Povreda načela ne bis in idem zbog dvostrukog kažnjavanja za isti događaj

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu. Podnosilac je pravnosnažno osuđen u prekršajnom, a zatim i u krivičnom postupku za isti događaj, što predstavlja nedozvoljeno dvostruko kažnjavanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. I. iz N, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. I. izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Nišu K. 4861/10 od 22. marta 2011. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Kž. 2334/11 od 7. oktobra 2011. godine i utvrđuje se da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčeno odredbom člana 34. stav 4. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Kž. 2334/11 od 7. oktobra 2011. godine i određuje se da navedeni sud donese novu odluku o žalbama okrivljenog S. I. i njegovog branioca izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Nišu K. 4861/10 od 22. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. I. iz N. je podneo 22. februara 2012. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda označenih u izreci, zbog povrede prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. Ustava Republike Srbije. Podnosilac je istakao i povredu prava iz člana 4. Protokola broj 7 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, no kako se navedeno pravo jemči i Ustavom Republike Srbije, Ustavni sud postojanje povrede ovog prava ceni u odnosu na odredbu člana 34. stav 4. Ustava.

Ustavnom žalbom se osporavaju sudske odluke kojima je podnosilac pravnosnažno oglašen krivim zbog krivičnog dela uvreda u sticaju sa krivičnim delom laka telesna povreda, te osuđen na jedinstvenu novčanu kaznu u iznosu od 70.000,00 dinara, koja mu može biti zamenjena kaznom zatvora, ukoliko istu ne plati u određenom roku, i to tako što bi se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odredio jedan dan kazne zatvora.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je dva puta bio pravnosnažno osuđen za isti događaj, i to prvi put od strane Prekršajnog suda u Nišu, a drugi put od strane Osnovnog suda u Nišu. Predložio je da Ustavni sud poništi osporene presude i da „naloži da mu se vrati novac od plaćene kazne“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. U sprovedenom postupku pred Ustavnim sudom utvrđeno je da je povodom istog životnog događaja protiv podnosioca ustavne žalbe prvobitno vođen prekršajni, a zatim i krivični postupak, te da je u oba sudska postupka podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim i osuđen na novčane kazne u različitim iznosima. U prekršajnom postupku, koji je vođen po prijavi Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije – Policijska ispostava Medijana podnosilac je pravnosnažno novčano kažnjen zbog prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru, dok su osporene presude donete u krivičnom postupku koji je vođen po optužnom predlogu Osnovnog javnog tužilaštva u Nišu zbog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika i po privatnoj krivičnoj tužbi M.B. zbog krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika i krivičnog dela uvreda iz člana 170. Krivičnog zakonika. Podnosilac ustavne žalbe je osporenim presudama oglašen krivim zbog krivičnih dela lake telesne povrede i uvrede po privatnoj krivičnoj tužbi M.B, dok je oslobođen od optužbe Osnovnog javnog tužilaštva da je izvršio krivično delo ugrožavanje sigurnosti.

3.1. Činjenice i okolnosti koje se tiču prekršajnog postupka koji je vođen protiv podnosioca ustavne žalbe:

U prekršajnom postupku koji je vođen po zahtevu Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije – Policijska ispostava Medijana pred Prekršajnim sudom u Nišu – Odeljenje u Žitorađi u predmetu Pr. 30-17178/10 utvrđeno je da je podnosilac ustavne žalbe dana 15. decembra 2009. godine, oko 20,00 časova , u N, u Ulici B . B. 1/4 u hodniku stana, narušavao javni red i mir i nasiljem ugrozio mir i ličnu sigurnost M.B, kao i mir i spokojstvo ostalih građana, na taj način što se raspravljao sa oštećenom M.B. kojoj je uputio reči „Pička ti materina, izlazi iz mog stana, svaki put kad dođeš zoveš mi policiju, hajde odmah izlazi napolje“, a nakon toga ju je rukama uhvatio za njene ruke i „izvlačio“ iz stana niz stepenice, gde je oštećena pala i zadobila povrede u vidu krvnih podliva i nagnječenja desnog kolena, desne podlaktice i leve nadlaktice. Presudom Prekršajnog suda u Nišu – Odeljenje u Žitorađi Pr. 30-17178/10 od 14. jula 2010. godine, koja je potvrđena presudom Višeg prekršajnog suda Prž. 34133/10 od 2. novembra 2010. godine, podnosilac ustavne žalbe je pravnosnažno oglašen krivim zbog prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru i osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 16.000,00 dinara, s tim da je određeno da će navedena kazna biti zamenjena kaznom zatvora ukoliko u određenom roku ne bude plaćena.

3.2. Činjenice i okolnosti koje se tiču krivičnog postupka u kojem su donete osporene presude:

Osporene presude su donete u krivičnom postupku koji je vođen protiv podnosioca ustavne žalbe po optužnom predlogu Osnovnog javnog tužilaštva u Nišu zbog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika i po privatnoj krivičnoj tužbi M.B. zbog krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika i krivičnog dela uvreda iz člana 170. Krivičnog zakonika. Podnosilac ustavne žalbe je osporenim presudama oglašen krivim zbog krivičnih dela lake telesne povrede i uvrede po privatnoj krivičnoj tužbi M.B, dok je oslobođen od optužbe Osnovnog javnog tužilaštva da je izvršio krivično delo ugrožavanje sigurnosti.

Osporenim presudama podnosilac ustavne žalbe je pravnosnažno oglašen krivim zato što je dana 15. decembra 2009. godine u N, u Ulici B. B. 1, u stanu broj 4 uvredio i lako telesno povredio privatnu tužilju M.B, na taj način što je, rekao „Đubre jedno ti ne smeš više ovde da dolaziš“, a zatim je uhvatio rukama za vrat i spustio joj glavu do zemlje, nakon čega je otvorio vrata i počeo da je gura niz stepenice, tom prilikom joj nanevši laku telesnu povredu u vidu mnogobrojnih krvnih podliva po telu, nagnječenja desnog kolena, krvnog podliva desne podlaktice i leve nadlaktice, oštećenja vratnih mišića i vratnih žila. Iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da je Osnovni sud u Nišu u sprovedenom dokaznom postupku cenio presudu Prekršajnog su da u Nišu – Odeljenje u Žitorađi Pr. 30-17178/10 od 14. jula 2010. godine, a da je drugostepeni sud ocenio da postojanje razlike između činjeničnog opisa izreke prekršajne presude i činjeničnog opisa krivične presude nisu od uticaja na pravilnost i zakonitost ožalbene prvostepene presude. Odlučujući o krivičnoj sankciji sudovi u osporenim presudama u visinu novčane kazne nisu uračunali kaznu iz prekršajnog postupka.

4. Odredbom člana 34. stav 4. Ustava utvrđeno je da niko ne može biti gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, kao i da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo.

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP), koji je važio u vreme donošenja osporenih presuda bilo je propisano: da niko ne može da bude gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili je za to delo postupak protiv njega pravnosnažno obustavljen ili optužba pravnosnažno odbijena (člana 6. stav 1.); da povreda krivičnog zakona postoji ako je krivični zakon povređen u pitanju da li ima okolnosti koje isključuju krivično gonjenje, a naročito da li je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja, ili je stvar već pravnosnažno presuđena (član 369. stav 1. tačka 2)); da drugostepeni sud ispituje presudu u onom delu u kojem se pobija žalbom, ali mora uvek po službenoj dužnosti ispitati da li je na štetu optuženog povređen krivični zakon (član 369) (član 380. stav 1. tačka 2)).

Odredbama Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12 i 104/13) (u daljem tekstu: KZ) propisano je: da ko drugog lako telesno povredi ili mu zdravlje lako naruši, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine (član 122. stav 1.); da se gonjenje za delo iz stava 1. ovog člana preduzima se po privatnoj tužbi (član 122. stav 4.); da ko uvredi drugog, kazniće se novčanom kaznom od dvadeset do sto dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od četrdeset hiljada do dvesta hiljada dinara (član 170. stav 1.); da se gonjenje za delo iz čl. 170. do 172. ovog zakonika preduzima se po privatnoj tužbi (član 177. stav 1.).

Odredbom člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru ("Službeni glasnik RS", br. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 i 101/05) (u daljem tekstu: ZJRM) propisano je da ko vređanjem ili zloupotrebom drugog, vršenjem nasilja nad drugim, izazivanjem tuče ili učestvovanjem u njoj, ugrožava spokojstvo građana ili remeti javni red i mir - kazniće se novčanom kaznom do 30.000 dinara ili kaznom zatvora do 60 dana.

5. Razmatrajući podnetu ustavnu žalbu, Ustavni sud je najpre ispitivao ispunjenost pretpostavki za njenu dopuštenost. U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je isticao povredu načela ne bis in idem u toku krivičnog postupka u kojem su donete osporene presude. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje Ustavni sud je iz obrazloženja osporenih presuda utvrdio da su i Osnovni sud u Nišu i Apelacioni sud u Nišu nesumnjivo imali saznanja da je povodom istog životnog događaja okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, već pravnosnažno presuđeno u prekršajnom postupku. Naime, iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da je Osnovni sud u Nišu u sprovedenom dokaznom postupku pročitao pravnosnažnu presudu Prekršajnog suda u Nišu – Odeljenje u Žitorađi Pr. 30-17178/10 od 14. jula 2010. godine, a da je drugostepeni sud ocenio da „postojanje razlike između činjeničnog opisa izreke prekršajne presude i činjeničnog opisa krivične presude nisu od uticaja na pravilnost i zakonitost ožalbene prvostepene presude“. Po oceni Ustavnog suda , drugostepeni sud u krivičnom postupku obavezan je da po službenoj dužnosti vodi računa o eventualnoj povredi načela ne bis in idem, što proizlazi iz odredbe člana 34. stav 4. Ustava, kao i citiranih odredbi člana 380. stav 1. tačka 2) u vezi sa članom 369. stav 1. tačka 2) ZKP. Kako je sud pravnog leka imao saznanja da je optuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, u istoj stvari ranije pravnosnažno osuđen u prekršajnom postupku, te je bio dužan da o takvoj povredi prava optuženog vodi računa po službenoj dužnosti, Ustavni sud je na stanovištu da, u konkretnom slučaju, meritornim ispitivanjem navoda ustavne žalbe koji se tiču istaknute povrede ustavnog načela ne bis in idem, Sud ne postupa kao instancioni sud, bez obzira na to da li je podnosilac u sudskom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe izričito zahtevao zaštitu principa tzv. zabrane dvostruke ugroženosti.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba dopuštena.

6. Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe, ističući povredu prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. Ustava, isključivo ukazuje na postojanje povrede načela ne bis in idem, zajemčenog odredbom člana 34. stav 4. Ustava, što potvrđuju njegovi navodi da je i u prekršajnom i u krivičnom postupku oglašen krivim za isti događaj i iste činjenice, te da je na taj način povređeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, pri tome citirajući odredbu člana 34. stav 4. Ustava, kao i okolnost da je istakao i povredu pra va iz člana 4. Protokola broj 7 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojim se takođe garantuje zaštita principa zabrane dvostruke ugroženosti.

Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4. Ustava, Ustavni sud je, uvažavajući praksu i kriterijume Evropskog suda za ljudska prava, utvrđivao: prvo, da li su oba postupka koja su vođena protiv podnosioca ustavne žalbe vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je prva kazna po svojoj prirodi bila kaznenopravna; drugo, da li su dela zbog kojih se podnosilac kazneno goni ista (idem); treće, da li je postojala dvostrukost postupka (bis).

6.1. U odnosu na prvo sporno pitanje, Ustavni sud konstatuje sledeće: da bi se, u konkretnom slučaju, utvrdilo da li osuda podnosioca ustavne žalbe u prekršajnom postupku (koji se po pravilu vodi za tzv. lakša kažnjiva dela) predstavlja smetnju za vođenje krivičnog postupka protiv njega za krivično delo, neophodno je odlučiti da li se konkretan prekršajni postupak odnosio na tzv. „krivičnu“ stvar, odnosno da li je prva osuda po svojoj prirodi bila „krivična“.

U utvrđenoj sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava postavljena su tri kriterijuma, koja su opštepoznata kao „merila Engel“ (videti, pre svih, odluku Engel i drugi protiv Holandije, od 8. juna 1976. godine), koja treba razmotriti pri utvrđivanju da li se radi o „optužbi za krivično delo“, a to su: 1) pravna kvalifikacija dela prema domaćem zakonodavstvu, 2) priroda dela koja podrazumeva dva kumulativna potkriterijuma, i to obim prekršene norme i svrhu kazne i 3) priroda i stepen težine kazne.

Evropski sud za ljudska prava je u više svojih presuda (videti između ostalih: Maresti protiv Hrvatske, od 25. jula 2009. godine, broj predstavke 55759/07 i Muslija protiv Bosne i Hecegovine , od 14. januara 2014. godine, broj predstavke 32042/11) primenom tzv. „Engel merila“ konstatovao da određena dela imaju krivičnu konotaciju iako se prema relevantnom domaćem pravu smatraju delima malog društvenog značaja da bi se na njih primenjivao krivični zakon i postupak. Takođe, pozivanje na „lakšu“ prirodu dela, samo po sebi ne isključuje njegovu kvalifikaciju kao „krivičnog“ u autonomnom smislu Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Nadalje, stepen i težina sankcije se utvrđuje s obzirom na najvišu zaprećenu kaznu koju predviđa relevantni zakon, bez obzira na to koja je kazna po vrsti i meri u konkretnom slučaju izrečena.

S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, ukazuje da je odredbom člana 33. stav 8. Ustava utvrđeno da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo, ima shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo, dok iz odredbe člana 34. stav 4. Ustava nedvosmisleno proizlazi da se načelom ne bis in idem garantuje zabrana dvostruke ugroženosti pojedinca kako u krivičnom, tako i u postupcima za svako drugo kažnjivo delo. Stoga Ustavni sud, u skladu sa već ustaljenom praksom Evropskog suda za ljudska prava, u načelu prihvata mogućnost da osuda jednog lica u postupku za „neko drugo kažnjivo delo“ može predstavljati procesnu smetnju da se protiv njega vodi krivični postupak povodom istog životnog događaja, i to pod istim uslovima pod kojima vođenje krivičnog sudskog postupka i osuda za krivično delo aktivira zabranu za vođenje drugog kaznenog postupka protiv njega povodom istog životnog događaja.

Ispitujući postojanje navedenih kriterijuma u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u prekršajnom postupku oglašen krivim prema Zakonu o javnom redu i miru, zbog prekršaja kojim se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do 60 dana sankcioniše drsko i nasilničko ponašanje u cilju zaštite ljudskog dostojanstva, javnog reda, ali u izvesnom slislu i do određenog stepena i telesnog integriteta svakog pojedinca. Po oceni Ustavnog suda, odredba člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru usmerena je prema svim građanima i njome se građani štite od nepristojnog i drskog vređanja, pa u izvesnom smislu i od fizičkih nasrtaja drugih osoba, a koje vrednosti i interesi, nesumnjivo, spadaju u sferu zaštite krivičnog prava. Dodatno, imajući u vidu da je za navedni prekršaj zakonom, alternativno sa novčanom kaznom, zaprećena kazna zatvo ra do 60 dana čija je svrha kažnjavanje i odvraćanje od društveno nepoželjnog ponašanja, koja je svojstvena krivičnim sankcijama, Ustavni sud smatra da okolnost da je podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju bio osuđen na novčanu kaznu, ne može da umanji krivičnopravni karakter navedene sankcije. Ovo dodatno stoga što, ukoliko osuđeni u određenom roku ne plati novčanu kaznu, sud po službenoj dužnosti vrši zamenu novčane kazne kaznom zatvora. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, potvrđenu u više navrata , da se stepen težine kazne utvrđuje s obzirom na najveću moguću kaznu koju predviđa merodavno pravo, te da kada zaprećena kazna uključuje gubitak slobode, postoji pretpostavka da ono što se podnosiocu stavljalo na teret predstavlja „optužbu za krivično delo“.

Imajući u vidu sve navedeno, a naročito ustavnopravni okvir zaštite načela zabrane dvostruke ugroženosti proklamovan u odredbama člana 34. stav 4. u vezi sa članom 33. stav 8. Ustava, Ustavni sud zaključuje da prekršajni postupak koji je vođen protiv podnosioca ustavne žalbe jeste vođen za delo koje po svojoj prirodi i težini i svrsi zaprećene sankcije predstavlja kažnjivo delo.

6.2. Vezano za drugo sporno pitanje, Ustavni sud nalazi da je pitanje utvrđivanja identiteta dela ključno pitanje, s obzirom na to da se jednim društveno neprihvatljivim ponašanjem mogu istovremeno ugroziti različita zaštićena dobra, te ostvariti obeležja dva ili više kažnjivih dela koja mogu biti u nadležnosti istog ili različitih organa gonjenja iste države. Ovo pitanje je naročito važno u onim slučajevima u kojima bi posledice preširokog tumačenja načela ne bis in idem bile štetne u zaštiti temeljnih društvenih vrednosti i svrsi koja se ostvaruje u svakom pojedinačnom kaznenom postupku.

Ispitujući da li u konkretnom slučaju postoji identitet kaznenih dela zbog kojih je podnosilac oglašen krivim u prekršajnom i krivičnom postupku (idem), Ustavni sud je pošao od utvrđenih kriterijuma i prakse Evropskog suda za ljudska prava. Nakon što je u predmetu Sergej Zolotukhin protiv Rusije (broj predstavke 14939/03) primenio kriterijum „materijalnog identiteta dela“, Evropski sud za ljudska prava je u značajnoj meri konsolidovao svoju praksu, te je i u već pominjanim presudama Maresti protiv Hrvatske i Muslija protiv Bosne i Hecegovine primenjivan činjenično utemeljeni pristup, za razliku od pristupa utemeljenog na identitetu pravnih kvalifikacija dela ili identitetu zaštićenih dobara. Prema tome , Evropski sud za ljudska prava je zauzeo stanovište da se član 4. Protokola 7. mora shvatiti na način da zabranjuje kazneni progon ili suđenje za drugo delo u meri u kojoj ono proizlazi iz istovetnih činjenica ili činjenica koje su u suštini bitno iste kao i prvo kažnjivo delo za koje je već doneta pravnosnažna osuđujuća ili oslobađajuća presuda. Na ovaj način osigurano je usklađeno tumačenje pojma „isto delo“ kao elementa idem u načelu ne bis in idem.

Ustavni sud je, u konkretnom predmetu, utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe najpre prekršajno oglašen krivim što je 15. decembra 2009. godine oko 20,00 časova u N. u Ulici B. B. 1 u hodniku stana broj 4 ......vređanjem i nasiljem ugrozio mir i ličnu sigurnost oštećene M.B.....a nakon toga ju je „izvlačio“ iz stana niz stepenice, gde je oštećena pala i zadobila povrede u vidu krvnih podliva i nagnječenja desnog kolena, desne podlaktice i leve nadlaktice. Nakon pravnosnažnosti navedene prekršajne presude, podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim u krivičnom postupku po privatnoj krivičnoj tužbi oštećene M.B. što je 15. decembra 2009. godine u N. u Ulici B. B. 1 u stanu broj 4 uvredio i lako telesno povredio privatnu tužilju.......a zatim počeo da je gura niz stepenice, tom prilikom joj nanevši laku telesnu povredu u vidu mnogobrojnih krvnih podliva po telu, nagnječenja desnog kolena, krvnog podliva desne podlaktice i leve nadlaktice, oštećenja vratnih mišića i vratnih žila.

Dakle, Ustavni sud zaključuje da su činjenice koje su obuhvaćene izrekom prekršajne presude kojom je podnosilac pravnosnažno oglašen krivim identične onim činjenicama koje predstavljaju elemente krivičnih dela uvrede i lake telesne povrede za koje podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim u krivičnom postupku, nakon što je prekršajna osuda postala pranosnažna (res iudicata). Dakle, iako iz zakonskog opisa prekršaja iz člana 6. stav 3. ZJRM ne proizlazi da je nanošenje telesnih povreda bitan element tog prekršaja, prekršajni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe kriv i za nanošenje telesnih povreda.

Ustavni sud na ovom mestu želi da ukaže da nepostojanje jasnog razgraničenja između krivičnih dela i prekršaja u srpskom zakonodavstvu ne sme da dovede do situacije da u sudskoj praksi presuđena stvar u prekršajnom postupku prestavlja smetnju za progon učinilaca krivičnih dela. Takođe, suština krivičnopravne zaštite temeljnih društvenih vrednosti, pre svih, života i telesnog integriteta svakog pojedinca bi bila dovedena u pitanje kada bi prekršajni sud svojom izrekom proširio činjenični opis prekršaja i tako obuhvatio činjenični supstrat krivičnog dela, te aktivirao zabranu ne bis in idem u krivičnom postupku, u slučaju kada elementi dela iz izreke prekršajne odluke ne predstavljaju bitne elemente propisane zakonom za konkretan prekršaj, već isključivo čine biće nekog krivičnog dela. Ustavni sud stoji na stanovištu da se prekršajni sudovi moraju ograničiti na utvrđivanje onih činjenica koje čine biće prekršaja i da prepuste krivičnom sudu da utvrđuje činjenice bitne za postojanje krivičnog dela. Konkretno, jedan u osnovi jedinstven događaj, koji započinje kao remećenje javnog reda i mira, a završava kao povreda telesnog integriteta, može se vremenski i sadržinski sagledati kao dve zasebne celine, odnosno kao dva različita činjenična stanja, jedno u prekršajnom a drugo u krivičnom postupku. U tom slučaju učiniocu ne bi u prekršajnom i krivičnom postupku bile stavljene na teret iste činjenice, pa ne bi došlo ni do povrede načela ne bis in idem.

Polazeći od navedenog, a uvažavajući praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da specifičnost i mane srpskog kaznenog zakonodavstva, te „lutanja“ pravosudne sudske prakse ne smeju dovesti do toga da se uskim tumačenjem kriterijuma materijalnog identiteta dela iz presude Zolotukhin protiv Rusije, od 10. februara 2009. godine i zaštitom konvencijskog načela ne bis in idem, ugroze pretežnije konvencijske obaveze svake države članice, a to je pre svih, zaštita prava žrtve na život iz člana 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , koje predstavlja najvrednije ljudsko pravo, te prava na nepovredivost telesnog i duševnog integriteta iz člana 3. ove konvencije. Stoga Ustavni sud smatra da je u cilju zaštite pretežnijeg ineteresa, pored utvrđenog kriterijuma činjeničnog identiteta dela, potrebno u svakom konkretnom slučaju razmotriti i dodatne, tzv. korektivne kriterijume: a) identitet zaštićenog dobra i težine posledice dela, b) identitet sankcije, kako bi se odgovorilo na pitanje da li su dela zbog kojih se podnosilac ustavne žalbe goni ili je osuđen u različitim postupcima ista ( idem).

Ispitujući postojanje navedenih korektivnih kriterijuma u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio:

a) U pogledu kriterijuma identičnosti zaštićenih objekata i težine posledice dela, Ustavni sud ukazuje da se, kako je to već napred navedeno, odredbom člana 6. stav 3. ZJRM štite pojedinci od nepristojnog i drskog vređanja, ali i od fizičkih nasrtaja od strane drugih lica. Dakle, Ustavni sud smatra da se navedenim zakonom telesni integritet štiti samo do stepena njegove ugroženosti, dok se zaštita od narušavanja telesnog integriteta (lakšeg i težeg) obezbeđuje krivičnim zakonodavstvom. Odredbama člana 122. KZ sankcioniše se ponašanje kojim je narušen telesni integritet, odnosno ponašanje kojim se, ne samo fizički nasrće na drugog pojedinca, već upravo ono ponašanje koje je prouzrokovalo telesnu povredu.

Ustavni sud konstatuje da je u konkretnom slučaju prekršajni sud nepotrebno proširio činjenični opis prekršaja i tako obuhvatio činjenični supstrat krivičnog dela lake telesne povrede. Međutim, iako postoji razlika u stepenu zaštite telesnog integriteta koja se obezbeđuje sankcionisanjem predmetnog prekrašaja iz člana 6. stav 3. ZJRM i krivičnog dela lake telesne povrede iz člana 122. stav 1. KZ, po oceni Ustavnog suda, ta razlika je u konkretnom slučaju neznatna. Naime, odredbom člana 122. stav 1. KZ pruža se krivičnopravana zaštita od lakšeg narušavanja telesnog integriteta kojim se ni na koji način ne dovodi u opasnost život povređenog – tzv „obična“ laka telesna povreda. Stoga je Ustavni sud zaključio da , u konkretnom slučaju, prekršajno kažnjavanje podnosioca ustavne žalbe za prekršaj iz člana 6. stav 3. ZJRM predstavlja smetnju za njegovo krivično gonjenje zbog krivičnog dela uvrede i „obične“ lake telesne povrede, zbog postojanja, u bitnom, identiteta zaštićenih dobara i težine posledice.

b) Važna pitanja zabrane ne bis in idem povezane su i sa pitanjem kaznene prirode sankcije izrečene izvan krivičnog postupka. Kada je reč o oceni kaznenog karaktera neke sankcije , Evropski sud za ljudska prava je pored već analiziranih tzv. „Engel“ kriterijuma, u presudi Welch protiv Ujedinjenog Kraljevstva (predstavka broj 17440/90) ukazao da kaznenu prirodu neke mere treba utvrđivati s obzirom na sledeće kriterijume: 1) priroda i cilj sankcije (prevencija, reparacija, represija); 2) kvalifikacija sankcije prema unutrašnjem pravu; 3) postupak određivanja i izvršenja i 4) težina (prvenstveno zaprećene) sankcije.

Primenjujući navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud ukazuje da novčana kazna propisana alternativno sa kaznom zatvora za prekršaj iz člana 6. stav 3. ZJRM, pore d svoje preventivne svrhe – da odvrati od društveno nepoželjnog ponašanja, ima za cilj i da kazni prestupnika za drsko i nasilničko ponašanje, što je svojstveno svim krivičnim sankcijama. Dakle, ocenjujući težinu konkretne prekršajne sankcije, Ustavni sud smatra da zaprećena kazna zatvora do 60 dana, nesumnjivo ukazuje na njen krivičnopravni karakter. S tim u vezi Ustavni sud stoji na stanovištu da okolnost da je podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju bio osuđen samo na novčanu kaznu, ne može da umanji krivičnopravni karakter navedene sankcije. Ovo dodatno stoga što, ukoliko osuđeni u određenom roku ne plati novčanu kaznu, sud po službenoj dužnosti vrši zamenu novčane kazne kaznom zatvora.

Nadalje, ispitujući da li u konkretnom slučaju postoji identitet prekršajne i krivične sankcije Ustavni sud konstatuje da je za izvršenje prekršaja iz člana 6. stav 3. ZJRM zakonom zaprećena novčana kazna do 30.000,00 dinara ili kazna zatvora do 60 dana, a da je za krivično delo uvrede iz člana 170. stav 1. KZ propisana samo novčana kazna, dok su za krivično delo lake telesne povrede iz člana 122. stav 1. KZ alternativno propisane novčana i kazna zatvora do jedne godine. Podnosilac ustavne žalbe je u prekršajnom postupku osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 16.000,00 dinara a u krivičnom postupku mu je za krivično delo uvrede prethodno utvrđena novčana kazna u iznosu od 40.000,00, a za krivično delo lake telesne povrede u iznosu od 30.000,00 dinara, te je osuđen na jedinstvenu novčanu kaznu u iznosu od 70.000,00 dinara. Dakle, u konkretnom slučaju, sudovi su u (gotovo) istom činjeničnom opisu izrekli identične kazne po vrsti.

Ustavni sud stoji na stanovištu da se u slučajevima pravnosnažne osude za prekršaje koji su po svojoj težini na samoj granici sa krivičnim delima, za koje prekršajno zakonodavstvo predviđa i kaznu zatvora ili visoke novčane kazne, isključuje mogućnost naknadnog vođenja krivičnog postupka za tzv. „lakša“ krivična dela za koja se krivičnim zakonodavstvom propisuje kao glavna novčana kazna ili se u krivičnom postupku po pravilu izriču uslovne osude.

Konkretno, po oceni Ustavnog suda, razlike u visini zaprećenih i izrečenih sankcija su proporcionalne značaju zaštićenih dobara. Kako je prethodno ocenjeno da razlika koja postoji u stepenu zaštite navedenih vrednosti, u konkretnom slučaju ne utiče bitno na identitet zaštićenih dobara i težinu posledice u sudskim postupcima koji su vođeni protiv podnosioca, te dodatno imajući u vidu da da je podnosilac ustavne žalbe u oba sudska postupka pravnosnažno osuđen na kazne koje su iste po vrsti, Ustavni sud je zaključio da u konkretnom slučaju postoji identitet sankcija, iako su one odmerene u različitim iznosima.

Sledom svega navedenog Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju krivična dela uvrede i lake telesne povrede konsumirana navedenim prekršajem protiv javnog reda i mira, te da su dela zbog kojih je podnosilac ustavne žalbe dva puta oglašen krivim ista (idem).

6.3. Ispitujući da li je u konkretnom slučaju postojala dvostrukost postupka, Ustavni sud najpre konstatuje da je utvrdio da je Prekršajni sud u Nišu – Odeljenje suda u Žitorađi doneo osuđujuću presudu 14. jula 2010. godine, koja je postala pravnosnažna 2. novembra 2010. godine. Krivični postupak je pokrenut 28. aprila 2010. godine, dok prekršajni postupak nije bio okončan. Dakle ova dva postupka su u jednom periodu vođena istovremeno. U vreme kada je osuda iz prekršajnog postupka postala pravnosnažna i stekla status „res iudicata“, krivični postupak u tom predmetu vodio se pred prvostepenim sudom. U tim okolnostima Ustavni sud, uvažavajući ustanovljenu praksu Evropskog suda za ljudska prava, smatra da je Osnovni sud u Nišu morao obustaviti krivični postupak nakon donošenja pravnosnažne odluke u prekršajnom postupku ( videti slučajeve Zolotukin protiv Rusije i Muslija protiv Bosne i Hercegovine , citirane gore).

Polazeći od toga da je cilj člana 34. stav 4. Ustava zabrana ponavljanja postupka koji je okončan odlukom koja je stekla status „res iudicata“, a da je Ustavni sud utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe prvobitno osuđen u prekršajnom postupku koji se u smislu odredaba člana 34. stav 4. i člana 33. stav 8. Ustava izjednačava sa krivičnim postupkom, te da je nakon pravnosnažnosti prekršajne presude on oglašen krivim za krivična dela koja su se odnosila na isto ponašanje za koje je kažnjen u prekršajnom i koja su obuhvatala u suštini iste činjenice, a za koja je primenom i korektivnih kriterijuma utvrđeno da se radi o istom delu (idem), Ustavni sud je zaključio da je osporenim presudama došlo do povrede načela ne bis in idem.

7. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčeno odredbom člana 34. stav 4. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Nišu ponovo odlučio o žalbi podnosioca i njegovog branioca izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda načela ne bis in idem zbog dvostrukog kažnjavanja za isti događaj

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti