Povreda prava na suđenje u razumnom roku i odbijanje žalbe o meritumu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu koji je trajao skoro deset godina. Žalba protiv meritornih presuda je odbijena, jer je stav sudova o nedostatku aktivnog legitimacije tužilaca ustavnopravno prihvatljiv.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1277/2008
20.04.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Smiljane Manasijević i Branislava Manasijevića, oboje iz Surdulice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. aprila 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Smiljane Manasijević i Branislava Manasijevića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Surdulici u predmetu P. 16/2000 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Smiljane Manasijević i Branislava Manasijevića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 377/09 od 21. oktobra 2009. godine, presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1407/08 od 2. septembra 2008. godine i presude Opštinskog suda u Surdulici P. 16/2000 od 21. decembra 2007. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

3. Odluku objaviti u “Službenom glasniku Republike Srbije”.

O b r a z l o ž e nj e

1. Smiljana Manasijević, u svoje ime i kao punomoćnica svog brata Branislava Manasijevića, oboje iz Surdulice, 4. novembra 2008. godine, je Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu, sa dopunama od 4. februara 2009. godine i 22. avgusta 2010. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Surdulici u predmetu P. 16/2000, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i protiv sudskih odluka označenih u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, na nepovredivost stana i na imovinu iz čl. 40. i 58. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli da su u osporenom sudskom postupku u kojem su donete osporene presude, navedene u tački 1. izreke, imali položaj tužilaca, čiji je tužbeni zahtev odbijen. Navode, između ostalog, da su njihovi pravni prethodnici ostali, bez zakonskog osnova, bez tri lokala u centru Surdulice, „zbog nezakonitog rada pravosudnih institucija, odnosno zbog organizovanog kriminala protiv nas u genocidnoj koncentraciji dejstava celokupne sudske, upravne i izvršne vlasti“. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Surdulici P. 16/2000 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 19. januara 2000. godine Opštinskom sudu u Surdulici podneli tužbu „radi svojine, državine i naknade štete“, protiv tužene Republike Srbije i Javnog komunalnog preduzeća „Vodovod“ iz Surdulice (u daljem tekstu: JKP „Vodovod“ iz Surdulice). Tužbenim zahtevom tražili su: da sud donese presudu kojom će usvojiti njihov tužbeni zahtev u odnosu na Republiku Srbiju i JKP „Vodovod“ i utvrditi da su pravni prethodnici tužilaca, sada pok. Stoilko Manasijević i njegova supruga Sanda Manasijević, bivša iz Surdulice, bili, po osnovu sticanja, vlasnici dveju poslovnih prostorija u Surdulici, u ulici Srpskih vladara broj 38, sada katastarska parcela broj 981/2, upisana po posedovnom listu broj 836 KO Surdulica, kao društvena svojina Opštine Surdulica, te poslovne prostorije broj 40, koja je izgrađena na katastarskoj parceli broj 981/3, upisanoj po posedovnom listu broj 1045, KO Surdulica, kao društvena svojina JKP „Vodovod“ iz Surdulice; da sud utvrdi, posredstvom umešača, zakonske naslednice I naslednog reda i punomoćnice u ovoj parničnoj stvari, advokata Smiljane Manasijević, da je pok. Bogoljub Manasijević, bivši iz Surdulice, po osnovu apsolutnog održaja, bio vlasnik predmetnih nepokretnosti, s obzirom da se u njima rodio 1920. godine i živeo i radio do kraja 1960-tih godina, kada ih je Opština Surdulica otela bez rešenja i nadoknade, ne u društvenom, već isključivo privatnom interesu, a njegovoj najužoj porodici pričinila „profitersku štetu“, koja prelazi iznos od 1.000.000 nemačkih maraka, te da se tuženi obavežu da im to pravo priznaju i predmetne nepokretnosti vrate u svojinu i državinu, kao korisnicima zemljišta; da sud utvrdi da je presuda Sreskog suda u Surdulici I. 4/46 od 21. septembra 1946. godine bez uticaja na odlučivanje u ovoj pravnoj stvari; da sud poništi kao nezakonitu Odluku SO Surdulica br. 464-53/91-01 od 23. avgusta 1991. godine o prenosu zgrade iz Fonda društvene svojine na trajno korišćenje Javnom komunalnom preduzeću „Vodovod“ iz Surdulice, odnosno da sud utvrdi da je poslovna prostorija broj 40 nelegalno oduzeta od strane Opštine Surdulica, bez zakonskog osnova, te da se kao takva vrati u svojinu i državinu pravnim sledbenicima sada pok. Bogoljuba Manasijevića, u roku od 15 dana po prijemu presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja; da se poništi ugovor o kupoprodaji poslovne prostorije broj 38, ranije fotografske radnje fotografa Dragana Ristića iz Surdulice, koja se nalazi na katastarskoj parceli broj 981/2 upisana po posedovnom listu broj 836, KO Surdulica, kao društvena svojina Opštine Surdulica od decembra meseca 1999. godine, na ime kupca Branislava Ristića iz Surdulice, odnosno da se utvrdi, ukoliko je kupac istu nepokretnost upisao na svoje ime, da takva uknjižba nije pravno valjana i da ne proizvodi pravno dejstvo, kao i da sud obaveže tužene da tužiocima naknade troškove parničnog postupka.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 16/2000.

U sprovedenom postupku, Opštinski sud u Surdulici je zakazao 12 ročišta za glavnu raspravu (27. jula 2000. godine, 25. februara i 29. oktobra 2003. godine, 6. maja 2004. godine, 18. jula, 17. oktobra i 30. novembra 2006. godine, 23. januara, 14. marta, 18. septembra, 16. oktobra i 23. novembra 2007. godine), da bi nakon ročišta održanog 21. decembra 2007. godine doneo presudu P. 16/2000. Na ročištu održanom 25. februara 2003. godine, sud je rešenjem naložio tužiocima da u određenom roku urede tužbu i preciziraju tužbeni zahtev.

Opštinski sud u Surdulici je rešenjem P. 16/2000 od 6. maja 2004. godine naložio tužiocima da isprave prvobitno postavljeni tužbeni zahtev, kao i podneske o proširenju tužbenog zahteva i dopuni proširenja tužbenog zahteva od 12. i 20. marta 2003. godine, u smislu odredaba Zakona o parničnom postupku, kako bi sud mogao da postupa po njima, jer se u navedenim podnescima kao tužbeni zahtev označava ocenjivanje zakonitosti pravnosnažnih sudskih presuda, kao i odluka organa uprave Opštine Surdulica.

Rešenjem P. 16/2000 od 2. jula 2004. godine Opštinski sud u Surdulici je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari zbog rešavanja prethodnog pitanja, na osnovu predloga tužilaca. U obrazloženju rešenja je navedeno da je rešavanje prethodnog pitanja poništaj ugovora o kupoprodaji koji je zaključen između JKP „Vodovod“ u Surdulici i sada pok. Dragana Ristića, biv. iz Surdulice i Grubor Vaska iz Beograda, sada tuženih. Tužioci su podneskom od 14. juna 2005. godine inicirali nastavak postupka. Na sledećem ročištu održanom 18. jula 2006. godine sud je rešenjem utvrdio da je tužba protiv tuženih - Republike Srbije, Opštine Surdulica, Milana Veličkovića i Nebojše Bogdanovića iz Surdulice, povučena.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Surdulici P. 16/2000 od 21. decembra 2007. godine odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilaca Branislava i Smiljane Manasijević iz Surdulice, kojim su tražili da se prema tuženima JKP „Vodovod“ iz Surdulice i Branislavu i Mirjani Ristić iz Surdulice, utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora (lokala broj 45 u Surdulici, u ulici Srpskih vladara broj 38), broj 1170 od 15. novembra 1999. godine, zaključen između tuženog JKP „Vodovod“ iz Surdulice, kao prodavca, i Grubor Vaska iz Beograda, i sada pok. Dragana Ristića (pravnog prethodnika tuženih Mirjane i Branislava) iz Surdulice, kao kupaca.

Tužioci su protiv navedene presude blagovremeno izjavili žalbu.

Okružni sud u Vranju je osporenom presudom Gž. 1407/2008 od 2. septembra 2008. godine odbio žalbu tužilaca Branislava i Smiljane Manasijević i potvrdio presudu Opštinskog suda u Surdulici P. 16/2000 od 21. decembra 2007. godine.

Protiv navedene drugostepene presude, tužioci su izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, koja je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 377/09 od 21. oktobra 2009. godine odbijena kao neosnovana i potvrđena presuda Okružnog suda u Vranju Gž. 1407/08 od 2. septembra 2008. godine. U obrazloženju revizijske presude je navedeno da je pobijana drugostepena presuda zasnovana na utvrđenom činjeničnom stanju, odnosno da su nižestepeni sudovi u sprovedenom postupku utvrdili: da je pravni prethodnik (deda) tužilaca, Stoilko Manasijević pre Drugog svetskog rata, poslovne prostorije koje su predmet spora u ovoj pravnoj stvari, prodao industrijalcima Jovanoviću i Popoviću, kojima je presudom Sreskog suda u Surdulici I. 4/46 od 21. septembra 1946. godine konfiskovana celokupna imovina, pa i predmetne poslovne prostorije; da je presudom Opštinskog suda u Surdulici P. 586/97 od 30. decembra 1997. godine pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev Bogoljuba Manasijevića (oca tužilaca), kojim je tražio da se prema tuženoj Opštini Surdulica, utvrdi da je vlasnik spornih nepokretnosti; da je u tom sudskom postupku utvrđeno da je prema premeru izvršenom 1953. i 1968. godine nepokretnost upisana kao društvena svojina, koja je korišćena od strane Radničko-službeničke zadruge, ali su 60-tih godina ove prostorije bile u državini Bogoljuba Manasijevića, a potom ih je Opština Surdulica izdavala u zakup; da je odlukom Izvršnog saveta SO Surdulica od 23. oktobra 1999. godine, o prenosu zgrade iz Fonda društvene svojine, ispravljene zaključkom od 30. decembra 1999. godine, JKP „Vodovod“ iz Surdulice preneta na trajno korišćenje zgrada broj 40 u društvenoj svojini, izgrađena na katastarskoj parceli broj 981/3, površine 32 metara kvadratnih; da je 16. novembra 1999. godine pred Opštinskim sudom u Surdulici overen ugovor o kupoprodaji (Ov. br. 410/99), između tuženog JKP „Vodovod“ iz Surdulice kao prodavca i Dragana Ristića iz Surdulice i Grubor Vaska iz Beograda, kao kupaca, a predmet ugovora je lokal broj 45 u Surdulici u ulici Srpskih vladara broj 38, ukupne površine 32 metara kvadratnih (koji se sastoji od poslovnog prostora površine 22,5 metara kvadratnih i magacinskog prostora od 9,5 metara kvadratnih); da su u ugovoru kupci označeni kao budući suvlasnici u idealnom delu od po ½; da je Vasko Grubor svoj deo kupljene nepokretnosti prodao tuženom Branislavu Ristiću (ugovor zaključen i overen pred sudom 29. marta 2005. godine pod brojem Ov.II 3/05), a tuženi Mirjana i Branislav Ristić su naslednici sada pok. Dragana Ristića.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni sud Srbije je zaključio da je tužbeni zahtev pravilno odbijen kao neosnovan. Naime, tužioci su podneli tužbu za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji, smatrajući da takvom vrstom pravne zaštite štite nepokretnost koja je bila predmet ugovora o kupoprodaji (koji se tužbom osporava), označavajući sebe kao naslednike prethodnog vlasnika, te nalazeći da je za to stvorena situacija stupanjem na snagu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine.

Vrhovni sud Srbije je konstatovao da tužba za utvrđenje ništavosti ograničava pravo na podnošenje ovakve tužbe i vođenje postupka po njoj na zainteresovana lica, da zainteresovana lica mogu biti samo oni tužioci čiji se pravni položaj pokazuje kao neizvestan u odnosu prema tuženom, a otklanjanje ove neizvesnosti opravdano, što dalje znači da predmet utvrđenja može biti samo pravo ili pravni odnos koji za tužioce više ne postoji, u situaciji kada njegovo ranije postojanje predstavlja osnov nekog zahteva u sadašnjosti.

Imajući u vidu da je pravni prethodnik tužilaca pravo svojine na nepokretnosti koje su predmet spora u ovoj pravnoj stvari pravnim poslom preneo na treća lica (od kojih je ta imovina i konfiskovana), te je na taj način prestao da bude vlasnik ovih nepokretnosti, što je utvrđeno i pravnosnažnom presudom u prethodno vođenom sudskom postupku (P. 586/97), to su neosnovani navodi tužilaca da su pravni sledbenici vlasnika od kojih je imovina oduzeta, zbog čega ne mogu imati ni status zainetresovanih lica u ovoj pravnoj stvari. Naime, eventualnim poništajem ugovora o kupoprodaji ne bi se promenio materijalno-pravni odnos tužilaca u odnosu na ovu nepokretnost, niti bi to predstavljalo osnov za bilo kakav zahtev tužilaca u sadašnjosti.

Imajući u vidu da tužioci nemaju status zainteresovanog lica, to nisu ovlašćeni ni na podnošenje tužbe za utvrđenje ništavosti ugovora, pa je Vrhovni sud našao da je tužbeni zahtev pravilno odbijen kao neosnovan.

4. Podnosioci ustavne žalbe su naveli da su im osporenim sudskim odlukama povređene odredbe člana 21, člana 32. stav 1. i čl. 40. i 58. Ustava.

Odredbama člana 21. Ustava garantuje se: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.); da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su u suštinski nejednakom položaju sa ostalim građanima (stav 4.).

Odredbom člama 32. stav 1. Ustava jemči se svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog pokretanja postupka, kao i optužbama protiv njega.

Odredbama člana 40. Ustava je utvrđeno: da je stan nepovrediv (stav 1.); da niko ne može bez pismene odluke suda ući u tuđi stan ili druge prostorije protiv volje njihovog držaoca, niti u njima vršiti pretres, da držalac stana i druge prostorije ima pravo da sam ili preko svog zastupnika i uz još dva punoletna svedoka prisustvuje pretresanju, da ako držalac stana ili njegov zastupnik nisu prisutni, pretresanje je dopušteno u prisustvu dva punoletna svedoka (stav 2.); da su bez odluke suda, ulazak u tuđi stan ili druge prostorije, izuzetno i pretresanje bez prisustva svedoka, dozvoljeni ako je to neophodno radi neposrednog lišenja slobode učinioca krivičnog dela ili otklanjanja neposredne i ozbiljne opasnosti za ljude ili imovinu, na način predviđen zakonom (stav 3.).

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o navodima ustavne žalbe od značaja odredbe Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO), kojima je propisano, pored ostalog, da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.)

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.). Slične odredbe su bile propisane i Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Surdulici u predmetu P. 16/2000, a koje garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovlačenja postupka.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je imao u vidu da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja osnovanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak započeo 19. januara 2000. godine, kada su podnosioci ustavne žalbe Opštinskom sudu u Surdulici podneli tužbu, a da je pravnosnažno okončan nakon devet godina, devet meseci i dva dana, donošenjem revizijske presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 377/09 od 21. oktobra 2009. godine.

Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ove konstatacije, Ustavni sud je kod ocene navoda iz ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da u ovom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak. Naime, tužioci su tražili da sud prema tuženima utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora zaključen između JKP „Vodovod“ iz Surdulice, kao prodavca i Grubor Vaska iz Beograda i sada pok. Dragana Ristića iz Surdulice, kao kupaca, koji je overen pred Opštinskim sudom u Surdulici 16. novembra 1999. godine pod brojem Ov. 410/99. U odnosu na postavljeni tužbeni zahtev, sud je trebalo da utvrdi da li tužioci imaju status zainteresovanog lica, te da li su ovlašćeni na podnošenje tužbe za utvrđenje ništavosti ugovora, kao i da li je ugovor ništav prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u parničnom postupku, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom sporu konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da Opštinski sud u Surdulici snosi odgovornost za neopravdano dugo trajanje parničnog postupak P. 16/2000. Naime, odgovornost suda prvenstveno leži u činjenici da je nadležni sud prvu presudu, P. 16/2000 od 21. decembra 2007. godine, doneo nakon gotovo punih osam godina. Isti sud u periodu od gotovo dve i po godine, od 26. septembra 2000. godine do 25. februara 2003. godine, nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu, kao ni u periodu od godinu dana, od 14. juna 2005. godine do 18. jula 2006. godine, što predstavlja neopravdanu pasivnost i nedelotvornost suda, pa se, po oceni Ustavnog suda, teret odgovornosti za ovo odugovlačenje može pripisati isključivo Opštinskom sudu u Surdulici.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su i oni svojim postupcima doprineli dužini trajanja predmetnog parničnog postupka. Naime, podnosioci ustavne žalbe su podneli neurednu tužbu, pa im je sud dva puta, na ročištima od 25. marta 2003. i 6. maja 2004. godine, nalagao da tužbu urede u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku, a doprinos podnosilaca se ogleda i u tome da su predložili prekid postupka koji je sud uvažio rešenjem P. 16/2000 od 2. jula 2004. godine. Postupak je bio u prekidu gotovo godinu dana, do 14. juna 2005. godine, kada su inicirali nastavak postupka.

Ustavni sud je ocenio da je blagovremeno rešavanje konkretnog parničnog postupka bilo od značaja za podnosioce ustavne žalbe. Naime, podnosioci ustavne žalbe su podneli tužbu za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji, smatrajući da ovom vrstom pravne zaštite štite nepokretnost koja je bila predmet ugovora o kupoprodaji (koji se tužbom osporava), označavajući sebe kao naslednike prethodnog vlasnika, te nalazeći da je za to stvorena situacija stupanjem na snagu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Surdulici u predmetu P. 16/2000, zbog pretežnog doprinosa suda, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Krećući se u granicama zahteva koji je postavljen u ustavnoj žalbi, a imajući u vidi i značajan doprinos podnosilaca ustavne žalbe dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije” , kao u tački 3. izreke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja, Ustavni sud je konstatovao da se podnosioci žale na primenu materijalnog prava.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosilaca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da, u određenim situacijama koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Ustavni sud smatra da je, pre ocene osnovanosti navoda o povredi prava na imovinu, prethodno potrebno sagledati da li je sprovedeni sudski postupak vođen na način koji je podnosiocima osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava.

U tom smislu, Ustavni sud je pošao od osporene revizijske presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 377/09 od 21. oktobra 2009. godine kojom je odbijena kao neosnovana revizija koju su izjavili tužioci protiv presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1407/08 od 2. septembra 2008. godine. Navedenom drugostepenom presudom odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca, a potvrđena prvostepena presuda, Opštinskog suda u Surdulici P. 16/2000 od 21. decembra 2007. godine.

Osporenom prvostepenom presudom, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora (lokala broj 45 u Surdulici u ulici Srpskih vladara broj 38), zaključen između tuženog JKP „Vodovod“ iz Surdulice, kao prodavca i Grubor Vaska iz Beograda i sada pok. Dragana Ristića iz Surdulice, kao kupaca, koji ugovor je overen pred Opštinskim sudom u Surdulici 16. novembra 1999. godine pod brojem Ov. 410/99.

U osporenoj revizijskoj presudi Rev.377/09 od 21. oktobra 2009. godine, Vrhovni sud Srbije je našao da su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo. Naime, u sprovedenom postupku sudovi su utvrdili da je pravni prethodnik tužilaca, pravnim poslom preneo pravo svojine na nepokretnostima koje su predmet spora u ovoj pravnoj stvari na treća lica (od kojih je kasnije ta imovina konfiskovana), te je na taj način prestao da bude vlasnik predmetnih nepokretnosti, što je utvrđeno i pravnosnažnom presudom u prethodno vođenom sudskom postupku (P. 586/97), te da su neosnovani navodi tužilaca da su pravni sledbenici vlasnika od kojih je imovina oduzeta, zbog čega ne mogu imati ni status zainteresovanog lica u ovoj pravnoj stvari. Naime, utvrđenjem ništavosti ugovora o kupoprodaji, ne bi se promenio materijalno-pravni odnos tužilaca u odnosu na ovu nepokretnost, niti bi predstavljalo osnov za bilo kakav zahtev tužilaca u sadašanjosti. Kako tužioci nemaju status zaintersovanog lica, to nisu ovlašćeni ni na podnošenje tužbe za utvrđenje ništavosti ugovora, pa je Vrhovni sud našao da je tužbeni zahtev pravilno odbijen kao neosnovan.

Prema oceni Ustavnog suda, osporenu revizijsku presudu doneo je Ustavom i zakonom ustanovljen sud, u granicama svojih nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, a zasnovana je na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava. Vrhovni sud Srbije je u osporenoj presudi dao detaljne i jasne razloge za svoje odlučivanje, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim ili diskriminatorskim. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje. Drugim rečima, sama okolnost da podnosioci ustavne žalbe nisu zadovoljni ishodom predmetnog postupka ne znači istovremeno da im, u konkretnom slučaju, nije bilo obezbeđeno pravično suđenje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zaključio da osporenim presudama podnosiocima ustavne žalbe nije moglo biti povređeno ni pravo na imovinu. Naime, Ustavni sud je konstatovao da Ustav garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, a da Ustav ne garantuje pravo na sticanje svojine. Po oceni Ustavnog suda, potrebno je da podnosioci navedu ustavnopravne razloge i pruže dokaze kojim ukazuju da su osporenim presudama zbog arbitrerne i/ili proizvoljme primene prava nepravedno lišeni svojine, i to u korist nekog drugog lica, a što bi ukazivalo da im je povređeno pravo na pravično suđenje, garantovano članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud prethodno ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosilaca da im je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocima povređeno pravo na imovinu.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava, u više navrata, izneo stav da se delokrug člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda primenjuje samo na postojeću imovinu i “ne garantuje pravo na sticanje imovine” (videti, pored drugih, presudu u predmetu Marcx v. Belgium, od 13. juna 1979. godine, stav 63.), te da svaki podnosilac predstavke mora biti u stanju da dokaže postojanje prava na imovinu u pitanju, kako bi bio žrtva poverde Konvencije (videti presudu Agrotexim and Others v. Greece, od 26. septembra 1995. godine, stav 59.). Ovakav stav Ustavni sud je, pored ostalih, zauzeo i u predmetu Už – 1314/2008.

Polazeći od sadržine prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu garantovanog članom 58. Ustava, a imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjima Vrhovnog suda Srbije Rev. 2013/08 od 18. septembra 2008. godine, Okružnog suda u Kraljevu Gž. 2027/07 od 25. januara 2008. godine i Opštinskog suda u Rašk 1r. 25/06 od 26. januara 2007. godine nije došlo do povrede navedenih ustavnih prava, zbog čega je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu tačke 2. izreke.

7. U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da su osporenim revizijskim rešenjem povređene odredbe iz člana 18. i člana 197. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se odredbama člana 18. Ustava jemči neposredna primena ljudskih i manjinskih prava garantovanih Ustavom, a ne ustanovljava neko ustavno pravo ili sloboda čija se povreda može istaći u ustavnoj žalbi, te da se u odnosu na ove odredbe ustava u postupku po ustavnoj žalbi ne mogu ceniti povrede osnovnih prava i sloboda građana od strane Ustavnog suda. Takođe, odredbama člana 197. st. 1. i 2. Ustava utvrđeno je načelo zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata, kojima se ne garantuje neko od ljudskih prava ili sloboda čija bi povreda bila predmet zaštite u postupku po ustavnoj žalbi.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje i odlučio kao u drugom delu tačke 2. izreke.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku i odbijanje žalbe o meritumu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti