Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora nakon prvostepene presude

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na nezakonitost produženja pritvora, nalazeći da su sudovi dali relevantne razloge. Preostali deo žalbe, o povredi prava na pravično suđenje, odbačen je kao preuranjen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-12952/2019
14.09.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. I . iz Kikinde, Đ . T . iz Iđoša i S . S . iz Čente, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. septembra 20 23. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ž. I, Đ . T . i S . S . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Kž2. 435/19 od 6. novembra 2019. godine u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. I . iz Kikinde, Đ . T . iz Iđoša i S . S. iz Čente podneli su Ustavnom sudu, 16. decembra 2019 . godine, preko punomoćnika R. M , advokata iz Kikinde, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Kž2. 435/19 od 6. novembra 2019. godine, zbog povrede prava iz člana 31. stav 2. Ustava Republike Srbije i posebnih prava okrivljenog iz člana 33. st. 2, 5. i 6. Ustava . Podnosi oci su istak li i povred u prava iz člana 5. stav 3. i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako se odredbe člana 5. stav 3. i člana 6. Evropske k onvencije sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih odredbama člana 31. i člana 32. stav 1. Ustava, to Ustavni sud postojanje povreda ovih prava ceni u odnosu na označene odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud, nakon što je protiv okrivljenih, ovde podnosilaca, doneo osuđujuću presudu K. 319/18 od 25. oktobra 2019. godine, doneo rešenje kojim je prema njima produžen pritvor, smatrajući da i dalje postoji zakonski osnov iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP; da su se podnosioci u trenutku podnošenja ustavne žalbe u pritvoru nalazili punih 15 meseci (od vremena hapšenja 9. septembra 2018. godine) i da im je pritvor u toku postupka više puta produžavan; da su sudovi prepisivali isti razlog za produženje pritvora i da je pritvor produžavan po automatizmu; da je glavni pretres usporeno sprovođen, da je za godinu dana održan devet puta, za koje vreme su jedino saslušani oštećeni, svedoci optužbe i veštak medicinske struke.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje :

Rešenjem sudije za prethodni postupak Osnovnog suda u Kikindi Kpp. 49/18 od 10. septembra 2018. godine prema okrivljenima, ovde podnosiocima, određen je pritvor, koji im se računao od 9. septembra 2018. godine, kada su uhapšeni.

Osnovno javno tužilaštvo u Kikindi je 25. oktobra 2018. godine podiglo optužnicu Kt. 665/18 protiv podnosilaca i još jednog lica zbog krivičnog dela napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 3. u vezi st. 2. i 1. i člana 33. KZ, dok je 1. novembra 2018. godine podnelo optužni predlog Kt. 702/18 protiv podnosioca Đ. T . zbog krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. KZ, a 26. decembra 2018. godine optužni predlog Kt. 692/18 protiv podnosioca S. S, zbog krivičnog dela ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru.

Pritvor je prema okrivljenima do donošenja osporenog rešenja više puta produžavan.

Nakon održanog i okončanog glavnog pretresa 25. oktobra 2019. godine, Osnovni sud u Kikindi je podnosioce oglasio krivim za izvršenje predmetnih krivičnih dela. Ovom presudom podnosilac Ž. I . je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine i šest meseci, podnosilac Đ . T . na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od dve godine i pet meseci, a podnosilac S . S . na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od dve godine i dva meseca.

Rešenjem Osnovnog suda u Kikindi K. 319/18 od 25. oktobra 2019. godine, prema podnosiocima je produžen pritvor na osnovu člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, koji je imao trajati do upućivanja okrivljenih u Zavod za izvršenje krivičnih sankcija, a najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je mišljenje veća da i dalje stoje razlozi zbog kojih je pritvor prema okrivljenima određen i produžen, jer i dalje postoji osnovana bojazan da bi okrivljeni, ukoliko bi se pustili na slobodu, u kratkom vremenskom periodu mogli ponoviti istovrsna krivična dela; da je ova bojazan od ponavljanja očekivana i razborita i realno moguća u situaciji kada su okrivljeni skloni vršenju krivičnih dela u kojima ispoljavaju agresiju prema drugim licima, a takođe i prema policiji, a što proizlazi iz same činjenice da su okrivljeni već ranije osuđivani za dela sa elementima nasilja; da su svi okrivljeni već osuđivani za krivična dela sa elementima nasilja, zbog kojih su osuđivani na kazne zatvora, a takođe su i prekršajno osuđivani zbog prekršaja sa elementima nasilja; da se, s obzirom na navedeno, zaključuje da se radi o licima kod kojih postoji sklonost ka vršenju krivičnih dela uopšte, a naročito sklonost ka preduzimanju radnji sa elementima nasilja, gde ni izrečene i izdržane kazne zatvora nisu uticale da oni promene svoje ponašanje i prestanu sa vršenjem radnji u kojima ispoljavaju agresivno ponašanje prema drugima; da stoga sud smatra da bi puštanje okrivljenih na slobodu nakon proglašenja presude, imajući u vidu napred navedene okolnosti, moglo dovesti do toga da okrivljeni u kratkom vremenskom intervalu, to jest odmah po puštanju na slobodu, nastave sa vršenjem istovrsnih krivičnih dela, te ove navedene okolnosti smatraju se osobitim okolnostima koje opravdavaju produženje pritvora i nakon proglašenja presude.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kž2. 435/19 od 6. novembra 2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenih i potvrđeno je prvostepeno rešenje, a u obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je po oceni veća ovog suda, a nasuprot navodima istaknutim u žalbi branioca okrivljenih, pravilno prvostepeni sud produžio pritvor okrivljenima, shodno odr edbi člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, pravilno nalazeći da i dalje postoje okolnosti koje ukazuju da bi oni boravkom na slobodi mogli u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, imajući u vidu rani ji život navedenih okrivljenih i činjenicu koja proizlazi iz izvoda iz kaznene evidencije, da su ranije višestruko osuđivani, i to okrivljeni Ž . I . čak 16 puta, od toga više puta za krivična dela sa elementima nasilja i na zatvorske kazne; da je okrivljeni Đ . T . četiri puta pravnosnažno osuđivan, od toga dva puta za krivična dela sa elementima nasilja; da je okrivljeni S . S . ranije sedam puta pravnosnažno osuđivan, između ostalog i za krivično delo sa elementima nasilja, kojom prilikom su mu izricanje višegodišnje kazne zatvora; da ceneći navedene činjenice, veće je mišljenja da je pravilna ocena prvostepenog suda da ranije izrečene krivične sankcije nisu pozitivno uticale na navedene okrivljene da prestanu sa vršenjem krivičnih dela i da se radi o licima kod kojih postoji sklonost ka vršenju krivičnih dela, a naročito sklonost ka preduzimanju radnji sa elementima nasilja, budući da su nepravnosnažnom presudom oglašeni krivim da su izvršili predmetna kr ivična dela; da po mišljenju žalbenog veća, sve navedeno u međusobnom sadejstvu ima značaj osobitih okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni, ukoliko bi se našli na slobodi, mogli u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, te je neophodno njihovo zadržavanje u pritvoru shodno odredbi člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, te da se u konkretnom slučaju drugom blažom merom ne može obezbediti nesmetano vođenje krivičnog postupka.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca i da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane, da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane, da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. st. 2, 5. i 6.) .

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19 ) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti (član 211. stav 1. tačka 3) ); da se od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća, da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca, da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude, da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama st. 1. do 5. ovog člana može trajati do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, a najduže dok ne istekne vreme trajanja krivične sankcije izrečene u prvostepenoj presudi (član 216. st . 1. do 3. i stav 6. ).

5. Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnosioci ustavne žalbe osporava ju rešenje kojim je odbijena kao neosnovana njihova žalba i potvrđeno rešenje kojim im je produžen pritvor.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da podnosioci u odnosu na osporena rešenja istič u povredu prava iz člana 31, člana 32. stav 1. i člana 33. st. 2, 5. i 6. Ustava.

Polazeći od navoda ustavne žalbe kojima podnosioci obrazlaž u istaknute povrede prava i z člana 32. stav 1. i člana 31. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se izneti razlozi u suštini odnose na pravo u pogledu trajanja pritvora, te je ove navode ustavne žalbe cenio u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. Ustava.

6. Ustavni sud ističe da postojanje osnovane sumnje na kojoj se zasniva lišenje slobode, utemeljene na relevantnim dokazima, predstavlja suštinski deo garancija protiv proizvoljnog hapšenja i predstavlja conditio sine qua non kako za određivanje, tako i za produženje mere pritvora. Istovremeno, Ustavni sud naglašava da se ne može upuštati u instanciono odlučivanje, kao i da nije u njegovoj nadležnosti da ceni da li na osnovu dokaza na kojima se zasniva rešenje o određivanju ili produženju mere pritvora, proizlazi osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo.

Ustavni sud je u više svojih odluka ( videti, pored ostalih, Odluku Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, tačka 5. obrazloženja) zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31, podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu polazi od već zauzetog stava da ustavno jemstvo da sud trajanje pritvora svodi na najkraće vreme, imajući u vidu razloge pritvora, znači obavezu nadležnih sudova da u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima se opravdava trajanje mere pritvora, kao i da u vođenju postupka u kome se prema okrivljenom primenjuje mera pritvora pokažu primerenu hitnost.

Ustavni sud konstatuje da trajanje pritvora od podizanja optužnice do završetka krivičnog postupka Ustavom i Zakonikom o krivičnom postupku nije ograničeno, ali je nadležni sud, saglasno odredbama člana 31. stav 2. Ustava i člana 210. st. 2. i 3. i člana 216. Zakonika o krivičnom postupku, dužan da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, i da u određenim vremenskim intervalima, po službenoj dužnosti i bez predloga stranaka, ispita da li još postoje razlozi za zadržavanje lica u pritvoru ili ne, odnosno da pažljivo ispita opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja i podrobno obrazloži razloge zbog kojih smatra da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Ukoliko takvi razlozi i dalje postoje, pritvor se rešenjem produžava do dalje odluke suda, a najduže dok ne istekne kazna zatvora izrečena prvostepenom presudom. Takođe, nadležni sud je dužan da sa naročitom hitnošću postupa u pritvorskim predmetima.

Ocenjujući u konkretnom slučaju navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31 . Ustava, Ustavni sud je utvrdio da su podnosi oci do podnošenja ustavne žalbe u pritvoru prove li jednu godinu, tri meseca i sedam dana.

Dalje, Ustavni sud je utvrdio da je nadležni sud blagovremeno ispitao opravdanost produženja pritvora, odnosno, utvrdio i naveo dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, obrazlažući razloge zbog kojih je smatrao da je produženje pritvora opravdano . Dakle, Ustavni sud nalazi da su nadležni sudovi za svoju odluku da prema podnosiocima ustavne žalbe produže pritvor dali relevantne i dovoljne razloge. Tačnije, nadležni sudovi su opravdanost i zakonitost produženja mere pritvora obrazložili na ustavnopravno prihvatljiv način, koji, po oceni Ustavnog suda, nije posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja, pri čemu su jasno i detaljno obrazložili postojanje pritvorsk og razloga iz člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku. S tim u vezi, Osnovni sud u Kikindi i Viši sud u Zrenjaninu su u prvostepenom i osporenom drugostepenom rešenju utvrdili da i dalje postoje okolnosti koje ukazuju da bi podnosioci boravkom na slobodi mogli u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivična dela i kao razlog naveli da se radi o lic ima kod kojih postoji sklonost ka vršenju krivičnih dela, a naročito sklonost ka preduzimanju radnji sa elementima nasilja, imajući u vidu raniji život okrivljenih i činjenice koje proizlaze iz kaznene evidencije. Dalje, Viši sud u Zrenjaninu je u osporen om rešenju oceni o da se, u konkretnom slučaju, radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, pritvor ne bi mogao zameniti drugom blažom merom. Takođe, po oceni Ustavnog suda, iz dokumentacije dostavljene uz ustavnu žalbu proizlazi da je Osnovni sud u Kikindi pokazao revnost u vođenju krivičnog postupka , imajući u vidu da je od trenutka pokretanja postupka do okončanja glavnog pretresa i donošenja nepravnosnažne prvostepene presude proteklo godinu dana .

Konačno, kako je najkraće neophodno vreme trajanja pritvora relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, Ustavni sud je ocenio da se trajanje pritvora u konkretnom slučaju objektivno ne može smatrati nerazumno dugim.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovane tvrdnje podnosilaca da im je rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kž2. 435/19 od 6. novembra 2019. godine povređeno pravo zajemčeno odredbama člana 31 .Ustava.

Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), ustavnu žalbu odbio u ovom delu i odlučio kao u prvom delu izreke.

7. U pogledu istaknute povrede posebnih prava okrivljenog iz člana 33. st. 2, 5. i 6. Ustava i navoda kojima podnosioci ustavne žalbe osporavaju sprovedeni dokazni postupak, Ustavni sud je utvrdio da u trenutku podnošenja ustavne žalbe krivični postupak nije bio pravnosnažno okončan.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu izreke .

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora nakon prvostepene presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti