Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu stečajnog dužnika i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak, pokrenut 1992. godine, trajao je preko 21 godinu, što je posledica brojnih perioda neaktivnosti suda i kašnjenja veštaka. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1275/2011
20.02.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , Milan Stanić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. z. r. U. u N. S. “T.“, u stečaju, iz Novog Sada, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. februara 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. z. r. U. u N. S. “T.“, u stečaju, i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2440/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. z. r. U. u N. S. “T.“, u stečaju, iz N. S, je 22. marta 2011. godine, preko zakonskog zastupnika N. Š, stečajnog upravnika iz Novog Sada, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 128/2010.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da ova parnica traje već 18 godina i da je neizvesno kada će ona biti okončana, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi podnosiocu pravo na naknadu štete i “pravo na troškove na ime sastava ove žalbe“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 2440/12 (koji je bio stvarno i mesno nadležni sud za postupanje u ovoj parnici, nakon otvaranja stečajnog postupka nad podnosiocem ustavne žalbe i preuzimanja parničnog postupka od strane stečajnog upravnika podnosioca, u smislu odredaba člana 89. stav 1. Zakona o stečaju i člana 25. stav 1. tačka 4) Zakona o uređenju sudova), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 14. jula 1992. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tužene Z.M, radi isplate duga. Predmet je zaveden P. 7577/92.

Opštinski sud u Novom Sadu je imao šest perioda neaktivnosti (19. maj 1993. – 7. novembar 1994. godine, 26. januar 1995. – 19. februar 1996. godine, 19. februar 1996. – 16. novembar 1998. godine, 16. novembar 1998. – 13. mart 2000. godine, 15. maj 2000. – 25. jun 2001. godine i 11. mart 2002. – 13. decembar 2002. godine) u kojima nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu.

Opštinski sud u Novom Sadu je 27. februara 2004. godine doneo rešenje P. 7577/92, kojim je stavio van snage rešenje o veštačenju istog suda od 24. novembra 2003. godine i veštaka S.S. oslobodio dužnosti veštačenja u ovoj pravnoj stvari, te je imenovao J.D. za veštaka ekonomsko – finansijske struke i obavezao imenovanog veštaka da u roku od 15 dana od dana prijema rešenja dostavi sudu nalaz i mišljenje.

Imajući u vidu da veštak J.D. nije postupio po nalogu, prvostepeni sud je 26. januara 2005. godine doneo rešenje P. 7577/92, kojim je ponovo obavezao veštaka da dostavi nalaz i mišljenje u roku od 15 dana od dana prijema rešenja. Imenovani veštak je 2. novembra 2005. godine dostavio Opštinskom sudu u Novom Sadu traženi nalaz i mišljenje.

Nakon formiranja nove mreže sudova, Osnovni sud u Novom Sadu je 16. decembra 2010. godine doneo rešenje P. 128/2010, kojim je odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari i rešio da će se postupak nastaviti kada stečajni upravnik tužioca preuzme postupak ili kada ga sud na predlog protivne strane pozove to da učini, imajući u vidu da je rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/2010 od 9. novembra 2010. godine otvoren stečajni postupak nad tužiocem.

Stečajni upravnik tužioca je podneskom od 20. juna 2011. obavestio parnični sud da preuzima postupak, te je Osnovni sud u Novom Sadu 19. jula 2011. godine doneo rešenje P. 128/2010, kojim je nastavio parnični postupak i oglasio se stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj parnici, te je odredio da se spisi predmeta po pravnosnažnosti rešenja dostave Privrednom sudu u Novom Sadu, kao sada stvarno i mesno nadležnom sudu za postupanje u ovom predmetu.

Osnovni sud u Novom Sadu je 13. februara 2012. godine dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu predmet na dalje postupanje, a predmet je dobio novi broj P. 521/2012.

Postupajući po predlogu tužioca, Privredni sud u Novom Sadu je 6. jula 2012. godine doneo rešenje P. 521/2012, kojim je prekinuo predmetni parnični postupak do donošenja odluke Vrhovnog kasacionog suda o izazvanom sukobu nadležnosti u predmetu Privrednog suda u Novom Sadu P. 639/2012, a u kome je slična činjenična i pravna situacija sa ovim obligacionim sporom.

Postupajući po predlogu tužioca od 22. oktobra 2012. godine, Privredni sud u Novom Sadu je nastavio s postupanjem u ovoj pravnoj stvari i predmet je zaveden pod brojem P. 2440/12.

Privredni sud u Novom Sadu je 26. juna 2013. godine doneo presudu P. 2440/12, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 8814/13 od 12. decembra 2013. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da sud može kazniti novčano do 30.000 novih dinara veštaka koji ne dođe na ročište iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 255. stav 1.).

Odredbe člana 10. Z akona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovu parnicu, su po svojoj sadržini slične odredbama prethodnog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda. Ostalim odredbama istog zakona, koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da sud može kazniti novčano do 30.000 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 254. stav 1.); da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 14. jula 1992. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem presude Privrednog apelacionog suda Pž. 8814/13 od 12. decembra 2013. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj obligacioni spor trajao više od 21 godinu, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja zahteva o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, dvadesetjednogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, imajući pri tome u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo prekomernoj dužini trajanja parnice, ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje više od 21 godinu, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti sudova, pre svega Opštinskog suda u Novom Sadu pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe jula 1992. godine do 1. januara 2010. godine. Činjenice da je Opštinski sud u Novom Sadu od podnošenja tužbe do decembra 2002. godine imao šest perioda neaktivnosti u kojima nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu (od kojih je jedan trajao dve godine i devet meseci) i da je veštak ekonomsko – finansijske struke J.D. tek nakon jedne godine i osam meseci dostavio sudu svoj nalaz i mišljenje, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da navedeni prvostepeni sud u ovom obligacionom sporu nije postupa o u skladu sa načelom efikasnosti, u smislu odredaba člana 10. i člana 255. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine i odredaba člana 10, člana 254. stav 1. i člana 258. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Budući da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome postoji odgovornost suda, tj. države zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu u predmetu Zimmerman and Steiner protiv Švajcarske, od 13. jula 1983. godine).

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova sastavljanja žalbe, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano Uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

6. S obzirom na to da je otvoren stečajni postupak nad podnosiocem ustavne žalbe i da sva prava stečajnog dužnika ulaze u stečajnu masu iz koje se namiruju potraživanja stečajnih poverilaca, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da je predmetni parnični postupak nepunu godinu dana bio u prekidu (prvi put iz zakonom propisanih razloga, a drugi put na predlog podnosioca ustavne žalbe), te je uzeo u obzir i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti