Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 25 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 2.700 evra zbog neefikasnosti suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-12742/2018
28.03.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. marta 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 845/15 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo A. M . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. M . iz Beograda je , 9. novembra 2018. godine, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu , dopunjenu podnescima od 25. januara 2019. godine i 22. jula 2020. godine, protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2034/17 od 11. oktobra 2017. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3301/20 od 24. juna 2020. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 19, 21, 22, 23, 25, 32, 35, 36, 58, 68. i 90. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 845/15.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao da je osporeni postupak trajao nedopustivo dugo i suprotno zahtevima razumnog roka, da je isti trajao 26 godina i da je prvostepena presuda ukidana pet puta. Pored navedenog, podnosilac ukazuje da je osporena presuda zasnovana na kontradiktornom obrazloženju i na pogrešnoj primeni merodavnog prava, te da nisu ispitani svi njegovi navodi iz revizije. Ustavnom žalbom se, takođe, ukazuje da je osporeno rešenje o troškovima parničnog postupka zasnovano na pogrešnoj primeni Zakona o parničnom postupku.

Podnosilac je zahtevao naknadu štetu, pri čemu nije precizirao vrstu ni iznos štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 845/15 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

A. M . iz Beograda , ovde podnosilac ustavne žalbe, je 14. februara 1995. godine podneo tužbu protiv Kompanije „N.“ iz Beograda, zahtevajući isplatu određenih novčanih iznosa, po osnovu neisplaćenog dela nagrade koju je podnosilac osvojio u nagradnoj igri koju je tuženi organizovao tokom 1988. godine.

Prvostepena presuda je u toku postupka četiri puta ukidana, a predmet vraćan na ponovno suđenje, pri čemu je nakon pravnosnažnosti odluke o glavnom tužbenom zahtevu, rešenje o troškovima postupka ukinuto još u tri navrata i u tom delu predmet vraćan prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Prvostepeni postupak je, najpre, vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, zatim, pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu i na kraju, nakon sukoba nadležnosti, pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 845/15.

Presudom Višeg suda u Beogradu P. 845/15 od 8. marta 2016. godine (poslednja prvostepena presuda u nizu) , stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu, ovde podnosiocu, isplati pojedinačne godišnje iznose u ukupnom iznosu od 431.020,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom ; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu u kojem je zahtevan iznos preko dosuđenog, a do traženog iznosa od 635.015.826,30 dinara ; stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu u kojem je tražio da se obaveže tuženi da mu na dosuđene pojedinačne iznose isplati kamatu sa preciziranim rokovima dospelosti ; stavom četvrtim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5159/16 od 2. marta 2017. godine, stavom prvim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tužioca izjavljena protiv stava prvog izreke prvostepene presude Višeg suda u Beogradu; stavom drugim izreke odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i trećem izreke, kao i protiv rešenja Višeg suda u Beogradu P. 845/15 od 7.6.2016. godine (odluka o iznosu takse na presudu); stavom trećim izreke ukinuto je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude Višeg suda u Beogradu, te je predmet u tom delu vraćen na ponovno odlučivanje.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2034/17 od 11. oktobra 2017. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca, ovde podnosioca, izjavljena protiv stava prvog i drugog izreke drugostepene presude Apelacionog suda u Beogradu.

Nakon pravnosnažnosti odluke o glavnom tužbenom zahtevu, postupak je ponovo sproveden u ukidajućem delu – odluka o troškovima parničnog postupka. U ponovno sprovedenom postupku, prvostepeno rešenje o troškovima postupka je ukinuto u tri navrata, a predmet je vraćan na ponovni postupak prvostepenom sudu. Postupak je pravnosnažno okončan ovde osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3301/20 od 24. juna 2020. godine kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje Višeg suda u Beogradu P. 845/15 od 18. juna 2019. godine, i to tako što je tužena obavezana da tužiocu, ovde podnosiocu, isplati 66.800,00 dinara na ime troškova postupka.

U toku osporenog parničnog postupka održano je 32 ročišta, dok je 21 ročište odloženo (četiri ročišta – zbog štrajka advokata, dva ročišta – zbog sprečenosti sudije, tri ročišta – zbog propusta na strani tužioca, a ostala ročišta iz različitih procesnih razloga koji se ne mogu pripisati tužiocu u odgovornost). U dokaznom postupku je izvršen uvid u pisanu dokumentaciju, saslušan je tužilac u svojstvu parnične s tranke i izvršeno veštačenje od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, pri čemu je nalaz i mišljenje dostavilo tri različita veštaka i komisija veštaka, a sami nalazi su na predlog parničnih stranaka više puta vraćani veštacima radi dostavljanja dopunskog nalaza i mišljenja .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na č iju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je osporeni parnični postupak iniciran tužbom podnosioca od 14. februara 1995. godine, te da je pravnosnažno okončan rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3301/20 od 24. juna 2020. godine, što znači da je trajao preko 25 godina.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

Ustavni sud ističe da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o k ome se raspravlja za podnosioca.

Međutim, Ustavni sud je našao da u konkretnom slučaju nijedna od navedenih okolnosti ne može da opravda trajanje parničnog postupka od preko 25 godina.

Ustavni sud smatra da je predmetni parnični postupak u izvesnoj meri bio činjenično složen, imajući u vidu da su u toku postupka nalaz i mišljenje dostavljali tri različita veštaka i komisija veštaka , pri čemu su sami nalazi, na predlog stranaka, više puta vraćani veštacima radi dostavljanja dopunskog nalaza i mišljenja, a što je u određenoj meri moralo uticati na dužinu trajanja postupka.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da se na teret postupajućem sudu ne mogu staviti četiri neodržana ročišta koja su odložena zbog štrajka advokata, kao ni tri ročišta koja nisu održana zbog propusta na strani podnosioca.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud konstatuje da tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, jeste u određenoj meri doprineo ukupnom trajanju postupka. Međutim, Ustavni sud smatra da opisani doprinos na strani tužioca i činjenica da je postupak u izvesnoj meri bio činjenično složen ne mogu opravdati trajanje postupka od čak 25 godina.

Naime, prema oceni Ustavnog suda, na ukupno trajanje postupka najviše je uticalo neefikasno postupanje prvostepenog suda , imaući u vidu da je p rvostepena presuda u toku postupka čak četiri puta ukidana, a predmet vraćan na ponovno suđenje, pri čemu je nakon pravnosnažnosti odluke o glavnom tužbenom zahtevu, rešenje o troškovima postupka ukidano još u tri navrata i u tom delu predmet vraćan prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Ustavni sud konstatuje da je i Evropski sud u svojoj praksi koja se tiče zaštite prava na suđenje u razumnom roku, isticao da činjenica da je u toku postupka više puta nalagano ponovno razmatranje predmeta pred sudom niže instance, može, sama po sebi, da otkrije ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (Cvetković protiv Srbije, predstavka broj 17271/04, od 10. juna 208. godine, stav 51; Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka broj 70767/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51.).

Imajući sve navedeno u vidu, Ustavni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2034/17 od 11. oktobra 2017. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3301/20 od 24. juna 2020. godine, Ustavni sud je ocenio da osporeni akti sadrže jasna i detaljna obrazloženja koja su zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava. Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih akata.

U pogledu istaknute povrede prava iz čl. 23, 25, 35, 58. i 68 . Ustava, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ni u ovom delu ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bile potkrepljene tvrd nje o uskraćivanju označenih ustavnih prava, s obzirom na to da su istaknute povrede prava zasnovane na identičnim razlozima kao i navodi o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Povodom istaknute povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da se pravom na jednaku zaštitu prava jemči jednako odlučivanje nadležnih organa u istim činjeničnim i pravnim situacijama, iz čega sledi da se povreda ovog prava može argumentovano istaći samo dostavljanjem različitih sudskih odluka donetih u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, a što podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije učinio.

U odnosu na tvrdnju o povredi načela iz čl. 19, 21. i 22. Ustava, Ustavni sud ističe da se odredbama ovih članova ne jemči nijedno određeno pr avo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojim a se ostvaruju sva zajemče na prava i slobode, te je njihova povreda akces orne prirode, što znači da do njih može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog određenog prava, odnosno slobode, a što u konkretnom predmetu nije slučaj.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da odredbe člana 3. i 90. Ustava ne mogu predstaljati osnov za izjavljivanje u stavne žalbe, jer se njima ne jemči nijedno određeno pravo ili sloboda, već se utvrđuju opšta načela Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretr peo zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je imao u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti