Odbacivanje ustavne žalbe kao neosnovane u sporu o naknadi iz ugovora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda redovnih sudova u sporu radi naknade za dato izdržavanje. Sud je ocenio da se žalbom osporava utvrđeno činjenično stanje i primena prava, što nije u nadležnosti Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Hajnalke Marošan iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. aprila 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Hajnalke Marošan izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 2718/2004 od 13. juna 2006. godine, presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 2013/2007 od 28. marta 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2222/07 od 3. juna 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Hajnalka Marošan iz Zrenjanina je 5. novembra 2008. godine, preko punomoćnika Konstantina Rankova, advokata iz Zrenjanina, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 2718/2004 od 13. juna 2006. godine, presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 2013/2007 od 28. marta 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2222/07 od 3. juna 2008. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 18, 21. i 32. i člana 149. stav 1. Ustava Republike Srbije, povrede prava iz čl. 3, 17. i 49. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, te prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi podnositeljka navodi da je 30. decembra 1993. godine, kao davalac izdržavanja, zaključila ugovor o doživotnom izdržavanjau sa Pavom Novak iz Zrenjanina, a da je, po tužbi Pave Novak, ovaj ugovor raskinut pravosnažnom presudom Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 4807/02 od 5. marta 2003. godine; da je nakon toga podnositeljka podnela tužbu protiv Pave Novak radi isplate naknade za dato u toku važenja ugovora o doživotnom izdržavanju; da je Opštinski sud u Zrenjaninu, osporenom presudom P. 2718/04 od 13. juna 2006. godine odbio tužbeni zahtev u celosti; da je Okružni sud u Zrenjaninu, rešavajući o žalbi podnositeljke, osporenom presudom Gž. 2013/07 od 28. marta 2007. godine potvrdio prvostepenu presudu, a da je Vrhovni sud Srbije, osporenom pesudom Rev. 2222/07 od 3. juna 2008. godine odbio reviziju podnositeljke izjavljenu protiv drugostepene presude kao nedozvoljenu. U ustavnoj žalbi se dalje, pored ostalog, navodi da je u sastavu drugostepenog veća Okružnog suda u Zrenjaninu koje je odlučivalo o žalbi na osporenu presudu bio i isti sudija koji je bio član veća koje je odlučivalo o žalbi na presudu u sporu za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, te kako je ovaj sudija bio dužan da postupi po članu 67. Zakona o parničnom posutpku, a nije tako postupljeno postoji bitna povreda postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1. Zakona o parničnom postupku. Zatim se navodi da su Opštinski sud u Zrenjaninu i Okružni sud u Zrenjaninu u parnici radi raskida ugovora konstatovali da je ona u svemu postupala po tom ugovoru, "a sada kada traži nadoknadu na bazi kvalitetnog izvršavanja svojih obaveza ... sudovi, dijametralno suprotno, paušalo konstatuju da nije izvršavala obavezu" i osporava se ocena dokaza od strane prvostepenog suda; ponovalja se navod iz žalbe i revizije da je Okružni sud u Zrenjaninu nejednako postupao u identičnim slučajevima, u dokaz čega se prilaže presuda tog suda Gž. 369/06 od 2. juna 2006. godine; navodi se da su ovakvim postupanjem prema podnositeljki povređeni i Ustav i Povelja i Evropska konvencija, pa i član `132. stav 2. i član 210. Zakona o obligacionim odnosima na njenu štetu. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi da su osporenim presudama povređena i uskraćena ljudska i manjinska prava podnositeljke koja su zajemčena Ustavom, da poništi sve osporene presude i zabrani dalje vršenje bilo kojih radnji po tim odlukama, kao i da joj prizna troškove ustavne žalbe u iznosu od 25.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Prema članu 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba, pored ostalog, mora da sadrži i razloge žalbe i navode u čemu se sastoji povreda ili uskraćivanje zajemčenog prava za koje se tvrdi da je povređeno.

Ustavni sud ukazuje da je Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama prestala da se primenjuje stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine, koji garantuje sva prava i slobode utvrđene Poveljom, te se stoga ustavnom žalbom može pozivati samo na povredu Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Takođe, Sud ukazuje da su označenim odredbama Evropske konvencije utvrđena prava čiju zaštitu pruža i Ustav Republike Srbije, te se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovih prava u ovom slučaju vrši u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i priloga koji su uz nju dostavljeni, utvrdio sledeće:

Podnositeljka ustavne žalbe je 16. novembra 2004. godine podnela tužbu protiv tužene Pave Novak radi isplate. Po sprovedenom dokaznom postupku, Opštinski sud u Zrenjaninu je 13. juna 2006. godine doneo presudu P. 2718/04, kojom je u stavu prvom izreke odbio tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je predloženo obavezivanje tužene da tužilji isplati iznos od 446.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13. juna 2006. godine do isplate, a u stavu drugom izreke obavezao tužilju da tuženoj na ime troškova postupka isplati iznos od 31.500 dinara u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenjem.

Protiv prvostepene presude podnositeljka je izjavila žalbu, a Okružni sud u Zrenjaninu je osporenom presudom Gž. 2013/07 od 28. marta 2007. godine žalbu odbio i potvrdio presudu Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 2718/04 od 13. juna 2006. godine. Okružni sud u Zrenjaninu je našao da je prvostepeni sud bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, na podlozi pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja do koga je došao pravilnom ocenom izvedenih dokaza, odlučio kao u izreci pobijane presude i dao jasne razloge za svoju odluku koju u celosti prihvata i drugostepeni sud, na koje je ukazao u obrazloženju svoje presude.

Protiv drugostepene presude podnositeljka ustavne žalbe je podnela reviziju, koju je Vrhovni sud Srbije, presudom Rev. 2222/07 od 3. juna 2008. godine, odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporene presude Vrhovnog suda Srbije se navodi da je taj sud našao da u sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, niti neka od povreda postupka na koje se ukazuje u reviziji; da su kod činjenica utvrđenih u toku prvostepenog postupka nižestepeni sudovi pravilno odbili tužbeni zahtev, jer nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 120. stav 4. Zakona o nasleđivanju, važećeg u vreme zaključenja ugovora i člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, budući da tužilja nije dokazala da je imala troškove davanja izdržavanja tuženoj i da je stan tužene otkupljen sredstvima tužilje; da se revizijom tužilje u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje u pogledu ispunjavanja ugovornih obaveza tužilje, što u smislu člana 398. stav 2. ne može biti revizijski razlog; te da je, kako ne stoje razlozi istaknuti u reviziji, kao ni razlozi na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, sud na osnovu člana 405. stav 1. odlučio kao u izreci.

4. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povreda Ustavom zajemčenih prava na koje se ustavna žalba poziva. Istovremeno, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe u sažetom obliku ponavlja osnovne razloge iznete u žalbi protiv prvostepene presude, kao i u reviziji protiv drugostepene presude, koje su nadležni sudovi cenili pri donošenju osporenih odluka, odnosno osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja u parničnom postupku i primenu materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje. Na taj način se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u stvari, zahteva da kao instancioni sud ispita pravilnost i zakonitost osporenih odluka redovnih sudova.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. U postupku ustavnosudske zaštite po ustavnoj žalbi, Ustavni sud jedino utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, a formalno pozivanje na pojedine odredbe Ustava ne čini, po sebi, ustavnu žalbu dopuštenom. Stoga se i razlozi ustavne žalbe moraju zasnivati na konkretnim navodima koji ukazuju na povredu odredaba Ustavom zajemčenih prava sa stanovišta njihove Ustavom utvrđene sadržine, a ustavna žalba ne sadrži razloge koji očigledno dovode u sumnju pravičnost sprovedenog parničnog postupka u smislu člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je ocenio da nema osnova ni za tvrdnju podnositeljke da je osporenim presudama na bilo koji način diskriminisana, a u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnositeljki zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskrimijacije iz člana 21. Ustava.

U odnosu na odredbe čl. 3. i 18. Ustava čija povreda je istaknuta u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenio da se navedenim ustavnim načelima, s obzirom na njihov smisao i sadržinu, ne jemče ljudska prava i slobode, te se ona ni ne mogu štititi u postupku po ustavnoj žalbi.

Imajući u vidu da se u podnetoj žalbi ne navode razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa povredom ili uskraćivanjem Ustavom zajemčenih prava ili sloboda, već se od Ustavnog suda traži da, ocenjujući zakonitost osporenih presuda donetih u parničnom postupku, postupa kao instancioni sud u odnosu na redovne sudove, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom predviđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe kao neosnovane u sporu o naknadi iz ugovora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti