Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak za naplatu duga trajao je preko 11 godina, prvenstveno zbog višegodišnje neaktivnosti prvostepenog suda. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Lukovića iz sela Mana kod Ivanjice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Lukovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 311/12 (ranije predmet tog suda P. 2495/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Luković iz sela Mana kod Ivanjice podneo je Ustavnom sudu, 4. aprila 2012. godine, ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 2495/10.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da mu je u osporenom parničnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer u vreme podnošenja ustavne žalbe postupak nije bio pravnosnažno okončan 11 godina od podnošenja tužbe. Istakao je zahtev za naknadu nematerijalne štete. Po ustavnoj žalbi je formiran predmet Už-2759/2012.

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležni redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu R4. 10/14 od 1. februara 2016. godine rešeno je da se ustavna žalba vrati Ustavnom sudu radi donošenja odluke, s obzirom na to da je postupak pravnosnažno okončan donošenje presude Višeg suda u Užicu Gž. 937/12 od 10. decembra 2012. godine. Navedeno rešenje i spisi predmeta dostavljeni su Ustavnom sudu 31. maja 2016. godine. Nakon toga, predmet je u Ustavnom sudu dobio novi broj Už-1282/2016.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 311/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, podneo je 9. jula 2001. godine Opštinskom sudu u Ivanjici (u daljem tekstu: Osnovni sud) tužbu protiv tuženih B. G. i R. G, radi vraćanja duga u iznosu od ukupno 1.865 nemačkih maraka.

Po tužbi je formiran predmet P. 438/01, a prvo ročište je održano 12. novembra 2001. godine. Ročište zakazano za 24. decembar iste godine nije održano na predlog tužioca.

Postupak je prekinut 8. februara 2002. godine zbog smrti prvotuženog B. G.

Tužilac je podneskom od 3. februara 2003. godine predložio nastavak postupka i izvršio subjektivno preinačenje tužbe označivši kao tužene i naslednike prvotuženog B. G. Ročište zakazano za 26. maj 2003. godine nije održano zbog nedolaska tuženih.

Tužilac je 20. juna 2007. godine precizirao tužbeni zahtev. Postupak je formalno nastavljen donošenjem rešenja na ročištu održanom 16. novembra 2007. godine.

Tuženi su 8. januara 2008. godine podneli protivtužbu, radi naknade materijalne štete. Postupak po protivtužbi spojen je sa postupkom po tužbi.

U toku 2008. godine održana su četiri ročišta i izvedeni dokazi saslušanjem sedam svedoka. Nijedno ročište nije održano u toku 2009. godine.

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici (u daljem tekstu: Osnovni sud). Pred Osnovnim sudom održana su četiri ročišta.

Presudom Osnovnog suda P. 2495/10 od 7. februara 2011. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca–protivtuženog, dok je protivtužbeni zahtev tuženih–protivtužilaca odbijen kao neosnovan. Protiv navedene presude parnične stranke su izjavile žalbe.

Rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 55/12 od 22. februara 2012. godine ukinuta je presuda Osnovnog suda P. 2495/10 od 7. februara 2011. godine.

Osnovni sud je presudom P. 311/12 od 13. juna 2012. godine ponovo delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca–protivtuženog, dok je protivtužbeni zahtev tuženih – protivtužilaca odbio kao neosnovan.

Viši sud u Užicu je presudom Gž. 937/12 od 10. decembra 2012. godine potvrdio presudu Osnovnog suda P. 311/12 od 13. juna 2012. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu , Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 9. jula 2001. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Višeg suda u Užicu Gž. 937/12 od 10. februara 2012. godine. Dakle, postupak je trajao preko 11 godina, s tim što je od februara 2002. do februara 2003. godine postupak bio u prekidu (iako je formalno sud odredio nastavak postupka tek u novembru 2007. godine).

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu, nisu bila složena, niti zahtevala sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca–protivtuženog, jer se radilo o tužbenom zahtevu i protivtužbenom zahtevu kojima je tražena isplata određenih novčanih iznosa na ime duga, odnosno naknade štete . Ispitujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud je utvrdio da jedno ročište u postupku nije održano na njegov predlog (24. decembra 2001. godine), te da je podnosilac od predlaganja nastavka postupka 3. februara 2003. godine do preciziranja tužbenog zahteva 20. juna 2007. godine, postupao pasivno i nije ponovo predlagao nastavak postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je dužem trajanju postupka doprinelo pre svega neefikasno postupanje Opštinskog suda. Naime, iako je podnosilac 3. februara 2003. godine predložio nastavak postupka i označio i naslednike pok. prvotuženog B. G. kao tužene, a ročište zakazano za 26. maj te godine nije održano, sud je naredno ročište zakazao tek 16. novembra 2007. godine, pošto je tužilac precizirao tužbeni zahtev. Sud je na tom ročištu formalno odredio nastavak postupak, više od četiri godine i šest meseci nakon što je podnosilac tražio nastavak postupka. Pored toga, Opštinski sud u toku 2009. godine nije zakazao nijedno ročište. S druge strane, Ustavni sud nalazi da su Osnovni sud i Viši sud u Užicu postupali naročito efikasno, imajući u vidu da su od januara 2010. godine do decembra 2012. godine donete dve prvostepene i dve drugostepene odluke.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 311/12 (ranije predmet tog suda P. 2495/10) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od uticaja na odlučivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, pasivno ponašanje podnosioca u periodu neaktivnosti suda, te činjenicu da je postupak bio u prekidu. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i postojeću praksu ovoga suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti