Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presuda o poništaju usmenog zaveštanja

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda kojima je poništeno usmeno zaveštanje. Utvrđeno je da progresivni tok teške bolesti ostavilje ne predstavlja „izuzetne prilike“ u smislu Zakona o nasleđivanju, jer nedostaje faktor iznenadnosti koji bi onemogućio sačinjavanje pismenog testamenta.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1282/2009
07.10.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Marka Gavrilovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. oktobra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Marka Gavrilovića izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 154/05 od 11. marta 2008. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 7964/08 od 3. septembra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3257/08 od 4. marta 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Marko Gavrilović iz Beograda je 10. jula 2009. godine izjavio, preko punomoćnika, Zorana B. Lazarevića, advokata iz Beograda, dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 154/05 od 11. marta 2008. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 7964/08 od 3. septembra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3257/08 od 4. marta 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da je pobijanim presudama presuđeno na njegovu štetu zbog pogrešne primene materijalnog prava, "grube" povrede odredaba parničnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Naime, osporenom prvostepenom presudom usvojen je tužbeni zahtev na štetu podnosioca ustavne žalbe kao tuženog, te je poništeno usmeno zaveštanje pok. Nadežde Radičević kojim je ostavilja svoj stan i svu drugu imovinu ostavila u nasleđe podnosiocu ustavne žalbe. Prvostepena presuda P. 154/05 od 11. marta 2008. godine potvrđena je presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 7964/08 od 3. septembra 2008. godine, protiv koje je podnosilac izjavio reviziju Vrhovnom sudu Srbije, koja je odbijena kao neosnovana. Na taj način je, prema mišljenju podnosioca ustavne žalbe, povređeno njegovo pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Predložio je da se ustavna žalba usvoji, da se sve osporene presude ponište i da se obustavi njihovo izvršenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo svakog da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u dostavljenu dokumentaciju utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Prvi opštinski sud u Beogradu je 11. marta 2008. godine doneo osporenu presudu kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilja Živke Nanić i Ljiljane Rajić postavljen prema tuženom, ovde podnosiocem ustavne žalbe i poništio usmeni testament pokojne Nadežde Radičević, sačinjen pred svedocima. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je pokojna Nadežda Radičević sačinila usmeni testament pred četiri istovremeno prisutna svedoka u Beogradu dana 4. oktobra 2003. godine, koji je proglašen na zapisniku pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu 14. aprila 2004. godine, te da je narednog dana po sačinjavanju testamenta - 5. oktobra 2003. godine preminula. Testamentalni svedok Đ.Đ. sačinila je pismenu izjavu koja sadrži poslednju volju ostavilje o načinu raspodele njene imovine za slučaj smrti 17. oktobra 2003. godine, koja sadrži i svojeručne potpise ostalih testamentalnih svedoka, a koja je overena pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu. Prema usmenom testamentu, ostavilja je raspolagala stanom i stvarima u njemu tako što je iste ostavila u nasleđe tuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe. Nadežda Radičević je tokom 2003. godine obolela od karcinoma pluća, s tim što joj lekari nisu saopštili dijagnozu, ali je ona pretpostavljala od čega boluje, a njeno zdravstveno stanje se znatno pogoršalo mesec dana pred smrt jer je bolest napredovala, tako da je desetak dana pred smrt bila teško pokretljiva, odnosno kretala se samo uz tuđu pomoć, sa otežanim govorom, ali u potpuno svesnom stanju. Ostavilja je u vreme saopštavanja svoje poslednje volje bila u poluležećem položaju, otežano ali razumljivo govorila, bila pri punoj svesti, a ruke su joj zbog oteklina bile teško pokretne, tako da nije bila u stanju da piše. Polazeći od činjenice da u konkretnom slučaju nisu postojale izuzetne prilike, koje predstavljaju jedan od uslova za sačinjavanje punovažnog usmenog zaveštanja, u smislu člana 110. Zakona o nasleđivanju, prvostepeni sud je odlučio kao u izreci pobijane presude, budući da je pokojna Nadežda Radičević bila svesna da boluje od teške bolesti, sa tendencijom pogoršanja zdravstvenog stanja u dužem vremenskom periodu, zbog čega se njeno stanje u tenutku sačinjavanja usmenog zaveštanja ne može smatrati iznenadnim.

Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 7964/08 od 3. septembra 2008. godine potvrđena je presuda prvostepenog suda, a žalba tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe odbijena kao neosnovana. Drugostepeni sud je cenio i navode podnosioca ustavne žalbe vezane za prekluziju, tj. navode da su tužilje tražile poništaj zaveštanja podneskom od 4. jula 2007. godine, dakle nakon više od tri godine od dana proglašenja zaveštanja, što bi preinačenu tužbu činilo neblagovremenom. Prema nalaženju drugostepenog suda, tužilje su u okviru zakonskog roka od godinu dana podnele tužbu 11. januara 2005. godine, sa zahtevom da se utvrdi da je zaveštanje ništavo jer nije sačinjeno u izuzetnim prilikama, saglasno članu 110. Zakona o nasleđivanju. Podneskom od 4. jula 2007. godine tužilje su precizirale tužbeni zahtev, tako što su umesto utvrđenja ništavosti zaveštanja tražile poništaj zaveštanja, iz istih razloga kao u tužbi. Stoga se, po nalaženju ovog suda, nije radilo o preinačenju tužbe, već o preciziranju tužbenog zahteva, te su žalbeni navodi tuženog ocenjeni kao neosnovani. Okružni sud u Beogradu je cenio i žalbene navode tuženog kojima se ukazuje da zbog zdravstvenog stanja i oteklina na rukama ostavilja nije bila u mogućnosti da sačini zaveštanje u nekoj drugoj formi, što znači da se radilo o izuzetnim prilikama, pa je našao da su isti takođe neosnovani. Naime, imajući u vidu da je u dužem vremenskom periodu došlo do progresivnog pogoršanja zdravstvenog stanja pok. Nadežde, sud je zaključio da nije bio prisutan faktor iznenadnosti, te da upravo progresivni tok bolesti isključuje postojanje tog faktora, s obzirom da se nije radilo o akutnom i iznenadnom pogoršanju zdravstvenog stanja, bez obzira što ostavilji nije bila saopštena dijagnoza bolesti, jer iz iskaza saslušanih svedoka proizlazi da je bila svesna činjenice da boluje od neizlečive bolesti.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 3257/08 od 4. marta 2009. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 7964/08 od 3. septembra 2008. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno da pobijana drugostepena presuda ne sadrži bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tač. 9) i 12) Zakona o parničnom postupku, jer pobijana odluka sadrži jasne i neprotivrečne razloge o odlučnim činjenicama i može se sa sigurnošću ispitati. Dalje je navedeno i da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da su izostale izuzetne prilike kao neotklonjiva smetnja za sastavljanje pismenog testamenta, jer bolest pok. Nadežde nije nastupila naglo, a kako je ostavilja toga bila svesna, mogla je svoju poslednju volju izraziti u dužem vremenskom periodu, tj. mogla je sastaviti redovni testament. Navode podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na prekluziju, tj. njegovo ukazivanje da su se stekli uslovi za gubitak prava tužilja da traže poništaj testamenta, Vrhovni sud Srbije je takođe ocenio kao neosnovane.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe zakona:

Zakonom o nasleđivanju ("Službeni glasnik RS", br. 46/95 i 101/03) propisano je da je zaveštanje jednostrana, lična i uvek opoziva izjava volje za to sposobnog lica kojom ono raspoređuje svoju imovinu za slučaj smrti, u zakonom određenom obliku (član 78.). Zaveštalac može izreći svoju poslednju volju i usmeno pred tri istovremeno prisutna svedoka ako zbog izuzetnih prilika ne može sačiniti pismeno zaveštanje (član 110. stav 1.); svedoci pred kojima je zaveštalac usmeno izrekao svoju poslednju volju imaju dužnost da bez odlaganja napismeno sastave zaveštaočevu izjavu i da je što pre predaju sudu, ili je pred sudom usmeno ponove iznoseći pri tom kada je, gde i u kojim prilikama zaveštalac izrekao svoju poslednju volju (član 111. stav 1.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povredu prava na koju se poziva u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je prethodno ocenio da je podnosilac ustavne žalbe u suštini nezadovoljan ishodom spora vođenog radi poništaja testamenta u kome su donete osporene presude, te da se žali na utvrđeno činjenično stanje i primenu materijalnog i procesnog prava. Stoga je Ustavni sud, najpre, ispitao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i u kome su donete osporene presude u celini bio pravičan na način na koji to garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu prethodno konstatatuje da u principu nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

U konkretnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je Prvi opštinski sud u Beogradu, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, te izvođenja i ocene dokaza, u skladu sa odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), usvojio tužbeni zahtev postavljen prema tuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, kojim je tražen poništaj usmenog testamenta pok. Nadežde Radičević. Ustavni sud je ocenio da su Prvi opštinski sud u Beogradu, a potom Okružni sud u Beogradu i Vrhovni sud Srbije odlučujući o podnetoj žalbi i reviziji, za svoje stavove dali jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost, suprotno ustavnim jemstvima prava na pravično suđenje.

Po oceni Ustavnog suda, podnosiocu je tokom postupka pred prvostepenim sudom bilo omogućeno da predlaže dokaze, kao i da odgovori na navode i dokaze suprotne strane, te iz dokumentacije dostavljene Ustavnom sudu ne proizlazi da je podnosilac u odnosu na tužilje bio drugačije tretiran. Podnosilac ustavne žalbe je dalje imao mogućnost da izjavi žalbu o kojoj je odlučivao nadležni drugostepeni sud, koji je u obrazloženju naveo razloge za svoju odluku, odnosno razloge zbog kojih žalbeni navodi nisu mogli da dovedu do drugačijeg rešavanja konkretne pravne stvari. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe je iskoristio i mogućnost izjavljivanja revizije o kojoj je odlučivao Vrhovni sud Srbije, koji je u obrazloženju osporene presude naveo razloge za svoju odluku, a koji su, po oceni Ustavnog suda, zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da su navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi ustavnih prava identični navodima koji su već izneti u žalbi protiv prvostepene presude i u reviziji, a koje su drugostepeni i revizijski sud razmotrili i detaljno obrazložili u osporenim presudama. Drugim rečima, sama okolnost da podnosilac ustavne žalbe nije zadovoljan ishodom predmetnog parničnog postupka ne znači istovremeno da podnosiocu u konkretnom postupku nije bilo obezbeđeno pravično suđenje.

S obzirom na to da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže propisane pravne lekove, Ustavni sud je utvrdio da nije bilo povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presuda o poništaju usmenog zaveštanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti