Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavne žalbe troje podnosilaca i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku koji je trajao preko dvadeset godina. Dosuđena im je naknada nematerijalne štete, dok su žalbe ostalih podnosilaca odbačene kao neblagovremene.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1292/2010
20.12.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Biljane Milovanović iz Beograda , Dobrile Jevđević iz Ćuprije, Velibora Jevđevića iz Beograda, Ljiljane Milovanović iz Beograda, Slobodana Baštanina iz Stare Pazove, Aleksandra Baštanina iz Beograda, Dragoljuba Stanojevića iz Negotina , Borke Stanojević iz Negotina, Radulke Ilić iz Beograda, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Biljane Milovanović, Dobrile Jevđević i Velibora Jevđevića i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji je vođen pred Trećim o pštinskim sudom u Beogradu u predmetu R1. 234/06 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe Biljane Milovanović , Dobrile Jevđević i Velibora Jevđevića na naknadu nematerijalne štete u iznosu svakom od po 2000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Odbacuje se ustavna žalba Ljiljane Milovanović, Slobodana Baštanina, Aleksandra Baštanina, Dragoljuba Stanojevića, Borke Stanojević i Radulke Ilić izjavljena protiv rešenja Trećeg opštinskog suda u Beogradu R1. 234/06 od 15. marta 2007. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 326/10 od 10. decembra 2010. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 402/1 Gzz1. 190/11 od 5. maja 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u van parničnom postupku koji je vođen pred Trećim o pštinskim sudom u Beogra du u predmetu R1. 234/06.

O b r a z l o ž e nj e

1. Biljana Milovanović iz Beograda je 17. februara 2010. godine podnela Ustavnom sudu usta vnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u vanparničnom postupku koji se vodio pred Trećim Opštinskim sudom u Beogradu u predmetu R1. 234/06 i pred Višim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 326/10. Podnositeljka ustavne žalbe je navela da predmet na vanparnica traje dvadeset godina i da žalbeni postupak pred drugostepenim sudom tr aje tri godine. Predložila je da Ustavni sud ''naredi'' Višem sudu u Beogradu da donese odluku o žalbi i odredi naknadu za eksproprisanu nepokretnost, kao i da joj se nadoknadi štet a u visini od 674.353,20 dinara sa kamatom. Ova ustavna žalba zavedena je pod brojem Už - 1292/2010.

Dobrila Jevđević iz Ćuprije i Velibor Jevđević iz Beograda podneli su 18. marta 2010. godine Ustavnom sudu ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u pomenutom vanparničnom postupku, koje su zavedene pod brojem Už-1619/2010 i Už-1620/2010. Od Ustavnog suda je takođe traženo ''da naredi'' Višem sudu donošenje odluke po žalbi i određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost. Podnosioci su istakli opredeljene zahteve za naknadu štete.

Imajući u vidu sadržinu pomenutih ustavnih žalbi koje su podneli Biljana Milovanović, Dobrila Jevđević i Velibor Jevđević, ustavnopravne razloge na koje se podnosioci pozivaju, te izričit navod podnosilaca "da ustavnu žalbu podnose iz razloga što postupak za određivanje nadoknade za eksproprisanu nepokretnost traje dvadeset godina", Ustavni sud je, ocenio da podnosioci tvrdnje o povredi ustavnih prava isključivo zasnivaju na dužini trajanja predmetnog vanparničnog postupka. Sledom iznetog, Ustavni sud je zaključio da se u ovim ustavnim žalbama ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Navedeni podnosioci ustavnih žalbi i Ljiljana Milovanović, Slobodan Baštanin, Aleksandar Baštanin, Dragoljub Stanojević, Borka Stanojević i Radulka Ilić, podneli su 27. jula 2011. godine, preko punomoćnika Ivana Savića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Trećeg opštinskog suda u Beogradu R1. 234/06 od 15. marta 2007. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 326/10 od 10. decembra 2010. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 402/1 Gzz1. 190/11 od 5. maja 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava . Ova ustavna žalba je zavedena pod brojem Už–3458/2011. U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je osporenim prvostepenim rešenjem, koje je potvrđeno osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu, odbijen predlog podnosilaca za utvrđivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost, a da su osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda odbačeni revizija i zahtev za zaštitu zakonitosti koje su podnosioci izjavili protiv nižestepenih odluka. Podnosioci smatraju pogrešnim zaključak nižestepenih sudova da su im dati stanovi kao nadoknada za eksproprisanu nepokretnost, te navode da su nižestepeni sudovi pogrešno tumačili odredbe Zakona o eksproprijaciji. Takođe smatraju da je suprotan zakonu stav Vrhovnog kasacionog suda da zahtev za zaštitu zakonitosti i revizija nisu dozvoljeni. Predložili su da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i da poništi osporene odluke. Podnosioci su istakli zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 2. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), spojio postupke po ustavnim žalbama u predmetima Už–1292/2010, Už–1619/2010, Už–1620/2010 i Už–3458/2011, radi zajedničkog odlučivanja, i to tako što su predmeti Už–1619/2010, Už–1620/2010 i Už–3458/2011 pripojeni predmetu Už–1292/2010.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu R1. 33/11 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu R1. 234/06), i iz odgovora zamenika v.f. predsednika tog suda na ustavnu žalbu VIII Su. 43 – 397/12 od 19. oktobra 2012. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe, odnosno pravni prethodnici podnosilaca Slobodana Baštanina, Aleksandra Baštanina i Radulke Ilić podneli su 25. januara 1990. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu predlog radi određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost. Nijedno od zakazanih šest ročišta u periodu od marta 1990. godine do marta 1992. godine nije održano , pri čemu jedno ročište nije održano zbog bolesti sudije, dok ostala ročišta nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki – neurednog pozivanja predlagača I.S. i M.M. Nakon sprovedenog veštačenja i dve dopune osnovnog nalaza, rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu R1. 448/90 od 8. maja 1995. godine predlagačima je određena naknada za eksproprisanu nepokretnost (st. 1, 2. i 3. izreke), osim za predlagača S.I. u odnosu na kog je odlučeno da se naknada odredi naknadno (stav 4. izreke). Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1190 0/95 od 10. januara 1996. godine prvostepeno rešenje ukinuto je u stavu prvom, drugom i trećem izreke i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, nakon četiri održana od ukupno zakazanih osam ročišta i sprovedenog veštačenja, prvostepeni sud je rešenjem R1. 46 /96 – 98 od 13. maja 1999. godine odredio naknadu za eksproprisanu nepokretnost – zgradu i oduzeto građevinsko zemljište i uništene biljne kulture. Navedeno rešenje ukinuto je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1090/00 od 1. marta 2000. godine u delu odluke kojim je određena naknada za eksproprisanu zgradu, dok je u preostalom delu prvostepeno rešenje potvrđeno.

Podneskom od 10. septembra 2001. godine sud je obavešten da je predlagač D.B. preminuo i da su za njegove naslednike rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu O. 529/00 od 29. maja 2000. godine oglašeni podnosioci ustavne žalbe Aleksandar Baštanin i Slobodan Baštanin. Po ponovno sprovedenom veštačenju, Treći opštinski sud u Beogradu je rešenjem R1. 74/00 od 11. oktobra 2001. godine utvrdio da su predlagači u potpunosti namireni u postupku eksproprijacije. Prvostepeno rešenje ukinuto je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 5520/02 od 29. oktobra 2002. godine.

U ponovnom postupku, do donošenja četvrte po redu prvostepene odluke od ukupno sedam zakazanih ročišta, dva ročišta nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki, odnosno ostavljanja roka protivniku predlagača za izjašnjenje na podnesak predlagača. U ovom delu postupka, podneskom od 10. februara 2003. godine sud je obavešten da je rešenjem tog suda O. 232/02 od 16. decembra 2002. godine za naslednika predlagača S.I. oglašena ovde podnositeljka ustavne žalbe Radulka Ilić, i ponovo je sprovedeno osnovno i dopunsko veštačenje. Četvrtim po redu donetim prvostepenim rešenjem R1. 304/02 – 04 od 1. novembra 2004. godine određena je naknada podnositeljki Radulki Ilić za izuzeto građevinsko zemljište, dok je za ostale predlagače utvrđeno da su namireni u postupku eksproprijacije. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9735/05 od 12. aprila 2006. godine ukinuo prvos tepeno rešenje u delu odluke kojim je utvrđeno da su podnosioci ustavne žalbe i još dva predlagača namireni u celosti.

Nakon dva neodržana i jednog održanog ročišta, Treći opštinski sud u Beogradu doneo je osporeno rešenje R1. 234/06 od 15. marta 2007. godine kojim je odbijen predlog za utvrđivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 326/10 od 10. decembra 2010. godine potvrđeno je prvostepeno rešenje.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 402/11 Gzz1. 190/11 od 5. maja 2011. godine odbačeni su kao nedozvoljeni revizija i zahtev za zaštitu zakonitosti koje su podnosioci ustavne žalbe i drugi predlagači izjavili protiv osporenih odluka nižestepenih sudova.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o vanparničnom postupku ("Službeni glasnik SRS", br. 25/82 i 48/88 i "Službeni glasnik RS", br. 46/95, 18/05 i 85/ 12) propisano je: da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.) ; da je postupak za određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost hitan (član 134. stav 2.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja predloga za određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost u predmetnom vanparničnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao do okončanja osporenog postupka, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni vanparnični postupak pokrenut 25. januara 1990 . godine, podnošenjem predloga za određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 326/10 od 10. decembra 2010. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja predloga do okončanja postupka .

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni vanparnični postupak trajao preko dvadeset godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedenu dužinu trajanja, kao i činjenicu da je u toku postupka doneto pet prvostepenih odluka, Ustavni sud smatra da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje osporenog postupka u periodu od preko dvadeset godina ne može se opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na činjenicu da je u konkretnom postupku učestvovao veći broj lica na strani predlagača i da je više puta sprovođeno veštačenje radi utvrđivanja činjenica bitnih za donošenje odluke o obimu i visini naknade, uzimajući pri tome u obzir da podnosioci ustavne žalbe nisu doprineli dužem trajanju postupka, ne može prihvatiti da je razumno da jedan vanparnični postupak traje preko dvadeset godina . Ovo tim pre, što se radi o postupku koji je po zakonu hitan, te s tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava koji je iznet u presudi ''Borgese protiv Italije '' od 26. februara 1992. godine, prema kojem je potrebna naročita marljivost nadležnih vlasti u svim predmetima koji se tiču ličnog statusa i svojstva, te da je ovaj zahtev naročito važan u državama u kojima domaći zakon propisuje da određeni sudski postupci imaju hitan karakter. S toga se ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Trećeg opštinskog suda u Beogradu pred kojim se postupak vodio od januara 1990 . godine do ma rta 2007. godine, ali i Okružnog suda u Beogradu, koji o žalbi izjavljenoj protiv petog po redu donetog prvostepenog rešenja nije odlučio u periodu od preko dve godine, već je odluku o pomenutoj žalbi doneo Viši sud u Beogradu nakon početka primene Zakon a o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava („Službeni glasnik RS“, broj 116/08).

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Trećim Opštinskim sudom u Beogradu u predmetu R1. 234/06 podnosiocima ustavne žalbe Biljani Milovanović, Dobrili Jevđević i Veliboru Jevđeviću povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) , usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao uprvom delu tačke 1. izreke .

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi laca ustavne žalbe Biljane Milovanović , Dobrile Jevđević i Velibora Jevđevića zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete svakom u iznosu od po 2000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, značaj predmeta spora za podnosioce, a posebno dužinu trajanja predmetnog vanparničnog postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznosi predstavljaju adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog nedelotvornog postupanja suda.

7. Nadalje, Ustavni sud konstatuje da su podnosioci ustavne žalbe Biljana Milovanović, Dobrila Jevđević i Velibor Jevđević zajedno sa podnosiocima Ljiljanom Milovanović, Slobodan om Baštaninom, Aleksandrom Baštanin om, Dragoljubom Stanojević em, Borkom Stanojević i Radulkom Ilić 27. jula 2011. godine podneli ustavnu žalbu protiv rešenja Trećeg opštinskog suda u Beogradu R1. 234/06 od 15. marta 2007. godine, Višeg suda u Beogradu Gž. 326/10 od 10. decembra 2010. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 402/1 Gzz1. 190/11 od 5. maja 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i da su istovremeno istakli i povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom vanparničnom postupku.

Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje na svoj pravni stav prema kojem, u vanparničnom postupku revizija predstavlja pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, ali samo kada je u konkretnom slučaju revizija bila dozvoljena i kada je izjavljena na način i pod uslovima propisanim zakonom. Takođe, ako su podnosioci ustavne žalbe koristili pravo da izjave zahtev za zaštitu zakonitosti, Ustavni sud će smatrati da su pravna sredstva u konkretnom postupku iscrpljena donošenjem odluke suda po podnetom zahtevu, ali samo u slučaju da je i zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen iz razloga, na način i pod uslovima propisanim zakonom. U suprotnom, rok za podnošenje ustavne žalbe počinje da teče danom dostavljanja drugostepene presude podnosiocima ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, te činjenice da su u konkretnom slučaju revizija i zahtev za zaštitu zakonitosti odbačeni kao nedozvoljeni osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 402/1 Gzz1. 190/11 od 5. maja 2011. godine, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe osporeno drugost epeno rešenje nesporno primili pre 5. maja 2011. godine, kada je doneto osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda, te je stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, kao neblagovremenu, odbacio ustavnu žalbu svih podnosilaca u delu kojim se osporav aju rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu R1. 234/06 od 15. marta 2007. godine i rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 326/10 od 10. decembra 2010. godine, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke i prvom delu tačke 3. izreke.

Imajući u vidu prethodno izneto, Ustavni sud je takođe ocenio da je ustavna žalba podnosilaca Ljiljane Milovanović, Slobodan a Baštanin a, Aleksandra Baštanin a, Dragoljuba Stanojević a, Borke Stanojević i Radulke Ilić u delu kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku neblagovremena. Ovo iz razloga što odredba člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu daje mogućnost izjavljivanja ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku pre nego što su iskorišćena propisana pravna sredstva, dakle dok postupak još uvek traje, ali ako je, kao u konkretnom slučaju, postupak okončan, onda se blagovremenost ustavne žalbe ceni na način propisan odredbom člana 84. stav 1. Zakona, bez obzira na povredu kog zajemčenog prava se podnosilac ustavne žalbe poziva. Stoga je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud i u ovom delu kao neblagovremenu, odbacio ustavnu žalbu navedenih podnosilaca, odlučujući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

8. U odnosu na osporeno rešenje o odbacivanju revizije i zahteva za zaštitu zakonitosti, Ustavni sud konstatuje da se navodi ustavne žalbe o tome da je podnosiocima odbacivanjem revizije i zahteva za zaštitu zakonitosti povređeno pravo na pravično suđenje, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za iznetu tvrdnju , iz razloga što su podnosioci u prilog tvrdnji o povredi navedenog ustavnog prava samo istakli da je stav Vrhovnog kasacionog suda o nedozvoljenosti revizije i zahteva za zaštitu zakonitosti suprotan zakonu, ne obrazlažući ni na koji način u čemu se povreda sastoji. Ustavni sud nalazi da su se u odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda podnosioci samo formalno pozvali na povredu prava na pravično suđenje, što ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je i u ovom delu ustavnu žalbu svih podnosilaca odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke i prvom delu tačke 3. izreke.

S obzirom na sve prethodno navedeno, Ustavni sud nije nalagao advokatu Ivanu Saviću da dostavi specijalno punomoćje za izjavljivanje ustavne žalbe za podnosioce u čije ime je podneo ustavnu žalbu , jer se njenim uređenjem ne bi mogle otkloniti posledice njene neblagovremenosti i nedostatka procesnih pretpostavki za odlučivanje .

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti