Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe povodom datuma ostvarivanja prava na starosnu penziju

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv rešenja RFPIO i presude Upravnog suda. Utvrđeno je da je datum brisanja podnosioca iz registra privrednih subjekata kao direktora relevantan za prestanak svojstva osiguranika samostalnih delatnosti i sticanje prava na starosnu penziju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-12989/2020
27.04.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. N . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. aprila 2023 . godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. N . izjavljena protiv privremenog rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd broj 181.1-1 11791/18 od 26. februara 2019. godine, rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda broj 01-02/181.6.3 3676/19 od 26. decembra 2019. godine i presude Upravnog suda U. 4013/20 od 9. novembra 2020. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. N . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 28. decembra 2020. godine, „žalbu protiv odluka i rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i Upravnog suda donetih po pitanju sticanja prava na penziju za period od 24. januara 2016. do 16. avgusta 2018. godine, kao i protiv svih rešenja i odluka koja su nastala kao posledica ovih u daljem procesu“, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na zdravstvenu zaštitu iz člana 68. stav 2. Ustava. Istakao je i povrede prava na pravično suđenje, prava na delotvorni pravni lek i načela zabrane diskriminacije iz čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava na žalbu u krivičnim stvarima iz člana 2. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju, kao i povrede čl. 17. i 34. Evropske konvencije. Pozvao se i na Međunarodni plan delovanja na području starenja (tzv. Bečki plan), Principe Ujedinjenih nacija za starije osobe, Madridski međunarodni plan aktivnosti o starenju i Političku deklaraciju o starenju.

Ustavni sud je navedeni podnesak zaveo kao ustavnu žalbu i iz njegove sadržine i priložene dokumentacije utvrdio da podnosilac osporava sledeće akte: rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd broj 181.1-1-3575/16 od 17. novembra 2016. godine, rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda broj 01-02/182.6.3 13814/16 od 17. januara 2017. godine, presudu Upravnog suda U. 2477/17 od 21. februara 2018. godine, privremeno rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd broj 181.1-1 11791/18 od 26. februara 2019. godine, rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda broj 01-02/181.6.3 3676/19 od 26. decembra 2019. godine i presudu Upravnog suda U. 4013/20 od 9. novembra 2020. godine .

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je njegov prvi zahtev za ostvarivanje prava na starosnu penziju od 21. aprila 2016. godine odbijen jer je utvrđeno da je u momentu podnošenja zahteva bio osiguranik samostalnih delatnosti. Istakao je da mu je tek u obrazloženju osporene presude Upravnog suda U. 2477/17 od 21. februara 2018. godine , kojom je pravnosnažno okončan postupak po prvom zahtevu, ukazano na to da je neophodno da se kod Agencije za privredne registre izbriše kao direktor privrednog društva čiji je osnivač da bi ostvario pravo na penziju. Postupajući u skladu sa navedenim uputstvom, obratio se Agenciji za privredne registre koja je donela rešenje od 15. avgusta 2018. godine, kojim je brisan kao direktor sa 31. decembrom 2006. godine, kada je „razrešen“ sa funkcije direktora. Naveo je da je potom podneo drugi zahtev za ostvarivanje prava na starosnu penziju od 19. decembra 2018. godine po kome mu je to pravo priznato počev od 16. avgusta 2018. godine, kao narednog dana od dana donošenja rešenja Agencije za privredne registre . Smatra da mu je svojstvo osiguranika samostalnih delatnosti kao osnivaču privrednog društva prestalo 31. decembra 2006. godine kada je „razrešen“ sa funkcije direktora, kao i da je postupanjem prvostepenog organa onemogućen da pravo na starosnu penziju ostvari počev od 21. aprila 2016. godine, kada je podneo prvi zahtev, odnosno 29 meseci ranije, čime mu je naneta velika materijalna šteta.

Predložio je da mu Ustavni sud vrati pravo na penziju koje mu je „ oduzeto“ u periodu od 21. aprila 2016. do 16. avgusta 2018. godine kršenjem njegovih U stavom zajemčenih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd D. broj 962072 i dokumentacije dostavljene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnosilac ustavne žalbe je 21. aprila 2016. godine podneo zahtev za ostvarivanje prava na starosnu penziju.

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd (u daljem tekstu: prvostepeni organ) je dopisom od 19. septembra 2016. godine tražio od podnosioca da dostavi rešenje o prestanku radnog odnosa koji ne može biti pre 18. aprila 2016. godine, a dopisom od 13. oktobra 2016. godine je tražio da dostavi interni akt o prestanku poslovodstvenih ovlašćenja u privrednom društvu „E .“ d.o.o. Beograd sa 18. aprilom 2016. godine.

Podnosilac je, postupajući po tim zahtevima, dostavio dokaze da nije u radnom odnosu i da ne obavlja poslovodstvena ovlašćenja u privrednom društvu „E .“ d.o.o. Beograd, čiji je suosnivač, navodeći da je 31. decembra 2006. godine podneo ostavku na funkciju direktora preduzeća. U podnesku od 7. oktobra 2016. godine je, pored ostalog, naveo da je „poreskoj službi opštine Stari grad redovno dostavljao prazne godišnje finansijske izveštaje i da je 2008. godine popunio neke obrasce na zahtev APR kako ne bi ugasili firmu“.

Osporenim rešenjem prvostepenog organ a broj 181.1-1-3575/16 od 17. novembra 2016. godine navedeni zahtev je odbijen jer je utvrđeno da je podnosilac u momentu njegovog podnošenja bio osiguranik samostalnih delatnosti, u smislu odredaba člana 12. stav 1. tačka 2) u vezi sa stavom 2. tog člana Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, odnosno osnivač privrednog društva „E.“ d.o.o. Beograd, koje ima status aktivnog privrednog društva, a istovremeno je upisan u registru Agencije za privredne registre kao direktor tog privrednog društva.

Osporenim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 01-02/182.6.3 13814/16 od 17. januara 2017. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 2477/17 od 21. februara 2018. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. U obrazloženju presude je napomenuto da je neophodno da se podnosilac kod Agencije za privredne registre izbriše kao direktor ili lice ovlašćeno za zastupanje i predstavljanje preduzeća, kako bi ostvario pravo na starosnu penziju.

3.2. Podnosilac ustavne žalbe je 13. avgusta 2018. godine Agenciji za privredne registre podneo registracionu prijavu ostavke na funkciju direktora privrednog društva „E .“ d.o.o. Beograd, uz koju je priložio ostavku podnetu 31. decembra 2006. godine. Rešenjem Agencije za privredne registre BD 70115/2018 od 15. avgusta 2018. godine podnosilac je brisan u Registru privrednih subjekata kao direktor navedenog privrednog društva na osnovu ostavke od 31. decembra 2006. godine, koja je registrovana i objavljena na sajtu Agencije.

Podnosilac je 19. oktobra 2018. godine podneo dopunu zahteva za ostvarivanje prava na starosnu penziju, uz koji je priložio navedeno rešenje Agencije za privredne registre. Prvostepeni organ je tim povodom dopisom od 25. oktobra 2018. godine obavestio podnosioca da je o zahtevu od 21. aprila 2016. godine odlučeno rešenjem od 17. novembra 2016. godine i da je potrebno da podnese novi zahtev za ostvarivanje prava, pa je podnosilac 19. decembra 2018. godine podneo zahtev na popunjenom obrascu.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac u toku postupka dostavio i odluku skupštine privrednog društva „E .“ d.o.o. Beograd od 31. decembra 2006. godine kojom je razrešen dužnosti direktora. Kako je u Registru privrednih subjekata brisan kao direktor na osnovu ostavke podnete 31. decembra 2006. godine, relevantan osnov prestanka funkcije direktora u konkretnom slučaju je ostavka.

Osporenim privremenim rešenjem prvostepenog organa broj 181.1-1 11791/18 od 26. februara 2019. godine podnosiocu je utvrđeno pravo na starosnu penziju u najnižem mesečnom iznosu od 14.338,72 dinara, počev od 16. avgusta 2018. godine, prvog narednog dana posle brisanja iz Registra. Isto rešenje je oglašeno privremenim do kompletiranja nedostajućih podataka o stažu i zaradi za period od 1. januara 1992. do 15. avgusta 2018. godine.

Osporenim rešenjem drugostepenog organa broj 01-02/181.6.3 3676/19 od 26. decembra 2019. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog privremenog rešenja prvostepenog organa.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 4013/20 od 9. novembra 2020. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Ocenjeno je da je neosnovan navod tužbe da je podnosiocu pravo na starosnu penziju moralo biti priznato od 21. aprila 2016. godine, kada je prvi put podneo zahtev, imajući u vidu da je o navedenom zahtevu odlučeno pravnosnažnim rešenjem od 17. novembra 2016. godine, kao i da je podnosiocu svojstvo osiguranika samostalnih delatnosti prestalo 15. avgusta 2018. godine.

4. Ustavni sud konstatuje da se odredbe čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 2. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju, čije se povrede ističu u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, kojima se jemči pravo na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo, i člana 21. Ustava , kojim se utvrđuje načelo zabrane diskriminacije, zbog čega se povrede tih prava i tog načela cene u odnosu na navedene odredbe Ustava. Čl. 17. i 34. Evropske konvencije, na koje se podnosilac takođe poziva, ne garantuju se određena prava ili slobode.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04 – Odluka US, 84/04 - drugi zakon, 85/05, 101/05 -drugi zakon, 63/06 – Odluka US, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14, 142/14 i 73/18), u tekstu koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da su obavezno osigurana lica (u daljem tekstu: osiguranici), u smislu ovog zakona, i lica koja samostalno obavljaju delatnost (u daljem tekstu: osiguranik samostalnih delatnosti) (član 10. stav 1. tačka 2)); da su osiguranici samostalnih delatnosti lica koja su osnivači, odnosno članovi privrednih društava u skladu sa zakonom, koji u njima rade, bez obzira da li su u radnom odnosu u privrednom društvu čiji su osnivač odnosno član (član 12. stav 1. tačka 2)); da se radom u smislu stava 1. tačka 2) ovog člana smatra i predstavljanje i zastupanje privrednih društava od strane njihovih osnivača, odnosno članova na osnovu upisa u registar nadležne organizacije, kao i obavljanje poslovodstvenih ovlašćenja i poslova upravljanja u skladu sa zakonom kojim se uređuje položaj privrednih društava ( član 12. stav 2.); da se svojstvo osiguranika stiče danom početka a prestaje danom prestanka zaposlenja, obavljanja samostalne ili poljoprivredne delatnosti, odnosno obavljanja ugovorenih poslova (član 14. stav 1.); da se pravo na starosnu penziju, prevremenu starosnu penziju ostvaruje posle prestanka osiguranja (član 82a stav 1.); da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruju od dana podnetog zahteva, a najranije šest meseci pre tog dana (član 84. stav 1.).

Zakonom o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao do 31. decembra 2011 . godine i u vreme podnošenja ostavke podnosioca ustavne žalbe na funkciju direktora privrednog društva, bilo je propisano: da se registracija podataka o privrednom društvu i objavljivanje registracije vrši u skladu sa zakonom kojim se uređuje registracija privrednih subjekata (član 9.); da se s matra da treća lica znaju za registrovane podatke o privrednom društvu posle njihovog objavljivanja ili objavljivanja izvoda iz tih podataka ili dokumenata na osnovu kojih je izvršena registracija sa upućivanjem na njih (član 10. stav 1.); da objavljeni podaci u vezi sa licima koja su ovlašćena da zastupa ju, društvo obavezuju društvo i kada postoje nepravilnosti u njihovom izboru, a na to se mogu pozivati i treća lica ako društvo ne dokaže da su treća lica znala ili mogla znati za te nepravilnosti (član 25. stav 5.); da lica koja se u skladu sa ovim zakonom smatraju kontrolnim članovima društva s ograničenom odgovornošću i zastupnici društva imaju dužnosti prema privrednom društvu u skladu sa ovim zakonom (član 31. stav 1. tač. 2) i 3)); da su l ica iz člana 31. stav 1. ovog zakona, dužna da u tom svojstvu izvršavaju svoje poslove savesno, sa pažnjom dobrog privrednika, u razumnom uverenju da deluju u najboljem interesu privrednog društva (član 32. stav 1.); da je direktor ili upravni odbor, ako osnivačkim aktom društva s ograničenom odgovornošću nije drukčije određeno, nadležan za zastupanje društva i vođenje poslova društva u skladu sa zakonom, osnivačkim aktom i ugovorom članova društva (član 157. stav 1. tačka 1)) ; da se odredbe ovog zakona koje se odnose na ostavku direktora ili članova upravnog odbora akcionarskog društva primenjuju shodno i na ostavku direktora ili člana upravnog odbora društva s ograničenom odgovornošću (član 166.); da član upravnog odbora i član izvršnog odbora akcionarskog društva može u svako doba podneti ostavku davanjem pisanog obaveštenja upravnom odboru ili predsedniku tog odbora (član 326. stav 1.); da ostavka ima pravno dejstvo od dana podnošenja, osim ako u njoj nije naveden neki kasniji datum (član 326. stav 2.); da ostavkom prestaje članstvo u upravnom odboru, da za prestanak članstva po ovom osnovu nije potrebna posebna odluka organa društva (član 326. stav 3.).

Zakonom o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/11, 99/11, 83/14 - drugi zakon i 5/15), koji se primenjuje od 1. januara 2012. godine, u tekstu koji je važio u vreme brisanja podnosioca kao direktora iz registra, bilo je propisano: da treća lica koja se u pravnom prometu pouzdaju u registrovane podatke ne mogu snositi štetne pravne posledice proistekle iz netačno registrovanih podataka (član 6. stav 1.); da se s matra da su treća lica upoznata sa registrovanim podacima počev od narednog dana od dana objavljivanja registracije tih podataka u skladu sa zakonom o registraciji (član 6. stav 2.); da društvo može dokazivati da su treća lica bila upoznata ili su morala biti upoznata sa dokumentima društva i podacima o društvu i pre njihove registracije u skladu sa zakonom o registraciji (član 6. stav 4.); da članovi društva sa ograničenom odgovornošću koji poseduju značajno učešće u osnovnom kapitalu društva i direktori imaju posebne dužnosti prema društvu (član 61. stav 1. tač. 2) i 4)); da su lica iz člana 61. stav 1. tač. 4) i 5) ovog zakona dužna da u tom svojstvu izvršavaju svoje poslove savesno, sa pažnjom dobrog privrednika, i u razumnom uverenju da deluju u najboljem interesu privrednog društva (član 63. stav 1.); da društvo ima jednog ili više direktora koji su zakonski zastupnici društva (član 218. stav 1.); da direktora imenuje skupština, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno (član 219. stav 1.); da mandat direktora počinje danom donošenja odluke o imenovanju, ako u odluci o imenovanju nije određeno drugačije (član 219. stav 3.); da se, ako osnivačkim aktom ili odlukom skupštine društva nije određeno drugačije, smatra da mandat direktora nije ograničen (član 219. stav 4.); da se na ostavku direktora društva s ograničenom odgovornošću shodno primenjuju odredbe člana 396. ovog zakona o ostavci direktora akcionarskog društva (član 220. stav 2.); da direktor zastupa društvo prema trećim licima u skladu sa osnivačkim aktom, odlukama skupštine društva i uputstvima nadzornog odbora, ako je upravljanje društvom dvodomno (član 221. stav 1.); da ako društvo ostane bez direktora, do imenovanja direktora izjave volje upućene bilo kom članu nadzornog odbora, ako postoji, odnosno bilo kom članu društva ako društvo nema nadzorni odbor, obavezuju društvo (član 221. stav 4.); da direktor vodi poslove društva u skladu sa osnivačkim aktom i odlukama skupštine, kao i sa uputstvima nadzornog odbora ako je upravljanje društvom dvodomno (član 224. stav 1.); da u društvu u kome je upravljanje jednodomno, direktori obavljaju sve poslove koji nisu u nadležnosti skupštine (stav 4.); da u društvima koja imaju samo jednog direktora, direktor daje ostavku predsedniku skupštine ili akcionaru društva koji poseduje najveći broj akcija sa pravom glasa (član 396. stav 2.); da ostavka proizvodi dejstvo u odnosu na društvo danom podnošenja, osim ako u njoj nije naveden neki kasniji datum (član 396. stav 3.); da se ostavka direktora registruje u skladu sa zakonom o registraciji (član 396. stav 4.); da ako je jedini direktor društva dao ostavku, u obavezi je da nastavi da preduzima poslove koji ne trpe odlaganje do imenovanja novog direktora ali ne duže od 30 dana od dana registracije te ostavke u skladu sa zakonom o registraciji (član 396. stav 5.).

Odredbama člana 50. Zakona o registraciji privrednih subjekata („Službeni glasnik RS“, br. 55/04, 61/05 i 111/09), koji se primenjivao do 31. januara 2012. godine i u vreme podnošenja ostavke podnosioca ustavne žalbe na funkciju direktora privrednog društva, bila je propisana registraciona prijava promene zastupnika ili određivanja novih zastupnika, a odredbom člana 66. Zakona bilo je propisano da je privredni subjekt dužan da navedenu promenu prijavi Regis tru u roku od 15 dana od dana njenog nastanka.

Odredbom Zakona o postupku registracije u Agenciji za privredne registre („Službeni glasnik RS“, br. 99/11 i 83/14), koja se primenjuje od 1. februara 2012. godine, je propisano: da je podnosilac prijave dužan da Agenciji podnese prijavu u roku od 15 dana od dana nastanka podatka ili dokumenta koji su predmet registracije, odnosno promene registrovanog podatka ili dokumenta, ako zakonom nije određen drugi rok (član 10. stav 1 .); da se za prijavu koja je podneta po isteku roka iz stava 1. ovog člana plaća naknada u skladu sa propisom kojim se uređuju naknade koje za svoje usluge naplaćuje Agencija (član 10. stav 2.); da se o dluke registratora donete u postupku registracije istovremeno i objavljuju (član 22. stav 1.); da se registrovani podaci i dokumenti istovremeno objavljuju sa donošenjem rešenja kojim se pri java usvaja (član 22. stav 2.); da registracija proizvodi pravno dejstvo prema trećim licima narednog dana od dana objavljivanja (član 22. stav 3.); da registracija proizvodi pravno dejstvo za ubuduće (član 22. stav 4.) .

5. Razmatrajući ispunjenost uslova za odlučivanje o ustavnoj žalbi u delu u kome su osporeni privremeno rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd broj 181.1-1 11791/18 od 26. februara 2019. godine, rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda broj 01-02/181.6.3 3676/19 od 26. decembra 2019. godine i presuda Upravnog suda U. 4013/20 od 9. novembra 2020. godine, Ustavni sud je konstatovao da je podnosiocu ustavne žalbe u tom postupku priznato pravo na starosnu penziju počev od 16. avgusta 2018. godine. Polazeći od toga da se podnosilac ustavne žalbe, po pravnosnažnom okončanju prethodnog postupka, prvostepenom organu najpre obratio podneskom od 19. oktobra 2018. godine, a imajući u vidu da se pravo na starosnu penziju ostvaruje najranije šest meseci pre podnošenja zahteva, ukoliko podnosilac zahteva i u tom periodu ispunjava uslove za sticanje prava, Ustavni sud je konstatovao da je podnosiocu ustavne žalbe u tom postupku pravo na starosnu penziju moglo biti priznato najranije počev od 19. marta 2018. godine , pod uslovom da je tog datuma ispunio uslove za sticanje prava. S tim u vezi, Sud smatra da podnosilac ima pravni i materijalni interes da osporava označene akte. Stoga su ispunjeni uslovi da se osnovanost navoda ustavne žalbe ceni sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, na koju se suštinski odnose tvrdnje podnosioca o propuštanju drugostepenog organa i suda u upravnom sporu da ocene bitne navode isticane u žalbi, a potom i u tužbi.

Ocenjujući navode ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu da se ustavna garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud je konstatovao da je, po shvatanju upravnih organa i Upravnog suda, podnosiocu svojstvo osiguranika samostalnih delatnosti prestalo danom brisanja iz Registra privrednih subjekata kao direktora privrednog društva čiji je jedan od članova , a to je bio 15. avgust 2018. godine, kada je doneto i objavljeno rešenje Agencije za privredne registre, te mu je pravo na starosnu penziju utvrđeno počev od 16. avgusta 2018. godine.

Podnosilac ustavne žalbe, sa druge strane, smatra da mu je svojstvo osiguranika samostalnih delatnosti u privrednom društvu čiji je član prestalo 31. decembra 2006. godine, kada mu je prestala funkcija direktora, zbog čega mu pravo na starosnu penziju pripada pre datuma registracije te promene. Ustavni sud je imao u vidu da je, prema raspoloživim podacima, podnosilac istog dana, 31. decembra 2006. godine, podneo ostavku na funkciju direktora, kao i da je odlukom skupštine privrednog društva razrešen dužnosti direktora. Kako je podnosilac brisan kao direktor u Registru privrednih subjekata na osnovu podnete ostavke, to je ostavka u konkretnom slučaju bila relevantan osnov prestanka njegove funkcije direktora.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je konstatovao da se u konkretnom postupku kao sporno postavilo pitanje od kada je podnosiocu ustavne žalbe prestalo svojstvo osiguranika samostalnih delatnosti – podnošenjem ostavke na funkciju direktora privrednog društva čiji je jedan od članova ili registracijom te ostavke kod Agencije za privredne subjekte, od čega je zavisilo utvrđivanje datuma počev od koga podnosilac ostvaruje pravo na starosnu penziju i dužina njegovog staža osiguranja.

Iz obrazloženja osporenih akata, dostavljene dokumentacije i spisa predmeta proizlaze sledeće činjenice: podnosilac je bio jedan od osnivača i članova predmetnog privrednog društva; istovremeno je bio i jedini direktor tog privrednog društva od osnivanja i u tom svojstvu upisan u Registru privrednih subjekata; ostavku na funkciju direktora je podneo 31. decembra 2006. godine; privredno društvo nakon toga nije donelo odluku o imenovanju novog direktora, niti je imalo zaposlena lica; podnosilac je 13. avgusta 2018. godine podneo registracionu prijavu ostavke, koja je usvojena rešenjem Agencije za privredne registre od 15. avgusta 2018. godine.

Prema odredbama člana 12. stav 1. tačka 2) u vezi sa stavom 2. tog člana Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, osiguranici samostalnih delatnosti su lica koja su osnivači, odnosno članovi privrednog društva, koji u njima rade, iako nisu u radnom odnosu u privrednom društvu, pri čemu se radom smatralo i predstavljanje i zastupanje privrednog društva od strane njegovih osnivača, odnosno članova na osnovu upisa u registar nadležne organizacije, kao i obavljanje poslovodstvenih ovlašćenja i poslova upravljanja u skladu sa zakonom kojim se uređuje položaj privrednih društava. Dakle, osnivaču odnosno članu privrednog društva se svojstvo osiguranika samostalnih delatnosti utvrđuje ukoliko je radio u tom privrednom društvu, u smislu navedenih odredaba Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (v ideti Odluku Ustavnog suda Už-6735/2017 od 29. oktobra 2020. godine, kao i Odluku Ustavnog suda Už-3917/2014 od 29. septembra 2016. godine u vezi sa utvrđivanjem svojstva obveznika doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje).

Podnosiocu ustavne žalbe je svojstvo osiguranika samostalnih delatnosti utvrđeno na osnovu rada u privrednom društvu čiji je član , a koji se sastojao u predstavljanju i zastupanju društva na osnovu upisa u registar nadležne organizacije. Ustavni sud smatra da je za prestanak svojstva osiguranika samostalnih delatnosti podnosiocu ustavne žalbe od značaja bilo utvrđivanje trenutka od kog prestaju ovlašćenja predstavljanja i zastupa nja jedinog direktora društava koji je podneo ostavku. Ustavni sud konstatuje da je ostavka jedan od zakonom propisanih načina prestanka funkcije direktora kao zakonskog zastupnik a društava sa ograničenom odgovornošću . Ostavka direktora proizvodi pravno dejstvo prema privrednom društvu (tzv. unutrašnje dejstvo) i prema trećim licima (tzv. spoljašnje dejstvo). Na ostavku direktora društva sa ograničenom odgovornošću, koju je podnosilac ustavne žalbe podneo 31. decembra 2006. godine, shodno su se primenjivale odredbe člana 326. ranije važećeg Zakona o privrednim društvima koje su se odnosile na ostavku člana upravnog odbora akcionarskog društva. Prema odredbama tog člana Zakona, ostavka se davala u pismenoj formi, imala je pravno dejstvo od dana podnošenja, osim ako u njoj nije bio naveden neki kasniji datum, i za dejstvo ostavke nije bila potrebna posebna odluka drugog organa društva. Stoga su se od dana podnošenja ostavke podnosioca na funkciju direktora stekli uslovi da privredno društvo imenuje novog direktora čiji mandat bi počeo danom donošenja odluke o imenovanju. Međutim, privredno društvo nije donelo odluku o imenovanju novog direktora pre registracije ostavke podnosioca.

Prema trećim licima, ostavka direktora proizvodi pravno dejstvo narednog dana od dana objavljivanja registrovanog podatka i dokumenta o ostavci u Registru privrednih subjekata, saglasno odredbama člana 6. stav 2. Zakona o privrednim društvima i člana 22. stav 3. Zakona o postupku registracije u Agenciji za privredne registre. Podnošenje ostavke povlačilo je obavezu da se ona registruje u roku od 15 dana od dana nastanka promene u privrednom društvu, u skladu sa odredbom člana 66. ranijeg Zakona o registraciji privrednih subjekata, koji je važio u vreme podnošenja ostavke podnosioca ustavne žalbe. Podnosilac ustavne žalbe je kao član i direktor društva sa ograničenom odgovornošću spadao u krug lica koja imaju (posebne) dužnosti prema društvu, među kojima je dužnost pažnje koja podrazumeva da u tom svojstvu izvršava svoje poslove savesno, sa pažnjom dobrog privrednika i u razumnom uverenju da deluje u najboljem interesu privrednog društva. Ustavni sud ukazuje na to da je u slučaju kada j edini direktor podnese ostavku, prevashodno na članovima društva sa ograničenom odgovornošću da preduzmu sve predviđene pravne radnje da se imenuje i registruje novi direktor kao obavezni organ društva. Pri tome je o dredbom člana 25. stav 5. ranije važećeg Zakona o privrednim društvima, koji se primenjivao u vreme podnošenja ostavke podnosioca, bilo propisano da objavljeni pod aci u vezi sa licima koja su ovlašćena da zastupa ju društvo obavezuju društvo. Treća lica, po pravilu, ne znaju za postojanje ostavke direktora društva pre njene registracije i saznanje o tome stiču tek nakon objavljivanja tog podatka u Registru. Zato je podnosilac ustavne žalbe za treća savesna lica, koja su se pouzdala u registrovane podatke i koja zbog toga nisu mogla snositi štetne pravne posledice, i dalje bio zastupnik privrednog društva.

Imajući u vidu da ostavka podnosioca kao jedinog direktora privrednog društva čiji je član nije bila registrovana u periodu od 31. decembra 2006. do 15. avgusta 2018. godine, da u tom vremenskom periodu u Registru nije bilo upisano nijedno drugo lice kao zastupnik društva i da nije doneta odluka društva o imenovanju novog direktora, Ustavni sud je našao da je podnosilac na osnovu upisa u Registar bio ovlašćen da i posle podnošenja ostavke do njene registracije, obavlja poslove iz delokruga direktora koji se odnose na predstavljanje i zastupanj e društva u pravnim odnosima sa trećim licima . To je potvrdio i podnosilac u svom podnesku od 7. oktobra 2016. godine upućenom prvostepenom organu, u kome je naveo da je „redovno dostavljao prazne godišnje finansijske izveštaje i da je 2008. godine popunio neke obrasce na zahtev APR kako ne bi ugasili firmu“.

Saglasno iznetom, Ustavni sud smatra da je ustavnopravno prihvatljiva ocena upravnih organa i Upravnog suda da je datum brisanja podnosioca kao direktora iz Registra bio relevantan za prestanak njegovog svojstva osiguranika samostalnih delatnosti i sticanje prava na starosnu penziju. U tom smislu, po oceni Suda, navedeni osporeni akti nisu zasnovani na proizvoljnoj primeni materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud, takođe, smatra da činjenica da prvostepeni organ podnesak podnosioca od 19. oktobra 2018. godine nije smatrao kao zahtev za ostvarivanje prava na starosnu penziju, već je tražio od njega da podnese novi zahtev na popunjenom obrascu , što je podnosilac učinio 19. decembra 2018. godine, nije uticala na datum sticanja prava na starosnu penziju, imajući u vidu da je podnosilac uslove za sticanje tog prava ispunio 16. avgusta 2018. godine, što je u okviru roka od šest meseci pre podnošenja oba podneska, od kada se po zakonu najranije može ostvariti pravo na starosnu penziju.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporenim aktima navedenim u ovoj tački obrazloženja podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na p ravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u tom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23), odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu, iskoristio pravo na žalbu u upravnom postupku i pravo na tužbu u upravnom sporu, o kojima su odlučili nadležni državni organi. Imajući to u vidu, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nema ustavnopravnih razloga za tvrdnju o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, koje ne podrazumeva i pravo na povoljan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu ako za to nije bilo osnova.

Istaknuta povreda prava na zdravstvenu zaštitu iz člana 68. stav 2. Ustava kojim se zdravstvena zaštita iz javnih prihoda garantuje, između ostalog, starim licima, ne može se dovesti u vezu sa osporenim aktima donetim u postupku ostvarivanja prava na starosnu penziju.

Povodom pozivanja na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da se radi o načelu u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, a čija povreda može biti samo akcesorne prirode, što znači da može biti vezana samo za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog konkretnog ustavnog prava ili slobode, što u ovom predmetu nije bio slučaj.

Ustavni sud nije razmatrao pozivanje podnosioca na navedene međunarodnopravne akte , s obzirom na to da se oni ne dovode u neposrednu vezu sa sadržinom osporenih akata, a navodi ustavne žalbe koji se odnose na osporene akte su ocenjeni sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje u prethodnoj tački obrazloženja.

Stoga je Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd broj 181.1-1-3575/16 od 17. novembra 2016. godine, rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda broj 01-02/182.6.3 13814 /16 od 17. januara 2017. godine i presude Upravnog suda U. 2477/17 od 21. februara 2018. godine , Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Prema navodima ustavne žalbe, podnosilac je, po prijemu osporene presude Upravnog suda od 21. februara 2018. godine, podneo registracionu prijavu radi promene podatka o zakonskom zastupniku privrednog društva, povodom koje je doneto rešenje Agencije za privredne registre BD 70115/2018 od 15. avgusta 2018. godine.

Imajući u vidu da je osporena presuda Upravnog suda od 21. februara 2018. godine, kojom je pravnosnažno okončan upravni postupak vođen po zahtevu od 21. aprila 2016. godine, dostavljena podnosiocu svakako pre donošenja rešenja Agencije za privredne registre od 15. avgusta 2018. godine, a da je ustavna žalba izjavljena 28. decembra 2020. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u odnosu na osporene akte navedene u ovoj tački obrazloženja podneta posle isteka roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Sud ustavnu žalbu u tom delu odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) navedenog zakona, rešavajući kao u drugom delu izreke.

Ovaj sud je imao u vidu navode podnosioca da „žalbu“ protiv osporenih akata nije podneo blagovremeno Ustavnom sudu jer ga Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje i Upravni sud nisu poučili o pravu na „žalbu“ Ustavnom sudu, za koju je saznao od Zaštitnika građana dva meseca po prijemu osporene presude Upravnog suda od 21. februara 2018. godine, kada je rok za njeno podnošenje već istekao, kao i da nije imao sredstava da angažuje advokata koji bi ga obavestio o tom pravu. Ustavni sud ukazuje na to da pouka o pravnom leku, kao sastavni deo odluke suda ili organa uprave, ima za cilj ostvarivanje prava na žalbu ili drugog redovnog pravnog sredstva, koje je zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustavom, a ne i ostvarivanje prava na vanredna pravna sredstva predviđena zakonom i prava na ustavnu žalbu, pa izostavljanjem pouke o pravu na ustavnu žalbu u presudi Upravnog suda podnosiocu nije moglo biti uskraćeno pravo na pravno sredstvo. Uslovi i rokovi za izjavljivanje ustavne žalbe kao supsidijarnog pravnog sredstva utvrđeni su Ustavom i propisani Zakonom o Ustavnom sudu. S obzirom na to da je presuda Upravnog suda od 21. februara 2018. godine doneta po poslednjem dozvoljenom pravnom sredstvu u postupku koji je vođen povodom zahteva od 21. aprila 2016. godine, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac mogao Upravnom sudu da podnese predlog za besplatnu pravnu pomoć u skladu sa članom 170. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se shodno primenjuje u upravnom sporu na osnovu odredbe člana 74. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09). U slučaju nemogućnosti angažovanja punomoćnika zbog lošeg opšteg imovnog stanja, stranci je obezbeđeno ostvarivanje prava na pravnu pomoć od strane besplatnog punomoćnika, pod uslovima i na način propisan odredbama člana 170. Zakona o parničnom postupku, što podnosilac ustavne žalbe nije tražio. Stoga je Sud ocenio da izneti navodi podnosioca nisu od uticaja na drugačiju ocenu o blagovremenosti ustavne žalbe u odnosu na osporene akte razmatrane u ovoj tački obrazloženja .

Navodi ustavne žalbe koji se odnose na postupanje Republičkog fond a za penzijsko i invalidsko osiguranje u postupku po zahtevu za ostvarivanje prava na starosnu penziju od 21. aprila 2016. godine , koji je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda od 21. februara 2018. godine, ne mogu se razmatrati, s obzir om na to da je ustavna žalba u tom delu neblagovremena.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Slični dokumenti

• Už 7501/2018: Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešnog tumačenja svojstva osiguranika
• Už 6735/2017: Ustavni sud: svojstvo jedinog člana društva ne znači automatski i svojstvo osiguranika samostalnih delatnosti
• Už 9395/2021: Odluka Ustavnog suda o nezakonitom oduzimanju poreskog identifikacionog broja