Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene prakse o kamati na troškove postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na pravično i jednaku zaštitu prava. Različite odluke Privrednog apelacionog suda u istoj pravnoj stvari, o kamati na troškove postupka u stečaju, stvorile su pravnu nesigurnost i predstavljaju proizvoljnu primenu prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1285/2011
21.05.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. G . iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. G . i utvrđuje da su presudom Privrednog suda u Valjevu P. 233/10 od 22. februara 2010. godine i presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 8264/10 od 2. februara 2011. godine, povređen a prav a podnositeljke na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava , zajmčen a odredb ama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 8264/10 od 2. februara 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku po žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Valjevu P. 233/10 od 22. februara 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. G . iz L . je podnela 21. marta 2011. godine, preko punomoćnika S . F, advokata iz L, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Valjevu P. 233/10 od 22. februara 2010. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 8264/10 od 2. februara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi: da bez svoje krivice nije pokrenula izvršni postupak, niti je u istom mogla potraživati zakonsku zateznu kamatu na troškove parničnog postupka utvrđene pravnosnažnom presudom od dana donošenja izvršne isprave do dana podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka, s obzirom na to da je nad tuženim pokrenut postupak restrukturiranja; da nije imala jednaku zaštitu prava pred sudovima i da je Privredni apelacioni sud presudama Pž. 13877/10 od 9. decembra 2010. godine i Pž. 7933/10 od 3. februara 2011. godine odlučio drugačije nego u osporenim presudama, odnosno da je isti sud u istoj pravnoj stvari doneo različite odluke. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe je podnela tužbu Privrednom sudu u Valjevu protiv tuženog HK „V.“ AD „C.“ DOO, u stečaju, L, radi utvrđenja osporenog potraživanja.

Osporenom presudom Privrednog suda u Valjevu P. 233/10 od 22. februara 2010. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da sud utvrdi da ima osnovano potraživanje prema tuženom po osnovu zakonske zatezne kamate na troškove parničnog postupka po presudi Opštinskog suda u Loznici P. 1732/01 od 16. januara 2003. godine za period od donošenja presude 16. januara 2003. godine do podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka 22. maja 2009. godine, u ukupnom iznosu od 13.394,71 dinara. Stavom drugim izreke presude je obavezana tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 3.000,00 dinara. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je tužilja kao stečajni poverilac prijavila svoje potrživanje prema tuženom utvrđeno pravnosnažnom presudom, a koje čini i kamata na troškove parničnog postupka utvrđene pravnosnažnom presudom; da je Zakonom o izvršnom postupku predviđeno da će sud na predlog poverioca rešenjem odrediti naplatu zakonske zatezne kamate na iznos troškova po propisanoj stopi od dana donošenja izvršne isprave do dana naplate; da se zatezna kamata na troškove postupka može naplatiti samo u izvršnom postupku; da iako stečajni postupak predstavlja postupak izvršenja u kome se potraživanja namiruju prema stečajnim poveriocima po redosledu utvrđenom zakonom, to Zakonom o stečajnom postupku nije predviđena shodna primena odredbi Zakona o izvršnom postupku, pa u konkretnom slučaju nema mesta utvrđivanju zakonske zatezne kamate na iznos parničnih troškova po presudi u postupku stečaja, ni u parnici pokrenutoj po osnovu uputa stečajnog veća.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 8264/10 od 2. februara 2011. godine je odbijena žalba tužilje kao neosnovana i potvrđena je ožalbena presuda Privrednog suda u Valjevu P. 33/10 od 22. februara 2010. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi da je pravilno stanovište prvostepenog suda da se zakonska zatezna kamata na troškove parničnog postupka može naplatiti samo u izvršnom postupku, a ne i u postupku stečaja, s obzirom ba to da Zakon o stečajnom postupku, po čijim odredbama se sprovodi stečajni postupak nad tuženim, ne predviđa shodnu primenu odredaba Zakona o izvršnom postupku. Dalje se navodi da je odredbom člana 5. Zakona o stečajnom postupku, propisano da se u stečajnom postupku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak, ako ovim zakonom nije drugačije određeno, ali da odredbe Zakona o stečajnom postupku, kao i Zakona o parničnom postupku, ne predviđaju shodnu primenu odredaba Zakona o izvršnom postupku, te da nema mesta primeni člana 35. stav 2. Zakona o izvršnom postupku, kojom je propisano da ako su u izvršnoj ispravi određeni troškovi postupka, sud će na predlog izvršnog poverioca rešenjem odrediti naplatu zatezne kamate na iznos dosuđenih troškova po propisanoj stopi od dana donošenja izvršne isprave do dana naplate.

Ustavni sud je, po izvršenom uvidu u ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, između ostalog, utvrdio i sledeće činjenice:

Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 13877/10 od 9. decembra 2010. godine, u stavu prvom izreke, preinačio presudu Privrednog suda u Valjevu P. 238/10 od 6. septembra 2010. godine i utvrdio potraživanje tužilaca prema tuženom u iznosu od 15.465,00 dinara, a stavom drugim izreke presude je obavezao tuženog da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka. Prvostepenom presudom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da imaju osnovano ptoraživanje prema tuženom u iznosu od 15.465,00 dinara na ime zakonske zatezne kamate na troškove parničnog postupka od 2. septembra 2002. godine kao dana kada je navedeno potraživanje utvrđeno pravnosnažnom presudom do dana podnošenja predloga za otvaranje stečajnog postupka.

Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 7933/10 od 3. februara 2011. godine, u stavu prvom izreke, preinačio presudu Privrednog suda u Valjevu P. 338/10 od 3. marta 2010. godine i utvrdio potraživanje tužioca prema tuženom na ime zakonske zatezne kamate preko dosuđenog iznosa od 117.859,79 dinara, što nominalno iznosi 9.344,36 dinara, a što je tuženi dužan priznati. Prvostepenom presudom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca na ime troškova parničnog postupka u iznosu od 10.250,00 dinara i zakonske zatezne kamate na iste u iznosu od 117.859,79 dinara, a odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za zakonsku zateznu kamatu preko dosuđenog iznosa od 117.859,79 dinara i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da o duzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno je samo u skladu sa zakonom (član 58.) .

Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) bilo je propisano da ako su u izvršnoj ispravi određeni troškovi postupka, sud će na predlog izvršnog poverioca rešenjem odrediti naplatu zatezne kamate na iznos dosuđenih troškova po propisanoj stopi, od dana donošenja izvršne isprave do dana naplate (član 35. stav 2.).

Zakonom o stečajnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 84/04 i 85/05 ) bilo je propisano: da se u stečajnom postupku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 5.) ; da stečajni poverioci svoja potraživanja prema stečajnom dužniku ostvaruju samo u stečajnom postupku (član 66. stav 1.); da se d anom pokretanja stečajnog postupka, potraživanja poverilaca prema stečajnom dužniku, koja nisu dospela, smatraju dospelim (član 67.).

Zakonom o stečaju („Službeni glasnik RS", br. 104/09, 99/11 i 71/12 –US) je propisano da stečajni poverioci svoja potraživanja prema stečajnom dužniku ostvaruju samo u stečajnom postupku (član 80. stav 1.) i da se d anom otvaranja stečajnog postupka, potraživanja poverilaca prema stečajnom dužniku, koja nisu dospela, smatraju dospelim (član 81. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i ustavnopravne razloge, Ustavni sud je utvrdio da se podnositeljka ustavne žalbe žali na različito postupanje i odlučivanje redovnih sudova, povodom iste činjenične i pravne situacije.

Ocenjujujući navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je Privredni apelacioni sud, kao sud poslednje instance u konkretnim slučajevima, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, doneo različite presude u odnosu na osporenu presudu Privrednog apelacionog suda. Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda je utvrđeno da se zakonska zatezna kamata na troškove parničnog postupka može naplatiti samo u izvršnom postupku, a ne i u postupku stečaja, s obzirom na to da Zakon o stečajnom postupku, po čijim odredbama se sprovodi postupak stečaja nad tuženim, ne predviđa shodnu primenu odredaba Zakona o izvršnom postupku.

Međutim, presudama Privrednog apelacionog suda Pž. 13877/10 od 9. decembra 2010. godine i Pž. 7933/10 od 3. februara 2011. godine je utvrđeno: da pravo na kamatu na troškove dosuđene u parničnom postupku nije uređeno drugim propisima osim Zakonom o izvršnom postupku, tako da bi u slučaju da tuženi nije u stečaju, tužilac u redovnom izvršnom postupku imao pravo na ovu naknadu upravo od dana donošenja presude, te da stoga ne bi bilo logično ni pravično u istoj pravnoj situaciji odlučivati na različit način u različitim postupcima; da je svrha navedene zakonske odredbe upravo da lice koje je uspelo u sporu ne trpi štetne posledice usled obezvređivanja dosuđenog iznosa troškova, zbog toga što je druga strana izjavila žalbu na presudu, pa ta žalba bude odbijena kao neosnovana; da isti razlog postoji i u slučaju da se druga strana nalazi u postupku restrukturiranja, pa postoji zabrana izvršenja na imovini lica koje je obavezano na isplatu troškova sve do okončanja takvog postupka; da mogućnost izvršenja prvostepene presude može nastupiti znatno kasnije od dana donošenja iste, za šta nije odgovorna strana koja je uspela u sporu, niti ona zbog toga treba da trpi štetu i da primena pravila izvršnog postupka nije izričito zabranjena ni Zakonom o stečajnom postupku, ni Zakonom o parničnom postupku, niti ovi zakoni predviđaju drugačije postupanje u ovakvoj pravnoj situaciji.

Ustavni sud je, pre svega, ocenio da je ovakva praksa sudova suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima „Santos Pinto protiv Portugalije“, od 20. maja 2008. godine i „Beian protiv Rumunije“, od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 36. stav 1. Ustava, utvrdio da je činjenica da je Privredni apelacioni sud, kao sud poslednje instance, pri potpuno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donosio drugačije odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnositeljke ustavne žalbe.

Navedena okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu podnositeljke usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i ustavnopravne razloge, Ustavni sud je utvrdio da se podnositeljka ustavne žalbe žali na pogrešnu primenu materijalnog prava.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj ranije zauzet stav da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene prava u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, te da je zadatak Ustavnog suda u okviru ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje, da ispita da li je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Međutim, Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluka i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Ruiz Torija protiv Španije”, od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: “Georgiadis protiv Grčke”, od 29. maja 1997. godine, § 43; “Higgins i ostali protiv Francuske”, od 19. februara 1998. godine, § 42.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Van der Hurk protiv Holandije”, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Hadjianastassiou protiv Grčke“, od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

Prema Zakonu o izvršnom postupku, pored dospelosti glavnog potraživanja i kamate se smatraju dospelim do momenta isplate, a ukoliko su u izvršnoj ispravi određeni troškovi postupka, sud će na predlog izvršnog poverioca rešenjem odrediti naplatu zatezne kamate na iznos dosuđenih troškova po propisanoj stopi od dana donošenja izvršne isprave do dana naplate.

Pravo na kamatu na troškove parničnog postupka nije uređeno drugim propisima, osim Zakonom o izvršnom postupku, a svrha odredbe člana 35. stav 2. navedenog zakona je da stranka koja je uspela u sporu ne trpi štetne posledice usled obzvređivanja dosuđenog iznosa troškova. Ustavni sud nalazi da primena pravila izvršnog postupka nije izričito bila zabranjena Zakonom o stečajnom postupku, a ni Zakonom o stečaju, kao ni Zakonom o parničnom postupku, niti ovi zakoni predviđaju drugačije postupanje u ovakvim pravnim situacijama.

Za regulisanje navedene situacije primenjuju se odredbe onih zakona koji regulišu stečajni postupak, pa se tako u pogledu dospelosti potraživanja poverilaca prema stečajnom dužniku, odnosno u pogledu dospelosti obaveze stečajnog dužnika primenjuju izričite odredbe (člana 67. ranije važećeg Zakona o stečajnom postupku) , odnosno člana 81. stav 1. Zakona o stečaju kojima se danom pokretanja stečajnog postupka, potraživanja poverilaca prema stečajnom dužniku koja nisu dospela smatraju dospelim. To drugim rečima znači da sve obaveze stečajnog dužnika bez obzira kada je bila ugovorena njihova dospelost, dospevaju danom otvaranja stečajnog postupka, pa će od tog dana zapravo svi njegovi poverioci i imati dospela potraživanja prema njemu, bez obzira na konkretne uslove pod kojima su ista ugovarana.

Naime, u pogledu potraživanja koja su dospela pre otvaranja stečaja nad dužnikom, a koja on nije ispunio do dana pokretanja stečaja, kao i sva potraživanja prema stečajnom dužniku koje je on ispunio pre otvaranja stečaja, ali u docnji u odnosu na ugovoreni rok izvršenja, poverioci imaju prava da obračunaju ugovorene i zatezne kamate, i to za period od nastupanja docnje do dana otvaranja stečajnog postupka i iste unesu kao svoja potraživanja u prijave potraživanja prema stečajnom dužniku.

Ustavni sud nalazi da stečajni postupak po samoj prirodi predstavlja postupak izvršenja u kome se potraživanja namiruju prema stečajnim poveriocima po redosledu utvrđenom zakonom, te prijav a potraživanja utvrđenog pravnosnažnom presudom podnositeljke kao stečajnog poverioca u pogledu zakonske zatezne kamate na troškove parničnog postupka predstavlja zakonsku obligaciju, tako da osporavanjem zakonske zatezne kamate na dosuđenje troškove parničnog postupka, iz razloga što se isti mogu ostvariti samo u izvršnom postupku, ne može trpeti štetne posledice obezvređivanja dosuđenog iznosa.

Prema oceni Ustavnog suda, osporene presude nisu obrazložene na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Ovo stoga što pravni stav sudova u osporenim presudama da se zakonska zatezna kamata na troškove parničnog postupka može naplatiti samo u izvršnom postupku, a ne i u postupku stečaja, s obzirom na to da odredbe Zakona o stečajnom postupku ne predviđaju shodnu primenu odredaba Zakona o izvršnom postupku, predstavlja paušalnu, a time i proizvoljnu primenu materijalnog prava, te je osporenim presudama povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, garantovano odredbom člana članom 32. stav 1. Ustava . Stoga je Sud, na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Privrednog apelacionog suda Pž. 8264/10 od 2. februara 2011. godine i određivanjem da u ponovnom postupku nadležni sud donese novu odluku o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Valjevu P. 233/10 od 22. februara 2010. godine, te je , saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da će presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 8264/10 od 2. februara 2011. godine biti predmet ponovnog preispitivanja i novog odlučivanja, Ustavni sud smatra da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za utvrđivanje i povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, za sada preuranjen, zbog čega je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene prakse o kamati na troškove postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti