Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Izvršni sud je pogrešno i preterano formalistički protumačio predlog izvršnog poverioca za promenu organa sprovođenja izvršenja kao izjavu o odustanku, što je dovelo do neosnovane obustave postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „N.“ DOO, Kragujevac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba „N.“ DOO i utvrđuje da je rešenjima Privrednog suda u Beogradu Iv. 17552/11 od 8. jula 2013. godine i IPV (Iv). 1011/13 od 22. novembra 2013. godine, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Privrednog suda u Beogradu IPV (Iv). 1011/13 od 22. novembra 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o prigovoru koji je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu Iv. 17552/11 od 8. jula 2013. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. „N.“ DOO, Kragujevac, podnelo je Ustavnom sudu, 13. februara 2014. godine, preko punomoćnika J . M, advokata iz Kragujevca, ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu Iv. 17552/11 od 8. jula 2013. godine i IPV (Iv) . 1011/13 od 22. novembra 2013. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo , zajemčenih članom 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je rešenjem o izvršenju Privrednog suda u Beogradu Iv. 17552/11 od 13. juna 2011. godine određeno izvršenje radi naplate novčanog potraživanja podnosioca, kao izvršnog poverioca; da je izvršni poverilac podneskom od 4. jula 2013. godine, iz razloga nesprovođenja izvršenja, predložio da izvršenje sprovede izvršitelj; da je izvršni sud postupajući po predlogu izvršnog poverioca obustavio postupak izvršenja i ukinuo sve sprovedene izvršne radnje, ističući da sud i izvršitelj ne mogu istovremeno sprovoditi izvršenje na osnovu istog rešenja o izvršenju; da je odlučujući o prigovoru izvršnog poverioca, veće izvršnog suda isti odbilo pozivajući se na odredbu člana 76. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju; da je prema stanovištu izvršnog suda,

Zakon o izvršenju i obezbeđenju predvideo samo mogućnost promene načina sprovođenja izvršenja tako da umesto izvršitelja isto sprovede sud, a ne i mogućnost promene izbora o načinu sprovođenja izvršenja - tako što bi izvršenje započeto kod suda nastavio izvršitelj; da je postupanjem izvršnog suda podnosiocu naneta materijalna šteta, jer je obustavljeno izvršenje određeno rešenjem Iv. 17552/11 od 13. juna 2011. godine i ukinute su sve sprovedene radnje, čime je izvršni poverilac onemogućen u naplati svog potraživanja; da je postupanje izvršnog suda suprotno odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju; da su izvršni sudovi, suprotno postupanju Privrednog suda u Beogradu, dozvoljavali promenu organa koji sprovodi izvršenje i to zaključkom Privrednog suda u Kragujevcu I. 3/13 od 16. maja 2013. godine i rešenjem Privrednog suda u Nišu Iv. 1694/12 od 27. decembra 2013. godine. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su mu osporenim rešenjima povređena prava iz člana 36. Ustava, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u osporena rešenja, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu Iv. 17552/11 od 13. juna 2011. godine određeno je izvršenje radi naplate potraživanja izvršnog poverioca, ovde podnosioca, prema izvršnom dužniku „M.“ DOO, Petrovac na Mlavi.

Podneskom od 4. jula 2013. godine izvršni poverilac je predložio da izvršenje dalje sprovodi izvršitelj.

Osporenim rešenjem Privrednog suda u Beogradu Iv. 17552/11 od 8. jula 2013. godine je obustavljeno izvršenje određeno rešenjem o izvršenju istog suda Iv. 17552/11 od 13. juna 2011. godine i ukinute su sve sprovedene izvršne radnje. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da je članom 4. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano da izvršitelj i sud ne mogu istovremeno sprovoditi izvršenje na osnovu istog rešenja o izvršenju i da je odredbom člana 76. stav 1. tačka 7) istog zakona propisano da sud po službenoj dužnosti obustavlja izvršni postupak iz drugih razloga predviđenih zakonom, za šta su ispunjeni uslovi pošto je izvršni poverilac predložio da izvršenje dalje sprovodi izvršitelj.

Osporenim rešenjem Privrednog suda u Beogradu IPV (Iv). 1011/13 od 22. novembra 2013. godine je odbijen prigovor izvršnog poverioca i potvrđeno rešenje Privrednog suda u Beogradu Iv. 17552/11 od 8. jula 2013. godine. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi: da je izvršni poverilac u prigovoru naveo da je nesporno da izvršenje ne mogu u isto vreme sprovoditi izvršitelj i sud, ali da kako odluku o tome donosi sud, isti nije trebalo da po njegovom predlogu obustavi postupak, već samo da donese odluku da izvršenje dalje sprovede izvršitelj; da je veće izvršnog suda, pozivajući se na odredbu člana 4. stav 3. i člana 76. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, utvrdilo da je prigovor izvršnog poverioca neosnovan, jer je Zakon o izvršenju i obezbeđenju predvideo mogućnost promene načina sprovođenja izvršenja, tako da umesto izvršitelja isto sprovede sud, ali nije predvideo mogućnost promene izbora o načinu sprovođenja izvršenja tako što bi izvršenje započeto kod suda nastavio izvršitelj; da kako izvršenje ne mogu sprovoditi i sud i izvršitelj, to je izjava izvršnog poverioca o promeni načina sprovođenja izvršenja pravilno cenjena kao izjava o odustanku od izvršenja, te je veće istog suda našlo da je izvršni sud pravilno primenio odredbe člana 76. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

4. Odredbom Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 i 109/13 -Odluka US) propisano je da se postupak izvršenja i postupak obezbeđenja pokreću na predlog izvršnog poverioca ili po službenoj dužnosti kada je to zakonom određeno, da izvršenje i obezbeđenje određuje sud, ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a sprovodi ga sud ili izvršitelj (član 2.); da izvršitelj i sud ne mogu istovremeno sprovoditi izvršenje na osnovu istog rešenja o izvršenju (član 4. stav 3.); da se u predlogu za izvršenje mora naznačiti da li će izvršenje sprovoditi sud ili izvršitelj (član 35. stav 6.); da sud obustavlja izvršenje: ako je izvršna isprava pravnosnažno, odnosno konačno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage; usled smrti stranke koja nema naslednika; usled prestanka stranke koja je pravno lice, a nema pravnog sledbenika; ako je potraživanje prestalo; usled propasti predmeta izvršenja; ako nema imovine koja može biti predmet izvršenja i iz drugih razloga predviđenih zakonom, da ako je postupak izvršenja započet kod izvršitelja, postupak izvršenja pred izvršiteljem će se obustaviti, ako izvršni poverilac promeni izbor o načinu sprovođenja izvršenja tako što predloži da izvršenje sprovede sud (član 76. st. 1. i 2.).

5. Imajući u vidu da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da se podnosilac žali na pogrešnu primenu procesnog prava, koje se, po njegovom mišljenju, ne može valjano zasnovati na stavu Privrednog suda u Beogradu izraženom u osporenim rešenjima, to je Ustavni sud, iako se podnosilac nije formalno pozvao na povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, pre svega, pošao od ispitivanja osnovanosti navoda podnosioca koji se mogu dovesti u vezu sa utvrđenim garancijama prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe, kao izvršni poverilac, podneo predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave nadležnom sudu pre stupanja na snagu sada važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju, zbog čega nije ni mogao da se odmah opredeli da li želi da post upak izvršenja sprovodi sud ili izvršitelj, ali da je u toku postupka sprovođenja izvršenja, nezadovoljan njegovim tokom, predložio da izvršenje dalje sprovodi opredeljeni izvršitelj. Izvršni sudija je, odlučujući o takvom predlogu izvršnog poverioca, obustavio izvršenje i ukinuo sve sprovedene radnje, a veće izvršnog suda je odbilo prigovor izvršnog poverioca i potvrdilo rešenje kojim je suštinski u celini obustavljen izvršni postupak, ceneći predlog izvršnog poverioca za promenu načina sprovođenja izvršenja kao izjavu o odustanku od izvršenja.

Ustavni sud pre svega ističe da je odredbom člana 2. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano da se postupak izvršenja pokreće na predlog izvršnog poverioca ili po službenoj dužnosti kada je to zakonom određeno, dok je stavom 2. istog člana propisano da izvršenje određuje sud, ako

ovim zakonom nije drugačije određeno, a sprovodi ga sud ili izvršitelj. Takođe je, odredbom člana 35. stav 6. navedenog zakona, propisano da u predlogu za izvršenje mora da se naznači da li će izvršenje da sprovede izvršitelj ili sud.

Odredbom člana 76. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano je da, ako je postupak izvršenja započet kod izvršitelja, postupak izvršenja pred izvršiteljem će se obustaviti, ako izvršni poverilac promeni izbor o načinu sprovođenja izvršenja tako što predloži da izvršenje sprovede sud. Tumačeći u striktno jezičkom smislu navedenu odredbu, izvršni sudija i veće nalaze da je zakonom predviđena mogućnost promene načina sprovođenja izvršenja isključivo sa izvršitelja na sud, a ne i obratno. Međutim, Ustavni sud, polazeći od navedenog (inače pravno neutemeljenog) stanovišta izvršnog suda da zakon predviđa samo mogućnost promene načina sprovođenja izvršenja ukoliko se sa prethodno odabranog izvršitelja prelazi na sud, nalazi da u konkretnom slučaju svakako nije bilo mesta primeni odredbe člana 76. stav 1. tačka 7) Zakona o izvršenju i obezbeđenju, kojom je propisano da će sud po službenoj dužnosti obustaviti izvršenje „iz drugih razloga predviđenih zakonom“. Naime, izjava izvršnog poverioca kojom se samo predlaže promena dotadašnjeg načina sprovođenja izvršenja, nikako se ne može podvesti pod tačku 7) navedenog člana Zakona kao razlog za obustavu izvršenja ex officio, jer ista ne predstavlja izjavu (pa ni u smislu pravne fikcije) o odustanku od izvršenja, te je sud, primenjujući navedeno sopstveno tumačenje Zakona, eventualno mogao da odbije takav predlog poverioca i da sam nastavi predmetno izvršenje po prethodno donetom rešenju o izvršenju.

Međutim, Ustavni sud konstatuje i ukazuje da odredbom člana 76. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju uopšte nije normirano pravo izvršnog poverioca da promeni izbor o načinu sprovođenja izvršenja, već ta odredba reguliše samo poseban slučaj obustave izvršenja „ako je postupak izvršenja započet kod izvršitelja“, a što ovde nesumnjivo nije slučaj jer se predmetno izvršenje sprovodilo pred sudom . Takođe, Ustavni sud nalazi da nijedna odredba izvršnog procesnog prava ne isključuje pravo izvršnog poverioca da tokom postupka predloži da dalje izvršenje sprovede izvršitelj umesto suda. Naime, logičkim tumačenjem jednog od osnovnih ciljeva izvršnog postupka - da se prinudno izvršenje potraživanja izvršnog poverioca što brže i efikasnije sprovede, ne može se isključiti dozvoljenost promene načina izvršenja u smeru sud – izvršitelj (naravno pod uslovom da se ne radi o zakonom propisanoj isključivoj nadležnosti suda za izvršenje), u kom slučaju sud samo obustavlja sprovođenje izvršenja pred sudom i po predlogu izvršnog poverioca određuje da će dalje sprovođenje već započetog izvršenja nastaviti nadležni (predloženi) izvršitelj. Takav stav je, inače, već uveliko našao svoje mesto u aktuelnoj praksi izvršnih sudova. Ovo tim pre što, u konkretnom slučaju i kako je već navedeno, u vreme podnošenja predmetnog predloga za izvršenje poverilac nije ni imao mogućnost da optira da prinudno namirenje njegovog potraživanja sprovede izvršitelj. Sve drugo bi u najvećoj meri učinilo iluzornim i obesmislilo razloge uvođenja instituta privatnog izvršitelja u pravni poredak Republike Srbije.

Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava u kojoj je izražen stav da su sudovi obavezni da primene pravila postupka, izbegavajući i preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka i preteranu fleksibilnost koja bi učinila bezvrednim (ništavim, beznačajnim) proceduralne zahteve predviđene zakonima (videti presudu Eşim protiv Turske, broj 59601/09 od 17. septembra 2013. godine). Obustavljanje izvršenja i ukidanje svih sprovedenih izvršnih radnji iz razloga što je izjava (predlog) izvršnog poverioca o promeni načina sprovođenja izvršenja arbitrerno cenjena kao izjava o odustanku od izvršenja, jer odredbom člana 76. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju koja reguliše pitanje obustave postupka nije eksplicitno predviđena mogućnost promene izbora o načinu sprovođenja izvršenja, tako što bi se izvršenje započeto kod suda nastavilo od strane izvršitelja, svakako ne predstavlja preteranu fleksibilnost u postupanju suda . Međutim, Ustavni sud ocenjuje da obustavljanje postupka izvršenja i ukidanje svih sprovedenih izvršnih radnji, samo na osnovu predloga izvršnog poverioca za promenu izbora o načinu sprovođenja izvršenja, predstavlja preterani formalizam izvršnog suda (zapravo proizvoljnu procesnu sankciju prema izvršnom poveriocu), koji je imao za posledicu povredu prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje u predmetnom izvršnom postupku.

Polazeći od izloženog, a saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim rešenjima Privrednog suda u Beogradu Iv. 17552/11 od 8. jula 2013. godine i IPV (Iv). 1011/13 od 22. novembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Privrednog suda u Beogradu IPV (Iv). 1011/13 od 22. novembra 2013. godine i određivanjem da nadležni sud ponovo odluči o prigovoru podnosioca ustavne

žalbe izjavljenom protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu Iv. 17552/11 od

8. jula 2013. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio način otklanjanja štetnih posledica.

8. Imajući u vidu da je predmetni izvršni postupak i dalje u toku, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca za naknadu eventualne materijalne štete za sada preuranjen, te je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u “Službenom glasniku Republike Srbije”, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

10. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti