Odluka Ustavnog suda o neadekvatnoj naknadi štete za povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog nedovoljne naknade štete od 340 evra dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pozivajući se na praksu Evropskog suda, utvrđena je povreda prava na pravično suđenje i dosuđena naknada od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, Miroslav Nikolić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. V. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. V. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 26465/15 (ranije predmet P. 64228/10), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo J. V. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. V. iz Beograda, podnela je Ustavnom sudu, 24. oktobra 2022. godine, preko punomoćnika N. R, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 26465/15 od 21. decembra 2018. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6984/19 od 7. juna 2022. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6322/14 od 4. novembra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 26465/15 (ranije predmet P. 64228/10).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, interpretirano činjenično stanje u predmetnom parničnom postupku i istaknuto da je pogrešno primenjeno materijalno pravo, kao i da je postupak ukupno trajao 12 godina i četiri meseca.

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene akte. Tražila je naknadu materijalne štete na ime troškova parničnog postupka, kao i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 26465/15 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku:

Tužilja J. V, ovde podnositeljka ustavna žalbe, podnela je tužbu 19. februara 2010. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tuženog Z. „Ž.“ Beograd, radi naknade nematerijalne i materijalne štete, koja je prouzrokovana usled vađenja zuba-umnjaka. Po ovoj tužbi je formiran predmet P. 64228/10. Prvo ročište je zakazano za 16. septembar 2010. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 64228/10 od 2. juna 2014. godine odbio tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6322/14 od 4. novembra 2015. godine ukinuo prvostepenu presudu. Predmet je dobio broj P. 26465/15.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude, zakazano je 16 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu pet ročišta nisu održana (ročište zakazano za 9. septembar 2011. godine nije održano, jer nije stiglo izjašnjenje VMA radi usaglašavanja nalaza, ročište zakazano za 14. novembar 2011. godine nije održano, takođe, jer nije stiglo izjašnjenje VMA radi usaglašavanja nalaza, ročište zakazano za 3. april 2012. godine nije održano, jer veštaci nisu preuzeli predmet radi veštačenja, ročište zakazano za 20. jun 2012. godine nije održano, jer se predmet nalazio kod sudskog veštaka, ročište zakazano za 12. novembar 2013. godine nije održano, jer nije pristupio sudski veštak).

U ponovnom postupku, Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenom presudom P. 26465/15 od 21. decembra 2018. godine odbio tužbeni zahtev i obavezao podnositeljku da tuženom plati troškove postupka. Podnositeljka ustavne žalbe je 2. aprila 2019. godine podnela žalbu.

Apelacioni sud u Beogradu je, nakon otvaranja glavne rasprave, osporenom presudom Gž. 6984/19 od 7. juna 2022. godine potvrdio prvostepenu presudu i obavezao podnositeljku da tuženom plati troškove drugostepenog postupka. Osporena drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku podnositeljke 27. septembra 2022. godine.

Do donošenja druge po redu prvostepene presude, zakazano je četrnaest ročišta za glavnu raspravu, pri čemu tri nisu održana (ročište zakazano za 12. maj 2016. godine nije održano, jer nije dostavljen dopunski nalaz komisije veštaka VMA, kao i zbog sprečenosti veštaka da pristupe na ročište, ročište zakazano za 13. februar 2018. godine nije održano, jer nije stiglo izjašnjenje Instituta za sudsku medicinu VMA, ročište zakazano za 5. april 2018. godine nije održano, jer nije stiglo izjašnjenje Instituta za sudsku medicinu VMA ).

U toku postupka je izveden dokazni postupak veštačenjem putem sudskog veštaka neuropsihijatra, sudskog veštaka specijaliste maksilofacijalne hirurgije, komisije lekara Instituta za sudsku medicinu VMA, sudskog medicinskog odbora Midicinskog fakuleta Univerziteta u Novom Sadu, komisije lekara veštaka Stomatološkog fakulteta u Beogradu, komisije lekara Klinike za stomatologiju u Nišu, kao i saslušanjem stranaka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se, takođe, primenjivao u konkretnom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena i zbog povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava. U vezi sa tim, za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan je period od kada je podnositeljka podnela tužbu, 19. februara 2010. godine, do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6984/19, od 7. juna 2022. godine, kojom je pravnosnažno okončan parnični postupak. Dakle, predmetni postupak je trajao 12 godina i četiri meseca.

Navedeno trajanje sudskog postupka može da ukaže na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni spor bio činjenično i pravno složen, a imajući u vidu da je izveden dokazni postupak veštačenjem putem sudskog veštaka neuropsihijatra, sudskog veštaka specijaliste maksilofacijalne hirurgije, komisije lekara Instituta za sudsku medicinu VMA, sudskog medicinskog odbora Midicinskog fakuleta Univerziteta u Novom sadu, komisije lekara veštaka Stomatološkog fakulteta u Beogradu, komisije lekara Klinike za stomatologiju u Nišu.

U pogledu značaja prava za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je konkretni spor bio od izuzetnog značaja za podnositeljku i da je ona imala interes da sud okonča postupak u razumnom roku, imajući u vidu da je u toku dokaznog postupka utvrđeno da je nakon intervencije vađenja zuba, došlo do komlikacija i pogršanja zdravstvenog stanja kod podnositeljke, uopšteno rečeno, i da ona do donašnjeg dana trpi štetne posledice zbog predmetne intervencije.

Kada je reč o ponašanju podnositeljke ustavne žalbe, kao stranke u postupku, Ustavni sud ocenjuje da je ona uredno postupali po nalozima suda.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje sudova. Ustavni sud najpre ukazuje da je tužba u konkretnom slučaju podneta 19. februara 2010. godine, a da je prvo ročište zakazano za 16. septembar 2010. godine, dakle nakon više od šest meseci od dana podnošenja tužbe. Ustavni sud ukazuje da u konkretnom slučaju ročišta nisu zakazivana u optimalnim vremenskim razmacima, pogotovu u periodu do donošenja prve po redu prvostepene presude, kada su vremenski razmaci između zakazanih ročišta bili tri do pet meseci. Zatim, Ustavni sud konstatuje da na sudu leži odgovornost da osigura da svi oni koji imaju neku procesnu ulogu u parnici postupaju savesno i blagovremeno, kako bi se izbeglo bilo kakvo nepotrebno odugovlačenje postupka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem je sud dužan da obezbedi da veštaci u razumnom roku dostave svoj nalaz sa mišljenjem (videti presudu u predmetu Nankov protiv Makedonije, broj 26541/02, od 29. novembra 2007. godine, stav 46). U konkretnom slučaju, veliki broj ročišta u sudskom postupku nisu održana jer sudski veštaci nisu pristupali ročištima, odnosno nisu svoje nalaze dostavljali u rokovima određenim nalozima suda. Dalje, postupak i odlučivanje o žalbi podnositeljke je trajao tri godine i jedan mesec (od 2. aprila 2019. godine, kada je podneta žalba, do 7. juna 2022. godine, kada je doneta osporena drugostepena presuda). Ustavni sud je ocenio da je navedeno trajanje žalbenog postupka samo po sebi dovoljno za utvrđenje povreda prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju. Praksa Evropskog suda za ljudska prava je sličnog stanovišta povodom trajanja žalbenog postupka, kao i drugih dužih perioda neaktivnosti suda u postupku (videti presudu Markoski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, broj predstavke 22928/03, od 2. novembra 2006. godine, stav 38 i presudu Plazonić protiv Hrvatske, broj predstavke 26455/04, od 6. marta 2008. godine, st. 60-63.). Ustavni sud je imao u vidu da je drugostepeni sud pre donošenja osporene drugostepene presude otvorio glavnu raspravu, ali je drugostepeni sud pre donošenja osporene drugostepene presude prethodno rešenjem ukinuo prvostepenu presudu, upravo zbog nepotpunog i netačnog utvrđenog činjeničnog stanja od strane prvostepenog suda.

Ustavni sud zatim ukazuje da pravo na zdravlje pojedinca nije ustavno i konvecijsko pravo, ali da država svakako ima obavezu da donese propise koji obavezuju zdravstvene ustanove da usvoje odgovarajuće mere za zaštitu fizičkog integriteta svojih pacijenata i, drugo, da obezbede žrtvama medicinskog nemara pristup postupku u kojem bi mogle, kada je to osnovano, dobiti nadoknadu štete. Da bi ova obaveza bila zadovoljena takvi postupci moraju efikasno funkcionisati u praksi, a to, između ostalog, podrazumeva da se postupak okonča u razumnom roku (vidi presudu Evropskog suda u predmetu Vasileva protiv Bugarske , br. 23796/10, od 17. mart 2016. godine, stav 65).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 26465/15 (ranije predmet P. 64228/10), podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, složenost spora, izuzetan značaj ove pravne stvari za podnositeljku, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpele zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu materijalne štete na ime troškova u parničnom postupku, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Podnositeljka ustavne žalbe je osporila presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 26465/15 od 21. decembra 2018. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6984/19 od 7. juna 2022. godine. S tim u vezi, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je, uvažavajući izuzetan značaj ove pravne stvari za podnositeljku, ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava osporenim presudama.

Podnositeljka je osporila i rešenje Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6322/14 od 4. novembra 2015. godine, kojim je ukinuta prva po redu prvostepena presuda. U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta ili radnje kojima je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, pošto samo takvim aktom ili radnjom podnosiocu može biti povređeno ili uskraćeno neko od Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu pravnu prirodu i sadržinu osporenog akta, Ustavni sud je utvrdio da se ne radi o pojedinačnom aktu iz člana 170. Ustava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, ustavnu žalbu protiv osporenih akata odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neadekvatnoj naknadi štete za povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti