Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Okružni sud je pogrešno potvrdio odbacivanje tužbe protiv Republike Srbije za naknadu štete zbog rada sudija, čime je podnosiocu uskratio pravo na pristup sudu garantovano Ustavom.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vladana Avramovića iz Ćuprije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. februara 2010. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Vladana Avramovića i utvrđuje da je rešenjem Okružnog suda u Jagodini Gž. 1858/08 od 13. oktobra 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.
2. Poništava se rešenje Okružnog suda u Jagodini Gž. 1858/08 od 13. oktobra 2008. godine u delu u kome je potvrđeno rešenje Opštinskog suda u Jagodini P. 1078/08 od 19. septembra 2008. godine kojim je odbačena tužba u odnosu na tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo pravde i određuje da Viši sud u Jagodini donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja Opštinskog suda u Jagodini P. 1078/08 od 19. septembra 2008. godine u odnosu na tuženu Republiku Srbiju.
O b r a z l o ž e nj e
1. Vladan Avramović iz Ćuprije je 7. novembra 2008. godine Ustavnom sudu, preko punomoćnika, advokata Milana C. Cvetkovića iz Beograda, podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Jagodini P. 1078/08 od 19. septembra 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Jagodini Gž. 1858/08 od 13. oktobra 2008. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i zbog povrede prava na pravično suđenje, povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 21, članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac navodi da je tužbom podnetom Opštinskom sudu u Jagodini tužio sudije za koje je smatrao da su mu svojim radnjama povredili čast i ugled i pravo na pravično suđenje, jer nisu „svoju dužnost vršili verno Ustavu i zakonu“, pa je na osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima tražio naknadu nematerijalne štete, pri tom označavajući kao tuženu stranu i Republiku Srbiju. Podnosilac ustavne žalbe tvrdi da sud tuženima tužbu nije dostavio na odgovor, a da je to bio u obavezi da učini na osnovu odredbe člana 274. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kao i da je u osporenim rešenjima pogrešno primenjen član 279. Zakona o parničnom postupku. Dalje navodi da je Opštinski sud u Jagodini osporenim rešenjem odbacio njegovu tužbu kao nedozvoljenu, jer „prema članu 5. Zakona o sudijama, sudija nikome nije odgovoran za mišljenje ili glas dat u vršenju sudijske funkcije“, odbacujući istovremeno i tužbu protiv Republike Srbije, čime je sud, po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, povredio i Ustav i zakon. Podnosilac ustavne žalbe posebno ističe da se „nigde tužbom ne traži naknada štete zbog mišljenja ili glasa datog u vršenju sudijske dužnosti niti se traži naknada štete zbog nezakonitog ili nepravilnog rada tuženih sudija“ u predmetom parničnom postupku, već je tužbom tražena naknada nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda i prava na pravično suđenje. Podnosilac navodi i da je sud povredio materijalno pravo i odredbu člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da nije primenio odredbu člana 8. Zakona o parničnom postupku, već je svoju „odluku doneo na osnovu pravnih stavova tuženih“. Ustavnom žalbom se traži da Ustavni sud poništi osporena rešenja i „predmet vrati u pređašnje stanje“.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.); da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (stav 4.).
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo svakog da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja u pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je 12. avgusta 2008. godine podneo Opštinskom sudu u Jagodini tužbu protiv Republike Srbije, predsednika Vrhovnog suda Srbije Vide Petrović Škero, sudija Vrhovnog suda Srbije - Predraga Trifunovića, Jasminke Stanojević, Vesne Popović, Mirjane Grubić, Milomira Nikolića, Slobodana Dražića, Biljane Dragojević, Vlaste Jovanović, Ljubice Jeremić, Snežane Andrejević, Sonje Brkić, Spomenke Zarić, Slađane Nakić Momirović, Sofije Vagner Ličenoski i Ljubice Milutinović, kao i sudija Okružnog suda u Jagodini - Dušice Živković, Svetlane Jeremić, Dragice Petrović, Zorana Hadžića i Živoslave Dimitrijević, tražeći da sud obaveže sve tužene da mu solidarno, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i prava ličnosti, isplate iznos od 9.900,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate, kao i da mu nadoknade troškove postupka. U navedenoj tužbi, podnosilac ustavne žalbe je naveo da su tuženi, zauzimanjem pravnih stavova po kojima je utvrđeno da on nema pravo na naknadu štete zbog pogrešog obračuna zarade, stvorili obrazac, bez obzira na činjenice koje su utvrđene u parnici i da to vređa njegovo dostojanstvo.
Osporenim rešenjem Opštinskog suda u Jagodini P. 1078/08 od 19. septembra 2008. godine odbačena je tužba podnosioca ustavne žalbe kao neuredna. U obrazloženju je navedeno da u petitumu tužbe nije označeno ime i prezime tužioca, kao ni imena i prezimena tuženih. Pozivajući se na odredbu člana 100. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Opštinski sud u Jagodini je ocenio da „tužba sadrži osnovni nedostatak, jer sam petitum tužbe nema navedeno ime i prezime tužioca niti navedena imena i prezimena tuženika kako bi se utvrdilo na koja lica se zahtev tužioca odnosi i od koga koji tužilac šta potražuje“, a kako je „tužbu sačinio advokat po punomoćju podnosioca tužbe koje je priloženo uz tužbu“, sud je primenom člana 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku, tužbu odbacio kao neurednu.
Osporenim rešenjem Okružnog suda u Jagodini Gž. 1858/08 od 13. oktobra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca ustavne žalbe i potvrđeno rešenje Opštinskog suda u Jagodini P. 1078/08 od 19. septembra 2008. godine. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je tužba tužioca sadržala sve što je potrebno shodno članu 100. stav 2. Zakona o parničnom postupku da bi se po istoj moglo postupati, tako da u konkretnom slučaju nije bilo mesta odbačaju tužbe kao neuredne, ali kako su pravne posledice odbačaja neuredne tužbe iste kao pravne posledice odbačaja nedozvoljene tužbe, to je i razlog što je prvostepeno rešenje potvrđeno. Naime, u obrazloženju rešenja je istaknuto da je odredbom člana 151. Ustava Republike Srbije utvrđeno da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izneto mišljenje ili donošenje sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu učinjenom od strane sudije. Kako je u konkretnom slučaju, kao osnov odgovornosti tuženih tužilac naveo to što su tuženi zauzeli pravni stav kojim on nije zadovoljan, te da nije zadovoljan ni odlukama sudova, time, po mišljenju drugostepenog suda, tužilac u suštini traži da se preispituje zakonitost sudskih odluka i sudskih pravila suprotno odredbama Zakona o parničnom postupku, pa je, po oceni Okružnog suda u Jagodini, prvostepeni sud pravilno postupio kada je tužbu odbacio, jer se navodima žalbe ne dovodi u sumnju pravilnost prvostepenog rešenja.
4. Ustavom je utvrđeno: da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku (član 4. stav 2.); da je sudija nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu ( član 149. stav 1.) i da je svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije zabranjen (član 149. stav 2.); da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije (član 151. stav 1.) i da sudija ne može biti lišen slobode u postupku pokrenutom zbog krivičnog dela učinjenog u obavljanju sudijske funkcije bez odobrenja Visokog saveta sudstva (član 151. stav 2.).
Zakonom o sudijama ("Službeni glasnik RS", br. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 i 46/06) koji je bio na snazi u vreme podnošenja ustavne žalbe bilo je propisano: da sudija nikome nije odgovoran za mišljenje ili glas dat u vršenju sudijske dužnosti (član 5. stav 1.) i da za štetu koju sudija prouzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija (član 6. stav 1.).
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Okružnog suda u Jagodini, u delu u kojem se rešenje prvostepenog suda o odbačaju tužbe protiv tužene Republike Srbije potvrđuje, jer je takva tužba nedozvoljena, povređeno ustavno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe o razlozima povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je prethodno konstatovao da u principu nije nadležan da preispituju zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Naime, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku od strane redovnih sudova, eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, što bi ukazalo na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova.
S druge strane, Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje u parničnom postupku se garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, koji će javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Iz navedenog proizlazi da je sadržaj ustavnog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u suštini ograničen na procesne garancije ovog prava, pa Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe ispituje eventualno postojanje ustavnopravno relevantnih procesnih povreda pred redovnim sudovima i, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.
U odredbi člana 32. stav 1. Ustava izričito je utvrđeno pravo na raspravu i odlučivanje pred sudom, koje dalje obuhvata više garancija u situaciji kada je postupak već pokrenut pred sudom. Međutim, ovim članom nije utvrđeno pravo na pristup sudu, kojim se obezbeđuje pravo da će svaki zahtev koji se odnosi na građanska prava i obaveze biti prethodno razmotren pred sudom. Po oceni Ustavnog suda, iako nije izričito utvrđeno odredom člana 32. stav 1. Ustava, ovo pravo predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje. Ovim pravom se u parničnom postupku daje tužiocu mogućnost da „ustanovi“ postupak pred nadležnim sudom radi eventualnog raspravljanja i odlučivanja o postavljenom zahtevu kojim se konačno može odlučiti o njegovim pravima i obavezama.
Međutim, pravo na pristup sudu po sebi nije apsolutno i neograničeno. Naime, sama priroda ovog prava podrazumeva situacije u kojima se Ustavom i zakonom mogu utvrditi određene vrste ograničenja (na primer: izjavljivanje revizije Vrhovnom sudu koje je ograničeno vrednošću predmeta spora i uslovom da reviziju izjavi advokat, propisivanje roka u kojem se može podneti tužba). S druge strane, takva ograničenja, po oceni Ustavnog suda, ne mogu biti propisana na način na koji se povređuje suština samog prava, već moraju težiti legitimnom cilju zbog kojeg su i ustanovljena, kao i da postoji razuman odnos proporcionalnosti između „korišćenih sredstava i cilja kojem se teži“.
Nesporno je da do povrede prava na pristup sudu može doći predviđanjem imuniteta od odgovornosti za određene kategorija lica, kojima se u suštini može sprečiti pokretanje parničnog postupka protiv tih lica. U konkretnom slučaju, tužba podnosioca ustavne žalbe protiv sudija i Republike Srbije odbačena je kao nedozvoljena, jer je, po oceni prvostepenog i drugostepenog suda, odredbom člana 151. stav 1. Ustava, izričito utvrđeno da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izneto mišljenje ili donošenje sudske odluke.
Po oceni Ustavnog suda, iz sadržine odredbe člana 151. stav 1. Ustava i citiranog člana 5. stav 1. Zakona o sudijama, nesporno proizlazi postojanje imuniteta od odgovornosti sudije za mišljenje dato u vršenju sudijske dužnosti, pa samim tim i ograničenje na pristup sudu u situaciji kada je tužen sudija za izneto mišljenje ili donošenje sudske odluke. Ova vrsta ustanovljenog ograničenja na pristup sudu, po oceni Ustavnog suda, sadrži legitimni cilj kojem teži, a to je očuvanje nezavisnosti suda i sudija. Takođe, po oceni Ustavnog suda, ovakvom vrstom ograničenja pristupa sudu, uspostavljen je razuman odnos proporcionalnosti između „korišćenih sredstava i cilja kojem se teži“.
Naime, u sistemu podele vlasti, nezavisnost sudije kao nosioca sudijske funkcije od bilo kog drugog oblika vlasti predstavlja jedan od osnovnih principa nezavisnog sudstva. Ustavnim garantovanjem imunitetskih prava obezbeđuje se dodatna zaštita nezavisnosti sudija, jer sudijski imunitet obuhvata slobodu mišljenja i glasanja u presuđivanju (materijalnopravni imunitet) i zaštitu od pritvaranja i vođenja krivičnog i drugih postupaka bez odobrenja Visokog saveta sudstva (procesnopravni imunitet). Da bi sudija postupao nezavisno i nepristrasno, njegova funkcija mora biti Ustavom zagarantovana, a sudijsko mesto ne sme biti ugroženo političkim i drugim reakcijama na njegove odluke. Dakle, sudijski imunitet nije uspostavljen samo radi zaštite sudske vlasti od drugih grana vlasti, već i radi zaštite sudija od neposrednih učesnika sudskih postupaka. Obezbeđivanje uslova za raspravljanje sporne pravne stvari u skladu sa procesnim zakonom i mogućnost donošenja nepristrasne odluke u toj stvari zasnovane na pravilnoj primeni materijalnog prava, bez neposrednih i posrednih pritisaka i uticaja, čini suštinu sudske nezavisnosti.
U konkretnom slučaju, po oceni Ustavnog suda, činjenica da su sudije kao tužena strana u postupku iniciranim pred Opštinskom sudom u Jagodini bili tuženi upravo iz razloga što su zauzeli određeni pravni stav u odlukama u kojima se odlučivalo o pravima podnosioca ustavne žalbe, upućuje na direktnu primenu navedenih odredaba Ustava i Zakona o sudijama. Ustavni sud je stanovišta da je Okružni sud u Jagodini u osporenom rešenju dao ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih je potvrdio rešenje o odbačaju tužbe kao nedozvoljene u delu koji se odnosi na sudije, tako da u ovom delu Sud nije utvrdio ili našao bilo šta što bi ukazalo na to da je materijalno pravo proizvoljno ili nepravično primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima osnova koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu člana 32. stav 1. Ustava.
Međutim, po oceni Ustavnog suda, drugostepeni sud nije mogao potvrditi rešenje o odbačaju tužbe kao nedozvoljene u delu koji se odnosi na tuženu Republiku Srbiju. Naime, mogućnost podnošenja tužbe protiv Republike Srbije dopušta upravo citirani član 6. stav 1. Zakona o sudijama. Bez obzira na činjenicu postojanja sudijskog imuniteta, za štetu koju sudija prouzrokuje eventualno nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija. Dakle, tužba protiv Republike Srbije je dozvoljena i nije mogla biti odbačena u tom delu, jer Republika Srbija nije obuhvaćena imunitetom koji je ustanovljen samo za nosioce sudijske funkcije. Na opisani način, Okružni sud u Jagodini je de facto podnosiocu ustavne žalbe uskratilo pravo na pristup sudu, jer ga je onemogućilo da inicira postupak kako bi se o osnovanosti njegovog zahteva, odnosno o njegovom pravu na naknadu nematerijalne štete raspravilo i odlučilo pred nadležnim sudom.
Na osnovu iznetog, Ustavni sud ocenjuje da je ovakvim postupanjem drugostepenog suda, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odnosno pravo na pristup sudu u ostvarivanju njegovih građanskih prava.
Prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi, Ustavni sud je uzeo u obzir i prasku Evropskog suda za ljudska prava, i to sledeće slučajeve: Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva (presuda od 21. februara 1975. godine) o pravu na pristup sudu kao elementu prava na pravično suđenje; Ashingdane protiv Ujedinjenog Kraljevstva (presuda od 28. maja 1985. godine) i Gillow protiv Ujedinjenog Kraljevstva (presude od 24. novembra 1986. godine i 14. jula 1987. godine) o ograničenjima prava na pristup sudu; Ernst i drugi protiv Belgije (presuda od 15. jula 2003. godine), o opravdanosti sudijskog imuniteta od tužbi za naknadu štete.
Ocenjujući povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnju da je osporenim odlukama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.
Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenih akata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak nije mogao izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava - različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.
Ocenjujući povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao ustavno i zakonsko pravo na podnošenje žalbe protiv rešenja Opštinskog suda u Jagodini P. 1078/08 od 19. septembra 2008. godine, koje je iskoristio i na osnovu koga je doneto osporeno rešenje Okružnog suda u Jagodini Gž. 1858/08 od 13. oktobra 2008. godine. Ustavni sud konstatuje da na opisani način podnosiocu nije povređeno pravo na pravno sredstvo, jer je o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda, odluku doneo drugostepeni sud, čime je, po oceni ovog Suda, zadovoljeno navedeno Ustavom zajemčeno ljudsko pravo podnosioca. Činjenica da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, ne znači automatski i uvek i povredu Ustavom zajemčenog prava na pravno sredstvo.
Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava iz tačke 1. izreke mogu ukloniti poništajem osporenog rešenja Okružnog suda u Jagodini Gž. 1858/08 od 13. oktobra 2008. godine u delu u kome je potvrđeno rešenje Opštinskog suda u Jagodini P. 1078/08 od 19. septembra 2008. godine, kojim je odbačena tužba u odnosu na tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo pravde i određivanjem da se donese nova odluka po žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja Opštinskog suda u Jagodini P. 1078/08 od 19. septembra 2008. godine u odnosu na tuženu Republiku Srbiju, kako bi u ponovnom parničnom postupku bila doneta nova odluka po žalbi, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.
Kako se u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud kreće u granicama zahteva istaknutog u njoj, Sud u konkretnom postupku nije odlučivao o pravu na naknadu nematerijalne štete, budući da ustavnom žalbom takav zahtev nije ni postavljen.
6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić