Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog „ćutanja uprave“

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije kojim je odbačena tužba zbog „ćutanja uprave“. Utvrđeno je da je tužba bila preuranjena, jer ponovljeni zahtev za postupanje (urgencija) nije upućen direktno drugostepenom organu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana S. Obrenčevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. februara 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dušana S. Obrenčevića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 3185/08 od 2. jula 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušan S. Obrenčević iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 11. novembra 2008. godine dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 3185/08 od 2. jula 2008. godine.
Ustavnom žalbom se osporava rešenje kojim je odbačena tužba izjavljena zbog "ćutanja uprave" kao preuranjena, budući da je urgencija za postupanje drugostepenog organa po žalbi podneta prvostepenom organu, a ne direktno drugostepenom organu. Podnosilac ustavne žalbe navodi da je žalbu protiv rešenja prvostepenog organa podneo prvostepenom organu za drugostepeni organ i da je iz tog razloga i zahtev za postupanje drugostepenog organa po žalbi podneo takođe prvostepenom organu za drugostepeni organ, s obzirom da se radi o "ponovljenom traženju" koje, po mišljenju podnosioca, mora biti učinjeno na isti način kao i prilikom podnošenja žalbe. S obzirom da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije odbačena njegova tužba kao preuranjena, podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je ovakvom odlukom Suda povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Prema odredbama člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeno rešenje i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Ministarstvo finansija, Poreska uprava, Filijala Stari grad u Beogradu donelo je rešenje 431-450/07 od 31. decembra 2007. godine, kojim je u tački 1. izreke odbijen kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe da porez na dohodak građana za prihode od obavljanja samostalne delatnosti za 2008. godinu plaća prema paušalno određenom neto prihodu, a u tački 2. izreke poreskom obvezniku naloženo vođenje poslovnih knjiga, počev od dana obavljanja delatnosti 2008. godine.
Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog prvostepenog rešenja izjavio žalbu koja je u Ministarstvu finansija, Poreska uprava, Filijala Stari grad u Beogradu primljena 15. januara 2008. godine. Žalilac je potom prvostepenom organu za drugostepeni organ podneo zahtev za donošenje rešenja po žalbi u daljem roku od sedam dana od dana prijema ovog zahteva, s obzirom da drugostepeni organ nije doneo odluku po žalbi u roku od pedeset dana od dana izjavljivanja žalbe, a koji zahtev je primljen u Ministarstvu finansija, Poreska uprava, Filijala Stari grad u Beogradu dana 25. marta 2008. godine.
Podnosilac ustavne žalbe je 22. aprila 2008. godine podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije protiv Ministarstva finansija Republike Srbije, Poreska uprava, Regionalni centar Beograd, s obzirom da drugostepeni organ nije rešio po žalbi na prvostepeno rešenje u zakonom propisanom roku, niti u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju.
Vrhovni sud Srbije je, rešavajući u upravnom sporu zbog "ćutanja administracije", osporenim rešenjem U. 3185/08 od 2. jula 2008. godine, odbacio tužbu kao preuranjenu, na osnovu odredbe člana 28. stav 1. tačka 1) u vezi sa članom 24. Zakona o upravnim sporovima, jer je urgencija za postupanje drugostepenog organa po žalbi podneta prvostepenom, umesto direktno drugostepenom organu.
4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).
Odredbom člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96) propisano je da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena.
Odredbom člana 28. stav 1. tačka 1) Zakona propisano je da će sud rešenjem tužbu odbaciti ako utvrdi da je tužba podnesena neblagovremeno (član 22.) ili prevremeno (član 24.).
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i Zakona, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem nisu povređena prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.
Ustavni sud je u postupku po ovoj ustavnoj žalbi utvrdio da je osporeni akt doneo Ustavom i zakonom ustanovljen organ sudske vlasti u granicama svoje nadležnosti i u zakonito sprovedenom postupku, kao i da osporeni akt sadrži ustavnopravno prihavtljive razloge na kojima se doneta odluka zasniva. Vrhovni sud Srbije je, u skladu sa svojim ovlašćenjima iz Zakona o upravnim sporovima, doneo osporeno rešenje kojim se tužba odbacuje kao preuranjena. Ovu svoju odluku Vrhovni sud Srbije je zasnovao na činjenici da je jedan od procesnih uslova za podnošenje tužbe u upravnom sporu zbog ćutanja uprave, pored isteka roka od 60 dana ili zakonom propisanog kraćeg roka za odlučivanje drugostepenog organa po žalbi i to da se stranka, pre podnošenja tužbe, obratila drugostepenom organu ponovljenim zahtevom da u daljem roku od sedam dana donese rešenje. S obzirom da se podnosilac ustavne žalbe urgencijom obratio prvostepenom, umesto direktno drugostepenom organu, Vrhovni sud Srbije je utvrdio da nije bio ispunjen procesni uslov za obraćanje sudu, odnosno da je tužba preuranjena.
Po oceni Ustavnog suda, neprihvatljivo je stanovište podnosioca ustavne žalbe prema kome se zahtev za donošenje rešenja po žalbi u naknadnom roku od sedam dana podnosi prvostepenom organu za drugostepeni organ, kao što je to slučaj sa žalbom. Naime, postupak po žalbi se najpre odvija pred prvostepenim organom koji ispituje da li je žalba dopuštena, blagovremena i izjavljena od ovlašćenog lica, pa se nakon ovog ispitivanja žalba upućuje drugostepenom organu kako bi doneo odluku po žalbi. Stoga se, u skladu sa odredbom člana 223. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01), žalba podnosi drugostepenom organu preko prvostepenog, a zahtev za postupanje drugostepenog organa po žalbi, ukoliko nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku, direktno drugostepenom organu. Ovo iz razloga što po "urgenciji" postupa samo drugostepeni organ, jer prvostepeni organ prethodno ne ispituje procesne pretpostavke za njeno podnošenje, kao što je to slučaj sa podnetom žalbom.
U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je neosnovan. Naime, donošenjem osporenog rešenja podnosilac ustavne žalbe nije izgubio pravo na podnošenje tužbe u upravnom sporu zbog ćutanja uprave, kada se ispune pretpostavke propisane članom 24. Zakona o upravnim sporovima. Podnosilac ustavne žalbe ima mogućnost da se požurnicom obrati drugostepenom organu za donošenje odluke po žalbi, a ukoliko drugostepeni organ ne odluči u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, može da podnese Vrhovnom sudu Srbije tužbu zbog ćutanja uprave.
S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu treba odbiti.
6. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić, s.r.