Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu M. J. iz Sombora, potvrđujući zakonitost produženja pritvora. Sud je ocenio da postoji opravdana opasnost od bekstva jer je podnosilac boravio na neprijavljenoj adresi. Postupak je sproveden hitno, a razlozi za pritvor su dovoljno i jasno obrazloženi.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-12983/2021
16.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, Maja Popović i dr Milan Rapajić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. J. iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. aprila 2026. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. J. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kv. 709/21 od 20. jula 2021. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 1116/21 od 4. avgusta 2021. godine u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. st. 2. i 3. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. M. J. iz Sombora podneo je Ustavnom sudu, 10. septembra 2021. godine, preko punomoćnika G. K, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu, protiv rešenja označenih u izreci, zbog povrede prava iz čl. 27, 30, 31, 32. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da sudovi već tri godine kada prema podnosiocu ustavne žalbe produžavaju pritvor, ponavljaju iste stereotipne razloge, te da je jedini razlog njegovog pritvaranja činjenica da je dva meseca živeo neprijavljeno u gradu u kojem je radio.

Predloženo je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi povredu označenih prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i podatke na veb-stranici Portal pravosuđa Srbije (www.portal.sud.rs), te je utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

Optužnicom Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Kti. 191/18 od 28. maja 2019. godine podnosiocu ustavne žalbe i još jednom okrivljenom licu (B.K.) stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela razbojništva iz člana 206. stav 1. Krivičnog zakonika u saizvršilaštvu i u sticaju sa krivičnim delom prikrivanja iz člana 221. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika u saizvršilaštvu, te je okrivljenom B.K. stavljeno na teret i izvršenje krivičnog dela napad na službeno lice u obavljanju službene dužnosti iz člana 323. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, a podnosiocu ustavne žalbe je stavljeno na teret i izvršenje krivičnog dela teško ubistvo u pokušaju iz člana 114. stav 1. tačka 6) Krivičnog zakonika u vezi sa članom 30. Krivičnog zakonika.

Presudom Višeg suda u Novom Sadu K. 141/19 od 7. jula 2020. godine oba optužena lica su oslobođena od optužbe da su izvršili krivično delo razbojništva, a oglašeni su krivim za izvršenje krivičnog dela prikrivanja u saizvršilaštvu, dok je okrivljeni B.K. dodatno oglašen krivim za krivično delo napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti, a podnosilac ustavne žalbe je dodatno oglašen krivim za krivično delo teško ubistvo u pokušaju. Podnosilac ustavne žalbe je tom presudom osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od sedam godina i dva meseca.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 778/20 od 23. novembra 2020. godine, usvajanjem žalbe branioca podnosioca ustavne žalbe, ukinuta je presuda Višeg suda u Novom Sadu K. 141/19 od 7. jula 2020. godine u odnosu na krivično delo teškog ubistva u pokušaju i u tom delu je predmet vraćen na ponovni postupak, te je preinačena i odluka o kazni tako što je podnosilac osuđen na kaznu zatvora u trajanju od četiri meseca, dok je u preostalom delu prvostepena presuda postala pravnosnažna.

U ponovnom krivičnom postupku pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 164/20 je u vreme podnošenja ustavne žalbe bio u toku krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe po optužnici Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Kti. 191/18 od 28. maja 2019. godine, kojom mu je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela teško ubistvo u pokušaju iz člana 114. stav 1. tačka 6) u vezi sa članom 30. Krivičnog zakonika.

Ustavni sud je utvrdio i da je istraga protiv podnosioca ustavne žalbe i još jednog osumnjičenog lica zbog četiri krivična dela, od kojih su dva u saizvršilaštvu i sticaju, sprovedena za nepunih šest meseci; da je optužnica Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Kti. 191/18 podignuta 28. maja 2019. godine; da je pripremno ročište u krivičnom postupku Višeg suda u Novom Sadu u predmetu K. 141/21 održano 29. januara 2020. godine; da je glavni pretres započeo 19. marta 2020. godine i da je do donošenja prvostepene presude bio zakazan i održan ukupno tri puta (19, mart, 9. jun i 7. jul 2020. godine); da je, nakon ukidanja prvobitno donete prvostepene presude u odnosu na krivično delo teškog ubistva koje je stavljeno na teret podnosiocu ustavne žalbe presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 778/20 od 23. novembra 2020. godine, predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak 11. decembra 2020. godine, te je u predmetu Višeg suda u Novom Sadu K. 164/20 glavni pretres započeo 13. jula 2021. godine (11. januara i 16. marta nije održan, ali je u tom periodu određeno i sprovedeno veštačenje, a nalaz sa mišljenjem je sudu dostavljen 24. maja 2021. godine). Nakon toga glavni pretres je održan još 27. jula i 28. oktobra 2021. godine, kada je doneta druga prvostepena osuđujuća presuda koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 28/22 od 24. marta 2022. godine (izvršna 19. aprila 2022. godine).

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem Višeg suda u Novom Sadu KPP. 168/18 od 23. decembra 2018. godine, koji mu se računa od 21. decembra 2018. godine, kada je lišen slobode, a ukinut je i zamenjen merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora rešenjem Višeg suda u Novom Sadu K. 164/20 od 15. oktobra 2021. godine.

Podnosilac se do podnošenja ustavne žalbe (10. septembar 2021. godine) u pritvoru nalazio dve godine i devet meseci, računajući od 21. decembra 2018. godine, kada je lišen slobode.

Podnosiocu je pre izjavljivanja ustavne žalbe pritvor poslednji put produžen osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 709/21 od 20. jula 2021. godine, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP). Obrazlažući razloge za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe sud je naveo da je uvidom u spise predmeta utvrđeno da je okrivljeni prijavljen na adresi u Somboru, da se u septembru mesecu 2018. godine doselio u Novi Sad, jer se tu zaposlio, da je zakupio stan, ali da prijavu promene adrese boravišta nije vršio, te s obzirom na to da se okrivljeni odselio sa adrese prijavljenog prebivališta u Somboru i da je od septembra 2018. godine boravio u Novom Sadu kao podstanar a da prijavu promene adrese boravišta nije prijavio nadležnoj Policijskoj upravi ni naknadno, iako je bio dužan da to učini, veće je ocenilo da navedene okolnosti ukazuju na osnovanu bojazan da bi okrivljeni, ukoliko bi se našao na slobodi, mogao pobeći ili se kriti i na taj način ometati nesmetan tok predmetnog krivičnog postupka, tim pre što ne postoje okolnosti koje bi učinile trajnim njegov boravak na pomenutoj adresi, pri čemu sudu nije dostavljen pouzdan dokaz da će okrivljeni do okončanja predmetnog krivičnog postupka biti dostupan na ovoj ili nekoj drugoj adresi, zbog čega se produženje pritvora prema njemu po osnovu člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP pokazuje kao nužna mera za nesmetano vođenje predmetnog krivičnog postupka, jer se ista svrha ne može postići primenom blažih mera.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 1116/21 od 4. avgusta 2021. godine odbijena je žalba branioca podnosioca ustavne žalbe i potvrđeno je rešenje Višeg suda u Novom Sadu Kv. 709/21 od 20. jula 2021. godine o produženju pritvora prema podnosiocu. U obrazloženju osporenog rešenja navedeno je da je prvostepeni sud pravilno produžio pritvor prema okrivljenom na osnovu člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, budući da je pravilno utvrdio da okolnost da je okrivljeni izjavio da je prijavljen na adresi u Somboru, da se u septembru 2018. godine doselio u Novi Sad gde živi kao podstanar, ali da promenu adrese nije prijavio nadležnim državnim organima, u svojoj sveobuhvatnosti predstavljaju okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi okrivljeni boravkom na slobodi mogao pobeći ili se kriti, zbog čega se produženje pritvora prema njemu pokazuje nužnim, obzirom da se ista svrha ne može postići primenom blažih mera predviđenih ZKP.

Period trajanja pritvora, koji u konkretnom predmetu treba razmatrati u smislu odredbe člana 31. Ustava Republike Srbije, iznosi ukupno dve godine i tri meseca, a sastoji se od dva posebna dela: (1) 21. decembra 2018. godine, kada je lišen slobode, do 7.jula 2020. godine, kao dana donošenja prvostepene presude Višeg suda u Novom Sadu K. 141/19 (jedna godina, šest meseci i 17 dana) i (2) od 23. novembra 2020. godine, kada je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 778/20 ukinuta presuda Višeg suda u Novom Sadu K. 141/19 i predmet vraćen na ponovno suđenje, do 4. avgusta 2021. godine, kao dana pravnosnažnosti osporenih rešenja o produženju pritvora (osam meseci i 11 dana).

Ovakvo stanovište Ustavni sud je izrazio u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluku Už-1848/2018 od 19. novembra 2020. godine).

Prema podacima sa internet stranice Vrhovnog suda (ranije Vrhovnog kasacionog suda ), Ustavni sud je utvrdio da je presudom tog suda Kzz. 631/2022 od 21. juna 2022. godine odbijen kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca podnosioca ustavne žalbe podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Novom Sadu K. 164/20 od 28. oktobra 2021. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 28/22 od 24. marta 2022. godine, kojima je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim za krivično delo teško ubistvo u pokušaju iz člana 114. stav 1. tačka 6) u vezi sa članom 30. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od sedam godina u koju je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 21. decembra 2018. godine do 15. oktobra 2021. godine i vreme provedeno na meri zabrane napuštanja stana od 15. oktobra 2021. godine do 28. oktobra 2021. godine.

4. Odredbama člana 27. Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost. Lišenje slobode dopušteno je samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (stav 1.); da se lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru (stav 2.); da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (stav 3.); da kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud (stav 4.).

Odredbama člana 30. Ustava utvrđeno je da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (stav 1.); da ako nije saslušano prilikom donošenja odluke o pritvoru ili ako odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju, pritvoreno lice mora u roku od 48 časova od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom ponovo odlučuje o pritvoru (stav 2.); da pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje se pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja. Odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova (stav 3.).

Odredbama člana 31. Ustava utvrđeno je da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, da se ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni pušta na slobodu (stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (stav 3.).

Odredbama člana 32. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Svakome se jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem (stav 1.); da se javnost može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom (stav 2.).

Odredbom člana 34. stav 3. Ustava utvrđeno je da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, kao i da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo.

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19 i 27/21 - Odluka US) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Odredbom člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.

Članom 216. ZKP je, pored ostalog, propisano: da se od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama st. 1. do 5. ovog člana može trajati do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, a najduže dok ne istekne vreme trajanja krivične sankcije izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).

Prema odredbi člana 467. stav 2. ZKP, o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno i o sednici veća se mogu obavestiti stranke ako sud smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari.

Odredbom člana 114. stav 1. tačka 6) Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05 – ispravka, 107/05 – ispravka, 121/09, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 i 35/19), propisano je da će se zatvorom najmanje deset godina ili doživotnim zatvorom kazniti onaj ko liši života službeno ili vojno lice pri vršenju službene dužnosti.

5. Ispitujući ispunjenost pretpostavki za odlučivanje Ustavni sud najpre konstatuje da ustavna žalba ne sadrži obrazloženje razloga kojima bi bila argumentovana povreda prava iz člana 27. stav 3. i člana 32. st. 2. i 3. Ustava, a da se, imajući u vidu fazu krivičnog postupka u kojem su doneta osporena rešenja, ne može govoriti o povredi prava iz člana 27. st. 2. i 4, člana 30. i člana 31. stav 1. Ustava, jer se navedene odredbe odnose na sam čin lišenja slobode i određivanje pritvora (član 27. st. 2. i 4. i član 30.), odnosno na trajanje pritvora u istrazi (član 31. stav 1).

Polazeći od toga da formalno pozivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu Ustavom garantovanih prava, bez obrazloženja razloga u čemu se ta povreda ogleda ustavnu žalbu ne čini dopuštenom, a imajući u vidu da se na osporena rešenja o produženju pritvora u fazi glavnog pretresa odredbe člana 27. st. 2. i 4, člana 30. i člana 31. stav 1. Ustava ne odnose, Ustavni sud je u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 27. st. 2, 3. i 4, člana 30, člana 31. stav 1. i člana 32. st. 2. i 3. Ustava, ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), rešavajući kao u drugom delu izreke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac povredu prava iz člana 27. stav 1, člana 31. st. 2. i 3. i 32. stav 1. Ustava i povredu prava iz člana 34. stav 3. Ustava temelji na istim razlozima, smatrajući da u osporenim rešenjima nisu navedeni dovoljni razlozi koji opravdavaju trogodišnje produženje pritvora prema podnosiocu, naročito imajući u vidu, kako je navedeno, da se u svim pritvorskim rešenjima ponavljaju stereotipni razlozi, pa se višegodišnje trajanje pritvora prema njemu pretvara u kaznu, čime se povređuje i pretpostavka njegove nevinosti.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku ukazuje na to da je Ustavom utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti i produžiti samo odlukom suda, ukoliko su kumulativno ispunjena dva uslova: prvi, da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i drugi, da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Razlozi koji pritvaranje mogu činiti neophodnim radi vođenja krivičnog postupka propisani su u tač. 1) do 4) stava 1. člana 211. ZKP.

Ustavni sud posebno ukazuje na to da je postojanje osnovane sumnje da je lice lišeno slobode izvršilo krivično delo koje mu se stavlja na teret conditio sine qua non za određivanje pritvora, ali to nakon određenog vremena nije dovoljno, već se mora proceniti da li za pritvor postoje relevantni i dovoljni razlozi (Evropski sud za ljudska prava, predmet Trzska protiv Poljske, presuda od 11. jula 2000. godine, predstavka broj 25792/94, stav 63.). Stoga, kada se pritvor više puta produžava, nadležni sudovi su prilikom donošenja odluke o pritvoru, u slučaju kada utvrde da i dalje postoje razlozi za produženje ove mere, dužni da posebno obrazlože razloge za pritvor u svakom pojedinačnom slučaju. Opravdanost pritvora zavisi od okolnosti konkretnog slučaja koje moraju da budu takve da upućuju na postojanje opšteg (javnog) interesa koji je tako važan i značajan da uprkos presumpciji nevinosti, preteže nad principom poštovanja slobode pojedinca (videti, pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima W. protiv Švajcarske od 26. januara 1993. godine, predstavka broj 14379/88, stav 30; Kudla protiv Poljske od 26. oktobra 2000. godine, predstavka broj30210/96, stav 110.).

Takođe, Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Polazeći od navedenih opštih principa, a imajući u vidu navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je osnovanost iznetih tvrdnji podnosioca o povredi prava iz člana 27. stav 1, člana 32. stav 1. i člana 34. stav 3. Ustava cenio u okviru prava iz člana 31. st. 2. i 3. Ustava.

7. Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen i produžen zbog postojanja opravdane sumnje da je izvršio krivično delo teško ubistvo u pokušaju iz člana 114. stav 1 tačka 6) u vezi sa članom 30. Krivičnog zakonika, za koje je zakonom zaprećena kazna zatvora u trajanju od najmanje deset godina ili doživotni zatvor. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, odnosno zbog postojanja okolnosti koje su ukazivale na opasnost od bekstva.

Ustavni sud je utvrdio da je pritvor protiv podnosioca ustavne žalbe određen i produžen od strane nadležnog suda u postupku propisanom zakonom, da je osporeno rešenje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su nadležni sudovi postupali u skladu sa ZKP kada su utvrdili da postoje uslovi da se podnosiocu ustavne žalbe produži pritvor po označenom zakonskom osnovu. Naime, postojanje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva podnosioca ustavne žalbe je, po oceni Ustavnog suda, dovoljno obrazloženo, nakon što su sudovi i posle dve godine i devet meseci od lišenja slobode pažljivo ispitali opravdanost daljeg trajanja pritvora prema podnosiocu, kao najteže mere za obezbeđenje njegovog prisustva radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka.

Naime, Ustavni sud je utvrdio da iz dostavljene dokumentacije proizlazi da su sudovi razmotrili sve do tada prikupljene dokaze, na osnovu kojih je podnosilac ustavne žalbe opravdano sumnjiv da je izvršio krivično delo teško ubistvo u pokušaju. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da količina činjenica i dokaza koji potkrepljuju osnovanu sumnju predstavlja nešto o čemu postupajući sud vodi računa, a imajući u vidu da je protiv podnosioca, nakon sprovedene istrage podignuta optužnica, po kojoj se, do podnošenja ustavne žalbe, gotovo tri godine sprovodio dokazni postupak, Ustavni sud je utvrdio da postojanje osnovane sumnje, samo po sebi nije proizvoljno ocenjeno, a postojanje osnovane sumnje kao conditio sine qua non za produženje pritvora nije osporeno ni navodima ustavne žalbe.

Nadalje, s obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da je do dana podnošenja ustavne žalbe (10. septembra 2021. godine,) podnosilac ustavne žalbe bio lišen slobode ukupno dve godine i nepunih devet meseci, računajući od 21. decembra 2018. godine, kada je lišen slobode, pri čemu sa aspekta sadržine člana 31. Ustava ukupan period pritvora iznosi dve godine i tri meseca i sastoji se iz dva dela, kako je to opisano u tački 3), neophodno je razmotriti da li su sudovi, iako su u dužem vremenskom periodu razloge za trajanje pritvora zasnivali na potpuno identičnim razlozima koji su postojali u vreme njegovog određivanja, dovoljno brižljivo razmotrili koje su to okolnosti koje bi, bez obzira na pretpostavku nevinosti, pretegle nad principom poštovanja slobode okrivljenog i opravdale navedeno trajanje pritvora prema njemu.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da iz obrazloženja razloga za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, u osporenim rešenjima proizlazi da su sudovi ocenili da okolnost da podnosilac ustavne žalbe tvrdi da je prijavljen u porodičnoj kući u Somboru, a da se u znatno veći grad (Novi Sad) preselio radi zaposlenja (ne navodeći gde se zaposlio) i zakupio stan u kojem, po sopstvenom kazivanju, živi nekoliko meseci (od septembra 2018. godine), a da nadležnim državnim organima nije prijavio svoj boravak, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na opravdanu bojazan da će se boravkom na slobodi dati u bekstvo ili sakriti, i tako postati nedostupan organima krivičnog gonjenja, zbog čega se produženje pritvora prema njemu pokazuje kao nužna mera za nesmetano vođenje krivičnog postupka, koja se ne može postići nekom blažom merom.

Ustavni sud stoga ocenjuje da su sudovi postojanje pritvorskog razloga iz člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP dovoljno i argumentovano obrazložili. Naime, činjenica da se podnosiocu stavlja na teret da je izvršio krivično delo teško ubistvo u pokušaju, za koje mu se, u slučaju osude može izreći najteža kazna zatvora, koja činjenica ga, objektivno posmatrano, ne može ostaviti ravnodušnim u odnosu prema organima krivičnog gonjenja i obavezi da se odazove na poziv suda. Kada se navedeno dovede u vezu sa činjenicom da je podnosilac ustavne žalbe napustio mesto prijavljenog prebivališta i preselio se u drugi najveći grad u Republici Srbiji, gde je zakupio stan, a da nije prijavio svoj boravak, kao i sa činjenicom da tvrdi da je u Novi Sad došao radi zaposlenja, bez navođenja gde i šta radi, Ustavni sud smatra da su Viši sud u Novom Sadu i Apelacioni sud u Novom Sadu dovoljno jasno i argumentovano obrazložili sve bitne razloge iz kojih nesumnjivo proizlazi zaključak da i posle nepune tri godine od lišenja slobode i dalje postoje okolnosti koje bi mu mogle olakšati bekstvo, odnosno skrivanje, ukoliko bi se našao na slobodi, odnosno da okolnost da je njegovo prijavljeno prebivalište u porodičnoj kući u Somboru nije dovoljna garancija da se on puštanjem na slobodu ne bi dao u bekstvo i tako postao nedostupan organima krivičnog gonjenja.

Ustavni sud, stoga, smatra da sudovi nisu iskazali površan odnos prema pritvoru podnosioca ustavne žalbe, iako su u dužem vremenskom periodu ponavljali iste razloge za produženje pritvora koji su poslužili kao početni osnov za njegovo određivanje, bez izmenjenih okolnosti koje bi mogle da se uzmu u obzir, jer takve okolnosti očigledno nisu ni postojale. Ustavni sud ukazuje na to da redovni sudovi kod produženja pritvora moraju voditi računa o dinamičnom pristupu koji zahteva Evropski sud za ljudska prava kod procene dovoljnih i relevantnih okolnosti, što podrazumeva da se moraju uzeti u obzir i naknadno izmenjene okolnosti, a naročito one koje se odnose na sam tok krivičnog postupka.

Međutim, u konkretnom slučaju, Ustavni sud smatra da činjenica da se podnosiocu stavlja na teret da je izvršio krivično delo teško ubistvo u pokušaju, za koje mu se, u slučaju osude može izreći najteža kazna zatvora, predstavlja relevantnu činjenicu koja ga, objektivno posmatrano, ne može ostaviti ravnodušnim u odnosu prema organima krivičnog gonjenja i obavezi da se odazove na poziv suda. Kada se navedeno dovede u vezu s karakterom okrivljenog, za kojeg je u vreme donošenja osporenih rešenja postojala opravdana sumnja da je pokazao naročitu bahatost u ophođenju prema policijskom službeniku koji je vršio svoju službenu dužnost sprečavanja i otkrivanja krivičnih dela i hvatanja učinilaca prišavši mu s leđa i nožem u rukama usmerenim da ga ubode u predelu leđa, dok je policajac sprečavao drugookrivljenog da oduzme novčanik od oštećenog N.Lj, kao i njegovo ponašanje nakon izvršenog krivičnog dela kojim pokazuje spremnost i dobru pripremljenost da se sakrije od državnih organa krivičnog progona (napušta grad u kojem ima prijavljeno prebivalište, preseljava se u veći grad, kako bi bio teže pronađen, što ne isključuje da bi nastavio da menja mesto boravka da nije bio lišen slobode), Ustavni sud smatra da, je produženje pritvora prema podnosiocu i posle dve godine i devet meseci opravdano, jer postoji takav zahtev od javnog interesa, koji bez obzira na pretpostavku nevinosti, preteže nad pravom na slobodu pojedinca (presuda Kudla protiv Poljske, stav 110.), te da su sudovi, pored težine zaprećene kazne za konkretno krivično delo u dovoljnoj meri cenili i ostale bitne i za konkretan slučaj specifične okolnosti, koje se odnose na karakter podnosioca ustavne žalbe, njegov moral, vezanost za mesto prebivališta, činjenicu da nema ni stalno mesto zaposlenja, koje potvrđuju postojanje opasnosti od bekstva podnosioca ustavne žalbe i tako opravdavaju produženje pritvora prema njemu na osnovu člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP.

Ustavni sud, uvažavajući stavove Evropskog suda za ljudska prava izraženih u presudi Neumeister protiv Austrije, broj predstavke 1936/63, od 27. juna 1968. godine, ukazuje i da se opasnost od bekstva nužno smanjuje kako vreme provedeno u pritvoru prolazi, jer verovatnoća da će se dužina pritvora oduzeti od perioda zatvora koji okrivljeni može očekivati ako bude osuđen, verovatno će učiniti da mu perspektiva izgleda manje strašna i smanjiti njegovo iskušenje da pobegne, te je imao u vidu da je Viši sud u Novom Sadu prema podnosiocu ustavne žalbe institucionalni pritvor zamenio kućnim pritvorom, kada je ocenio da se svrha pritvora može ostvariti i ovom blažom merom, a imajući u vidu da iz pribavljenih dokaza, kao ni iz navoda ustavne žalbe ne proizlazi da su takve okolnosti postojale u vreme odlučivanja o produženju pritvora osporenim rešenjima, a koje bi opravdale zamenu pritvora nekom od blažih mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog, Ustavni sud smatra da su Viši sud u Novom Sadu i Apelacioni sud u Novom Sadu pokazali dovoljno brižljiv odnos prema pritvoru podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud dalje konstatuje da je za ocenu osnovanosti navoda kojima se ukazuje na povredu prava na ograničeno trajanje pritvora od značaja i to da li je sud pokazao potrebnu hitnost u vođenju krivičnog postupka.

S tim u vezi Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac do dana podnošenja ustavne žalbe (10. septembra 2021. godine,) bio lišen slobode dve godine i nepunih 9 meseci, računajući od 21. decembra 2018. godine kada je lišen slobode, te da ukupan period pritvora u smislu člana 31. Ustava iznosi dve godine i tri meseca, kao i da je rešenjem Višeg suda u Novom Sadu K. 164/20 od 15. oktobra 2021. godine prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor ukinut i zamenjen merom zabrane napuštanja stana, uz primenu kontrole poštovanja ove mere putem elektronskog nadzora.

Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i uvidom u podatke na veb-stranici Portal pravosuđa Srbije utvrdio da je povodom kritičnog događaja od 21. decembra 2018. godine Viši javni tužilac podigao optužnicu Kti. 191/18 od 28. maja 2019. godine protiv dva lica, zbog četiri krivična dela od kojih su dva bila u saizvršilaštvu; da je prvobitno vođen prvostepeni dokazni postupak sproveden na tri ročišta za glavni pretres i da je od održavanja pripremnog ročišta (29. januar 2020. godine) do donošenja prvostepene presude (7. jula 2020. godine) proteklo svega šest meseci, kao i da je nakon ukidanja prvostepene presude u odnosu na podnosioca ustavne žalbe (23. novembra 2020. godine) u ponovnom prvostepenom postupku, do podnošenja ustavne žalbe (10. septembar 2021. godine) glavni pretres bio zakazan pet puta, kao i da je predmetni krivični postupak pravnosnažno okončan osuđujućom presudom podnosioca ustavne žalbe za pokušaj teškog ubistva u kojoj mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od 7 godina (prvostepena presuda doneta 28. oktobra 2021. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 28/22 od 24. marta 2022. godine).

Polazeći od navedenog, te imajući u vidu da iz celokupne dokumentacije proizlazi da je sud ročišta za glavni pretres zakazivao u primerenim razmacima, Ustavni sud je ocenio da Viši sud u Novom Sadu i Apelacioni sud u Novom Sadu nisu očigledno nemarno postupali, i da je postupak sproveden sa primerenom hitnošću.

Sledom svega navedenog, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjem nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca ustavne žalbe iz člana člana 31. st. 2. i 3. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

8. U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je u vreme podnošenja ustavne žalbe krivični postupak čije se trajanje osporava bio u fazi glavnog pretresa. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da je nakon 22. maja 2014. godine, kada je stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), prestala nadležnost Ustavnog suda da odlučuje o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je u toku, kao i da je 1. januara 2016. godine stupio na snagu Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), kojim je detaljno uređena zaštita prava na suđenje u razumnom roku, čija je svrha da se pruži sudska zaštita prava na suđenje u razumnom roku i time predupredi nastajanje povrede tog prava. Stoga je stranka u sudskom postupku, saglasno odredbama člana 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, pre izjavljivanja ustavne žalbe imala pravo da pokrene postupak u kome se štiti to pravo podnošenjem prigovora sudu koji vodi osporeni postupak.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da, u vreme podnošenja ustavne žalbe, krivični postupak čije se trajanje osporava nije bio pravnosnažno okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu izreke.

9. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

 

Slični dokumenti

• Už 10584/2018: Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog produženja mere pritvora
• Už 1522/2024: Odluka Ustavnog suda Srbije o odbijanju žalbe zbog trajanja pritvora
• Už 3180/2023: Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe na produženje pritvora okrivljenom
• Už 976/2022: Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog produženja pritvora okrivljenom
• Už 13777/2023: Odluka o odbijanju ustavne žalbe zbog produženja pritvora nakon podizanja optužnice
• Už 2838/2022: Odbijanje ustavne žalbe protiv produženja pritvora osumnjičenom za trgovinu ljudima
• Už 9083/2023: Odluka Ustavnog suda o pritvoru okrivljenog Nj. K