Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dosudio naknadu štete podnosiocu. Postupak je trajao preko 12 godina, što je neopravdano dugo, uprkos složenosti predmeta i manjem doprinosu podnosioca odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, mr Milan Marković, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Š. K. iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. januara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Š. K. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen u predmetu pred Opštinskog suda u Leskovcu P. 6354/03 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Š. K. iz L. je 21. marta 2011. godine, preko punomoćnika D. V, advokata iz L, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3946/10 od 2. februara 2011. godine i presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 6354/03, P. 3845/02 i P. 1406/04 od 25. jula 2007. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi, između ostalog, navedeno je da je prvostepeni postupak protiv podnosioca ustavne žalbe pokrenut još 1998. godine, a da je ceo postupak trajao više od deset godina, pri čemu je postupak po izjavljenim žalbama trajao više od tri godine. S obzirom na navedeno, podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. U pogledu povrede prava na imovinu podnosilac navodi da je zbog predugog trajanja postupka izgubio pravo da u roku predviđenom Zakonom o parničnom postupku traži ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka P. 259/00, u kojem je „lišen imovinskog prava zakupa na neodređeno vreme“ poslovnog prostora, a koji je prodat po osnovu ugovora čija ništavost je utvrđena pravnosnažnom presudom P. 6354/03, P. 3845/02, P. 1406/04, čime mu je pričinjena i materijalna šteta. Podnosilac od Ustavnog suda traži da utvrdi povredu označenih ustavnih prava, kao i pravo na naknadu nematerijalne štete usled povrede prava na suđenje u razumnom roku, materijalne štete zbog povrede prava na imovinu, kao i pravo na naknadu troškova za sastav ustavne žalbe od strane advokata.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P. 6354/03 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv označenog javnog preduzeća, kao prvotuženog, kao i protiv podnosioca ustavne žalbe, kao drugotuženog, tužilac M.N. podneo je 20. novembra 1998. godine tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu, kojom je tražio da sud raskine ugovor o zakupu opisanog poslovnog prostora, zaključenog između tuženih, i da obaveže tužene da mu taj prostor predaju u svojinu i državinu. Uz tužbu je predloženo da sud odredi privremenu meru kojom će naložiti drugotuženom da se iseli iz predmetnog prostora. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 3951/98. Podneskom od 25. februara 1999. godine tužilac je preinačio tužbu, tako što je, pored postojećeg zahteva, istakao i zahtev da sud obaveže tužene da mu solidarno naknade štetu u neopredeljenom iznosu, počev od 17. februara 1998. godine, pa ubuduće, zbog nemogućnosti korišćenja predmetnog poslovnog prostora.

Opštinski sud u Leskovcu je, do zaključenja glavne rasprave, zakazao 24 ročišta, od kojih je 11 održano. Od 13 neodržanih ročišta, šest nije održano jer drugotuženi nije došao, a na četiri je bio uredno pozvan, zatim dva ročišta nisu održana na zajednički predlog parničnih stranaka, da bi se sačekalo da se pravnosnažno okonča parnični postupak P. 259/00 koji se vodio pred istim sudom, jedno ročište jer nije bio dostavljen nalaz veštaka, jedno zbog ratnog stanja, jedno na zahtev tuženih, koji su tražili rok za izjašnjenje o preinačenju tužbe učinjenom neposredno pre nego što je to ročište trebalo da počne, a dva usled nedolaska tužioca. Na ročište zakazano za 24. maj 1999. godine nije došao uredno pozvani tužilac, te je sud, na predlog tuženih, doneo rešenje o mirovanju postupka. Tužilac je 22. septembra 1999. godine podneo predlog za nastavak postupka, a sud je naredno ročište zakazao za 23. novembar 2000. godine. Podneskom od 15. oktobra 2001. godine izvršeno je subjektivno preinačenje tužbe, tako što su umesto dotadašnjeg tužioca, koji je u međuvremenu preminuo, označeni njegova supruga Ž.N. i dvoje dece M.N. i D.N, a kao trećetužena označena je opština Leskovac. Istim podneskom tužioci su povukli tužbu u delu koji se odnosio na raskid ugovora o zakupu, a tražili su da sud utvrdi da su oni vlasnici sa po 1/3 idealnih delova predmetnog poslovnog prostora, kao i da obaveže prvotuženog da im, na ime naknade štete zbog nekorišćenja tog prostora, isplati opredeljeni novčani iznos. Tužioci su, podneskom od 14. novembra 2001. godine, kao četvrtotuženu označili Republiku Srbiju, a podneskom od 19. marta 2002. godine su u odnosu na zahtev za utvrđenje prava svojine, postavili eventualni tužbeni zahtev, kojim su tražili da sud obaveže tužene da im solidarno isplate opredeljeni novčani iznos, na ime povraćaja isplaćene cene predmetnog prostora.

Glavna rasprava u ovom predmetu zaključena je 24. februara 2003. godine, a Opštinski sud u Leskovcu je istog dana doneo presudu kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao prvotuženog i trećetuženu da tužiocima isplate označene novčane iznose, po različitim osnovama, dok je odbio tužbeni zahtev u odnosu na drugotuženog i četvrtotuženu. Ova presuda dostavljena je parničnim strankama u periodu od 5. do 19. septembra 2003. godine, a protiv nje su tužioci, prvotuženi i trećetužena izjavili žalbe. Okružni sud u Leskovcu, rešavajući o ovim žalbama, doneo je rešenje Gž. 1637/03 od 19. novembra 2003. godine, kojim je ukinuo označenu prvostepenu presudu i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio novi broj P. 6354/03, Opštinski sud u Leskovcu zakazao je 13 ročišta, od kojih je devet održano. Od četiri neodržana ročišta, dva nisu održana jer nije došao drugotuženi, iako je bio uredno pozvan, jedno – na predlog tužioca, a jedno jer je pre početka ročišta dostavljen nalaz veštaka, kao i podnesak drugotuženog, te su stranke tražile rok za izjašnjenje o dostavljenom nalazu, odnosno podnesku. U toku ove faze postupka, radi zajedničkog raspravljanja i odlučivanja, spojeni su predmetni postupak i postupci P. 3845/02 i P. 1406/04, koji su se, takođe, vodili pred Opštinskim sudom u Leskovcu, ali radi utvrđivanja ništavosti ugovora o prodaji opisanog poslovnog prostora, po tužbi navedenog javnog preduzeća protiv tužilaca u ovoj parnici, odnosno po tužbi Republike Srbije protiv tužilaca u ovoj parnici i navedenog javnog preduzeća.

Na predlog drugotuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, Opštinski sud u Leskovcu je rešenjem od 20. maja 2005. godine odredio zastoj u ovom postupku do okončanja postupka za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka P. 259/00, koji se vodio na predlog drugotuženog. Postupak je nastavljen 13. novembra 2006. godine. Glavna rasprava u ovom predmetu zaključena je 25. jula 2007. godine, a Opštinski sud u Leskovcu je istog dana doneo osporenu presudu P. 6354/03, 3845/02 i 1406/04, koja je parničnim strankama dostavljena 7, 10, odnosno 13. decembra 2007. godine. Ovom presudom, između ostalog, usvojen je tužbeni zahtev Republike Srbije, te je utvrđeno da je ništav ugovor o prodaji predmetne nepokretnosti, zaključen između pravnog prethodnika tužioca (odnosno tuženih u parnici P. 1406/04) i navedenog javnog preduzeća (stav prvi izreke) i konstatovano je da je tužilac – navedeno javno preduzeće, u parnici P. 3845/02 povukao tužbu (stav drugi izreke). U pogledu zahteva istaknutih u osporenom postupku, ovom presudom odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da sud utvrdi da su oni vlasnici po 1/3 idealnih delova predmetnog poslovnog prostora, te da im prvotuženi i drugotuženi „predaju tu nepokretnost u svojinu i državinu“ (stav treći izreke); delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, pa su obavezani prvotuženi i trećetužena da tužiocima solidarno isplate navedeni novčani iznos, dok je deo ovog tužbenog zahteva preko dosuđenog, a do traženog, odbijen kao neosnovan (stavovi četvrti i pet i izreke); odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da prvotuženi, drugotuženi i trećetužena solidarno isplate navedene novčane iznose na ime izgubljene dobiti usled nekorišćenja predmetnog poslovnog prostora (stav šesti izreke); obavezani su tužioci da četvrtotuženoj i drugotuženom isplate navedene no včane iznose na ime troškova postupka (stav sedmi izreke); obavezani su prvotuženi i trećetužena da tužiocima solidarno naknade troškove postupka u nav edenom novčanom iznosu (stav osmi izreke).

Protiv označene prvostepene presude izjavljene su žalbe, te su spisi predmeta dostavljeni Okružnom sudu u Leskovcu. Apelacioni sud u Nišu, pred kojim je nastavljen drugostepeni postupak nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, vratio je iz procesnih razloga, rešenjem Gž. 1332/10 od 18. marta 2010. godine, spise predmeta Osnovnom sudu u Leskovcu. Apelacioni sud u Nišu je 7. oktobra 2010. godine doneo novo rešenje Gž. 3946/10, kojim je ponovo vratio spise Osnovnom sudu u Leskovcu, jer taj sud nije u potpunosti postupio po ranijem nalogu iz drugostepenog rešenja. Nakon što su mu ponovo dostavljeni spisi predmeta, Apelacioni sud u Nišu doneo je osporenu presudu Gž. 3946/10 od 2. februara 2011. godine, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu u stavovima prvom, trećem, petom i šestom izreke, dok je usvojio žalbu tužilaca i preinačio prvostepenu presudu u stavovima četvrtom, sedmom i osmom izreke, te je obavezao prvotuženog i trećetuženu da tužiocima solidarno isplate navedene novčane iznose, a u odnosu na iznose preko dosuđenih, pa do traženih, tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan. U pogledu troškova postupka, tužioci su obavezani da drugotuženom i četvrtotuženoj isplate nešto veće novčane iznose od onih utvrđenih prvostepenom presudom.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P. 4976/02, odnosno P. 259/00, utvrdio sledeće:

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 259/00 od 23. januara 2001. godine usvojen je tužbeni zahtev JP „D.“ iz L, pa je obavezan tuženi Š. K. da predmetni poslovni prostor, koji je tuženi koristio po osnovu ugovora o zakupu zaključenim sa tužiocem na neodređeno vreme, isprazni od ljudi i stvari i preda ga tužiocu. Ova presuda potvrđena je presudom Okružnog suda u Leskovcu Gž. 457/01.

Podnosilac ustavne žalbe je 28. oktobra 2002. godine podneo Opštinskom sudu u Leskovcu predlog za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog presudom tog suda P. 259/00, navodeći da je nakon donošenja označene presude, pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 3263/98 utvrđeno da sprovedena licitacija, na kojoj je izvršena prodaja predmetne nepokretnosti, ne proizvodi pravno dejstvo. Rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu P. 4976/02 od 10. februara 2003. godine odbijen je predlog tužioca za ponavljanje pravnosnažnog završenog postupka kao neosnovan, uz obrazloženje da navedena činjenica u vezi sprovedene licitacije nije od značaja u postupku u kome je odlučivano o obligacionopravnom odnosu, a ne o stvarnopravnom odnosu parničnih stranaka. Označeno prvostepeno rešenje potvrđeno je rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 760/03 od 14. maja 2003. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 13. maja 2004. godine podneo Opštinskom sudu u Leskovcu novi predlog za ponavljanje postupka P. 259/00, koji je, rešenjem toga suda P. 4976/02 od 26. septembra 2005. godine, odbijen kao neosnovan, uz navođenje u obrazloženju, između ostalog, da priznanje tuženog u parnici toga suda P. 1406/04 u pogledu ništavosti ugovora o prodaji, odnosno sama ništavost tog ugovora nije od značaja za odlučivanje u parnici P. 259/00. Okružni sud u Leskovcu je, u postupku po žalbi predlagača, doneo rešenje Gž. 2628/05 od 8. juna 2006. godine, kojim je odbio ovu žalbu i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Leskovcu P. 4976/02 od 26. septembra 2005. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1. do 3.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe, 20. novembra 1998. godine, Opštinskom sudu u Leskovcu, pa do njegovog pravnosnažnog okončana, donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu od 2. februara 2011. godine, trajao 12 godina i tri meseca, s tim da je postupak, na zahtev podnosioca, bio u zastoju godinu i po dana, a usled nedolaska uredno pozvanog tužioca - u mirovanju četiri meseca.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Desetogodišnje trajanje ovog parničnog postupka, ne računajući period zastoja i mirovanja postupka, prema oceni Ustavnog suda, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, što potvrđuje i činjenica da je postupak po žalbi izjavljenoj protiv druge prvostepene presude trajao nešto više od tri godine, kao i činjenica da je parnični sud prvo naredno ročište od podnošenja predloga za nastavak postupka čije je mirovanje ranije određeno, zakazao tek za godinu dana. Ustavni sud ukazuje i da je prva prvostepena presuda u predmetnom parničnom postupku dostavljena parničnim strankama osam meseci nakon donošenja.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao interes da se predmetni parnični postupak efikasno okonča, ali i da je svojim ponašanjem doprineo da postupak duže traje, time što šest puta nije došao na zakazana ročišta, iako je bio uredno pozvan, kao i jer dva ročišta nisu održana na zajednički predlog podnosioca i druge parnične stranke.

Predmetni parnični postupak, prema oceni Ustavnog suda, bio je složen. Ovakvu ocenu Ustavni sud je dao, pre svega, imajući u vidu veći broj tužbenih zahteva koji su isticani i menjani u toku trajanja postupka, i to prema većem broju lica, označenih kao tuženi.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, navedeno trajanje postupka ne može biti opravdano opisanim doprinosom podnosioca i složenošću tog postupka, tako da odgovornost za ovako dugo trajanje postupka leži, pre svega, na parničnom sudu, koji ima zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničnog suda. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu postojeću praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu navoda o povredi prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava, donošenjem osporenih presuda, Ustavni sud ukazuje da predmetni parnični postupak P. 6354/03 (ranije postupak broj P. 3951/98) nije vođen radi utvrđivanja ništavosti ugovora o prodaji spornog poslovnog prostora, već da su to bili postupci P. 3845/02 i P. 1406/04, koji su se vodili između drugih subjekata, odnosno u kojima podnosilac nije bio stranka u postupku, niti umešač. Činjenica da su svi navedeni postupci u jednom momentu spojeni radi jedinstvenog raspravljanja i odlučivanja, ne znači da je podnosilac postao stranka u postupcima po tužbi za utvrđivanje ništavosti određenog ugovora, te stoga, prema oceni Ustavnog suda, u tom delu nije ni ovlašćen da izjavljuje ustavnu žalbu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Nezavisno od navedenog, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac i pre okončanja predmetnog parničnog postupka, a s obzirom na činjenicu da je utvrđena ništavost sprovedenog postupka licitacije nakon koje je zaključen ugovor o prodaji predmetnog poslovnog prostora, kao i s obzirom na činjenicu da je označeno javno preduzeće priznalo tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je ugovor o prodaji tog poslovnog prostora ništav, već dva puta podnosio predlog za ponavljanje postupka, pri čemu je oba puta takav predlog pravnosnažno odbijen, uz obrazloženje da navedene činjenice nisu relevantne za odlučivanje u parnici P. 259/00.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti veb–sajt Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti