Odbijena ustavna žalba profesionalnih vojnih lica u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu profesionalnih vojnih lica protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Nije utvrđena povreda prava na pravično suđenje niti prava na jednaku zaštitu prava, jer je visina plate utvrđena upravnim aktom čija se zakonitost ne ispituje u parnici.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Branislava Milosavljevića iz Ćuprije i Tinka Stoiljkovića iz Jagodine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Branislava Milosavljevića i Tinka Stoiljkovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2663/06 od 28. decembra 2006. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Tinka Stoiljkovića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1534/07 od 17. septembra 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Dejan Stojiljković, Zoran Petrović, Krsto Radojević, Branislav Milosavljević, svi iz Ćuprije, i Tinko Stoiljković iz Jagodine, su 21. decembra 2007. godine, preko punomoćnika, advokata Milana Cvetkovića iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2663/06 od 28. decembra 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1769/06 od 7. februara 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Tinko Stoiljković iz Jagodine je 30. januara 2009. godine, preko punomoćnika, advokata Milana Cvetkovića iz Beograda, podneo dopunu ustavne žalbe kojom je osporio i rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1534/07 od 17. septembra 2008. godine, zbog povrede navedenih ustavnih prava i načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava. Predmet je zaveden pod brojem Už- 284/2007.

2. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo odluku da se razdvoje postupci po ustavnoj žalbi, pa je formiran poseban predmet koji je zaveden pod brojem Už- 1296/09 - ustavna žalba Branislava Milosavljevića i Tinka Stoiljkovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2663/06 od 28. decembra 2006. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1534/07 od 17. septembra 2008. godine.

3. U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da su podnosioci ustavne žalbe podneli Opštinskom sudu u Ćupriji tužbu protiv Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane – VP 4418 Ćuprija radi naknade materijalne štete na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa plate koju su podnosioci ostvarili kao profesionalna vojna lica; da je, u cilju zaštite navedenih prava, veliki broj profesionalnih vojnih lica i civilnih lica na službi u Vojsci pokrenulo parnične postupke pred prvostepenim sudovima u Republici Srbiji; da je na sastanku na kome su prisustvovali predsednik Vrhovnog suda Srbije, predsednik Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, predsednik Drugog opštinskog suda u Beogradu i načelnik Odeljenja za imovinsko-pravne poslove Ministarstva odbrane kao zastupnik tužene, “postignut dogovor o načinu odlučivanja o tužbenim zahtevima profesionalnih vojnih lica i civilnih lica na službi u vojsci“; da je održavanjem sastanka i postizanjem dogovora između sudija Vrhovnog suda Srbije i zastupnika tužene povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na nepristrasno suđenje; da je Vrhovni sud Srbije odbio kao neosnovanu reviziju podnosilaca ustavne žalbe, a da pre toga nije odlučio o njihovom zahtevu za izuzeće pojedinih sudija koji su obavljali dužnost u sudu najviše pravne instance u Republici Srbiji; da je revizijski sud pogrešno primenio propise kojima su regulisane plate profesionalnih vojnih lica; da “za Predraga Trifunovića i sudije Vrhovnog suda Srbije nisu bili od uticaja dokazi koji su izvedeni u prvostepenom postupku“; da je osporena presuda u suprotnosti sa ranijim odlukama Vrhovnog suda Srbije donetim po reviziji u postupcima povodom istih činjeničnih i pravnih situacija, pa je povređeno i pravo podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava. Podnosioci ustavne žalbe predlažu da Ustavni sud usvoji žalbu i poništi osporenu presudu, kao i da “naredi da se uklone štetne posledice presude“.

4. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

5. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Ćupriji P. 415/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužioci Branislav Milosavljević i Tinko Stoiljković, ovde podnosioci ustavne žalbe su 23. avgusta 2005. godine podneli Opštinskom sudu u Ćupriji tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane – VP 4418 Ćuprija, radi naknade materijalne štete na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa plate koju su podnosioci ostvarili kao profesionalna vojna lica u Vojsci Srbije i Crne Gore.

Opštinski sud u Ćupriji je 6. februara 2006. godine doneo presudu P. 415/05, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tuženu da, na ime materijalne štete zbog manje isplaćene plate, isplati tužiocima odgovarajuće novčane iznose za period decembar 2000. - novembar 2005. godine, dok je odbio kao neosnovani tužbeni zahtev tužilaca za naknadu štete za period januar – novembar 2000. godine; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovane prigovore preuranjenosti tužbe i nedostatka pasivne legitimacije koje je istakla tužena; u stavu trećem izreke obavezao tuženu da naknadi tužiocima troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je odredbama člana 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije i Odluke Savezne vlade od 5. januara 2000. godine propisan okvir za utvrđivanje ukupnog iznosa novčanih sredstava za plate profesionalnih vojnika, te da vojni organi na osnovu tih propisa u upravnom postupku donose upravni akt kojim određuje visinu plate profesionalnom vojniku izraženu u broju bodova; da nakon toga nastaje obaveza tužene na isplatu plate tužiocima i da takva obaveza predstavlja obligaciju koja nastaje iz posebnih činjenica predviđenih zakonom i podzakonskim aktima; da je za relevantni vremenski period bilo obezbeđeno dovoljno novčanih sredstava u budžetu za isplatu plata profesionalnim vojnim licima i civilnim licima u vojsci, u smislu odredaba čl. 75. i 137. Zakona o Vojsci Jugoslavije i Odluke Savezne vlade od 5. januara 2000. godine; da su sredstva iz budžeta namenjena za isplatu plata preusmerena u druge namene; da su plate tužiocima mogle biti isplaćene saglasno navedenim zakonskim propisima da su se predviđena sredstva namenski koristila, te da je to od uticaja na pravilno utvrđivanje vrednosti boda; da je imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje sud našao da je tužena pričinila štetu tužiocima jer im nije isplatila celu zaradu.

Odlučujući o žalbi zakonskog zastupnika tužene, Okružni sud u Jagodini je doneo presudu Gž. 1125/06 od 11. avgusta 2006. godine, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke; u stavu drugom izreke preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom i trećem izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da im tužena naknadi materijalnu štetu zbog manje isplaćene zarade za period decembar 2000. - novembar 2005. godine i odbio zahtev tužilaca da im tužena naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i da je odredbom člana 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije propisan način utvrđivanja ukupnog iznosa novčanih sredstva za plate profesionalnih vojnika i da se ta odredba primenjuje u meri i visini odobrenih sredstava iz saveznog budžeta za isplatu plata profesionalnih vojnika; da se u konkretnom slučaju primenjuje Uredba o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore koja bliže uređuje način bodovanja plata profesionalnih vojnika po činu u vojsci i propisuje kriterijume za isplatu; da se plata tužilaca prema odredbama člana 52. stav 1. navedene Uredbe utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku; da naredbu, odnosno rešenje donosi starešina, rešavajući o pravu profesionalnog vojnika u upravnoj stvari, utvrđujući na taj način i pravo na platu i visinu plate i takav akt ima svojstvo upravnog akta; da ocenu zakonitosti tih upravnih akata vrši nadležan sud u upravnom sporu; da je u ovoj pravnoj stvari bez uticaja da li su budžetom bila predviđena sredstva za isplatu plata u većem iznosu i da li su ta sredstva namenski korišćena; da sud u parničnom postupku ne može ocenjivati da li je zakonita odluka nadležnog organa o visini plate, odnosno da li je plata pravilno obračunata tom odlukom; da s obzirom na to da iz utvrđenih činjenica proizlazi da je plata tužiocima isplaćivana u skladu sa odlukom nadležnog organa kojom se određuje i obračunava visina plate pripadnika vojske, te da im je tako obračunata plata u celini redovno isplaćivana, drugostepeni sud nalazi da je neosnovan tužbeni zahtev tužilaca.

Punomoćnik tužilaca je 21. septembra 2006. godine izjavio reviziju protiv presude Okružnog suda u Jagodini Gž. 1125/06 od 11. avgusta 2006. godine i istovremeno podneo zahtev za izuzeće sudija Vrhovnog suda Srbije Predraga Trifunovića, Vesne Popović, Jasminke Stanojević, Mirjane Grubić, Milomira Nikolića, Slobodana Dražića, Biljane Dragojević, Vlaste Jovanović, Jelene Borovac i Ljubice Jeremić. U ovom podnesku je istaknuto da tužilac izražava sumnju u nepristrasnost navedenih sudija prema tuženoj, imajući u vidu dogovor predsednika Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije i tužene, a kao tužilac je potpisan Zoran Jovanović.

Predsednik Vrhovnog suda Srbije je 15. decembra 2006. godine doneo rešenje VII Su. 257/06, kojim je odbacio kao nedozvoljen zahtev za izuzeće navedenih sudija Vrhovnog suda Srbije, ističući da je navedeni zahtev podneo Zoran Jovanović koji nije stranka u ovom parničnom postupku.

Vrhovni sud Srbije je 28. decembra 2006. godine doneo osporenu presudu Rev. 2663/06, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu protiv navedene drugostepene presude. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužilaca; da pojedinačno rešenje nadležnog starešine o visini plate predstavlja upravni akt, jer se tim rešenjem utvrđuje pravo na platu profesionalnog vojnika i visina plate; da se zakonitost navedenih rešenja i pravilnost obračuna visine plate ne može ocenjivati u parničnom postupku, već isključivo u upravnom postupku i upravnom sporu; da je u konkretnom slučaju isplata plata tužiocima vršena na osnovu pravosnažnih i konačnih rešenja i da su plate redovno isplaćivane u visini utvrđenoj odlukom nadležnog organa; da bi tužbeni zahtev bio osnovan samo u situaciji da je došlo do isplate manje plate od one koja je utvrđena rešenjem.

Postupajući po predlogu tužilaca za ponavljanje postupka, Vrhovni sud Srbije je doneo osporeno rešenje Rev. 1534/07 od 17. septembra 2008. godine, kojim je vratio spise predmeta Opštinskom sudu u Ćupriji preko Okružnog suda u Jagodini na dalji postupak.

6. U parničnom postupku u predmetu Opštinskog suda u Užicu P. 85/04 (spor između Vladimira Krstića iz Užica i Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane – VP 2697 Užice), zastupnik tužene je 19. marta 2004. godine podneo predlog za prekid postupka u ovoj pravnoj stvari do zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije po pitanju osnovanosti tužbenog zahteva. Istakao je da je, zbog velikog broja postupaka povodom tužbenih zahteva profesionalnih vojnih lica za naknadu materijalne štete i u cilju efikasnijeg odlučivanja o navedenim zahtevima, održan sastanak između predsednika Vrhovnog suda Srbije, predsednika Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, predsednika Drugog opštinskog suda u Beogradu i načelnika Odeljenja za imovinsko-pravne poslove Ministarstva odbrane na kome je postignut načelan dogovor da Drugi opštinski sud u Beogradu, kao sud pred kojim se vodi najveći broj ovakvih sporova, donese međupresudu o osnovanosti tužbenog zahteva i da će nakon toga Vrhovni sud Srbije, odlučujući po vanrednim pravnim lekovima, zauzeti stav po pitanju osnovanosti zahteva. Naveo je i da će tužena, u slučaju da Vrhovni sud Srbije zauzme stav o osnovanosti tužbenog zahteva, isplatiti tužiocima vansudskim putem tražene naknade, čime bi prestala potreba za vođenjem ovih sporova pred sudovima u Republici Srbiji.

7. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.), kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP) koje se odnose na postupak po reviziji, je propisano: da o reviziji odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 396.); da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (član 398. stav 2.); da revizijski sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se ona pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na bitnu povredu odredaba parničnog postupaka iz člana 361. stav 2. tačka 9) ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 399.); da je revizija nedozvoljena, pored ostalog, ako je reviziju izjavilo lice koje nije ovlašćeno na podnošenje revizije (član 401. stav 2. tačka 1)); da će revizijski sud ako nađe da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno i da zbog toga nema uslova za preinačenje pobijane presude, rešenjem usvojiti reviziju, ukinuti u celini ili delimično presudu prvostepenog i drugostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje istom ili drugom veću prvostepenog, odnosno drugostepenog suda (član 407. stav 2.)

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da se ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih vojnika utvrđuje prema zvaničnom podatku o neto - zaradi koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu, objavljenom u službenom glasilu te republike, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesinalnih oficira i oficira po ugovoru ne može biti manja od tri niti veća od pet neto - zarada iz ovog stava, da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih podoficira i podoficira po ugovoru iznose od 65% do 75%, a prosečna plata vojnika po ugovoru, po činu i dužnosti od 55% do 60% od prosečne plate po činu i položajne plate svih profesionalnih oficira (član 75. stav 1.); da Savezna vlada, pored ostalog, propisuje platu po činu, platu po činu i dužnosti i položajnu platu (član 87.); da načelnik Generalštaba i starešine jedinica, odnosno ustanova koje on odredi rešavaju, pored ostalog, o određivanju plate u Vojsci (član 152. tačka 7)).

Odredbama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96, 1/00 i 54/02), koja je važila u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da se ovom uredbom propisuju uslovi i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika na službi u Vojsci Jugoslavije i da se plata i druga novčana primanja profesionalnih vojnika izražavaju u bodovima (član 1.); da Savezna vlada, u smislu čl. 75 Zakona, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika u Vojsci i da savezni ministar za odbranu, u okviru ukupnih iznosa sredstava iz stava 1. ovog člana, donosi odluku o vrednosti boda za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika u Vojsci (član 52.); da se plata profesionalnom vojniku u Vojsci utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku (član 53. stav 1.).

Odredbom tačke 1. Odluke Savezne vlade o izmeni Odluke o određivanju koeficijenta za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96 i 1/00), koja je važila u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano da koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika iznosi 3,0 prema neto zaradi po zaposlenom isplaćenoj za prethodni mesec u privredi republike članice na čijoj je teritoriji sedište Saveznog ministarstva za odbranu.

8. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Naime, pravo na pravično suđenje predstavlja kompleksno pravo koje sadrži niz prava koja treba da obezbede određene procesne garancije strankama u postupcima u kojima sudovi odlučuju o njihovim pravima i obavezama i zaštite stranke od proizvoljne i arbitrerne primene prava od strane sudova. Ustavni sud konstatuje da pravo na nepristrasno suđenje, kao deo prava na pravično suđenje, podrazumeva odsustvo predrasuda ili naklonosti postupajućeg sudije prema nekoj od stranaka u sporu i ZPP propisuje mehanizme za zaštitu navedenog prava – isključenje i izuzeće sudije. Odredbama člana 66. stav 1. tač. 1) do 7) ZPP propisani su razlozi za isključenje sudije koji objektivno mogu izazvati sumnju u nepristrasnost sudije, nezavisno od njegovog ponašanja. Subjektivna nepristrasnost sudije se pretpostavlja, dok se ne dokaže da ponašanje određenog sudije ili njegova lična ubeđenja (razlozi za izuzeće) ukazuju na pristrasnost u konkretnom sudskom predmetu. S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu značaj prava na nepristrasno suđenje, kao i posledice koje povredom ovog prava mogu nastati, pa je zaključio da se navedeno pravo, pored prvostepenog i drugostepenog parničnog postupka, garantuje strankama i u postupku po reviziji. Imajući u vidu navode podnosilaca ustavne žalbe prema kojima je Vrhovni sud Srbije doneo osporenu revizijsku presudu a da prethodno nije odlučio o njihovom zahtevu za izuzeće pojedinih sudija, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu prema kome domaći sud mora proveriti nepristrasnost ukoliko stranka postavi takav zahtev, sem ako nije očigledno lišen osnova (videti odluku u predmetu Remli protiv Francuske od 23. aprila 1996. godine). Međutim, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta zaključio da je punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe u zahtevu kojim je tražio izuzeće sudija Vrhovnog suda Srbije kao tužioca označio Zorana Jovanovića, te da je predsednik revizijskog suda rešenjem VII Su. 257/06 od 15. decembra 2006. godine odbacio kao nedozvoljen zahtev navedenog lica koje nije stranka u ovoj parnici. Nemarno postupanje punomoćnika koje se ogleda u pogrešnom označavanju tužioca je, po oceni Ustavnog suda, imalo za pravnu posledicu odbacivanje zahteva za izuzeće kao nedozvoljenog i lišavanje prava podnosilaca ustavne žalbe da predsednik Vrhovnog suda ispita postojanje razloga za isključenje određenih sudija iz postupka po reviziji. Ustavni sud napominje da na izraženo pravno stanovište u ovoj ustavnopravnoj stvari nije od uticaja činjenica da je Vrhovni sud Srbije odlučio u meritumu o reviziji koja je podneta istovremeno sa zahtevom za izuzeće sudija Vrhovnog suda Srbije. Imajući u vidu da je punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe i u reviziji označio kao tužioca Zorana Jovanovića, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni sud Srbije imao procesno ovlašćenje da odbaci takav vanredni pravni lek kao nedozvoljen, saglasno odredbi člana 401. stav 2. tačka 1) Zakona o parničnom postupku. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da navodi podnosilaca ustavne žalbe o pristrasnom postupanju sudija Vrhovnog suda Srbije nisu potkrepljeni konkretnim dokazima koji bi ukazivali na pristrasnost sudija koji su, u konkretnom slučaju, učestvovali u donošenju osporene presude, bilo subjektivne, bilo objektivne prirode.

Pored toga, Ustavni sud je zaključio da je osporenu presudu doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud, u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim propisima. Po oceni Ustavnog suda, osporena presuda je zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, Vrhovni sud Srbije je obrazložio svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je to pravno stanovište posledica proizvoljnog tumačenja od strane suda i neprihvatljive primene materijalnog prava. Stoga, Ustavni sud smatra da u postupku po reviziji, u konkretnom slučaju, nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije nije povređeno ni pravo podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava. Naime, podnosioci ustavne žalbe smatraju da je Vrhovni sud Srbije u istim činjeničnim i pravnim situacijama doneo različite odluke i tako stvorio stanje pravne nesigurnosti na štetu podnosilaca i u tom pogledu su uz ustavnu žalbu priložili tri rešenja Vrhovnog suda Srbije koja su doneta u postupcima po reviziji. Budući da se rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 866/06 od 15. novembra 2006. godine i Rev. 1091/07 od 31. maja 2007. godine odnose na postupke po reviziji tužilaca koji su tužbenim zahtevom tražili isplatu razlike vojnih penzija, Ustavni sud je cenio eventualnu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava u odnosu na rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1608/05 od 8. februara 2006. godine. Navedenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije su ukinute presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1148/05 od 9. marta 2006. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 1/07 od 31. januara 2007. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, a u obrazloženju rešenja je navedeno: da su zbog pogrešne primene materijalnog prava prvostepeni i drugostepeni sud pogrešno i nepotpuno utvrdili činjenično stanje; da su nižestepeni sudovi propustili da utvrde da li je ovlašćeni organ tužene (Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane – VP 4418 Ćuprija) doneo pojedinačna rešenja o utvrđivanju plate tužiocima i da li je isplata vršena u skladu sa pojedinačnim rešenjima; da od toga zavisi eventualna odgovornost države za štetu. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da bi do povrede prava podnosilaca ustavne žalbe iz člana 36. stav 1. Ustava došlo samo u slučaju da je Vrhovni sud Srbije u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o osnovanosti revizije. Polazeći od toga da je Vrhovni sud Srbije, koristeći procesna ovlašćenja iz člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, doneo rešenje Rev. 1608/05 od 8. februara 2006. godine, kao i činjenice da isti sud u postupku po reviziji podnosilaca ustavne žalbe nije našao da postoji neki od razloga za ukidanje ili preinačenje drugostepene presude, Ustavni sud je ocenio da u ovim predmetima ne postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja, kao neophodna pretpostavka za utvrđivanje povrede prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu odredbe Zakona o parničnom postupku koje se odnose na postupak po reviziji. Naime, Zakon o parničnom postupku je propisivanjem razloga zbog kojih se može, odnosno ne može izjaviti revizija, ograničio raspravljanje po ovom vanrednom leku samo na pravna pitanja, pa je Ustavni sud našao da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da je Vrhovni sud Srbije u postupku po reviziji trebalo da ceni dokaze, jer se činjenično stanje utvrđuje u prvostepenom i, izuzetno, u drugostepenom parničnom postupku. Takođe, Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu utvrdio da je, u konkretnom slučaju, Vrhovni sud Srbije ocenio da u drugostepenom parničnom postupku nisu učinjene bitne povrede postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti i povrede na koje se u reviziji ukazuje, kao i da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud ocenio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2663/06 od 28. decembra 2006. godine nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na žalbu ili drugo pravno sredstvo. Treba istaći da je Ustavni sud isti pravni stav zauzeo i u predmetu Už- 284/2007.

Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), te je odlučio kao u tački 1. izreke.

9. Razmatrajući dozvoljenost ustavne žalbe Tinka Stoiljkovića u delu kojim se osporava rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1534/07 od 17. septembra 2008. godine, Ustavni sud je imao u vidu prirodu pobijanog akta. Po oceni Ustavnog suda, osporenim rešenjem nije odlučivano o pravima i obavezima navedenog podnosioca ustavne žalbe, već su tim aktom procesnog karaktera samo vraćeni spisi predmeta prvostepenom sudu radi odlučivanja o predlogu podnosioca za ponavljanje pravnosnažno okončanog parničnog postupka. S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu nedozvoljena, jer osporeno rešenje ne predstavlja pojedinačni akt protiv koga se, u smislu odredaba člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, može podneti ustavna žalba. Iz iznetih razloga, Sud je odbacio ustavnu žalbu Tinka Stoiljkovića u delu kojim se osporava rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1534/07 od 17. septembra 2008. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

10. Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević