Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 14 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe koji se odnosi na pravilnost presuda odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Dragana Kolarić i Gordana Ajnšpiler Popov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „J .“ a.d. Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „J.“ a.d. Beograd i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 680/13 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 306/06) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo privrednog društva „J.“ a.d. Beograd na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknade se isplaćuju na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „J.“ a.d. Beograd podnelo je Ustavnom sudu, 23. decembra 2020. godine, preko punomoćnika B. D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 680/13 od 7. decembra 2016. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1849/17 od 10. decembra 2018. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1231/19 od 13. jula 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Podnosilac je istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i članom 6. stav 1. Evropske konvencije, u postupku u kojem su donete osporene presude. Kako su odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su sudovi proizvoljno ocenili činjenično stanje i primenili procesno i materijalno pravo, kao i da prvostepeni sud u ponovnom postupku nije postupio po nalogu iz ukidajućeg drugostepenog rešenja, ali da to nisu sankcionisali višestepeni sudovi. Navedeno je i da je drugostepeni sud na raspravi izveo samo dokaz saslušanjem tužioca, što nije bilo nužno, te je izvođenje tog dokaza bilo protivno zakonu, kao i da je bez osnova prihvatio iskaz tužioca , čime je tom dokazu dao prednost u odnosu na druge dokaze iako to nije pouzdano dokazno sredstvo. Takođe je navedeno da je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu sa obrazloženjem iz kojeg je očigledno da nije uzeo u obzir neke činjenice koje je prvostepeni sud utvrdio i da je izvlačio zaključke zanemarujući sadržaj dokaza. P odnosilac je naveo i da je prvostepeni postupak trajao deset godina, kao i da ukupno trajanje postupka od podnošenja tužbe do dostavljanja revizijske presude iznosi 14 godina i četiri meseca.

Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene presude i odredi da prvostepeni sud sprovede novi postupak ili da podnosiocu utvrdi pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa koji treba da plati po osporenim presudama . Takođe, podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ustavnog prava i pravo na naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, u opredeljen im iznos ima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 680/13, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, tužilac R.J. je Drugom opštinskom sudu u Beogradu, 18. juna 2006. godine, podneo tužbu kojom je tražio da se poništi rešenje tuženog kojim mu je otkazan ugovor o radu, da sud obaveže tuženog da ga vrati na rad i rasporedi na određeno radno mesto, kao i da mu naknadi štetu u visini izgubljene zarade i drugih primanja, te da u njegovu korist uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 306/06.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 9. februar 2007. godine. Do donošenja prve prvostepene presude zakazano je još sedam ročišta (za 19. jun i 5. decembar 2007. godine, 11. april i 25. novembar 2008. godine, 27. mart, 7. jul i 3. decembar 2009. godine) od kojih dva nisu održana (zakazana za 25. novembar 2008. godine i 27. mart 2009. godine). Na održanim ročištima izvedeni su dokazi saslušanjem tužioca i saslušanjem dva svedoka, kao i uvidom u određenu dokumentaciju tuženog.

Delimičnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 306/06 od 3. decembra 2009. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, te je poništeno sporno rešenje tuženog, a tuženi obavezan da tužioca vrati na rad. Protiv ove presude tuženi je izjavio žalbu 22. decembra 2009. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4581/10 od 30. decembra 2010. godine spisi predmeta vraćeni su Prvom osnovnom sudu u Beogradu, kao nadležnom prvostepenom sudu nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, radi dopune postupka, budući da odgovor tužioca na žalbu tuženog nije dostavljen tuženom.

Nakon što su mu spisi predmeta ponovo dostavljeni, Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž1. 306/11 od 19. decembra 2012. godine, ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, uz nalog da u ponovnom postupku utvrdi okolnosti od značaja za odluku, a koje se odnose na veličinu i osvetljenost prostora koji je tužilac bio dužan da nadzire i vidljivost tog prostora iz portirnice, koliko puta je bilo uobičajeno obilaženje prostora koji je pod kontrolom čuvara, gde se nalazio kabl koji je ukraden, kao i šta je tužilac radio u vreme kada se desio štetni događaj. Spisi predmeta vraćeni su Prvom osnovnom sudu u Beogradu 14. februara 2013. godine.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P1. 680/13, zakazano je deset ročišta (za 31. maj i 9. oktobar 2013. godine, 28. mart i 8. septembar 2014. godine, 22. januar, 2. jun i 28. oktobar 2015. godine, 20. april, 29. jun i 7. decembar 2016. godine), od kojih je sedam održano. Od tri neodržana ročišta, jedno nije održano (22. januara 2015. godine) zbog obustave rada advokata. Na dva ročišta (održana 8. septembra 2014. godine i 2. juna 2015. godine), na kojima je trebalo da se izvede dokaz saslušanjem svedoka, budući da svedoci nisu došli iako su bili uredno pozvani, stranke su se samo izjašnjavale o navodima iz tužbe i odgovora na tužbu. Prvostepeni sud je, rešenjima od 2. juna 2015. godine kaznio ove svedoke zbog nedolaska.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 680/13 od 7. decembra 206. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca.

U postupku po žalbi tuženog od 20. februara 2017. godine, Apelacioni sud u Beogradu je otvorio raspravu i održao dva ročišta (15. oktobra i 10. decembra 2018. godine), nakon čega je doneo osporenu presudu Gž1. 1849/17 od 10. decembra 2018. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene presude Apelacionog suda u Beogradu, između ostalog, navedeno je da pobijanu presudu, usled nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, nije bilo moguće ispitati ni sa stanovišta pravilne primene materijalnog prav, zbog čega je taj sud, shodno ovlašćenju iz odredbe člana 383. stav 3. Zakona o parničnom postupku, održao raspravu, na kojoj su ponovo izvedeni dokaz saslušanjem tužioca kao parnične stranke, kao i čitanje pisanih dokaza i iskaza datih u toku prvostepenog postupka, pa je na osnovu rezultata svih izvedenih dokaza i njihove svestrane ocene utvrdio činjenično stanje i na osnovu njega odlučio kao u izreci presude.

Tuženi je protiv označene drugostepene presude, 20. februara 2017. godine , izjavio reviziju koja je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1231/19 od 13. jula 2020. godine odbijena kao neosnovana. U obrazloženju je navedeno da , prema kolektivnom ugovoru tuženog , poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako on svojom krivicom učini povredu radne obaveze, što znači da je za primenu ovog razloga neophodno da postoji krivica zaposlenog, a s tim u vezi da je u toku postupka utvrđeno da je tužilac u noći kada je došlo do krađe postupao na uobičajen način, odnosno kako su to činili i ostali čuvari u toku dežurstva, da je napuštao portirnicu radi obilaska kruga, a da, suprotno navodima revizije, nije sedeo na brodu i gledao utakmicu i pio kafu zajedno sa posadom broda, kao i da nije postojala naredba o obaveznom upisivanju vremena svakog obilaska čuvanog prostora, da je prostor gde se desila krađa loše ograđen i osvetljen, da je veliki i da se iz portirnice ne može primetiti eventualno kretanje trećih lica, te da je na sve to služba obezbeđenja upozoravala tuženog, koji nije preduzeo nikakve mere zaštite svoje imovine . Imajući u vidu navedeno, revizijski sud je ocenio, kako je navedeno u obrazloženju osporene presude, da osnovano sudovi zaključuju da tužilac nije učinio nijednu radnju ili propust koji su mu spornim rešenjem stavljeni na teret niti je odgovoran zbog krađe koja se desila u vreme njegovog dežurstva.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih po osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe 18. avgusta 2006. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog okončanja, donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2.1231/19 od 13. jula 2020. godine, trajao 13 godina i 11 meseci.

S druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da su sudski postupci po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka, odnosno od podnošenja tužbe sudu.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može ukazivati na to da je taj postupak okončan izvan standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) . Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene činioce Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio posebno ni činjenično ni pravno složen.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao interes da se predmetni postupak efikasno okonča, kao i da on svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka.

Ustavni sud je imao u vidu da jedno ročišt e ni je održan o zbog obustave rada advokata, kao i da na dva ročišta nije mogao da izvede dokaz saslušanjem svedoka usled toga što oni nisu došli, što je sve uticalo da postupak nešto duže traje. S tim u vezi , Ustavni sud ukazuje da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda u predmetu Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40, kao i, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-229/2013 od 11. aprila 2013. godine).

Međutim, Ustavni sud je ocenio da opisane okolnosti zbog kojih sud nije mogao da postupa ne mogu da budu opravdanje za navedeno trajanje postupka, već da odgovornost za to pretežno leži na sudu, čija je zakonska obaveza da postupak sprovede bez odugovlačenja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da su u ovom postupku koji je, kao radni spor, bio hitne prirode, ročišta uglavnom zakazivana u razmaku od četiri ili pet meseci, a jedno i sedam i po meseci u odnosu na prethodno, pri čemu za to nisu postojali opravdani razlozi, kao i da je o žalbi izjavljenoj protiv prve (delimične) prvostepene presude odlučeno tek za tri godine i to rešenjem kojim je ta presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Prilikom odlučivanja Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda prema kojem je „potrebna naročita marljivost nadležnih vlasti u svim predmetima (…) u kojima domaći zakon propisuje da određeni sudski postupci imaju hitan karakter“ (videti presudu Borgese protiv Italije, predstavka broj 29/1991/281/352, od 26. februara 1992. godine, stav 28.).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15), se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, objektivne okolnosti zbog kojih sud nije mogao da postupa, odnosno preduzme odgovarajuće radnje, kao i životni standard države, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

6. U pogledu osporenih presuda, a imajući u vidu navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud, najpre, još jednom ističe da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, načina na koji su sudovi dali ocenu izvedenih dokaza i načina na koji su primenili merodavno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih akata ne proizlazi da je zaključivanje redovnih sudova bilo očigledno proizvoljno ili arbitrarno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da podnosilac u ustavnoj žalbi nije dao ustavnopravno prihvatljive razloge koji ukazuju na to da su u toku postupka sudovi arbitrerno postupali, niti da je merodavno pravo proizvoljno primenjeno. Naime, Ustavni sud je, uvidom u osporene akte, ocenio da oni sadrže dovoljne i jasne razloge za iznete stavove, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnih propisa – Zakona o radu i opštih akata podnosioca. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da su u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je tužilac u vreme štetnog događaja postupao u skladu sa praksom za to radno mesto, odnosno kao i ostali čuvari u toku dežurstva, kao i da su postojali brojni propusti podnosioca u organizaciji zaštite imovine.

U vezi sa navodima ustavne žalbe da u ponovnom postupku prvostepeni sud nije postupio po nalogu iz ukidajućeg drugostepenog rešenja, kao i da nije bilo zakonskog osnova da Apelacioni sud u Beogradu ponovo izvede dokaz saslušanjem tužioca kao parnične stranke, Ustavni sud ukazuje da zadatak Suda u postupku po ustavnoj žalbi nije odlučivanje o tome da li su određeni iskazi ili dokumenti ispravno prihvaćeni kao dokazi, već da oceni da li su postupajući sudovi dovoljno, jasno i logično obrazložili svoje stavove o izvedenim dokazima i njihovoj prihvatljivosti.

Ustavni sud je ocenio da su parnični sudovi pred kojima je vođen dokazni postupak, saglasno načelu slobodne ocene dokaza, odlučili po svom uverenju koje će činjenice uzeti kao dokazane, nakon što su dokaze prvo ocenili pojedinačno, a potom i sve njih kao jednu celinu, kao i da su za svoje stavove u pogledu prihvatljivosti relevantnih dokaza dali dovoljna i logična obrazloženja. Suprotno navodima ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da iz osporenih akata proizlazi da je prvostepeni sud ponovo saslušao svedoke kako bi utvrdio okolnosti za koje je drugostepeni sud prethodno našao da su relevantne za odluku, ali da nije saslušao i tužioca, usled čega je drugostepeni sud otvorio raspravu, kako bi mogao potpuno da utvrdi činjenično stanje, na kojoj je izveo i ovaj dokaz.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje predstavljaju samo njegov stav o činjeničnim i pravnim zaključcima parničnih sudova i primeni merodavnog prava, ali ne i dokaze za tvrdnju o povredi ovog Ustavom zajemčenog prava.

Što se tiče istaknute povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava prvenstveno odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku, kao u konkretnom slučaju, budući da je u takvim sporovima jedna stranka uvek neuspešna, ova okolnost sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda Ustavom zajemčenog prava na imovinu, te se povreda imovinskih prava prvenstveno sagledava u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je došlo do povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. stav 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv označenih presuda, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Budući da je odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju presude, a da je podnosilac zahtev za naknadu materijalne štete istakao smatrajući da mu je pričinjena navedenim aktima, Ustavni sud nije razmatrao ovaj zahtev.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti