Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Upravnog suda. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje jer je sud arbitrerno umanjio pravo podnosilaca na restituciju, smatrajući da deo imovine pripada naslednicima koji nisu ni podneli zahtev.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. G . iz Bečeja i E . G . G . i M . G . K, obe iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. novembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. G, E . G . G . i M . G . K . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 9326/18 od 16. juna 2021. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 3 2. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 9326/18 od 16. juna 2021. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosilaca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00- 00419/2018-13 od 17. aprila 201 8. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. G . iz Bečeja i E. G . G . i M . G . K, obe iz Novog Sada , preko punomoćnika S. P , advokata iz Novog Sada, podneli su Ustavnom sudu, 9. septembra 20 21. godine, ustavnu žalbu protiv pojedinačnog akta označenog u tački 1. izreke, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 18, 19, 20, 32, 58. i 59. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se, takođe, ističe povreda prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju , koja su zajemčena i Ustavom Republike Srbije, pa postojanje povrede ovih prava Ustavni sud ceni u odnosu na odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da se ćerka bivše vlasnice, na osnovu sporazuma zaključenog u skladu sa tada važećim propisima, odrekla nasleđa; da potomci ćerke nisu podneli zahtev za vraćanje imovine i time su konkludentnom radnjom potvrdili da poštuju navedeni sporazum koji je zaključio njihov pravni prethodnik; da iz odredbe člana 47. stav 10. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju proizlazi da samo ranije data naslednička izjava podnosioca zahteva nije od značaja za utvrđivanje zakonskih naslednika, a ne i drugog lica.

Podnosioci ustavne žalbe ističu da Upravni sud nije ocenio navode tužbe da nije bilo osnova da im se ne vrati preostala 1/3 oduzete imovine, budući da zakonski naslednici M. M . nisu podneli zahtev za vraćanje, odnosno obeštećenje.

Ustavnom žalbom se traži da Ustavni sud utvrdi povredu označenog prava i poništi osporen i akt.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-00 4038/2013 od 23. februara 2018 . godine, pored ostalog, usvojen je zahtev, vraćena imovina i utvrđeno pravo svojine J. G . sa obimom udela od 1/2, E . G . G . i M . G . K . sa udelom svakoj od po 1/4, na označenom udelu k.p. broj … KO Bečej, u javnoj svojini Republike Srbije, korisnik Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede (tačka 1. dispozitiva). Agencija je u tački 6. dispozitiva rešenja odbila kao neosnovan zahtev podnosilaca ustavne žalbe u preostalom delu, kojim se traži vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenje, i to idealnog udela od 1/3 poljoprivrednog zemljišta na k.p. br. …/5 i …/1 KO Bečej. Agencija je u obrazloženju rešenja konstatovala: da je predmetnim zahtevom traženo vraćanje , odnosno obeštećenje za k.p. br. …/5 i …/1 KO Stari Bečej oduzete od bivše vlasnice E . G . u postupku agrarne reforme; da su navedene parcele nakon oduzimanja bile predmet komasacije; da podnosioci zahteva potražuju celokupnu imovinu oduzetu od bivše vlasnice, imajući u vidu nasledničku izjavu M. M, ćerke bivše vlasnice, kojom se odrekla nasleđa u korist svoje braće; da zakonski naslednici M . M . nisu podneli zahtev za vraćanje predmetne imovine. Polazeći od odredbe člana 47. stav 10. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, Agencija je zaključila da su zakonski naslednici ćerke bivše vlasnice mogli podneti zahtev za vraćanje imovine i odredila veštačenje sa zadatkom da za 2/3 idealnog dela oduzetih parcela – koji pripada podnosiocima zahteva, veštak predloži odgovarajuće zemljište iz komasacione mase pogodno za vraćanje, te je odlučila kao u dispozitivu.

Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00- 00419/2018-13 od 17. aprila 2018. godine, odbijena je žalba podnosilaca ustavne žalbe izjavljena protiv predmetnog rešenja Agencije, iz razloga navedenih u obrazloženju pobijanog rešenja. Ocenjujući navode žalbe , drugostepeni organ je ocenio da je „pravilno utvrdio prvostepeni organ da su zakonski naslednici pok. M. M . mogli podneti zahtev za vraćanje imovine “.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 9326/18 od 16. juna 2021. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosilaca ustavne žalbe podneta radi poništaja predmetnog rešenja Ministarstva finansija. Upravni sud je prihvatio razloge na kojima je drugostepeni organ zasnovao odluku o odbijanju žalbe i ocenio da nisu od uticaja na odlučivanje navodi tužbe kojima se ukazuje na odredbu člana 47. stav 10. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, čija povred a je, pored ostalih, istaknuta u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11i 108/13) propisano je: da se pod „korisnikom vraćene imovine ili obeštećenja“ podrazumeva lice kome se vraća imovina, odnosno utvrđuje pravo na obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom (član 3. tačka 12)) ; da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim - njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji i sa odredbama ovog zakona (član 5. stav 1. tačka 1)); da zahtev za vraćanje imovine, u skladu sa ovim zakonom, podnose svi bivši vlasnici oduzete imovine, odnosno njihovi zakonski naslednici i pravni sledbenici (član 41. stav 1.); da zahtev iz stava 1. ovog člana mogu podneti zajedno svi zakonski naslednici bivšeg vlasnika ili svaki od njih pojedinačno (član 41. stav 2.).

Odredbama člana 47. navedenog zakona predviđeno je da A gencija utvrđuje sve činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o zahtevu i donosi rešenje kojim utvrđuje, između ostalog, korisnika i imovinu koja se vraća, odnosno za koju se daje obeštećenje (stav 1.), da kod utvrđivanja svojstva korisnika, odnosno zakonskih naslednika po odredbama ovog člana, nije od značaja ranije data naslednička izjava lica koje je podnelo zahtev za ostvarivanje prava po odredbama ovog zakona (stav 10.).

Odredbama Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, 46/95, 101/03 i 6/15) propisano je: da prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug (član 9. stav 1.); da ostaviočeva deca i bračni drug nasleđuju na jednake delove (član 9. stav 2.); da ako ostaviočevo dete ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (unuci ostaviočevi), a kad neki od ostaviočevih unuka ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (praunuci ostaviočevi) i tako redom sve dokle ima ostaviočevih potomaka (član 10.).

5. Podnosioci ustavne žalbe ističu da Upravni sud nije ocenio navode tužbe kojima je ukazano na to da se odredba člana 47. stav 10. Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju (dalje u tekstu: Zakon) odnosi samo na zakonske naslednike koji su podneli zahtev za restituciju. Podnosioci smatraju da kao jedini zakonski naslednici bivšeg vlasnika koji su podneli zahtev za vraćanje imovine oduzete od bivše vlasnice E. G , imaju pravo na vraćanje, odnosno obeštećenje za celokupnu imovin u koja je bila predmet tog zahteva.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da ustavna garancija označenog prava podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud ukazuje na pravna stanovišta koja je izrazio u odlukama objavljenim na internet stranici: www.ustavni.sud.rs, u vezi sa pitanjem udela u pravu na restituciju i određivanjem pojma zakonskog naslednika u smislu odredaba o Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju:

- u situaciji kada se jedan zakonski naslednik odrekao nasleđa iza smrti bivšeg vlasnika, za odluku o tome ko su korisnici vraćene imovine i koliki je njihov udeo u pravu na povraćaj imovine, od značaja je činjenica da li je taj zakonski naslednik podnošenjem zahteva za restituciju manifestovao volju da ostvari prava po osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju (Odluka Už-9103/2016 od 21. marta 2019. godine);

- lica koja imaju pravo na povraćaj oduzete imovine na osnovu odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju nisu naslednici u pravnom smislu, jer nema objekta nasleđivanja, budući da imovina koja se vraća ili se za nju dobija obeštećenje nije u vlasništvu bivših vlasnika, nego države ili drugih pravnih subjekata (videti , između ostalih, Odluku Už-8905/2016 od 4. aprila 2019. godine );

- nije ustavnopravno prihvatljivo stanovište Upravnog suda, prema kome zakonski naslednik bivšeg vlasnika koji je podneo zahtev za vraćanje imovine, nema pravo na vraćanje dela imovine koji bi pripao zakonskom nasledniku koji taj zahtev nije podneo (Odluka Už-14529/2018 od 29. aprila 2021. godine).

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, konstatovao da je u predmetnom rešenju Agencije izraženo stanovište da su zakonski naslednici pok. M . M . mogli podneti zahtev za vraćanje predmetne imovine, bez obzira na ranije datu nasledničku izjavu kojom se ona odrekla nasleđa u korist svoje braće i da zbog toga podnosioci ustavne žalbe neosnovano potražuju celokupnu imovinu koja je oduzeta. Drugostepeni organ i Upravni sud su odluke o odbijanju žalbe, odnosno tužbe zasnovali na tom zaključku Agencije, iako u upravnom postupku koji je okončan osporenim aktom nisu učestvovala lica čiji se pravni prethodnik odrekao nasleđa iza smrti bivše vlasnice, te nije ni bilo sporno pitanje uticaja ranije date nasledničke izjave na utvrđivanje svojstva korisnika u smislu odredaba Zakona .

Po nalaženju Ustavnog sud a, u predmetnom postupku trebalo je odgovoriti na pitanje: od kakvog je uticaja na ostvarivanje prava po osnovu Zakona činjenica da nisu svi zakonski naslednici bivše vlasnice podneli zahtev za restituciju, bez obzira na to da li se neko od njih odrekao nasleđa.

Razmatrajući sporno pravno pitanje, Ustavni sud je konstatovao da iz navedenih odred aba Zakona proizlazi: da se pod korisnikom podrazumeva lice kome se rešenjem Agencije vraća imovina, odnosno daje obeštećenje; da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima bivši vlasnik – ako je u životu, odnosno njegovi zakonski naslednici, koji su utvrđeni u skladu sa odredbama Zakona o nasleđivanju i odredbama tog zakona; da lice koje je podnelo zahtev za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje, može biti određeno kao korisnik, bez obzira na ranije datu nasledničku izjavu. Iz navedenih odredaba Zakona o nasleđivanju proizlazi da prvi nasledni red čine potomci ostavioca i njegov bračni drug, pri čemu ako dete ostavioca ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca i tako redom sve dokle ima potomaka ostavioca . Polazeći od navedenih pravnih stanovišta i odredaba zakona, Ustavni sud nalazi da se na osnovu odredaba Zakona imovina ne stiče u trenutku smrti bivšeg vlasnika kao “ostavioca”, nego pravnosnažnošću odluke nadležnog organa. Takođe, u postupku restitucije se ne primenjuju pravila o nasleđivanju u slučaju naknadno pronađene imovine, nakon što je postala pravnosnažna odluka suda o nasleđivanju, jer se vlasnički udeli određuju nezavisno od toga kako su utvrđeni tom odlukom. Ustavni sud stoga smatra da se pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje na osnovu Zakona ostvaruje primenom naslednopravnih pravila prevashodno u pogledu određivanja kruga lica koja ulaze u nasledne redove i redosleda po kojem su ta lica pozvana na ostvarivanje ovih prava i da to „nasleđivanje“ u suštini nije institut naslednog prava, već specifični pravni institut Zakona.

Ustavni sud, takođe, nalazi da je za odluku o tome ko su korisnici vraćene imovine i koliki je njihov udeo u pravu na povraćaj imovine, od značaja činjenica da li su svi zakonski naslednici bivšeg vlasnika, podnoseći zahtev za restituciju, pokazali volju da ostvare prava na osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Ustavni sud, s tim u vezi, ocenjuje da odredbe člana 41. st. 1. i 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju – prema kojima zahtev za vraćanje oduzete imovine i obeštećenju podnose svi vlasnici, odnosno njihovi zakonski naslednici, zajedno ili pojedinačno, upućuju na zaključak da kao korisnik vraćene imovine ne može biti određen bivši vlasnik, odnosno njegov zakonski nasledik koji nije podneo zahtev. Po nalaženju Suda, iz toga dalje sledi da se, u slučaju da neki zakonski naslednik bivšeg vlasnika ne podnese zahtev za vraćanje oduzete imovine, celokupna imovina vraća u svojinu nasledniku koji je takav zahtev podneo, jer on svoje pravo izvodi iz prava bivšeg vlasnika koji je preminuo. Zauzimanje drugačijeg shvatanja, po mišljenju Ustavnog suda, protivilo bi se razlozima zbog kojih je navedeni zakon donet i svrsi koja se sprovođenjem tog zakona želi ostvariti.

Budući da Upravni sud nije naveo od redbe materijalnog prava čijom primenom je ocenio da se pravo korisnika na restituciju umanjuje ako postoje drugi zakonski naslednici koji nisu podneli zahtev za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje, Sud je našao da osporena presuda nije obrazložena na način koji otklanja s umnju u proizvoljnost odlučivanja. Ustavni sud je, stoga , utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je , imajući u vidu prirodu u tvrđene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporenu presudu Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 9326/18 od 16. juna 2021. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosilaca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00- 00419/2018-13 od 17. aprila 201 8. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta načela Ustava i ostalih prava zajemčenih Ustavom, istaknutih u ustavnoj žalbi, jer je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporeni akt .

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti