateznu kamatu od dana kada je isplatu primila (član 132. st. 1, 2. i 5.); da ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u jednom i u drugom slučaju u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze, odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora može zahtevati da se ugovor raskine, kao i da ako izrekne raskid ugovora, sud će na zahtev druge strane obavezati stranu koja ga je zahtevala da naknadi drugoj strani pravičan deo štete koju trpi zbog toga (član 133. st. 1. i 5.); da kada je ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postalo nemoguće zbog događaja za koji nije odgovorna ni jedna ni druga strana, gasi se i obaveza druge strane, a ako je ova nešto ispunila od svoje obaveze, može zahtevati vraćanje po pravilima o vraćanju stečenog bez osnova, a u slučaju delimične nemogućnosti ispunjenja zbog događaja za koji nije odgovorna jedna ni druga strana, druga strana može raskinuti ugovor ako delimično ispunjenje ne odgovara njenim potrebama, inače ugovor ostaje na snazi, a druga strana ima pravo da zahteva srazmerno smanjenje svoje obaveze (član 137.); da kad obaveza ima za predmet svotu novca, dužnik je dužan da isplati onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi, izuzev kad zakon određuje šta drugo (član 394.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe, 4. septembra 1996. godine, a da je okončan donošenjem drugostepene presude Apelacionog suda u Novom Sadu od 27 . juna 2013. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da osporeni parnični postupak trajao 16 godina i d evet meseci, što znači da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u osporenom postupku, Ustavni sud je ocenio da je pravna stvar bila u u određenoj meri činjenično i pravno složena.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman pravni interes da se predmetni parnični postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da su podnosilac i njegov punomoćnik u određenoj meri doprineli dugom trajanju osporenog postupka. Naime, punomoćnik podnosioca od ročišta održanog 18. februara 1997. godine do sledećeg održanog 12. marta 1999. godine nije predlagao sudu zakazivanje ročišta, kao ni u periodu od ročišta održanog 17. decembra 1999. godine do sledećeg održanog 22. januara 2001. godine, odnosno nije ukazivao prvostepenom sudu da pozove punomoćnika tuženog da dostavi dokaze na koje se pozivao u toku postupka. Imajući u vidu navedeno, pasivno ponašanje podnosioca i njegovog punomoćnika je dovelo i do neaktivnosti suda u periodu od ukupno tri godine.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to je nakon donošenja prve prvostepene presude, drugostepeni sud ukinuo presudu i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje radi otklanjanja nedostataka u smislu upotpunjavanja činjeničnog stanja. Nakon toga, u postupku po žalbi protiv druge presud e prvostepenog suda, drugostepeni sud je nakon dve godine od donošenja presude vratio spise predmeta prostepenom sudu radi sprovođenja izviđajnih radnji, odnosno utvrđivanja postojanja ovlašćenja za izdavanje punomoćja za zastupanje tužioca . Po sprovedenim izviđajnim radnja ma, drugostepeni sud je prekinuo postupak, usled otvaranja stečaja na tužiocem. Nakon podnošenja predloga punomoćnika tužioca za nastavak postupka i preuzimanja parnice od strane stečajnog upravnika, drugostepeni sud je ponovo vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi dopune postupka, odnosno donošenja rešenja o nastavku postupka. Nakon rešenja drugostepenog suda kojim su vraćeni spisi predmeta radi donošenja rešenja o nastavku postupka, spisi predmeta su, usled žalbe tuženih, dostavljeni Višem sudu, koji je iste vratio prvostepenom sudu radi odlučivanja o dozvoljenosti žalbe tuženih. Po donošenju rešenja prvostepenog suda kojim je žalba tuženih odbačena kao nedozvoljena, pred drugostepenim sudom je nakon jedne održane rasprave doneta presuda kojom je konačno odlučeno o žalbi tužioca, nakon šest godina od izjavljivanja iste.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem parničnih sudova u označenom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9064/04, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakon o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da je drugostepeni sud naveo ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih je delimično usvojio žalbu tužioca, preinačio prvostepenu presudu i obavezao prvotuženu da podnosiocu isplati iznos od 140.474,07 dinara, a drugotuženog da mu isplati iznos od 351.051,37 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. marta 2007. godine. Naime, načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja, kao i načelo zabrane zloupotrebe prava i zabrane prouzrokovanja štete drugome, imaju poseban značaj u uslovima visoke inflacije s obzirom na to da tada dolazi do naglog i velikog ob ezvređivanja novčanih jedinica. Kako su predmetna potraživanja tužioca po osnovu zajma obezvređena enormnom inflaciojom, prihvatljiva je ocena suda da tužiocu pripada inflatorna naknada štete zbog obezvređivanja potraživanja po osnovu zajma, u dinarskom iznosu utvrđene realne vrednosti nevraćenog zajma pomoću deviznog valorimetra, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja kao dana kada je utvđena visina dugovanja tuženih, nalazeći da se dosuđenim iznosima uspostavlja ekvivalencija uzajamnih davanja.

Imajući u vidu da je Apelacioni sud u Novom Sadu obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da se ne može smatrati da je izneto stanovište posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud, stoga, nalazi da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno od redbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je zato ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti