Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u devetnaestogodišnjoj parnici

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao skoro 19 i po godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je žalba protiv meritorne odluke odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi AD A, Beograd , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srb ije, na sednici Veća održanoj 22. februara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba AD A. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2805/04 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. AD A, Beograd , podnelo je Ustavnom sudu, 17. februara 2016. godine, preko punomoćnika G . M , ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 10911/15 od 19. novembra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je donet osporeni akt.

Podnosilac ističe da mu je povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, time što je Viši sud u Beogradu, nakon donošenja Odluke Ustavnog suda Už-8535/2014 od 5. februara 2015. godine, u istom postupku i po istoj žalbi doneo osporenu odluku koja je suprotna prethodno donetoj, a koja je poništena pomenutom Odlukom Ustavnog suda. Dodaje i da je drugostepeni sud bio dužan da otvori glavnu raspravu jer je utvrdio različito činjenično stanje u odnosu na nižestepeni sud. Zbog činjenice da je postupak trajao 19 godina smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt, utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i pravo na naknadu materijalne štete u visini kamate koju je dužan da plati tužiocima na iznos glavnog duga i troškova postupka koje je dužan da im naknadi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 16999/12 (ranije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu) , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

S. S . je, sa još četiri tužioca , 18. jula 1996. godine, podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog JP „A. B .“, pravnog prethodnika ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naknade štete.

Do donošenja prve prvostepene presude P. 3755/96 od 23. novembra 1999. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, od ukupno 14 zakazanih ročišta, pet nije održano. Jedno ročište nije održano zbog nedostatka dokaza o pozivanju punomoćnika tužilaca, jedno zbog sprečenosti sudije, jedno zbog nedolaska dva svedoka, jedno zbog ratnog stanja, dok je jedno rešenjem otkazano. U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem jednog od tužilaca i pet svedoka, s tim što je jedan svedok dva puta saslušan. Takođe je sprovedeno veštačenje na okolnost visine štete, a veštak se na primedbe tuženog izjasnio usmeno na ročištu.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9390/00 od 27. marta 2001. godine, donetim u žalbenom postupku, ukinuta je pomenuta prvostepena presuda zbog toga što sud nije ocenio izvedene dokaze i kontradiktorne iskaze svedoka.

U ponovnom postupku prvo ročište je održano 25. oktobra 2001. godine, kada je doneto rešenje o prekidu postupka do pravnosnažnog okončanja parnice koja se vodila pred tim sudom između istih stranaka, radi smetanja državine.

Rešenje o prekidu postupka ukinuto je drugostepenom odlukom od 12. septembra 2002. godine.

Nakon dva održana ročišta i saslušanja tužilaca, prvostepeni sud je 7. aprila 2003. godine doneo drugu po redu presudu kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilaca.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3148/04 od 30. juna 2004. godine ukinuta je i ova prvostepena presuda zbog toga što sud ponovo nije ocenio izvedene dokaze.

U ponovnom prvostepenom postupku zakazano je i održano ukupno 11 ročišta. Sud je ponovo izveo dokaz saslušanjem istih svedoka i po predlogu tužilaca u toku 2007. godine sproveo je dopunsko veštačenje. Povodom primedbi tuženog, sudski veštak se dva puta izjašnjavao – pismeno i usmeno na ročištu.

Trećom po redu prvostepenom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2805/04 od 6. marta 2009. godine ponovo je usvojen tužbeni zahtev tužilaca.

U obrazloženju navedene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je nakon sprovedenog dokaznog postupka sud utvrdio da su tužioci suvlasnici sa po 2/22 idealna dela na katastarskoj parceli broj 3667 – njiva , u KO S; da je u postupku tog suda pod brojem P. 3493/96, rešenjem Okružnog suda Gž. 13116/05 od 21. juna 2006. godine pravnosnažno utvrđeno da je tuženi JP „A . B .“ smetao u državini tužioca S. S . na katastarskoj parceli broj 3667 u KO S, na taj način što je 1. jula 1996. godine poljoprivrednim mašinama protivno volji tužioca obavio ratarske radove, žetvu ječma i pšenice i odneo ubrane plodove; da je na osnovu nalaza veštaka od 1. avgusta 2007. godine, utvrđena visina štete ; da je s obzirom na pravnosnažnu odluku Okružnog suda Gž. 13116/05 od 21. juna 2006. godine i nalaz veštaka, sud primenom odredaba čl. 154. i 189. Zakona o obligacionim odnosima, usvojio tužbeni zahtev tužilaca.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 14268/10 od 20. juna 2012. godine preinačena je pomenuta prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca.

Odlukom Ustavnog suda Už-8535/2014 od 5. februara 2015. godine usvojena je ustavna žalba S. S . i drugih podnosilaca koji su u predmetnom parničnom postupku imali procesni položaj tužilaca, te je utvrđeno da im je pomenutom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 14268/10 od 20. juna 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i pravo na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je doneta osporena presuda. Kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je istom odlukom poništio presudu Višeg suda u Beogradu Gž. 14268/10 od 20. juna 2012. godine i odredio da taj sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv prvostepene presude, dok je zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku podnosiocima utvrdio pravo na naknadu nematerijalne štete u bliže označenom iznosu. Povreda prava na pravično suđenje utvrđena je zbog arbitrerne primene procesnog zakona jer je drugostepeni sud, bez otvaranja glavne rasprave, utvrdio drugačije činjenično stanje.

Ovom ustavnom žalbom osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 10911/15 od 19. novembra 2015. godine odbijena je, kao neosnovana , žalba tuženog i potvrđena je ožalbena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2805/04 od 6. marta 2009. godine. Nakon što je ponovio činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku, naglašavajući da je rešenjem Okružnog suda Gž. 13116/05 od 21. juna 2006. godine pravnosnažno utvrđeno da je tuženi smetao tužioca S . S . u državini bliže navedene parcele na način, u vreme i mestu bliže opisanom pomenutim rešenjem, drugostepeni sud je ocenio da je nižestepena odluka u svemu pravilna i doneta u skladu sa odredbama čl. 154, 189. i 277. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni usl ovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi, predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu , Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak trajao skoro 19 i po godina , što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u razumnom roku. Polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova pred kojima je postupak vođen, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti, Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio naročito složen, niti je iziskivao sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac se, i pored toga što je trebalo da ima interes za brzo okončanje postupka kako bi bila otklonjena neizvesnost u pogledu njegovih eventualnih obaveza prema tužiocima, tokom postupka pasivno ponašao. Naime, podnosilac u periodu od 14. novembra 1996. do 19. decembra 1997. godine, kada nijedno od dva zakazana ročišta nije održano iz razloga na strani suda (jedno zbog sprečenosti sudije, a jedno je rešenjem otkazano) , kao i u periodu od 15. septembra 2005. do 4. decembra 2006. godine u kome nije preduzeta nijedna procesna radnja, nijedanput nije tražio zakazivanje ročišta i preduzimanje drugih procesnih radnji. Po nalaženju Ustavnog suda, pomenute okolnosti ukazuju i na to da predmetni postupak za podnosioca nije bio od većeg značaja.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da u periodu od 14. novembra 1996. do 19. decembra 1997. godine dva ročišta nisu održana iz razloga na strani suda, kao i da sud u periodu od 15. septembra 2005. do 4. decembra 2006. godine nije preduzeo nijednu radnju. Osim navedenog, prve dve prvostepene presude su ukinute zbog toga što sud nije ocenio izvedene dokaze.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je postupanje nadležnih sudova prevashodno dovelo do toga da je predmetni parnični postupak trajao preko 19 i po godina, što se u okolnostima konkretnog slučaja nikako ne može smatrati razumnim . Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstav a – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, pasivno ponašanje podnosioca, kao i značaj predmeta spora za njega . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog nedelotvornog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da je Viši sud u Beogradu, upravo postupajući po nalozima Ustavnog suda, doneo osporenu drugostepenu presudu zasnovanu na činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku. Kako navodi podnosioca – da je drugostepeni sud utvrdio različito činjenično stanje u odnosu na nižestepeni sud, ne odgovaraju činjenicama, to Sud nalazi da se takvi navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava. S druge strane, donošenje drugačije drugostepene presude u postupku izvršenja Odluke Ustavnog suda, samo po sebi ne znači povredu prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje.

Što se tiče zahteva za naknadu materijalne štete koji je opredeljen u visini troškova postupka koje je podnosilac dužan da naknadi suprotnoj strani i kamate na iznos obaveze koju je dužan da plati, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazio. Stoga, po oceni Ustavnog suda, istaknuti zahtev nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od prethodno izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 10911/15 od 19. novembra 2015. godine i ističe zahtev za naknadu materijalne štete, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u devetnaestogodišnjoj parnici

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti