Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku i dosuđivanje naknade

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Podnositeljki je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1282/2012
09.10.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Il ić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. V. iz N. S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. V. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5441/02, kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 16369/10, povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. V. iz N. S. podnela je 22. februara 2012. godine, preko punomoćnika J. Đ, advokata iz N. S, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5441/02, kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 16369/10. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija).

Podnositeljka smatra da joj je "pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku" povređeno zbog toga što je predmetni postupak okončan za devet godina i tri meseca. Ističe da je prvostepena presuda, čija zakonitost je bila predmet ocene pre pravnosnažnog okončanja postupka, doneta tek šest godina, tri meseca i 20 dana nakon podnošenja tužbe, a zatim potvrđena u drugostepenom postupku po proteku perioda od preko dve godine i 11 meseci od njenog donošenja, što se ne može smatrati razumnim rokom za odlučivanje, a posebno ako se ceni predmet spora - naknada materijalne štete na ime troškova sahranjivanja njenog supruga koji je poginuo kao pripadnik JNA štiteći teritorijalni integritet bivše SFRJ, kao i troškova izrade i prevoza nadgrobnog spomenika. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, naknadi podnositeljki nematerijalnu štetu koju je pretrpela zbog povrede označenog prava, kao i troškove za sastav ustavne žalbe.

Podnositeljka ustavne žalbe se istovremeno pozvala i na povredu čl ana 6 . Evropske konvencije, ali s obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava suštinski ne razlikuju od navedene odredbe ove konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede ovog prava cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 16369/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja M. V, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 2. septembra 2002. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv Države SRJ - VP 5003 Novi Sad, radi naknade materijalne štete na ime troškova izrade nadgrobnog spomenika i njegovog prevoza, te carine (pok. suprug tužilje je sahranjen u Republici Hrvatskoj), kao i troškova sahranjivanja i pogrebne opreme. Predmet je zaveden pod brojem P. 5441/02.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude Opštinskog suda P. 9109/03 od 28. februara 2005. godine, održano je šest ročišta za glavnu raspravu. U ovom delu postupka jednom je bio određen prekid postupka (na predlog punomoćnika tužilje) rešenjem P. 5441/02 od 20. februara 2003. godine, s obzirom na to da je tužena Država SRJ prestala da postoji. Podneskom od 19. novembra 2003. godine punomoćnik tužilje je označio kao tuženu državnu zajednicu Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, te je rešenjem Opštinskog suda od 21. novembra 2003. godine određen nastavak postupka, a predmet dobio novi broj P. 9109/03. Na održanim ročištima saslušana je tužilja u svojstvu parnične stranke, pribavljeni su izveštaji JKP "L." N. S. u vezi sa troškovima sahrane, izrade nadgobnog spomenika i nabavke pogrebne opreme i NBS - Direkcije za devizne rezerve o dinarskoj proitvvrednosti hrvatske kune, te izvršen uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Beogradu P. 6876/99 - parnice koja se vodila između istih stranaka povodom naknade nematerijalne štete. Na ročištu održanom 4. februara 2004. godine zakonskom zastupniku tužene, koji je izostajao sa ročišta i pored uredno primljenih poziva, naloženo je da dostavi dokaze koliko je tužilji isplaćeno na ime materijalne štete povodom pogibije supruga. Posle jednog mirovanja postupka, jer su obe parnične stranke, iako uredno pozvane, izostale sa ročišta zakazanog za 20. septembar 2004. godine, po predlogu za nastavak postupka punomoćnika tužilje od 28. decembra 2004. godine, zakazano je ročište za 28. februara 2005. godine, na kome je i zaključena glavna rasprava.

Prvostepena presuda Opštinskog suda P. 9109/03 od 28. februara 2005. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje, ukinuta je u žalbenom postupku, rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1615/05 od 8. septembra 2005. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa nalogom da se upotpuni činjenično stanje i na pouzdan način utvrdi da li je tužilji na ime naknade materijalne štete po traženim osnovima isplaćen određen iznos i kada je isplata izvršena.

U ponovnom postupku, nakon jednog održanog ročišta i dostavljenog dokaza da je tužena tužilji pre podnošenja tužbe isplatila određeni iznos na ime naknade za izradu spomenika, nabavku crnine i troškova sahrane, doneto je rešenje Opštinskog suda P. 6162/05 od 23. marta 2006. godine kojim se tužba smatra povučenom. Predlog za vraćanje u pređašnje stanje punomoćnika tužilje od 30. marta 2006. godine je odbačen rešenjem Opštinskog suda P. 6162/05 od 9. maja 2006. godine, ali je, po žalbi tužilje, rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3927/06 od 14. septembra 2006. godine navedeno rešenje ukinuto i predmet vraćen prvostepenom sudu. U ponovnom postupku, radi odlučivanja o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, zakazana su i održana dva ročišta na kojima je saslušan punomoćnik tužilje i jedan svedok, te izvršen uvid u dostavljeni izveštaj lekara specijaliste. Rešenje Opštinskog suda P. 6162/05 od 18. januara 2007. godine kojim je odbijen predlog tužilje za vraćanje u pređašnje stanje, preinačeno je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1573/07 od 17. aprila 2008. godine, tako što je dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje i ukinuto rešenje kojim se tužba smatrala povučenom.

U daljem toku postupka, nakon četiri održana ročišta i ponovo pribavljenih izveštaja JKP "L." N. S. i NBS, te preciziranja tužbenog zahteva tužilje, presudom Opštinskog suda P. 3937/08 od 22. decembra 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje u celini. Po izjavljenoj žalbi tužene, data je naredba 29. februara 2009. godine da se spisi predmeta dostave Okružnom sudu u Novom Sadu. Međutim, rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6161/10 od 1. marta 2010. godine spisi predmeta su ustupljeni Višem sudu u Novom Sadu na stvarnu nadležnost, jer je predmetni spor prešao u spor male vrednosti, shodno odredbama člana 48. i 55. Zakona o izmenama i dopunama ZPP ("Službeni glasnik RS", broj 111/09, od 29. decembra 2009. godine). Presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 4937/2010 od 2. decembra 2011. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena ožbalena prvostepena presuda u pobijanom usvajajućem delu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP) , koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje u konkretnoj parnici , propisano je da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 2. septembra 2002. godine i da je pravosnažno okončan nakon devet godina i tri meseca, donošenjem drugostepene presude 2. decembra 2011. godine, što bi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri nave deni kriterijumi uticali na dužinu trajanj a postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak se ne može okarakterisati kao pravno i činjenično složen.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne ža lbe, Ustavni sud je ocenio da je ona imala legitiman interes da sud o njenom zahtevu odluči u razumnom roku, te da je predmet spora za nju imao poseban značaj i u psihološkom i materijalnom smislu.

Prema nalaženju Ustavnog suda, podnositeljka, odnosno njen punomoćnik su doprineli dužem trajanju postupka za skoro godinu dana, i to izostajanjem punomoćnika sa ročišta, zbog čega je sud odredio mirovanje postupka, i neažurnim dostavljanjem podneska o označavanju pravnog sledbenika tužene.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da su odluke Opštinskog suda više puta ukidane od strane drugostepnog suda, te ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države . Pored toga, neefikasnost u radu prvostepenog suda ogleda se i u tome što je, i pored date naredbe za dostavljanje spisa tada nadležnom drugostepenom sudu, propustio da dostavi spise deset meseci, a što je, uz promenu nadležnosti suda u žalbenom postupku u ovoj pravnoj stvari, uticalo da postupak po žalbi traje van okvira granica razumnog roka.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je navedeno postupanje nadležnih sudova dovelo do toga da predmetni parnični postupak duže traje i da bude pravnosnažno okončan tek posle više od devet godina. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5441/02, kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 16369/10, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade ne materijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka, ali i doprinos podnositeljke. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog i nedelotvornog postupanja sud a.

U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obraz loženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. ta čka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku i dosuđivanje naknade

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti