Ustavna žalba: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je parnični postupak koji je trajao 17 godina povredio pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. Nedelotvornost prvostepenog suda, uključujući duge periode neaktivnosti, bio je glavni razlog za prekomerno trajanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu “Tehničar“ u stečaju iz Novog Sada, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu “Tehničar“, u stečaju, i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 15904/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu “Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, je 22. marta 2011. godine, preko zakonskog zastupnika Ninoslava Šimića, stečajnog upravnika iz Novog Sada, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2009/2008.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da ova parnica traje već 15 godina i da je neizvesno kada će ona biti okončana, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi podnosiocu pravo na naknadu štete i “pravo na troškove na ime sastava ove žalbe“.



2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Na zahtev Ustavnog suda, v.f. predsednika Osnovnog suda u Novom Sadu je 30. oktobra 2013. godine dostavio na uvid spise predmeta tog suda P. 15904/10 (predmet je dobio novi broj nakon formiranja nove mreže sudova) i odgovor na ustavnu žalbu, u kome je istakao sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za ocenu osnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku: da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo 6. marta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih J.Đ, P.Ž. i K.Š, radi isplate duga i da je prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu održano 23. decembra 1996. godine; da su nakon prvog ročišta usledila dva podneska tužioca od 28. februara i 3. jula 1997. godine, te je naredno ročište zakazano za 8. februar 1998. godine, koje nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki; da je sledeće ročište za glavnu raspravu održano 17. novembra 2000. godine na kome je tužilac povukao tužbu u odnosu na drugotuženog i trećetuženog i na kome je usvojen predlog tužioca da se izvede dokaz veštačenjem putem veštaka finansijske struke; da je imenovani veštak 23. aprila 2001. godine dostavio svoj nalaz i mišljenje prvostepenom sudu, pa je naredno ročište u ovom predmetu zakazano za 24. oktobar 2001. godine, koje nije održano zbog nedolaska veštaka; da je prvostepeni sud 16. decembra 2002. godine doneo presudu P. 1332/96, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan i da je Okružni sud u Novom Sadu, odlučujući o žalbi tužioca, doneo rešenje Gž. 870/03 od 12. oktobra 2004. godine kojim je ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Novom Sadu na ponovni postupak i odlučivanje; da je u ponovnom postupku prvostepeni sud u skladu sa nalogom iz navedenog drugostepenog rešenja rešenjem od 17. marta 2008. godine odredio dopunsko veštačenje u ovoj pravnoj stvari; da je Opštinski sud u Novom Sadu presudom od 29. septembra 2008. godine odbio kao neosnovane primarni i eventualni tužbeni zahtev tužioca; da je Apelacioni sud u Novom Sadu, postupajući po žalbi tužioca, doneo rešenje od 9. juna 2010. godine kojim je vratio spise predmeta Osnovnom sudu u Novom Sadu radi otklanjanja procesnog nedostatka i da je istovremeno određen i prekid postupka iz razloga što je nad tužiocem otvoren stečajni postupak; da je prvostepeni sud 8. marta 2011. godine dostavio spise predmeta Apelacionom sudu u Novom Sadu, nakon čega je drugostepeni sud opet vratio spise Osnovnom sudu u Novom Sadu, radi dopune postupka; da je rešenjem prvostepenog suda od 11. jula 2012. godine nastavljen postupak u ovoj pravnoj stvari i da je nakon toga Apelacioni sud u Novom Sadu doneo presudu Gž. 4467/12 od 27. marta 2013. godine kojim je delimično usvojio žalbu tužioca i preinačio prvostepenu presudu, tako što je delimično usvojio primarni tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu na ime duga isplati odgovarajući novčani iznos.

Pored toga, Ustavni sud je izvršio uvid u spise traženog predmeta, povodom koga je podneta ustavna žalba, te je utvrdio da je Okružni sud u Novom Sadu 20. oktobra 2004. godine vratio spise predmeta Opštinskom sudu u Novom Sadu, sa pismenim otpravcima rešenja Gž. 870/03 od 12. oktobra 2004. godine i da je navedeni prvostepeni sud u ponovnom postupku prvo ročište za glavnu raspravu zakazao za 6. jun 2008. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbe člana 10. Z akona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovu parnicu, su po svojoj sadržini slične odredbama prethodnog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda. Odredbom člana 384. stav 1. istog zakona je bilo propisano da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku do 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 6. marta 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4467/12 od 27. marta 2013. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj obligacioni spor trajao 17 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, sedamnaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, imajući pri tome u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo prekomernoj dužini trajanja parnice, ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje više od 17 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti Opštinskog suda u Novom Sadu, pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe marta 1996. godine do kraja 2008. godine, kada su spisi predmeta dostavljeni Okružnom sudu u Novom Sadu radi odlučivanja o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude. Činjenice da je Opštinski sud u Novom Sadu održao prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu nakon više od devet meseci od dana podnošenja tužbe i da je taj sud imao dva perioda neaktivnosti u kojima nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu (od kojih je jedan trajao dve godine i devet meseci), a da je tek nakon tri godine i sedam meseci od dana prijema rešenja Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 870/03 od 12. oktobra 2004. godine zakazao prvo ročište u ponovnom postupku, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da navedeni prvostepeni sud u ovom obligacionom sporu nije postupa o u skladu sa načelom efikasnosti, u smislu odredaba člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine i člana 10. i člana 384. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova sastavljanja žalbe, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

6. Uzimajući u obzir da je otvoren stečajni postupak nad podnosiocem ustavne žalbe i da sva prava stečajnog dužnika ulaze u stečajnu masu iz koje se namiruju potraživanja stečajnih poverilaca, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević