Sudska praksa

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete, koji je trajao preko 13 godina. Sud je zaključio da je do prekomernog trajanja došlo zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja vrši funkciju predsednika, i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, , Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodanke Joka, Branimira Joke i Želimira Joke, svih iz Sombora, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. februara 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Slobodanke Joka, Branimira Joke i Želimira Joke i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8193/08 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju mogu ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Slobodanka Joka, Branimir Joka i Želimir Joka, svi iz Sombora, podneli su 10. novembra 2008. godine, preko punomoćnika Sonje Hadži Borjanović, Rajka Vukmirovića i Branke Vojnović, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8193/08 (raniji br. P. 5642/99, P. 7550/01, P. 481/04 i P. 5196/06).

U ustavnoj žalbi je navedeno da su podnosioci ustavne žalbe, kao tužioci, podneli Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora, radi naknade nematerijalne štete zbog gubitka bliskog srodnika i naknade materijalne štete za troškove sahrane, kao i za izgubljeno izdržavanje drugog podnosioca koji je u to vreme bio maloletan. Povodom navedene tužbe, Opštinski sud u Novom Sadu je 3. aprila 2001. godine doneo presudu P. 5642/99 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev za naknadu štete po svim osnovima i dosudio tužiocima troškove postupka u odgovarajućem iznosu. Odlučujući o podnetim žalbama, Okružni sud u Novom Sadu je 26. septembra 2001. godine doneo rešenje Gž. 2733/01 kojim je ukinuo prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na naknadu štete za izgubljeno izdržavanje drugog tužioca i troškove postupka. Postupak pred prvostepenim sudom je zatim prekinut do donošenja odluke o reviziji parničnih stranaka izjavljenih protiv drugostepene odluke. Nakon prijema odluke Vrhovnog suda Srbije Rev. 954/02, tužioci su podneskom od 20. avgusta 2003. godine tražili nastavak postupka, koji je sud odredio tek 22. januara 2004. godine. Smatrajući da postupajući sudija odugovlači postupak, podnosioci ustavne žalbe su se pritužbom od 14. decembra 2005. godine obratili predsedniku Opštinskog suda u Nišu. Prvostepeni sud je 13. juna 2006. godine doneo rešenje o prekidu postupka da bi tužioci pravilno označili naziv tuženog (umesto Državna zajednica Srbija i Crna Gora trebalo je kao tužioca označiti Republiku Srbiju). Postupajući po žalbi tužilaca na rešenje o prekidu postupka, prvostepeni sud je doneo rešenje 3. jula 2006. godine kojim je odredio nastavak postupka. Prvostepenom presudom P. 5196/06 od 27. septembra 2006. godine (nakon pet godina od donošenja drugostepene odluke) odlučeno je o nepresuđenom delu tužbenog zahteva, i to o naknadi štete za izgubljeno izdržavanje drugog tužioca, kao i o troškovima postupka. Odlučujući o žalbi tužene Okružni suda u Novom Sadu je 11. septembra 2008. godine (nakon dve godine) doneo rešenje Gž. 6759/06 kojim je ukinuo prvostepenu presudu i predmet ponovo vratio na odlučivanje. Imajući u vidu navedeno, podnosioci ustavne žalbe su istakli da postupanje u predmetnom parničnom postupku „nema nikakve veze“ sa suđenjem u razumnom roku, „a o pravičnosti i da se ne govori“. Takođe, podnosioci ustavne žalbe su istakli da se u predmetnom parničnom postupku radi o izgubljenom izdržavanju maloletnog deteta, koje je u međuvremenu postalo i punoletno, a da o tom zahtevu još nije odlučeno, kao i da o troškovima postupka svih tužilaca još nije odlučeno. Stoga su podnosioci ustavne žalbe predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je u postupku koji je se vodi pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8193/08 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku i da su zbog toga podnosioci pretrpeli štetu u opredeljenom iznosu, kao i da se podnosioci upute „da podnesu zahtev za naknadu štete nadležnoj Komisiji za naknadu štete“.

U odgovoru na žalbu Osnovnog suda u Novom Sadu od 5. novembra 2010. godine ukratko je izložen tok predmetnog parničnog postupka i navedeno je sledeće: da je presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2733/01 od 26. septembra 2001. godine pravnosnažno odlučeno o tužebnom zahtevu prve tužilje i trećeg tužioca u celosti, te da navedeni tužioci ne mogu imati pravo na naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku; da je sud imao probleme u pribavljanju pojedinih dokaza; da su dugom vođenju postupka doprineli i tužioci, koji nisu bili aktivni u podnošenju predloga za nastavak postupka koji je rešenjem suda prekinut do donošenja odluke o reviziji (predlog su podneli preko advokata nakon više od pola godine od dostavljanja revizijske odluke, a pri tome punomoćnik nije imao urednu punomoć); da je dugom trajanju postupka doprinelo i pasivno držanje tužene strane (nedolazak na ročišta i nemogućnost uručenja poziva), zbog kojeg su ročišta nekoliko puta odlagana.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u priloženu dokumentaciju i spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8193/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosioci ustavne žalbe, Slobodanka Joka, tada maloletni Branimir Joka, koga je zastupala kao zakonski zastupnik - majka Slobodanka Joka, i Želimir Joka, podneli su 8. maja 1997. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tada tužene Savezne Republike Jugoslavije, Novosadskog korpusa, Novi Sad, radi naknade materijalne i nematerijalne štete zbog smrti supruga prvotužilje i oca drugo i trećetužioca Vase Joke, koji je poginuo na prvoj borbenoj liniji ispred sela Jagodnjak, kao pripadnik i pod komandom JNA.

Povodom podnete tužbe formiran je u Opštinskom sudu u Novom Sadu predmet P. 3033/97. U toku postupka pred prvostepenim sudom održana su četiri ročišta za glavnu raspravu (16. oktobra 1997, 26. februara 1998, 29. decembra 1998. i 21. januara 1999.), dok su dva ročišta odložena, i to ročište od 14. maja 1998. godine, zbog neuredne dostave tuženom, a ročište od 28. septembra 1998. godine na zahtev punomćnika tužilaca. Tužioci, odnosno punomoćnik tužilaca, prisustvovali su svim navedenim ročištima, dok tuženi nije pristupio ni na jedno ročište.

Posle završenog dokaznog postupka i zaključenja glavne rasprave, Opštinski sud u Novom Sadu doneo je 21. januara 1999. godine presudu P. 3033/97, kojom je tužbeni zahtev delimično usvojen i tužena obavezana da drugotužiocu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljenog izdržavanja za period od 1. jula 1997. godine do 1. maja 1998. godine isplati odgovarajući iznos, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je u preostalom delu, u pogledu utuženog iznosa iznad dosuđenog, tužbeni zahtev odbijen. U pogledu troškova postupka, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, a zahtev tužilaca za oslobađanje od plaćanja troškova sudske takse je odbijen. Protiv navedene prvostepene presude tužioci su podneli žalbu 3. marta 1999. godine, a tužena 4. marta 1999. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1931/99 od 14. jula 1999. godine žalba tužilaca delimično je uvažena, dok je žalba tuženih uvažena u celosti, pa je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3033/97 od 21. januara 1999. godine ukinuta u usvajajućem pobijanom delu tužbenog zahteva i u odbijajućem delu tužbenog zahteva, kao i u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka, te je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u tom delu. U preostalom delu žalba tužilaca je odbijena i potvrđena je prvostepena presuda u odbijajućem pobijanom delu kojim je zahtev tužilaca za oslobađanje od troškova sudske takse u celosti odbijen.

U ponovnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Novom Sadu vodio pod brojem P. 5642/99, održana su tri ročišta za glavnu raspravu (1. juna 2000, 26. decembra 2000. i 3. aprila 2001. godine). Tužioci, odnosno punomoćnik tužilaca, prisustvovali su svim navedenim ročištima, dok tuženi nije pristupio ni na jedno ročište.

Opštinski sud u Novom Sadu, nakon sprovedenog dokaznog postupka i zaključenja glavne rasprave, doneo je 3. aprila 2001. godine presudu P. 5642/99, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezana je tužena da tužiocima isplati, i to: prvotužilji na ime naknade nematerijalne štete iznos od 100.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i na ime materijalne štete iznos od 1.062,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; drugotužiocu na ime nematerijalne štete iznos od 120.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i na ime naknade materijalne štete za izgubljeno izdržavanje za period od 1. jula 1997. godine do 1. maja 1998. godine iznos od 6.831,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; i trećetužiocu na ime naknade nematerijalne štete iznos od 120.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, dok su tužbeni zahtevi tužilaca preko dosuđenog iznosa odbijeni. Takođe, tužena je obavezana da naknadi troškove postupka tužiocima u označenom iznosu, sa zakonskom zateznom kamatom. Protiv navedene prvostepene presude tužena je podnela žalbu 28. juna 2001. godine, a tužioci 2. jula 2001. godine

Odlučujući o žalbama, Okružni sud u Novom Sadu doneo je 26. septembra 2001. godine presudu Gž. 2733/01, kojom je žalbe stranaka delimično uvažio, pa je presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5642/99 od 3. aprila 2001. godine ukinuo u delu u kome je drugotužiocu dosuđena naknada materijalne štete zbog izgubljenog izdržavanja za period od 1. jula 1997. godine do 1. maja 1998. godine u iznosu od 6.831,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom kao u izreci pobijane presude, kao i u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka, te je u tom delu predmet vratio na ponovno odlučivanje. U preostalom delu žalbe su odbijene i potvrđena je prvostepena presuda. Protiv navedene presude tužena je izjavila reviziju 28. decembra 2001. godine, a tužioci 15. januara 2002. godine.

U drugom ponovnom postupku nakon navedene drugostepene presude, pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 7550/01. Nakon podnošenja revizije tužne protiv drugostepene presude, prvostepeni sud je 8. januara 2002. godine doneo rešenje P. 7550/01 kojim je prekinuo postupak do donošenja odluke o reviziji, pozivajući se pri tom na odredbe čl. 12. i 213. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud Srbije, odlučujući o revizijama tužilaca i tužene, 13. juna 2002. godine doneo je presudu Rev. 954/02 kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu reviziju tužene izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2733/01 od 26. septembra 2001. godine, dok je u stavu drugom izreke preinačio presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2733/01 od 26. septembra 2001. godine i presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5642/99 od 3. aprila 2001. godine, tako što je obavezao tuženu da na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica, tužiocima isplati još po 20.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa. Opštinski sud u Novom Sadu je 6. novembra 2002. godine primio revizijsku odluku, dok je punomoćniku tužilaca ista dostavljena 15. novembra 2002. godine.

Nakon donošenja revizijske odluke, tužioci su, preko punomoćnika, 20. avgusta 2003. godine podneli predlog za nastavak postupka P. 7550/01. Povodom podnetog predloga, prvostepeni sud je 27. avgusta doneo rešenje P. 7550/01 kojim je obavezao advokata, koji je u ime stranke podno predlog, da u roku od osam dana dostavi zameničko punomoćje za zastupanje tužilaca, pod pretnjom odbačaja podneska.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7550/01 od 22. januara 2004. godine određen je nastavak postupka i predmet je dobio novi broj P. 481/2004. U nastavku prvostepenog postupka održana su četiri ročišta (13. januara 2005, 17. februara 2005, 5. aprila 2006 i 13. juna 2006.), dok su dva ročišta (17. marta 2004. i 23. novembra 2004.) odložena zbog toga što nije bilo dokaza da je tužena uredno pozvana. U toku postupka, sud je pribavio od Opštine Sombor, Opštinske uprava, Odeljenje za društvene delatnosti izveštaj o visini porodične invalidnine (14. aprila 2004. godine), a takođe sud se u više navrata obraćao AD Apatinskoj pivari, Apatin, radi pribavljanja podataka o mesečnim primanjima zaposlenog na odgovarajućem radnom mestu, koje je najpribližnije radnom mestu preminulog Vase Joke. Prvostepeni sud je rešenjem P. 481/04 od 25. novembra 2005. godine zastao sa postupkom do prispeća traženog izveštaja od Apatinske pivare, koji je dostavljen sudu 23. januara 2006. godine. Rasprava je zaključena na ročištu od 13. juna 2006. godine. Međutim, rešenjem suda P. 481/04 od 13. juna 2006. godine ponovo je otvorena rasprava „radi razjašnjenja važnog pitanja“ i prekinut je postupak, a određeno je „da će se postupak nastaviti na zahtev zainteresovane parnične stranke, s tim što je potrebno da tužioci pravilno označe tuženu i ko je zastupa“. Protiv navedenog rešenja, tužioci su izjavili žalbu 3. jula 2006. godine.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 481/04 od 4. jula 2006. godine određen je nastavak postupka i predmetu je dat novi broj P. 5196/06. U nastavku postupka održana je samo jedno ročište 27. septembra 2006. godine, na kome je rasprava i zaključena.

Opštinski sud u Novom Sadu doneo je 27. septembra 2006. godine presudu P.5196/06 kojom je u stavu prvom izreke obavezao tuženu Republiku Srbiju, Novosadski korpus, Ministarstvo odbrane da drugotužiocu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljenog izdržavanja za period od jula 1997. godine do maja 1997. godine isplati iznos 2.064,44 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, a u stavu drugom izreke je obavezao tuženu da tužiocima na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 334.250,00 dinara, dok je u stavu trećem izreke odbio tužbeni zahtev tužilaca za isplatu troškova postupka preko dosuđenog iznosa. Protiv navedene presude tužioci su izjavili žalbu 16. oktobra 2006. godine, a tužena 17. oktobra 2006. godine.

Odlučujući o podnetim žalbama tužioca i tužene, Okružni sud u Novom Sadu doneo je 11. septembra 2008. godine rešenje Gž. 6759/2006 kojim je usvojio žalbe tužilaca i tužene i ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P.5196/06 od 27. septembra 2006. godine, te predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U trećem ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 8193/08. U toku postupka održana su četiri ročišta (30. oktobra 2008, 31. marta 2009, 19. maja 2009. i 8. juna 2009. godine), određeno je finansijsko veštačenje na okolnost izgubljenog izdržavanja za drugotužioca i dopuna veštačenja, i izveden je dokaz čitanjem nalaza veštaka i njegovim saslušanjem. Tužioci, odnosno punomoćnik tužilaca, prisustvovali su svim navedenim ročištima, dok tužena nije pristupila ni na jedno ročište.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8193/08 od 8. juna 2009. godine obavezana je tužena Republika Srbija, Ministarstvo odbrane da drugom tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljenog izdržavanja isplati iznos od 113.660,96 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i određeno je da će o troškovima postupka sud odlučiti posebnim rešenjem. Presuda je postala pravnosnažna 22. jula 2009. godine.

Podneskom od 10. avgusta 2009. godine tužioci su se obratili sudu sa molbom da donese odluku o troškovima postupka. Takođe, podneskom od 15. septembra 2009. godine podnosioci su se obratili iz istih razloga.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8193/08 od 19. avgusta 2009. godine obavezana je tužena da tužiocima na ime zajedničkih troškova postupka isplati iznos od 320.000,00 dinara, te drugotužiocu na ime samostalnih troškova postupka isplati iznos od 106.500,00 dinara, dok su tužioci odbijeni sa zahtevom za isplatu troškova preko dosuđenog iznosa. Pismeni otpravak rešenja dostavljen je punomoćniku tužilaca 21. septembra 2009. godine. Protiv navedenog rešenja žalbu je izjavila tužena 1. oktobra 2009. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6311/10 od 3. marta 2010. godine isti sud se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i određeno je da se predmet ustupa Višem sudu u Novom Sadu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu, na postupak po izjavljenoj žalbi.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 4007/10 od 21. oktobra 2010. godine usvojena je žalba tužene i rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8193/08 od 19. avgusta 2009. godine je preinačeno tako da je tužena obavezana da tužiocima na ime zajedničkih troškova postupka isplati iznos od 220.800,00 dinara (umesto dosuđenog iznosa od 320.000,00 dinara), a da drugotužiocu na ime samostalnih troškova postupka isplati iznos od 89.500,00 dinara (umesto dosuđenog iznosa od 106.500,00 dinara).

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe:

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva (član 7. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.). Važećim Zakonom o parničnom postupku(„Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosioci ustavne žalbe pozivaju, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio: da je parnični postupak pokrenut 8. maja 1997. godine, podnošenjem tužbe za naknadu štete Opštinskom sudu u Novom Sadu; da je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 954/02 od 13. juna 2002. godine postupak okončan u pogledu zahteva za naknadu štete u odnosu na prvu podnositeljku i trećeg podnosioca ustavne žalbe u potpunosti, a u odnosu na drugog podnosioca u pogledu zahetva za meterijalnu štetu; da je u odnosu na drugotužioca predmetni postupak za naknadu nematerijalne štete zbog izgubljenog izdržavanja okončan presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8193/08 od 8. juna 2009. godine, koja je postala pravnosnažna 22. jula 2009. godine; i konačno da je u pogledu zahteva za naknadu troškova predmetnog parničnog postupka, u odnosu na sve podnosioce ustavne žalbe postupak pravnosnažno okončan tek rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 4007/10 od 21. oktobra 2010. godine.

Ustavni sud ukazuje da je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se navedeno pravo jemči i kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom garantovanih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pred nadležnim sudovima trajao ukupno 13 godina i pet meseci. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je postupak po tužbenom zahtevu za naknadu materijalne i nematerijalne štete prve podnositeljke i trećeg podnosioca okončan 13. juna 2002. godine donošenjem revizijske odluke, ali da o njihovom zahtevu za isplatu troškova postupka nije pravnosnažno odlučeno u vreme podnošenja ustavne žalbe, te da se ovi podnosioci ustavne žalbe upravo i pozivaju na povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog neodlučivanja o troškovima predmetnog parničnog postupka, dok se drugi podnosilac ustavne žalbe poziva na povredu tog prava, pre svega, zbog neodlučivanja o njegovom tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete zbog izgubljenog izdržavanja.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka mora se poći od činjenice da dužina postupka zavisi od niza činilaca, te da se mora ceniti u svakom konkretnom slučaju ponaosob. Složenost pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, značaj raspravljanog prava za podnosioce ustavne žalbe, ponašanje podnosioca u postupku, kao i ponašanje sudova koji su vodili postupak, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne. Stoga je Ustavni sud ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je konkretan predmet bio relativno složen. Podnosioci ustavne žalbe podneli su tužbu za naknadu materijalne štete po dva osnova, za troškove sahrane i izgubljeno izdržavanje, i nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova. U postupku je, pre svega, bilo složeno pitanje utvrđivanja visine naknade materijalne štete zbog izgubljenog izdržavanja. Međutim, po oceni Ustavnog suda, to pitanje nije bilo činjenično i pravno složeno u toj meri da bi opravdalo ovako dugo trajanje parničnog postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je za drugog podnosioca ustavne žalbe rešavanje predmetnog parničnog postupka u kome se odlučuje o naknadi štete zbog smrti bliskog lica, u konkretnom slučaju oca podnosioca, od posebne važnosti za ovog podnosioca ustavne žalbe. Ipak, takav značaj predmet nije imao za prvu podnositeljku i trećeg podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je u predmetnom postupku, u delu koji oni osporavaju, odlučivano samo o troškovima postupka.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosioci, kao tužioci u parničnom postupku, nisu doprineli neopravdanoj dužini njegovog trajanja. Podnosioci ustavne žalbe, odnosno punomoćnik podnosilaca, prisustvovali su svim zakazanim ročištima za glavnu raspravu i nisu preduzimali procesne radnje kojima bi odugovlačili parnični postupak.

Ispitujući postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je na neprimereno dugo trajanje parničnog postupka od presudnog uticaja bilo nedelotvorno i neažurno postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku. Naime, Opštinski sud u Novom Sadu je u drugom ponovnom postupku koji je trajao skoro pet godina održao samo pet ročišta za glavnu raspravu. U tom periodu prvostepeni sud je dva puta donosio rešenja o prekidu postupka, i to je prvi put učinio zbog odlučivanja o reviziji protiv drugostepene presude, a drugi put zbog potrebe da tužioci pravilno označe tuženu i njenog zastupnika, pozivajući se na odredbe člana 213. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, odnosno na odredbe člana 215. važećeg Zakona o parničnom postupku kojima je propisano da sud može odrediti prekid ako odluči da sam ne rešava o prethodnom pitanju. Pri tome, prvostepenom sudu je u slučaju prvog prekida trebalo više od godinu dana od dostavljanja revizijske odluke da donese rešenje o nastavku prekinutog postupka, a potom još godinu dana da održi prvo ročište za glavnu raspravu. Navodi iz odgovora prvostepenog suda o pasivnom držanju podnosilaca ustavne žalbe, jer nisu blagovremeno podneli predlog za nastavak postupka, su neosnovani, jer je prvostepeni sud u situaciji kada je postupak prekinuo zbog rešavanja prethodnog pitanja bio u obavezi da sam nastavi postupak odmah nakon završetka postupka pred Vrhovnim sudom Srbije i dostavljanja revizijske presude, a saglasno odredbi člana 215. stav 2. Zakona o parničnom postupku koji je bio na snazi u to vreme. U pogledu odlučivanja o zahtevu za isplatu troškova postupka, prvostepenom sudu je trebalo više od sedam godina od pravnosnažnog okončanja postupka o tužbenim zahtevima prve podnositeljke i trećeg podnosioca ustavne žalbe, kao i o zahtevu drugog podnosioca za nematerijalnu štetu, da odluči o troškovima postupka. Takođe, prvostepeni sud je doprineo dugom trajanju postupka i time što je, postupajući suprotno odredbama člana 159. Zakona o parničnom postupku, presudom P. 8193/08 od 8. juna 2009. godine, kojom je završen predmetni parnični postupak, odlučio da o troškovima tog postupka, umesto u presudi, odluči posebnim rešenjem. Pored toga, Okružni sud Novom Sadu, kao drugostepeni sud, je značajno doprineo ukupnom trajanju ovog parničnog postupka, jer je umesto da iskoristi procesna ovlašćenja i sam zakaže i održi raspravu tri puta ukidao prvostepene sudske odluke i predmet vraćao na ponovno suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8193/08 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđivanjem prava na naknadu štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona.

6. Razmatrajući navode podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, takođe zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu P. 8193/08, Ustavni sud je ocenio da se žalbeni navode svode samo na konstataciju da se u predmetnom parničnom postupku ne može govoriti o pravičnosti, što se ne može smatrati ustavnopravnim razlogom na kome bi se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, mogla zasnivati tvrdnja o povredi označenog prava.

Kako u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazali na povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke da se po njoj vodi postupak i odlučuje, kao u delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

 

 

VRŠI FUNKCIJU

PREDSEDNIKA USTAVNOG SUDA

Sudija dr Agneš Kartag Odri

 

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu