Povreda prava na pravično suđenje zbog nedostatka obrazloženja sudske odluke

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu Č. B. zbog propusta Apelacionog suda da se izjasni o ključnim žalbenim navodima vezanim za zastoj zastarelosti potraživanja. Osporena presuda je poništena u delu koji se odnosi na zastarelost, uz nalog za donošenje nove odluke.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-12829/2018
28.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, Maja Popović i dr Milan Rapajić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Č. B. iz sela Bukovac kod Preševa na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Č. B. i utvrđuje da je stavom prvim izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2908/17 od 14. septembra 2018. godine, u delu u kome je odbijena žalba podnosioca ustavne žalbe i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 26196/13 od 23. decembra 2016. godine u stavu četvrtom izreke, povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se stav prvi izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2908/17 od 14. septembra 2018. godine u navedenom delu i određuje se da taj sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 26196/13 od 23. decembra 2016. godine u stavu četvrtom izreke.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Č. B. iz sela Bukovac kod Preševa podneo je 9. novembra 2018. godine, preko punomoćnika T. M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2908/17 od 14. septembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je osporenom drugostepenom presudom pravnosnažno odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da mu tužena isplati odgovarajući novčani iznos na ime neisplaćene invalidnine za period od 1. april 2003. do 30. aprila 2010. godine, kao i da se Apelacioni sud u Beogradu nije izjasnio na njegove navode iz žalbe protiv prvostepene presude kojima je ukazivao da je podnošenjem predloga za mirno rešenje spora zakonskom zastupniku tužene došlo do zastoja zastarelosti u skladu sa odredbama člana 193. tada važećeg Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, a što je bilo bitno za ocenu prigovora zastarelosti potraživanja. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu u stavu prvom izreke u delu u kome je odbijena žalba podnosioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke, utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete, kao i da mu naknadi troškove za sastav ove žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Č. B, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 22. maja 2013. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, radi isplate duga na ime neisplaćenih invalidnina za period od 1. aprila 2003. do 20. maja 2013. godine.

Tužilac je tokom predmetnog parničnog postupa preinačio tužbu tako što je tražio isplatu navedenog duga zaključno sa 30. aprilom 2015. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 23. decembra 2016. godine doneo presudu P. 26196/13, kojom je: u stavu prvom izreke odbio predlog tužene za prekid i zastoj postupka u ovoj pravnoj stvari; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan prigovor apsolutne nenadležnosti suda; u stavu trećem izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da mu isplati odgovarajući novčani iznos na ime neisplaćenih invalidnina za period od 1. maja 2010. do 30. aprila 2015. godine; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan navedeni tužbeni zahtev za period od 1. aprila 2003. do 30. aprila 2010. godine; u stavu petom izreke obavezao tuženu da na ime troškova parničnog postupka isplati tužiocu iznos od 243.497,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti ove presude do isplate; u stavu šestom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu kamate na troškove postupka za period od dana presuđenja do dana izvršnosti ove presude. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac 11. marta 2013. godine podneo Republičkom javnom pravobranilaštvu predlog za mirno rešenje spora, kojim je tražio da mu tužena isplati iznos od 653.533,78 dinara na ime lične invalidnine; da je prvostepeni sud na osnovu izvedenih dokaza utvrdio da je tužiocu na osnovu rešenja Skupštine opštine Gnjilane br. 05-1270/2-70 od 1. februara 1974. godine priznato svojstvo mirnodopskog vojnog invalida VI grupe sa 60% invaliditeta i istom utvrđeno pravo na ličnu invalidninu u mesečnom iznosu od 426 dinara počev od 1. januara 1974. godine pa nadalje trajno; da tužena od aprila 2003. godine nije isplaćivala tužiocu to primanje; da je organ tužene bez osnova obustavio isplatu invalidnine, odnosno bez donošenja rešenja kojim se ukida isplata invalidnine ili rešenja kojim se menja priznato pravo tužiocu, pa da je organ tužene postupio suprotno zakonu, zbog čega je osnovan tužbeni zahtev tužioca, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da je prvostepeni sud ocenio da je delimično osnovan prigovor zastarelosti potraživanja koji je istakla tužena, u smislu člana 372. pomenutog zakona; da je imajući u vidu da tužilac traži isplatu invalidnine za period od aprila 2003. do aprila 2015. godine, te činjenicu da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 22. maja 2013. godine, prvostepeni sud ocenio da su zastarela potraživanja tužioca od aprila 2003. do aprila 2010. godine, jer je protekao rok od tri godine za zastarelost tih potraživanja.

Tužilac je 14. marta 2017. godine podneo žalbu protiv prvostepene presude, ističući da je u konkretnom slučaju pre podnošenja tužbe uputio tuženoj predlog za mirno rešenje spora, čime je nastao i zastoj zastarelosti potraživanja u trajanju od 60 dana u skladu sa odredbama tada važećeg člana 193. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, te da je prvostepeni sud morao da ima u vidu te činjenice prilikom ocene prigovora o zastarelosti potraživanja.

Odlučujući o žalbama stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je 14. septembra 2018. godine doneo osporenu presudu Gž. 2908/17, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovane žalbe stranaka i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke; u stavu drugom izreke preinačio odluku o troškovima postupka koja je sadržana u stavu petom i šestom prvostepene presude na taj način što je dosuđena kamata od dana presuđenja. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je pravilna odluka prvostepenog suda u stavu prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke i da je Prvi osnovni sud u Beogradu u tom delu dao valjane razloge koje prihvata drugostepeni sud i koji žalbenim navodima nisu dovedeni u sumnju; da se navodima žalbe ponavljaju svi oni navodi koji su bili isticani tokom prvostepenog postupka, pa se žalioci upućuju na obrazloženje prvostepene presude shodno članu 396. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2908/17 od 8. maja 2019. godine ispravljena je osporena drugostepena presuda.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama člana 193. Zakona o parničnom postupku („Službeni list RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US i 74/13 – Odluka US), koje su važile u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku i koje su od uticaja na odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da je lice koje namerava da podnese tužbu protiv Republike Srbije, dužno da pre podnošenja tužbe Republičkom javnom pravobranilaštvu dostavi predlog za mirno rešavanje spora, osim ako je posebnim propisom predviđen rok za podnošenje tužbe (stav 1.); da podnošenjem predloga iz stava 1. ovog člana nastaje zastoj roka zastarelosti u trajanju od 60 dana (stav 2.); da će se, ako u roku iz stava 2. ovog člana Republički javni pravobranilac ne odgovori na predlog, smatrati da predlog nije prihvaćen i u tom slučaju lice iz stava 1. ovog člana može podneti tužbu nadležnom sudu (stav 3.); da će sud odbaciti tužbu kao nedozvoljenu, ako nije podnet predlog iz stava 1. ovog člana, odnosno ako nije protekao rok iz stava 2. ovog člana (stav 4.); da sporazum postignut između Republičkog javnog pravobranioca i lica iz stava 1. ovog člana ima snagu izvršne isprave (stav 5.).

Odredbama člana 384. Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 - Odluka USJ i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je predviđeno da ako zastarevanje nije moglo početi da teče zbog nekog zakonskog uzroka, ono počinje teći kad taj uzrok prestane i da ako je zastarevanje počelo teći pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov dalji tok, ono nastavlja da teče kad prestane taj uzrok, a vreme koje je isteklo pre zaustavljanja računa se u zakonom određeni rok za zastarelost.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava temelji na konstataciji da Apelacioni sud u Beogradu nije odgovorio na pitanje iz njegove žalbe da li je podnošenjem predloga za mirno rešenje spora nastao zastoj zastarelosti potraživanja podnosioca i od kakvog je to uticaja na odlučivanje o prigovoru zastarelosti potraživanja koji je istakla tužena država.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosilac ustavne žalbe ukazuje da Apelacioni sud u Beogradu nije odgovorio na navode njegove žalbe izjavljene protiv prvostepene presude, Ustavni sud napominje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60). U konkretnom slučaju, postupajući drugostepeni sud je prilikom donošenja osporene presude Gž. 2908/17 od 14. septembra 2018. godine prihvatio pravno stanovište Prvog osnovnog suda u Beogradu o postojanju deliktne odgovornosti tužene i osnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja podnosioca ustavne žalbe za period od aprila 2003. do aprila 2010. godine, pozivajući se na odredbu člana 396. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, prema kojoj žalbeni sud nema obavezu da detaljno obrazlaže presudu u slučaju kada prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i primenu materijalnog prava.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 193. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, koje su važile u vreme podnošenja tužbe, bilo predviđeno da je lice koje je nameravalo da podnese tužbu protiv Republike Srbije, bilo dužno da pre podnošenja tužbe Republičkom javnom pravobranilaštvu dostavi predlog za mirno rešenje spora. Na taj način je zakonodavac afirmisao ideju sporazumnog rešavanja spornih odnosa u kojima je jedan od subjekata Republika Srbija, pa je obraćanje zakonskom zastupniku pomenute države bio nužan procesan uslov za dozvoljenost tužbe, o čemu je svedočila odredba člana 193. stav 4. citiranog zakona. U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je postupio u skladu sa tada važećim procesnim pravilima, pa je 11. marta 2013. godine podneo Republičkom javnom pravobranilaštvu predlog za mirno rešenje spora, a što je konstatovao i Prvi osnovni sud u Beogradu u obrazloženju presude P. 26196/13 od 23. decembra 2016. godine. Ustavni sud je zaključio da je podnošenje tog predloga prema odredbi člana 193. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine imalo dejstvo zastoja zastarelosti potraživanja u trajanju od 60 dana, pa je, u slučaju da Republičko javno pravobranilaštvo nije odgovorilo na taj predlog u navedenom roku, postojala pravna fikcija da predlog nije prihvaćen, nakon čega su bili ispunjeni procesni uslovi za podnošenje tužbe. U navedenom kontekstu, Ustavni sud posebno napominje da su pravila o uticaju uzroka zastoja zastarelosti potraživanja sadržana u odredbama člana 384. Zakona o obligacionim odnosima. Ako je zastarelost potraživanja počela da teče pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov dalji tok, a kao što je bilo reč u konkretnom slučaju, ono nastavlja da teče kad prestane taj uzrok, a vreme koje je isteklo pre zaustavljanja se računa u zakonom određeni rok za zastarelost.

S obzirom na izneto, a imajući u vidu ključne navode podnosioca ustavne žalbe iz žalbe izjavljene protiv prvostepene presude, Ustavni sud je utvrdio da Apelacioni sud u Beogradu nije odgovorio na pitanje da li je podnošenje predloga za pokretanje spora pre pokretanja predmetnog parničnog postupka imalo dejstvo u pogledu zastarelosti potraživanja podnosioca. Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud bio dužan da se konkretno izjasni na pomenute argumente podnosioca ustavne žalbe, posebno uzimajući u obzir da Prvi osnovni sud u Beogradu prilikom razmatranja prigovora tužene o zastarelosti potraživanja nije sagledao da li postoje razlozi za zastoj zastarelosti, uprkos konstataciji da je podnosilac podneo predlog za mirno rešenje spora pre podnošenja tužbe. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporena drugostepena presuda u stavu prvom izreke kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke, u kojoj žalbeni sud nije izneo nijedan konkretan argument kojim bi opravdao pravno stanovište prvostepenog suda o zastarelosti potraživanja podnosioca ustavne žalbe za period od aprila 2003. do aprila 2010. godine, nije obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Stoga je Ustavni sud zaključio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2908/17 od 14. septembra 2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je utvrdio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene drugostepene presude, u delu u kome je odbijena žalba podnosioca ustavne žalbe i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 26196/13 od 23. decembra 2016. godine u stavu četvrtom izreke, kako bi Apelacioni sud u Beogradu u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepene presude u navedenom delu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Budući da je poništena osporena drugostepena presuda u ovoj ustavnopravnoj stvari i da će žalba podnosioca ustavne žalbe u navedenom delu biti predmet ponovnog razmatranja od strane Apelacionog suda u Beogradu, to Ustavni sud nije posebno razmatrao tvrdnje podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo.

Pri razmatranju zahteva za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je pošao od toga da je ovom odlukom utvrđena povreda ustavnog prava podnosioca na pravično suđenje i nadležnom drugostepenom sudu naloženo da ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv stava četvrtog izreke prvostepene presude kako bi se u novoj presudi otklonila utvrđena povreda prava, te je ocenio da je utvrđenje povrede prava dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe, pa je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, takav zahtev odbio, rešavajući kao u tački 3. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

8. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog nedostatka obrazloženja sudske odluke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti