Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 26 godina
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za utvrđivanje svojine, koji je trajao preko 26 godina. Naložena je hitna radnja nadležnih sudova radi okončanja postupka u najkraćem mogućem roku.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-1278/2008
03.06.2010.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vojislava Bojovića iz Zaječara, na osnovu odredaba člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. juna 2010. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Vojislava Bojovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu P. 234/95, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem mogućem roku.
3. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".
O b r a z l o ž e nj e
1. Vojislav Bojović iz Zaječara podneo je Ustavnom sudu 6. novembra 2008. godine, preko advokata Petra Lukačevića iz Ivanjice, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, i to u parničnom postupku koji se vodi pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu P. 234/95. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da sudski postupak u ovom predmetu traje od 1983. godine i da još nije okončan.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Odlukom Ustavnog suda Už-1224/2008 od 14. maja 2009. godine usvojena je ustavna žalba Tomislava Bojovića i utvrđeno da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu P. 234/95 povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. U navedenom parničnom postupku Tomislav Bojović je bio tuženi.
Predmetni parnični postupak se vodi po tužbi koju je Vojislav Bojović iz Zaječara, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo 5. oktobra 1983. godine protiv svoje braće Grujice Bojovića iz Bedine Varoši i Tomislava Bojovića iz Čačka, kao i sestre Milomirke Bojović iz Bedine Varoši, sa zahtevom da sud donese presudu kojom će se utvrditi prema tuženima pravo svojine tužioca i deoba na 1/5 delova zemljišta koje čine katastarske parcele 625/6, 626/1, 625/2, 625/3, 625/4, 625/5, 626/2, 626/3, 626/4, 626/5, 620/3, 620/4, sve upisano u k.o. Bedina Varoš, kao i pravo svojine na celoj kući od iverice sa dva odeljenja, postojećoj na navedenom zemljištu, te da se utvrdi prema tuženima da u sastav zaostavštine njihove pokojne majke Mirosande Bojović rođ. Vasilijević ulazi 17/50 delova zemljišta koje čine sporne katastarske parcele. Parnični predmet je formiran pod brojem P. 734/83. Tuženi Tomislav Bojović je 3. februara 1987. godine podneo protivtužbu u ovoj parnici i "tužbu za glavno mešanje", sa zahtevom da sud presudom utvrdi njegovo pravo svojine na jednoj idealnoj polovini svih parcela navedenih u tužbi, kao i na jednoj kući od iverice sa dva odeljenja i jednoj šupi od dasaka, sa ovlašćenjem da svoj deo putem fizičke deobe izdvoji i uzme u državinu i da se upiše na svom delu kao vlasnik u javnim knjigama, te da se utvrdi da u sastav zaostavštine pok. Mirosande Bojović ulazi 17/50 delova zemljišta koje čine sporne katastarske parcele.
Iz navedenog sledi da se parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba vodi radi utvrđivanja obima zaostavštine pravnog prethodnika parničnih stranaka i njihovih ličnih svojinskih udela u porodičnoj imovini, pri čemu nisu sporne sledeće činjenice: da je predmetno zemljište pribavljeno ugovorom iz 1969. godine na ime oca stranaka, sada pok. Milojka Bojovića kao kupca; da je kupoprodajna cena isplaćivana sukcesivno; da su sa Milojkom i njegovom suprugom Mirosandom živeli sin Grujica (tuženi) i njegova supruga Radomirka, a da su sinovi Vojislav (tužilac-protivtuženi) i Tomislav (tuženi-protivtužilac) otišli iz roditeljske kuće i zaposlili se u gradu, kao i da se kći Milomirka (tužena) ranije udala i zasnovala svoju porodicu; da su za života roditelja na kupljenom zemljištu izgrađena dva objekta od drvenog materijala. Zaostavština pok. Milojka Bojovića je raspravljena tako što su za naslednike oglašeni supruga Mirosanda sa udelom od 7/10 i sin Grujica sa udelom od 3/10, dok zaostavština iza pok. Mirosande Bojović nije raspravljena i predmet je navedenog parničnog postupka. Između parničnih stranaka je sporno za koga je kupljeno zemljište, ko je i kolikim sredstvima učestvovao u isplati kupoprodajne cene i sa kakvom voljom, odnosno namerom, te čijim su radom i sredstvima i za čije potrebe izgrađeni objekti.
Opštinski sud u Ivanjici je do donošenja prve presude u ovoj pravnoj stvari zakazao ukupno jedanaest ročišta za glavnu raspravu (4. novembra 1983. godine, 26. juna 1986. godine, 10. septembra 1986. godine, 24. oktobra 1986. godine, 24. novembra 1986. godine, 22. decembra 1986. godine, 10. marta 1987. godine, 16. aprila 1987. godine, 22. maja 1987. godine, 8. jula 1987. godine i 10. septembra 1987. godine), od kojih je šest održano, a na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tri svedoka, tužioca-protivtuženog i tuženog-protivtužioca, kao i uvidom u združene spise i pismenu dokumentaciju. Postupak je bio u prekidu u periodu od novembra 1983. godine do maja 1986. godine.
Nakon postupka koji je trajao skoro četiri godine, Opštinski sud u Ivanjici je doneo presudu P. 532/86 od 10. septembra 1987. godine, kojom je utvrdio da su tužilac-protivtuženi Vojislav Bojović i tuženi-protivtužilac Tomislav Bojović, po osnovu kupoprodaje, vlasnici po 1/5 idealnih delova spornih katastarskih parcela i vlasnici po 1/3 dela građevinskog objekta od iverice sa dva odeljenja postojećeg na ovom zemljištu, kao i da u sastav zaostavštine pok. Mirosande Bojović ulazi i 17/50 delova od katastarskih parcela navedenih u izreci, dok je tuženi Grujica Bojović obavezan na isplatu parničnih troškova.
Tuženi Grujica Bojović je protiv navedene presude izjavio žalbu 11. februara 1988. godine. Našavši da je žalba osnovana, Okružni sud u Titovom Užicu je u ponovnom postupku rešenjem Gž. 595/88 od 13. aprila 1988. godine prvostepenu presudu ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da prvostepeni sud nije bliže identifikovao mesto na kome se nalazi sporni građevinski objekat od iverice sa dva odeljenja, ni prema broju, niti po nazivu katastarske parcele, što presudu čini neizvršivom, da nije uzet u razmatranje doprinos Radomirke Bojović - supruge tuženog Grujice u sticanju spornih nepokretnosti, te da nisu utvrđene sve odlučne činjenice koje su među strankama ostale sporne, a od kojih zavisi pravilno presuđenje u ovoj pravnoj stvari.
Predmet je nakon vraćanja prvostepenom sudu na ponovni postupak 10. maja 1988. godine dobio novi broj P. 420/88. U ponovnom postupku zakazano je pet ročišta za glavnu raspravu (6. oktobra 1988. godine, 16. novembra 1988. godine, 7. juna 1990. godine, 3. septembra 1990. godine i 3. oktobra 1990. godine), od kojih su tri održana, a na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem jednog svedoka, saslušanjem svih parničnih stranaka i uvidom u združene spise i pismenu dokumentaciju. Tužba i protivtužba su, u skladu sa nalogom Okružnog suda, proširene i na Bojović Radomirku, suprugu tuženog Grujice.
Opštinski sud u Ivanjici je svojom drugom presudom P. 420/88 od 3. oktobra 1990. godine utvrdio da je tužilac-protivtuženi Vojislav Bojović, po osnovu kupoprodaje, vlasnik 1/5 spornih katastarskih parcela, 1/2 građevinskog objekta od iverice koji se sastoji od dva odeljenja i celog građevinskog objekta od iverice koji se sastoji od jednog odeljenja, da je tuženi-protivtužilac Tomislav Bojović vlasnik 1/5 spornih katastarskih parcela i 1/2 građevinskog objekta od iverice koji se sastoji od dva odeljenja, te na isti način kao i ranije, utvrdio obim zaostavštine pok. Mirosande Bojović. Tuženi Grujica Bojović je ponovo obavezan da naknadi parnične troškove. Presuda je doneta nakon ponovnog prvostepenog postupka koji je trajao dve godine i pet meseci.
Tuženi Grujica i Radomirka Bojović su protiv navedene presude izjavili žalbu 24. juna 1991. godine Okružnom sudu u Užicu, koji je rešenjem Gž. 1716/91 od 26. decembra 1991. godine još jednom ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio opštinskom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Razlozi ukidanja i nalozi prvostepenom sudu su bili u svemu identični kao i prethodni put.
Predmet je nakon drugog vraćanja prvostepenom sudu na ponovni postupak 23. marta 1992. godine dobio broj P. 212/92. U ponovnom postupku zakazana su četiri ročišta (23. juna 1992. godine, 14. septembra 1992. godine, 15. oktobra 1992. godine i 19. novembra 1992. godine), od kojih su tri održana i na kojima je sproveden dokazni postupak uviđajem i veštačenjem na licu mesta, kao i saslušanjem dva svedoka.
Opštinski sud u Ivanjici je, po sprovedenom ponovnom postupku koji je trajao osam meseci, doneo treću presudu P. 212/92 od 19. novembra 1992. godine, kojom je utvrdio da su tužilac-protivtuženi Vojislav Bojović i tuženi-protivtužilac Tomislav Bojović, po osnovu kupoprodaje, vlasnici po 1/5 spornih katastarskih parcela, te vlasnici po 1/3 građevinskog objekta od iverice sa dva odeljenja i po 1/3 građevinskog objekta koji se sastoji od jednog odeljenja, a koji se nalaze na katastarskoj parceli br. 626/1 k.o. Bedina Varoš i na identičan način utvrdio obim zaostavštine pok. Mirosande Bojović, a tuženog Grujicu Bojovića obavezao da plati parnične troškove.
Protiv ove presude tuženi Grujica i njegova supruga Radomirka su 27. juna 1994. godine podneli žalbu Okružnom sudu u Užicu, koji je rešenjem Gž. 2446/94 od 31. marta 1995. godine po treći put ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio opštinskom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Prvostepena presuda je i ovaj put ukinuta zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupaka, jer prvostepeni sud nije postupio po svim primedbama i uputstvima iz prethodnih ukidajućih rešenja Okružnog suda, pa time i dalje nisu bila raspravljena sva odlučna sporna pitanja. Naime, po mišljenju drugostepenog suda, prvostepeni sud nije utvrdio koliki je udeo u sticanju spornih nepokretnosti na strani tuženih Grujice i Radomirke, koji su u trenutku sticanja nepokretnosti bili u porodičnoj zajednici sa roditeljima stranaka, te nije utvrđen ni doprinos pok. Mirosande u sticanju ove imovine, kako bi se moglo zaključiti šta čini obim njene zaostavštine. Rešenjem je naloženo prvostepenom sudu da utvrdi da li je između roditelja i njihove dece postojao sporazum da se sporne parcele kupe za sve njih, u kom slučaju bi postojala zajednička imovina sa udelom svakog zajedničara, u njenom sticanju, a ako nije postojao ovakav sporazum, tužilac-protivtuženi i tuženi-protivtužilac bi mogli imati jedino obligacionopravna potraživanja, s obzirom na to da su isti živeli u posebnim domaćinstvima.
Nakon trećeg vraćanja predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje 27. aprila 1995. godine, predmet se vodi pod novim brojem P. 234/95. Do dana dostavljanja spisa predmeta Ustavnom sudu od strane Opštinskog suda u Ivanjici, februara 2009. godine, zakazano je i održano šesnaest ročišta za glavnu raspravu (17. oktobra 1995. godine, 13. novembra 1995. godine, 4. oktobra 2002. godine, 20. novembra 2002. godine, 22. januara 2003. godine, 24. marta 2003. godine, 22. maja 2003. godine, 12. decembra 2005. godine, 18. decembra 2007. godine, 20. februara 2008. godine, 14. aprila 2008. godine, 16. jun 2008. godine, 26. septembar 2008. godine, 18. novembar 2008. godine, 22. decembra 2008. godine i 4. februara 2009. godine), na kojima je sproveden dokazni postupak ponovnim saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem jednog svedoka, veštačenjem, uvidom u združene spise predmeta i čitanjem pismenih dokaza, Opštinski sud je rešenjem od 1. juna 2006. godine veštačenje poverio novom veštaku ekonomske struke, koji je navedeno rešenje primio 6. juna 2006. godine, a pismeno izrađeni nalaz sa mišljenjem dostavio sudu tek 25. oktobra 2007. godine. U toku 2002. godine preminuo je tuženi Grujica Bojović, pa su kao tužene označene njegovih pet kćeri. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 4. februara 2009. godine, nakon 13 godina i devet meseci od poslednjeg vraćanja spisa prvostepenom sudu. Do dana zaključenja rasprave parnični postupak je trajao preko 25 godina.
U odgovoru v.d. predsednika Osnovnog suda u Požegi od 25. februara 2010. godine navodi se da je na presudu od 4. februara 2009. godine uložena žalba, te se spisi nalaze u Apelacionom sudu u Kragujevcu.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.
U vreme podnošenja tužbe i pokretanja parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90,27/90 i 35/91, "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), kojim je bilo propisano: da sud odlučuje o tužbenom zahtevu po pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja (član 4.); da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva (član 7. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).
Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 125/04) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2).
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku pred Opštinskim sudom u Ivanjici povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje ima za cilj da strankama garantuje zaštitu od neopravdanog odlaganja i prekomernog odugovlačenja postupka, a da donetim sudskim odlukama obezbedi delotvornost.
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak povodom koga je podneta ustavna žalba po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period njegovog trajanja počev od 5. oktobra 1983. godine kada je tužba podneta nadležnom sudu na čijem području se sporne nepokretnosti nalaze.
U konkretnom slučaju Ustavni sud je utvrdio da parnični postupak traje već 26 godina. Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da u njemu nisu ispoštovane ustavne garancije suđenja u razumnom roku. Međutim razumna dužina trajanja sudskog postupka predstavlja relativnu kategoriju čija ocena zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj navedenog prava za podnosioca, osnovni su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.
Ispitujući navedene kriterijume, Ustavni sud je uzeo u obzir da parnice čiji su predmet spora imovinski odnosi u porodičnoj zajednici i utvrđivanje pojedinačnih svojinskih udela na nepokretnostima najbližih srodnika, nesumnjivo spadaju u vrlo složene i osetljive sudske predmete u materijalnopravnom smislu. U porodičnim imovinskim sporovima, pored obaveze da se efikasno i pravično razreše sporni odnosi, postoji i obaveza suda da sačuva poverenje i uvažavanje između stranaka u sporu, s obzirom na to da su povezane bliskim srodničkim odnosima. S druge strane, utvrđivanje pojedinačnih doprinosa članova porodične zajednice u stvaranju i sticanju zajedničke imovine i eventualnom povećanju njene vrednosti ne predstavlja postupak lišen teškoća, naročito kada o tome ne postoji poseban sporazum ili neki drugi pisani trag, niti volja stranaka da se spor reši mirnim putem i međusobnim poravnanjem, kao što je slučaj i u konkretnom sporu. Sve navedeno ne čini ovaj parnični postupak jednostavnim ni sa procesnog aspekta. Međutim, složenost predmeta spora ne može da predstavlja opravdanje za ovako dugo trajanje postupka.
Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem i radnjama u parničnom postupku nije prouzrokovao neopravdana zakašnjenja. Naime, podnosilac ustavne žalbe je prisustvovao skoro svakom ročištu, a naloge suda je izvršavao uredno i blagovremeno. Nema nikakve sumnje da je brzo i zakonito razrešenje spornih pitanja u vezi sa pravom svojine na predmetnoj porodičnoj imovini od velike važnosti za podnosioca ustavne žalbe kao stariju osobu koja ima legitiman interes da za života ostvari sudsko razrešenje spora oko svoje potencijalne imovine.
Ustavnopravna ocena do sada sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na praksi i standardima ovog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno podnosiočevo pravo na suđenje u razumnom roku i to naročito radnjama nečinjenja Opštinskog suda u Ivanjici. Radnje nečinjenja u konkretnom predmetu sastoje se u povremenoj pasivnosti i nedelotvornom postupanju suda. Iako u parničnom postupku procesna inicijativa leži na strankama, sudovi su ti koji su obavezni da obezbede dovoljno ekspeditivan napredak u suđenju. Opštinski sud u Ivanjici nije uvek tako postupao. Ustavni sud je konstatovao tri značajna perioda neaktivnosti i neopravdanog kašnjenja prvostepenog suda. Prvi period neaktivnosti od 18 meseci je trajao od 20. decembra 1988. godine do 17. juna 1990. godine. Drugi, izuzetno dug period neaktivnosti od skoro sedam godina je bio od 13. novembra 1995. godine do 4. oktobra 2002. godine. Treći period neaktivnosti od dve godine i osam meseci je trajao od 22. maja 2003. godine do 12. decembra 2005. godine. Za ove periode neaktivnosti teret odgovornosti se može pripisati isključivo Opštinskom sudu, koji nije izneo nijednu činjenicu niti argument kojim bi ukazao na to da su postojale opravdane proceduralne poteškoće ili neki drugi razlozi koji su ga sprečili da redovno i u razumnim rokovima zakazuje ročišta. Opštinski sud se u navedenim periodima nije aktivno bavio spornim predmetom u smislu pribavljanja ili izvođenja dokaza i utvrđivanja činjenica koji su od značaja za efikasno presuđenje. Nedelotvorno postupanje Opštinskog suda ogleda se i u neizvršavanju jasnih naloga sadržanih u ukidajućim rešenjima Okružnog suda u Užicu. Nepostupanje po pravno obavezujućim nalozima drugostepenog suda imalo je za posledicu čak tri ukidanja prvostepenih presuda i vraćanja predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. To je direktno uticalo na dodatno neopravdano produženje postupka, za koji je trenutno potpuno neizvesno kada će biti pravnosnažno okončan. Dugom trajanju parnice su nesumnjivo doprinela i kašnjenja u pismenoj izradi i dostavljanju sudskih odluka parničnim strankama. Opštinskom sudu je bilo potrebno više od osam meseci od dana zaključenja glavne rasprave da pismeno izradi presudu P. 420/88 od 3. oktobra 1990. godine i da je dostavi parničnim strankama, dok mu je za pismenu izradu i dostavljanje presude P. 212/92 od 19. novembra 1992. godine bilo potrebno više od 18 meseci.
Pored obaveze suda da sam sprovodi postupak shodno načelu procesne efikasnosti, postoji i obaveza suda da obezbedi da se i ostali učesnici u postupku ponašaju na takav način, kako bi se izbeglo nepotrebno odugovlačenje parnice. To podrazumeva i preduzimanje odgovarajućih mera i sankcija u slučaju suprotnog postupanja nekog od procesnih učesnika. U konkretnom slučaju, sudski veštak ekonomske struke je pismeni nalaz sa mišljenjem dostavio Opštinskom sudu nakon 16 meseci od dana prijema rešenja o veštačenju, u kome je navedeno da je rok za dostavljanje pismenog nalaza 30 dana. Za ovaj propust odgovornost takođe snosi Opštinski sud, koji je imao obavezu da efikasno rukovodi veštačenjem i da blagovremeno upozori sudskog veštaka na predugo zadržavanje predmeta, odnosno da u slučaju nedelotvornog dejstva ovakvog upozorenja naredi vraćanje spisa i odredi novog veštaka.
6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu P. 234/95 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07). Ustavni sud je saglasno odredbi člana 89. stav 2. navedenog zakona, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari objavljivanjem ove Odluke u "Službenom glasniku RS", kao i da se naloži nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem mogućem roku. Takva odluka je doneta u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, jer podnosilac ustavne žalbe nije zahtevao pravično zadovoljenje u vidu nematerijalne štete.
7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić