Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda kojom je odbijen zahtev za novčanu naknadu za telesno oštećenje. Navodi žalbe odnosili su se na ocenu činjeničnog stanja, a ne na povredu ustavnih prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1299/2011
12.05.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, mr Tomislav Stojković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Ivankovića iz Bačke Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. maja 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Dejana Ivankovića izjavljena protiv presude Upravnog suda 20 U 15803/10 (2009) od 3. februara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Ivanković iz Bačke Palanke je 23. marta 2011. godine, preko punomoćnika Gorana Mostarca, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda 20 U 15803/10 (2009) od 3. februara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: “da su svi akteri predmetnog upravnog postupka povredili pravo podnosioca ustavne žalbe na novčanu naknadu za telesno oštećenje, odlučujući o zahtevu Dejana Ivankovića bez pregleda, i da je ovakvo odlučivanje od strane stučnih lica postupanje koje je u suprotnosti sa Ustavom zagarantovanim pravom da nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama“.

Od Ustavnog suda zahteva „da preinači presudu Upravnog suda i da poništi rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Direkcija pokrajinskog fonda 30-182.30-23307 od 12. maja 2009. godine i naloži ponovno odlučivanje po zahtevu“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za dopuštenost ustavne žalbe da se ona zasniva na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ukazuje na njihovu povredu ili uskraćivanje.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Upravnog suda 20 U 15803/10 (2009) od 3. februara 2011. godine odbijena kao neosnovana tužba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, u predmetu novčane naknade za telesno oštećenje.

U obrazloženju osporene presude navedeno je: da je rešenjem tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Direkcija pokrajinskog fonda broj 30-182.30-23307 od 12. maja 2009. godine odbijena žalba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja direktora Filijale Bačka Palanka broj 182.30-23307 od 15. januara 2009. godine kojim je odbijen zahtev tužioca podnet radi ostvarivanja prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje; da prema stanju spisa predmeta nesumnjivo proizilazi da je prvostepeni organ veštačenja posle izvršenog pregleda tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i uvida u medicinsku dokumentaciju svojim nalazom, ocenom i mišljenjem DO-23307/9 od 18. decembra 2008. godine, ustanovio da kod tužioca nije ispunjen jedan od uslova za sticanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje iz člana 37. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04, 84/04 i 85/05); da je na osnovu nalaza organa veštačenja u prvostepenom postupku direktor Filijale Bačka Palanka doneo rešenje broj 182.30-23307 od 15. januara 2009. godine kojim je odbijen zahtev tužioca podnet radi ostvarivanja prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje; da je po žalbi tužioca protiv prvostepenog rešenja i po dobijenom mišljenju drugostepenog organa veštačenja rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Direkcija pokrajinskog fonda broj 30-182.30-23307 od 12. maja 2009. godine odbijena žalba tužioca; da je organ veštačenja u drugostepenom postupku posle razmatranja celokupne medicinske dokumentacije u potpunosti saglasan sa nalazom, ocenom i mišljenjem organa veštačenja u prvostepenom postupku i da prema važećim propisima nema elemenata za traženo telesno oštećenje; da su članom 2. Pravilnika o utvrđivanju telesnih oštećenja („Službeni glasnik RS“, br. 105/03 i 120/08) navedena telesna oštećenja od najmanje 30% i procenti tih oštećenja; da je pregledom tužioca i uvidom u medicinsku dokumentaciju organ veštačenja u prvostepenom postupku utvrdio da prema važećoj listi telesnih oštećenja ne postoji telesno oštećenje u procentu koji bi bio osnov za sticanje prava na novčanu naknadu, odnosno da tužiočevo telesno oštećenje, u skladu sa Pravilnikom o utvrđivanju telesnih oštećenja, ne predstavlja telesno oštećenje u visini od 30% što predstavlja minimum za ostvarivanje traženog prava; da organ veštačenja u drugostepenom postupku nije u obavezi da neposredno pregleda tužioca, već veštači na osnovu medicinske dokumentacije dostavljene u drugostepenom postupku ostvarivanja prava, a da pregled može izvršiti ako oceni da je to neophodno; da se organ veštačenja u drugostepenom postupku na osnovu medicinske dokumentacije saglasio sa ocenom, nalazom i mišljenjem organa veštačenja u prvostepenom postupku koji je zaključio da tužilac ne ispunjava uslove za ostvarivanje traženog prava; da je činjenično stanje utvrđeno na osnovu izveštaja lekara specijalista, otpusnih lista i na osnovu neposrednog pregleda tužioca kod organa veštačenja u prvostepenom postupku; da su neosnovani navodi u pogledu nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja kao i pogrešno utvrđene visine telesnog oštećenja i da je sam tužilac u žalbi isticao da telesno oštećenje iznosi 25%, a što proizilazi iz nalaza sudskog veštaka datog u parničnom postupku za naknadu štete.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom donetom u upravnom sporu povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, koje svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovnjen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Imajući u vidu sadržinu navedenog prava i razloge ustavne žalbe na kojima se tvrdnje o povredi ovog prava zasnivaju, Ustavni sud najpre ukazuje na to da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je upravnosudski postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud nalazi da podnosilac u ustavnoj žalbi ne navodi ustavnopravne razloge koji bi ukazivali da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, već od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao instancioni sud ispita zakonitost osporenog pojedinačnog akta, naglašavajući u ustavnoj žalbi nezadovoljstvo u odnosu na presudu Upravnog suda kojom je odbijena njegova tužba i utvrđeno da ne ispunjava uslove za ostvarivanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje, u smislu medicinskih kriterijuma pod kojima se ovo pravo ostvaruje.

Naime, podnosilac ustavne žalbe, ponavljajući razloge već iznete u tužbi Upravnom sudu, zapravo traži da Ustavni sud ispita kako pravilnost primene prava, tako i pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u postupku koji je prethodio ustavnosudskom. Ustavni sud, pri tome, konstatuje da su rešenja koja su doneta u upravnom postupku doneli nadležni organi, uz primenu merodavnih odredaba materijalnog prava. Zakonitost drugostepenog upravnog akta je bila predmet preispitivanja u upravnom sporu pred zakonom ustanovljenim sudom i osporena odluka je zasnovana na jasnim odredbama člana 37. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i odredbi člana 2. Pravilnika o utvrđivanju telesnih oštećenja za ostvarivanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima iz kojih bi proizilazila povreda procesnih garancija utvrđenih u pravu na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu svega izrečenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti