Usvajanje ustavne žalbe i utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko deset godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja redovnih sudova, posebno apelacionog i revizijskog.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-12935/2021
26.06.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. A. iz sela Kostolac kod Kostolca, S. O, S. Ć, obojice iz sela Klenovik kod Kostolca, T. Ž. iz sela Kličevac kod Požarevca, N. J, D. M, obojice iz sela Ćirikovac kod Požarevca, S. M. iz sela Petka kod Kostolca, V. K. iz sela Bradarac kod Požarevca, S. J.(1) iz sela Poljana kod Požarevca, B. S, N. K, V. R, V. M, D. S, P. I, M. R, D. P.(1), Ž. C, S. J.(2), D. P.(2), S. F, M. S, svih iz Požarevca, H. M, A. V, Z. O, O. Dž. i Z. Đ, svih iz Kostolca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. A, S. O, S. Ć, T. Ž, N. J, D. M, S. M, V. K, S. J.(1), B. S, N. K, V. R, V. M, D. S, P. I, M. R, D. P.(1), Ž. C, S. J.(2), D. P.(2), S. F, M. S, H. M, A. V, Z. O, O. Dž. i Z. Đ. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P1. 215/19 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo G. A, S. O, S. Ć, T. Ž, N. J, D. M, S. M, V. K, S. J.(1), B. S, N. K, V. R, V. M, D. S, P. I, M. R, D. P.(1), Ž. C, S. J.(2), D. P.(2), S. F, M. S, H. M, A. V, Z. O, O. Dž. i Z. Đ. na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. A. iz sela Kostolac kod Kostolca i ostala lica navedena u uvodu i izreci, podneli su Ustavnom sudu, 10. septembra 2021. godine, preko punomoćnika S. J, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, koja je dopunjena podnescima od 22. marta 2022. i 13. decembra 2023. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P1. 215/19, kao i protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 365/21 od 18. marta 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

Podneskom od 19. januara 2023. godine, naslovljenim kao ustavna žalba, navedeni podnosioci su, preko istog punomoćnika, osporili i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 641/22 od 13. jula 2022. godine, kojim nije dozvoljeno odlučivanje o njihovoj reviziji podnetoj protiv osporene drugostepene presude kao izuzetno dozvoljenoj (posebnoj), a zatim je revizija odbačena kao nedozvoljena. Istaknuta je povreda istih Ustavom zajemčenih prava kao i protiv osporene drugostepene presude. Navedeni podnesak je zaveden pod brojem Už-730/2023. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ova dva predmeta spojio radi jednovremenog postupanja.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnica radi isplate uvećane zarade po osnovu rada u smenama trajala više od deset godina, čime je podnosiocima nesumnjivo povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je osporena presuda Apelacionog suda u Kragujevcu u suprotnosti sa stavom Ustavnog suda izraženim u Odluci IUo-364/2013 od 24. novembra 2016. godine, po kome poslodavac nema zakonsko ovlašćenje da elemente za obračun zarada utvrđuje nekim drugim vrstama akata, kao što su metodologije, pravilnici o sistematizaciji poslova i sl, već samo kolektivnim ugovorom; da čak i u odsustvu jasno izraženog pravnog stava Ustavnog suda, za pravilnu odluku o tužbenom zahtevu podnosilaca bile su dovoljne odredbe člana 104. stav 1. i člana 107. stav 3. Zakona o radu; da je Apelacioni sud u Kragujevcu jedini drugostepeni sud koji istovetne tužbene zahteve pravnosnažno odbija kao neosnovane; da Vrhovni kasacioni sud u osporenom revizijskom rešenju pogrešno tvrdi da je ujednačena sudska praksa povodom spornog pravnog pitanja.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i podnosiocima prizna pravo na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 1.800 evra zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te iznosu od po 1.500 evra zbog povrede ostalih prava čija se povreda ističe. Predloženo je, takođe, da Ustavni sud odloži izvršenje pravnosnažne presude donete u predmetnoj pravnoj stvari.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu P1. 215/19 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe i još dva lica su 28. decembra 2010. godine, u svojstvu tužilaca, podneli Osnovnom sudu u Požarevcu tužbu protiv tuženog P. „T.“ d.o.o. Kostolac, radi isplate uvećane zarade po osnovu rada u smenama za period od tri godine unazad (od podnošenja tužbe). Predmet je zaveden pod brojem P1. 1302/10.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 4. marta 2011. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je i održano 5. aprila 2011. godine. U periodu do presuđenja, zakazano je još 11 ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri nisu održana - jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dok preostala tri ročišta nisu održana jer su se spisi nalazili kod sudskog veštaka. Složenost predmeta veštačenja zbog velikog broja tužilaca, kao i nedovoljna saradnja tuženog u vezi sa dostavljanjem relevantne dokumentacije, razlozi su zbog kojih je imenovani sudski veštak spise zadržao duže od šest meseci. U okviru dokaznog postupka, osim ekonomsko-finansijskog veštačenja, koje obuhvata dostavljanje nalaza i mišljenja, kao i pismenog izjašnjenja sudskog veštaka povodom primedbi tuženog, nije izveden nijedan drugi dokaz. Glavna rasprava je zaključena 23. maja 2013. godine.

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P1. 1302/10 od 23. maja 2013. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca u celini. Tuženi je 4. jula 2013. godine izjavio žalbu, na koju su tužioci odgovorili podneskom od 18. jula 2013. godine. Spisi predmeta su 22. avgusta 2013. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je presudom Gž1. 5346/13 od 24. septembra 2015. godine potvrdio navedenu prvostepenu presudu.

Tuženi je 9. novembra 2015. godine izjavio reviziju, sa predlogom da se o njoj odluči kao o izuzetno dozvoljenoj. Odgovor na reviziju dostavljen je 30. novembra 2015. godine. Predmet je 22. marta 2016. godine prosleđen Vrhovnom kasacionom sudu, ali je rešenjem Rev2. 1135/16 od 15. juna 2016. godine vraćen prvostepenom sudu, kako bi revizija bila dostavljena tadašnjem Republičkom javnom tužilaštvu.

Predmet je 27. decembra 2016. godine ponovo prosleđen Vrhovnom kasacionom sudu. Rešenjem Rev2. 1836/17 od 28. novembra 2019. godine, Vrhovni kasacioni sud je prihvatio da odlučuje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, te su nižestepene presude ukinute i predmet je 17. decembra 2019. godine vraćen na ponovni postupak prvostepenom sudu, gde je dobio broj P1. 215/19.

U periodu do presuđenja, zakazano je pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održan, jedno zbog smrti dvojice tužilaca, u odnosu na koje je određen prekid postupka, a drugo zbog uvođenja vanrednog stanja u Republici Srbiji. Tuženi je obavestio sud o promeni svog poslovnog imena – JP „E.“ – o. „T.“ Kostolac. U okviru dokaznog postupka izvršen je uvid u spise predmeta istog suda P1. 128/11. Glavna rasprava je zaključena 15. oktobra 2020. godine, a presuda je objavljena nakon sedam dana.

Presudom P1. 215/19 od 22. oktobra 2020. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca u celini. Tužioci su 13. novembra 2020. godine izjavili žalbu. Spisi predmeta su 29. januara 2021. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Kragujevcu, koji je osporenom presudom Gž1. 365/21 od 18. marta 2021. godine žalbu odbio, te je navedena prvostepena presuda u celini potvrđena.

Tužioci su 10. septembra 2021. godine izjavili posebnu reviziju. Osporenim rešenjem Rev2. 641/22 od 13. jula 2022. godine, Vrhovni kasacioni sud nije prihvatio da o reviziji tužilaca odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj, te je revizija odbačena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Bitno slične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se, u konkretnom slučaju, primenjivao nakon ukidanja presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5346/13 od 24. septembra 2015. godine i Osnovnog suda u Požarevcu P1. 1302/10 od 23. maja 2013. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 28. decembra 2010. godine, podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Požarevcu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 365/21 od 18. marta 2021. godine.

Dakle, osporeni parnični postupak je trajao deset godina i tri meseca, što, samo po sebi, ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, činjenica da je parnica u sporu iz radnog odnosa, koji je po svojoj prirodi hitan, trajala preko deset godina, ne može se opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud posebno ima u vidu da su Apelacioni sud u Beogradu, u prvom žalbenom postupku, kao i Vrhovni kasacioni sud, u prvom revizijskom postupku, neopravdano dugo odlučivali o žalbi (dve godine i mesec dana), odnosno reviziji (tri godine), polazeći od toga da je reč o samo jednom spornom pravnom pitanju, povodom kojeg je u postupku pred prvostepenim sudom izveden samo jedan dokaz.

Međutim, Ustavni sud konstatuje da su se spisi predmeta, zbog složenosti predmeta veštačenja, a usled velikog broja tužilaca, kao i nedovoljne saradnje tuženog u vezi sa dostavljanjem relevantne dokumentacije, nalazili kod sudskog veštaka duže od šest meseci, što je bio razlog neodržavanja tri ročišta za glavnu raspravu. Pored toga, jedno ročište za glavnu raspravu nije održano zbog smrti dvojice tužilaca, a jedno zbog uvođenja vanrednog stanja u Republici Srbiji, što su sve okolnosti koje se ne mogu staviti na teret postupajućem (prvostepenom) sudu.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je imao u vidu da su podnosioci ustavne žalbe izjavili reviziju, koju je Vrhovni kasacioni sud odbacio kao nedozvoljenu osporenim rešenjem Rev2. 641/22 od 13. jula 2022. godine. Međutim, postupak po reviziji, u kome je odlučivano samo o ispunjenosti procesnih uslova za njeno izjavljivanje, ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja u parničnom postupku, a ustavnom žalbom, tačnije, naknadnim podnescima, nije posebno osporena dužina trajanja tog postupka.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i one koje se ne mogu staviti na teret postupajućem sudu, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neefikasnog postupanja sudova.

7. Kada je reč o osporenoj drugostepenoj presudi, Ustavni sud ukazuje da je identično pitanje koje se odnosi na ostvarivanje prava na uvećanu zaradu po osnovu smenskog rada u skoro identičnom periodu razmatrao u Rešenju Už – 6906/2015 od 20. oktobra 2016. godine. U pomenutom rešenju Ustavni sud je ocenio da osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1973/15 od 17. septembra 2015. godine i Osnovnog suda u Požarevcu P1. 59/13 od 14. maja 2015. godine, koje su donete u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i zasnivaju se na istovetnim razlozima kao i presude koje su predmet konkretne ustavne žalbe, sadrže detaljno i jasno obrazloženje zauzetih stavova, utemeljeno na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju merodavnog prava.

Ustavni sud nije utvrdio nijedan razlog da odstupi od svoje dosadašnje prakse, uključujući i Odluku IUo-364/2013 od 24. novembra 2016. godine, na koju se podnosioci pozivaju u ovom ustavnosudskom predmetu, a kojom je Sud utvrdio da Pravilnik o proceni radnog učinka zaposlenih u prodajnoj mreži, koji je 25. januara 2013. godine doneo direktor Privrednog društva za trgovinu na veliko i malo „F.“ d.o.o. iz Beograda, nije u saglasnosti sa zakonom. Naime, utvrđivanje koeficijenata zaposlenih kod tuženog, u spornom periodu, bilo je predmet regulative sadržane u pojedinačnim kolektivnim ugovorima od 17. maja 2007. i 2. marta 2010. godine, ne u Metodologiji za utvrđivanje koeficijenta zaposlenih iz 2002. godine, kako to tvrde podnosioci. Po shvatanju Ustavnog suda, navedeni dokument služio je tome da se parametri utvrđeni kolektivnim ugovorom brojčano iskažu kod određivanja koeficijenata za pojedine poslove.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća da do uskraćivanja ovog prava može, pre svega, doći zbog nejednakog postupanja sudova najviše instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

Podnosioci su, na okolnost nejednakog postupanja apelacionih sudova, uz ustavnu žalbu dostavili presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1017/14 od 19. avgusta 2015. godine i Gž1. 5346/13 od 24. septembra 2015. godine, zatim presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2092/15 od 21. septembra 2015. godine, kao i presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1128/10 od 9. februara 2011. godine.

Međutim, Ustavni sud konstatuje da sve ove presude potiču iz perioda pre nego što je Vrhovni kasacioni sud, čija je nadležnost da ujednačava sudsku praksu i obezbeđuje jednaku primenu prava pred sudovima, u predmetnoj pravnoj stvari, a postupajući po izuzetnoj reviziji tuženog, doneo rešenje Rev2. 1836/17 od 28. novembra 2019. godine, kojom je izrazio stav o konkretnom spornom pravnom pitanju, tj. da zaposlenima pravo na uvećanu zaradu po osnovu rada u smenama pripada u procentu uvećanja iz Zakona o radu (najmanje 26% od osnovice) samo ukoliko taj rad nije vrednovan prilikom utvrđivanja osnovne zarade, ukazujući na autonomnu regulativu sadržanu u pojedinačnim kolektivnim ugovorima iz 2007. i 2010. godine, koja upućuje na Metodologiju za utvrđivanje koeficijenata zaposlenih iz 2002. godine, zbog čega je nižestepenim sudovima naloženo da utvrde da li je počev od zarade za jun 2007. godine, kada je počeo da se primenjuje prvi od navedenih kolektivnih ugovora, vrednovanje smenskog rada izvršeno uvećanjem koeficijenata za obračun i isplatu zarade. Stoga Ustavni sud zaključuje da se priložene presude ne mogu posmatrati kao dokaz za istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Naknadno priložene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2628/20 od 23. juna 2021. godine (dostavljena uz podnesak od 22. marta 2022. godine) i Gž1. 4873/23 od 3. novembra 2023. godine (dostavljena uz podnesak od 13. decembra 2023. godine), Ustavni sud takođe ne smatra dokazom, imajući u vidu da ove odluke potiču iz perioda nakon donošenja osporene drugostepene presude, iz čega sledi da podnosiocima ustavne žalbe njima nije moglo biti povređeno pravo iz člana 36. stav 1. Ustava, pri čemu je, na osnovu podataka sa internet sajta „Portal pravosuđa Srbije“, protiv prve od navedenih presuda izjavljena revizija o kojoj još uvek nije odlučeno, dok je u odnosu na drugu revizija tuženog usvojena i ta presuda je preinačena.

Sledom svega iznetog, Sud je ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 365/21 od 18. marta 2021. godine odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Što se tiče osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 641/22 od 13. jula 2022. godine, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog revizijskog rešenja, pa je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio i u tom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe i utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti