Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene roka zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su proizvoljno primenili rok zastarelosti potraživanja naknade štete, pogrešno pretpostavljajući da je rok počeo teći danom donošenja neobjavljenog akta Vlade.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-12909/2018
28.03.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. T . iz Gornjeg Vrtogoša kod Vranja, N . R . iz Žbevca kod Vranja i M . R . iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. marta 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. T, N . R . i M . R . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1912/17 od 6. juna 2018. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odre dbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1912/17 od 6. juna 2018. godine, u delu kojim je odlučeno o reviziji S. T, N . R . i M . Ristića u pogledu zahteva za naknadu materijalne i nematerijalne štete i određuje da isti sud donese novu odluku o tom delu njihove revizije izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2743/17 od 18. maja 201 7. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. T . iz Gornjeg Vrtogoša kod Vranja, N . R . iz Žbevca kod Vranja i M . R . iz Vranja su , 13. novembra 2018. godine, preko punomoćnika Gorana Stefanovića, advokata iz Vranja, Ustavnom sudu izjavili ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1912/17 od 6. juna 2018. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu i prava na naknadu štete, iz člana 22. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava.

Podnosioci u ustavnoj žalbi osporavaju stanovište revizijskog suda da su njihova potraživanja na ime naknade štete zastarela protekom subjektivnog roka iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, ističući da su za predmetni Zaključak Vlade Republike Srbije 05 Broj: 401-161/2008-1 od 17. januara 2008. godine, kojim su diskriminisani, saznali u toku 2012. godine, te da se ne može smatrati da je subjektivni rok za podnošenje tužbe počeo da teče donošenjem Zaključka. Oni, takođe, ukazuju da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda potvrđeno pogrešno stanovište drugostepenog suda prema kome je protekao i objektivni rok zastarelosti od pet godina, iako je tužba podneta 16. januara 2013. godine, a predmetni Zaključak Vlade donet 17. januara 2008. godine.

Podnosioci su zahtevali da Ustavni sud usvoji njihovu ustavnu žalbu, da utvrdi povredu označenih ustavnih prava i da poništi osporenu presudu u delu odluke o zahtevu za naknadu štete. Ustavnom žalbom je, takođe, traženo da se Republika Srbija obaveže da podnosiocima isplati novčane iznose koji su zahtevani u parničnom postupku na ime pretrpljene materijalne i nematerijalne štete. Pored toga, tražena je i naknada troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Višeg suda u Vranju P. 112/16 od 8. februara 2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 401-161/2008 od 17. januara 2008. godine, kojim su obezbeđena sredstva radi isplate novčane pomoći ratnim vojnim rezervistima sa prebivalištem na teritoriji sedam nerazvijenih opština (Kuršumlija, Blace, Bojnik, Lebane, Žitorađa, Doljevac i Prokuplje), povređeno načelo jednakih prava i obaveza, čime je izvršena diskriminacija tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, na osnovu mesta rođenja i prebivališta ; stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tužena da im naknadi materijalnu štetu isplatom iznosa od po 265.999,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tužena da im po osnovu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede prava ličnosti isplati iznos od po 80.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocima na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 51.000,00 dinara. U obrazloženju navedene prvostepene presude, pored ostalog, je navedeno da je u konkretnom slučaju protekao subjektivni rok zastarelosti od tri godine, s obzirom na to da se kao momenat saznanja za štetu uzima datum donošenja predmetnog zaključka Vlade od 17. januara 2008. godine, pri čemu su tužioci, ovde podnosioci, tužbu podneli 16. januara 2013. godine.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž. 2743/17 od 18. maja 2017. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju ove presude je navedeno da je prvostepeni sud pravilno cenio istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, pozivajući se na član 376. Zakona o obligacionim odnosima, te da se tužioci neosnovano pozivaju na nepravilnost zaključka prvostepenog suda o momentu saznanja za štetu, jer nisu ničim dokazali da su za predmetni zaključak saznali tek 2012. godine.

Postupajući po reviziji tužilaca, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev. 1912/17 od 6. juna 2018. godine, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2743/17 od 18. maja 2017. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno da su nižestepeni sudovi pravilno odbili tužbeni zahtev tužilaca zbog zastarelosti potraživanja naknade materijalne i nematerijalne štete, s obzirom na to da je protekao subjektivni rok zastarelosti od tri godine, jer je momenat saznanja za štetu datum donošenja Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 401-161/2008 od 17. januara 2008. godine, a tužioci su tužbu podneli 16. januara 2013. godine. Navedeno je, zatim, da su bez uticaja na drugačiju odluku navodi revizije da su tužioci za štetu saznali tek u toku 2012. godine, s obzirom na to da su nižestepeni sudovi svoju odluku zasnovali na pravilnoj primeni člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i u skladu sa stavom Vrhovnog kasacionog suda zauzetim na sednici Građanskog odeljenja održanoj 14. novembra 2017. godine, po kojem rok zastarelosti zahteva za naknadu štete po osnovu diskriminacije počinje od momenta donošenja Zaključka Vlade od 17. januara 2008. godine.

4. Prema odredbi člana 22. stav 1. Ustava, svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, dok je odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, te da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa stanovišta povrede člana 22. stav 1. Ustava, koje jemči pravo na sudsku zaštitu u slučaju povređivanja ili uskraćivanja nekog ljudskog prava zajemčenog Ustavom, Ustavni sud konstatuje da navedeno načelo u sebi konzumira pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, imajući u vidu navode ustavne žalbe, kojima se u suštini ukazuje na proizvoljnu primenu materijalnog prava, razmatrao da li je, donošenjem osporene presude, podnosiocima povređeno prav o na pravično suđenje.

Označenim pravom jemče se, pre svega, procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o bilo čijim pravima i obavezama biti sproveden na način da kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, svakom bude omogućeno pravično suđenje. Dakle, ustavna žalba se ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, te Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i osporene presude, zadatak Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, je da oceni da li je Vrhovni kasacioni sud, odlučujući o reviziji podnosilaca u delu odluke o prigovoru zastarelosti potraživanja naknade štete, proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da je tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog utvrđene diskriminacije pravnosnažno odbijen, jer je utvrđeno da je prigovor zastarelosti tužene osnovan. Naime, utvrđeno je da je u konkretnom slučaju protekao subjektivni rok zastarelosti od tri godine, s obzirom na to da se kao momenat saznanja za štetu uzima datum donošenja predmetnog zaključka Vlade od 17. januara 2008. godine, pri čemu su tužioci, ovde podnosioci, tužbu podneli 16. januara 2013. godine. Dakle, nasuprot navodima podnosilaca ustavne žalbe, postupajući sudovi nisu utvrdili da je, pored subjektivnog, protekao i objektivni rok zastarelosti, već je prigovor zastarelosti usvojen samo zbog proteka subjektivnog roka od tri godine . Navedeno stanovište potvrđeno je od strane Vrhovnog kasacionog suda u ovde osporenoj revizijskoj presudi, pri čemu je u istoj dodatno navedeno da je ovakav stav u skladu sa zaključcima Vrhovnog kasacionog suda usvojenim na sednici Građanskog odeljenja održanoj 14. novembra 2017. godine, a u kojima je, između ostalog, navedeno da potraživanje radi naknade štete (materijalne i nematerijalne) zastareva u rokovima iz člana 376. ZOO i da rok zastarelosti zahteva za naknadu štete po osnovu diskriminacije koja je prethodno utvrđena u posebnom postupku, počinje da teče od momenta donošenja Zaključka Vlade od 17. januara 2008. godine.

Ustavni sud smatra da je ustavnopravno neprihvatljiv zaključak Vrhovnog kasacionog suda da je u konkretnom slučaju protekao subjektivni rok zastarelosti od tri godine iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je isti zasnovan na proizvoljnoj oceni da su podnosioci ustavne žalbe saznali za štetu i štetnika u trenutku kada je predmetni Zaključak Vl ade (kojim su podnosioci diskriminisani) donet, tj. 17. januara 2008. godine . Ustavni sud smatra da je ovakvo stanovište ustavnopravno neprihvatljivo, jer navedeni Zaključak nije objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“, niti iz osporene presude i presuda nižestepenih sudova proizlazi da je Zaključak na drugi način učinjen dostupnim javnosti, pa je nejasno na koji način su podnosioci mogli da saznaju za isti danom njegovog donošenja. Stoga, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju nepravično uspostaviti pretpostavku da su podnosioci saznali za Zaključak trenutkom njegovog donošenja, a posebno u situaciji kada su oni u toku postupka tvrdili da su za isti saznali tek u toku 2012. godine.

U pogledu eventualnog pitanja kako postupiti u situaciji kada nije moguće sa sigurnošću utvrditi trenutak kada je ošteć eni saznao za štetu i štetnika, tj. trenutak od kada počinje da teče subjektivni rok zastarelosti, Ustavni sud smatra da tada nije ustavnopravno prihvatljivo uspostavljanje pretpostavke na štetu tužioca , a imajući u vidu da nije na tužiocu teret dokazivanja da njegovo potraživanje nije zastarelo, već je teret na tuženom da dokaže da je tužiočevo potraživanje prestalo da postoji usled zastarelosti. Ovo proizlazi iz odredbe člana 231. stav 3. Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da stranka koja osporava postojanje nekog prava snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak i ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, osim ako zakonom nije drugačije propisano.

Sledom navedenog, Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju odredba člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima primenjena očigledno proizvoljno na štetu podnosilaca, imajući u vidu da je osporena presuda zasnovana upravo na pretpostavci da su podnosioci saznali za štetu i štetnika 17. januara 2008. godine, kada je donet Zaključak Vlade, iako u samoj osporenoj presudi, ni u nižestepenim presudama, nije objašnjeno na koji način su podnosioci mogli da saznaju za predmetni Zaključak danom njegovog donošenja , u situaciji kada isti nije objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu podnosilaca i utvrdio da im je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1912/17 od 6. juna 2018. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1912/17 od 6. juna 2018. godine, u delu kojim je odlučeno o reviziji podnosilaca u pogledu zahteva za naknadu materijalne i nematerijalne štete, te je odredio da isti sud ponovo odluči o tom delu njihove revizije izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2743/17 od 18. maja 2017. godine.

Imajući u vidu da je poništio osporenu presudu i naložio Vrhovnom kasacionom sudu da ponovo odluči o relevantnom delu revizije, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim je tražena naknada nematerijlane i materijalne štete.

7. Ustavni sud nije razmatrao da li je podnosiocima povređeno pravo na naknadu štete, zajemčeno odredbom člana 35. stav 2. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica poništajem osporenog akta.

8. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan

stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene roka zastarelosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti