Odluka Ustavnog suda o odbijanju restitucije imovine eksproprisane posle 1968. godine

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu podnosioca koji je tražio restituciju nacionalizovanog zemljišta i kuće. Utvrđeno je da nema osnova za povraćaj jer je imovina oduzeta nakon februara 1968. godine uz naknadu, te podnosilac nije imao legitimno očekivanje za restituciju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1299/2021
18.06.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Zoran Lončar, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Dobrosav Milovanović i dr Nikola Banjac, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. V. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2026. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ž. V. izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 7785/17 od 19. novembra 2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. V. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 1. februara 2021. godine, preko punomoćnika J. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 7785/17 od 19. novembra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno:

- da su bivšem vlasniku, čiji je zakonski naslednik podnosilac ustavne žalbe, oduzete nepokretnosti na osnovu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, kao jednog od propisa koji je pobrojan u članu 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, te su stoga bili ispunjeni uslovi za vraćanje oduzete imovine;

- da je bivši vlasnik izgubio pravo svojine na k.p. broj (…) KOB 3 donošenjem Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, kada je cela parcela prešla u društvenu svojinu, a njemu je ostalo samo pravo korišćenja do privođenja planiranoj nameni;

- da je u preambuli rešenja od 3. februara 1982. godine jasno navedeno da je građevinsko neizgrađeno zemljište u društvenoj svojini na toj parceli bivšem vlasniku izuzeto iz poseda na osnovu čl. 38. i 39. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, te postoji osnov za vraćanje oduzete imovine;

- da su se na toj parceli nalazili objekti koji su kasnije eksproprisani rešenjem od 2. juna 1981. godine, u skladu sa Zakonom o eksproprijaciji iz 1978. godine, koji se u svojim osnovnim načelima i ciljevima ne razlikuje u odnosu na Osnovni zakon o eksproprijaciji iz 1947. godine;

- da bivšem vlasniku, niti podnosiocu ustavne žalbe, za nacionalizovano zemljište, koje je kasnije izuzeto iz poseda, niti za eksproprisane objekte na tom zemljištu, „nikada nije isplaćena nikakva naknada“, iako su vođeni razni postupci za određivanje naknade.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu Upravnog suda i odredi da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporenu presudu, kao i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Beograd broj 46-017897/2013 od 8. aprila 2016. godine, nakon održane usmene javne rasprave, odbijen je u celosti kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenje građevinskog zemljišta na k.p. broj (…) KOB 3, po starom premeru, odnosno na k.p. br. (…)/1 i (…)/2 KO Voždovac, po novom premeru, kao i kuće u ulici M. broj 138, na k.p. broj (…) KOB 3, po starom premeru, odnosno na k.p. broj (…)/1 KO Voždovac, po novom premeru, bivšeg vlasnika V. V.

U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe zakonski naslednik bivšeg vlasnika V. V; da je rešenjem Opštinskog sekretarijata za privredu i finansije – Odsek za imovinsko pravne poslove opštine Voždovac II 463-513/81 od 3. februara 1982. godine, koje je doneto na osnovu čl. 38. i 39. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta i člana 24. Zakona o građevinskom zemljištu, neizgrađeno građevinsko zemljište u društvenoj svojini na k.p. broj (…), ZKUL 5080, KOB 3, u površini od 4.126,80 m², izuzeto uz naknadu iz poseda zemljišnoknjižnih sukorisnika, među kojima je bio i bivši vlasnik V. V, sa ¼ idealnog udela, u korist opštine Voždovac, a za potrebe Zavoda za izgradnju grada Beograda, u svrhu pošumljavanja kompleksa između postojeće i novoprojektovane M. ulice, pri čemu je istim rešenjem utvrđeno da će se naknada za predmetno zemljište odrediti u posebnom postupku; da je rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu RE 822/86, koje je postalo pravnosnažno 10. novembra 1987. godine, predlagaču V. V. određena naknada za njegov udeo od ¼ izuzetog zemljište u iznosu od 557.118,00 dinara; da je rešenjem Opštinskog sekretarijata za privredu i finansije – Odsek za imovinsko pravne poslove opštine Voždovac broj 465-122/78 od 2. juna 1981. godine, koje je doneto na osnovu čl. 8, 29, 34. i 64. Zakona o eksproprijaciji, eksproprisana uz naknadu i uneta u fond društvene svojine u korist opštine Voždovac, a za potrebe Zavoda za izgradnju grada Beograda, bliže opisana kuća na k.p. (…), ZKUL 5080, KOB 3, zemljišnoknjižnih suvlasnika, među kojima je bio i bivši vlasnik V. V, sa ¼ idealnih udela, s tim da će naknada biti utvrđena u posebnom postupku; da je rešenjem Odeljenja za imovinskopravne poslove opštine Voždovac broj 463-548/2004 od 27. marta 2008. godine odbijen zahtev, između ostalog, i podnosioca ustavne žalbe za poništaj pravnosnažnog rešenja o eksproprijaciji od 2. juna 1981. godine, sa obrazloženjem da u konkretnom slučaju nije utvrđena naknada za eksproprisanu kuću, a što je uslov da se pokrene postupak za poništaj rešenja o eksproprijaciji; da je podnosilac naveo da je pokrenuo postupke za poništaj rešenja o izuzimanju zemljišta i poništaj rešenja o eksproprijaciji.

Prvostepeni organ je ocenio da je zahtev u celini neosnovan, jer nisu ispunjeni uslovi iz člana 2. i člana 6. stav 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Kada je u pitanju zemljište koje je predmet zahteva, prvostepeni organ je utvrdio da je ono oduzeto bivšem vlasniku rešenjem od 3. februara 1982. godine i da mu je određena naknada rešenjem nadležnog suda, koje je postalo pravnosnažno 10. novembra 1987. godine. Isti organ je imao u vidu da su u uvodu rešenja o izuzimanju od 3. februara 1982. godine navedene odredbe čl. 38. i 39. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, ali je našao da je bivši vlasnik, od trenutka nacionalizacije do trenutka izuzimanja tog zemljišta, ostao u posedu zemljišta, koje je izuzeto primenom člana 24. Zakona o građevinskom zemljištu, takođe navedenom u uvodu rešenja, a koji ne spada u propise taksativno navedene u članu 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, pri čemu je naknada za izuzeto zemljište utvrđena u skladu sa propisima o eksproprijaciji koji su bili na snazi posle 15. februara 1968. godine, što je pravno relevantna činjenica prema članu 6. stav 3. istog zakona. Što se tiče zahteva za vraćanje kuće, prvostepeni organ je utvrdio da je ona podržavljena primenom Zakona o eksproprijaciji iz 1978. godine, koji takođe nije predviđen odredbama člana 2. Zakona i primenjivan je posle 15. februara 1968. godine. Navedeni organ je dodatno ukazao na to da se ne može upuštati u pitanja visine utvrđene naknade, pravilnosti sprovedenog postupka utvrđivanja naknade i okolnosti da li je zemljište privedeno nameni za koju je oduzeto, što može biti od uticaja u nekom drugom postupku, u skladu sa propisima o eksproprijaciji, odnosno korišćenju zemljišta.

Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00698/2016-13 od 19. aprila 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 7785/17 od 19. novembra 2020. godine, nakon održane usmene javne rasprave, odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Po nalaženju Upravnog suda, pravilno je tuženi organ ocenio neosnovanim žalbene navode, koje podnosilac ponavlja i u tužbi, da je predmetna katastarska parcela izuzeta na osnovu čl. 38. i 39. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, koji je kao osnov za vraćanje naveden u članu 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Naime, danom stupanja na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta prešle su u društvenu svojinu zgrade i građevinsko zemljište u građanskoj svojini, preko maksimuma propisanog zakonom, ali je podnosiočev pravni prethodnik tek na osnovu rešenja od 3. februara 1982. godine, lišen prava koje je do tada imao na predmetnom zemljištu u pogledu korišćenja, pri čemu mu je naknada za isto određena u novcu rešenjem suda od 10. novembra 1987. godine, na osnovu Zakona o eksproprijaciji koji se primenjivao posle 15. februara 1968. godine. Ocenjujući navode tužbe da je Zakon o eksproprijaciji iz 1978. godine, na osnovu koga je eksproprisana kuća, zasnovan na istim postulatima i ciljevima kao i svi prethodni zakoni o eksproprijaciji, te da iz tog razloga nema mesta razlikovanju uslova za vraćanje oduzete imovine u odnosu na vreme važenja pomenutih zakona, Upravni sud je istakao da je Zakonom o eksproprijaciji („Službeni list SFRJ“, broj 11/68) uveden institut pravične naknade, te da se o tom pitanju izjasnio i Ustavni sud u više svojih odluka. Pri tome je taj sud imao u vidu da naknada za eksproprisanu kuću nije određena, ali da je, sa druge strane, podnosilac odustao od žalbe izjavljene na rešenje kojim je odbijen njegov zahtev za poništaj rešenja o eksproprijaciji kuće od 2. juna 1981. godine i da je organ opštinske uprave dopisom od 26. septembra 2008. godine obavestio podnosioca da je potrebno pokrenuti poseban postupak za određivanje naknade.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58. st. 1, 2. i 4. ).

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Odredbama člana 8. st. 1. i 2. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ“, br. 52/58, 3/59, 24/59, 24/61 i „Službeni list SFRJ“, br. 30/67 - Odluka USJ i 32/68) bilo je propisano da zgrade, delovi zgrada i građevinska zemljišta, koji su nacionalizovani ovim zakonom, postaju društvena svojina danom stupanja na snagu ovog zakona i da se rešenjem nadležnog organa donetim u postupku određenom ovim zakonom i propisima donetim na osnovu njega, utvrđuje koji su objekti nacionalizovani ovim zakonom.

Članom 38. istog zakona je bilo predviđeno da građevinsko neizgrađeno zemljište koje je nacionalizovano ostaje u posedu ranijeg sopstvenika sve dok ga on na osnovu rešenja opštinskog narodnog odbora ne preda u posed opštini ili drugom licu radi izgradnje zgrade ili drugog objekta ili radi izvođenja drugih radova, te da se predaja zemljišta u posed opštini ili drugom korisniku ne može izvršiti pre nego što je korisniku to potrebno radi izvođenja građevinskih ili drugih radova kojima se zemljište privodi namenjenoj svrsi.

Saglasno članu 39. stav 1. navedenog zakona, raniji sopstvenik nacionalizovanog građevinskog neizgrađenog zemljišta imao je pravo to zemljište, dok je u njegovom posedu, besplatno sam koristiti ili ga dati drugome na korišćenje uz naknadu ili bez naknade. Prema Obaveznom tumačenju, objavljenom u „Službenom listu FNRJ“, broj 24/59, navedenu odredbu zakona treba tako shvatiti da raniji sopstvenik nacionalizovanog građevinskog neizgrađenog zemljišta može to zemljište dati drugome na privremeno korišćenje uz naknadu ili bez naknade, saglasno važećim propisima o zakupu poljoprivrednog zemljišta, zadržavajući na njemu pravo korišćenja koje po zakonu ima, kao i da može to pravo korišćenja trajno preneti na drugoga, uz naknadu ili bez naknade. U ovom poslednjem slučaju, prava i obaveze koje je na osnovu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta imao raniji sopstvenik u pogledu nacionalizovanog građevinskog neizgrađenog zemljišta prelaze na lice na koje je preneo svoje pravo korišćenja na tom zemljištu, ako je ovaj prenos zabeležen u zemljišnim knjigama.

Odredbama člana 46. tog zakona bilo je propisano da se za nacionalizovano građevinsko neizgrađeno zemljište ranijem sopstveniku daje naknada koja se određuje po tarifi po kojoj se određuje naknada za eksproprisano građevinsko zemljište i da će se ta naknada isplaćivati za vreme od 50 godina, u jednakim godišnjim obrocima, počev od prvog dana po isteku meseca u kome je raniji sopstvenik predao zemljište u posed opštini ili drugom korisniku.

Članom 24. Zakona o građevinskom zemljištu („Službeni glasnik SRS“, br. 20/79, 16/83, 38/84, 14/86, 45/89, 2/90 i 23/90) bilo je propisano da raniji sopstvenik neizgrađenog gradskog građevinskog zemljišta ima pravo da koristi to zemljište i da ga upotrebljava za dozvoljene svrhe, na način kojim se ne menja oblik i svojstvo zemljišne parcele, do dana kada ga je na osnovu odluke nadležnog opštinskog organa dužan da preda opštini, odnosno određenom korisniku, radi privođenja tog zemljišta nameni određenoj urbanističkim planom.

Saglasno članu 32. navedenog zakona, ranijem sopstveniku gradskog građevinskog zemljišta, odnosno licu kome se to zemljište ili deo tog zemljišta, na osnovu odluke nadležnog organa, oduzima u smislu člana 24. ovog zakona, pripada pravo na naknadu za oduzeto zemljište po propisima o eksproprijaciji.

Odredbama Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik SRS“, br. 47/77-prečišćen tekst, koji je obuhvatao i Zakon o eksproprijaciji objavljen u „Službenom glasniku SRS“, br. 22/73 i 6/77 - ispravka prečišćenog teksta, 6/78 i 27/78), a koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja kojim je sporno zemljište izuzeto iz poseda pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe, bilo je predviđeno: da za eksproprisanu nepokretnost sopstveniku pripada pravična naknada (član 11. stav 1.); da se naknada za eksproprisanu nepokretnost određuje, po pravilu, u novcu, a da se po sporazumu stranaka naknada može odrediti i u vidu davanja druge nepokretnosti u svojinu ili na korišćenje, odnosno u drugom obliku (član 16.); da se naknada za eksproprisanu nepokretnost određuje sporazumom zaključenim pred opštinskim organom uprave nadležnim za imovinsko-pravne poslove u skladu sa zakonom, a ako se sporazum o naknadi ne postigne, naknadu određuje sud u vanparničnom postupku (član 18.). Prema odredbama člana 68. navedenog zakona, korisnik eksproprijacije je bio dužan da u roku od 15 dana od dana prijema pravosnažne odluke kojom je određena naknada u novcu isplati naknadu ranijem sopstveniku (stav 1.), kao i da na iznos naknade ranijem sopstveniku isplati kamatu u visini kamate na uloge na štednju po viđenju godišnje od dana stupanja u posed nepokretnosti do isteka roka iz stava 1. ovog člana, ali ne za vreme pre 15. februara 1968. godine (stav 2.), a ako ne bi u roku iz stava 1. isplatio naknadu, bio je dužan da na iznos neisplaćene naknade plati dvostruku kamatu iz stava 2. ovog člana od dana isteka roka do dana isplate (stav 3.). U „Službenom listu SFRJ“, broj 11/68 od 27. februara 1968. godine objavljen je prečišćeni tekst saveznog Zakona o eksproprijaciji, koji u pogledu načina i postupka određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost sadrži suštinski ista rešenja kao Zakon o eksproprijaciji („Službeni glasnik SRS“, broj 47/77 – prečišćen tekst).

Odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03 i 34/06) bilo je propisano: da na neizgrađenom ostalom građevinskom zemljištu u državnoj svojini pravo korišćenja ima raniji sopstvenik, zakonski naslednik, kao i lica na koja je raniji sopstvenik preneo pravo korišćenja, u skladu sa zakonom (član 84. stav 1.); da se ranijim sopstvenikom iz stava 1. ovog člana smatra, pored ostalih, lice koje je po važećim propisima bilo njegov sopstvenik na dan stupanja na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ“, br. 52/58, 3/59, 24/59 i 24/61); da će se na zahtev ranijeg sopstvenika, odnosno njegovog zakonskog naslednika, poništiti pravnosnažno rešenje o izuzimanju gradskog građevinskog zemljišta iz njegovog poseda, ako korisnik gradskog građevinskog zemljišta isto ne privede nameni za koju je zemljište izuzeto, u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (86. stav 7.).

Odredbom člana 99. Zakona o planiranju i izgradnji(„Službeni glasnik RS“, br.72/09, 81/09 - ispravka, 64/10 - Odluka US, 24/11, 121/12, 42/13 - Odluka US, 30/13 - Odluka US, 98/13 - Odluka US i 132/14) bilo je propisano: da će se na zahtev ranijeg sopstvenika, odnosno njegovog zakonskog naslednika, poništiti pravnosnažno rešenje o izuzimanju gradskog građevinskog zemljišta iz njegovog poseda, ako je zemljište izuzeto do 13. maja 2003. godine, a korisnik gradskog građevinskog zemljišta isto nije priveo nameni do 13. maja 2004. godine (stav 1.); da se zahtev iz stava 1. ovog člana podnosi u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.); da po pravnosnažnosti rešenja o izuzimanju zemljišta iz poseda, nadležni organ u posebnom postupku utvrđuje visinu novčanog iznosa koji je raniji sopstvenik dužan da vrati na ime primljene naknade za izuzeto pravo korišćenja (stav 4.) .

Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13) propisano je: da se po odredbama tog zakona može ostvariti povraćaj imovine koja je oduzeta primenom Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, „Službeni list FNRJ“, broj 52/58 (član 2. tačka 34)); da se pod „aktom o podržavljenju“ podrazumeva pravni akt koji je imao neposredno dejstvo, kao što je presuda, odluka, rešenje i drugi pravni akt državnog, odnosno drugog nadležnog organa, kojim je izvršeno podržavljenje imovine (član 3. tačka 3)); da bivši vlasnik nema pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom za imovinu oduzetu na osnovu propisa o eksproprijaciji koji su se primenjivali posle 15. februara 1968. godine, za koju je određena naknada u novcu ili drugim stvarima ili pravima (član 6. stav 3.).

Odredbama Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 6/95 i 18/05) propisano je: da u ovom postupku sud određuje naknadu za eksproprisanu nepokretnost kad korisnik eksproprijacije i raniji sopstvenik pred nadležnim organom uprave nisu zaključili punovažan sporazum o naknadi za eksproprisanu nepokretnost (član 132.); da je, ako korisnik eksproprijacije i raniji sopstvenik ne zaključe sporazum o naknadi za eksproprisanu nepokretnost u roku od dva meseca od dana pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, ili ako javni pravobranilac oceni da je njihov sporazum zaključen na štetu društvene zajednice, opštinski organ uprave nadležan za imovinsko – pravne poslove dužan da pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji sa spisima bez odlaganja dostavi nadležnom sudu i da će sud, ako nadležni organ uprave to ne učini, na inicijativu stranaka sam zatražiti da mu se pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji sa spisima dostavi (član 133.); da se postupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost pokreće i vodi po službenoj dužnosti i da je ovaj postupak hitan (134. st. 1. i 2.); da se odredbe ovog zakona o postupku određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost shodno primenjuju i u drugim slučajevima kada se ranijem sopstveniku po zakonu priznaje pravo na naknadu za nepokretnost na kojoj je izgubio pravo svojine, ili drugo stvarno pravo (član 140.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da rešenje o izuzimanju građevinskog zemljišta iz poseda njegovog pravnog prethodnika i rešenje o eksproprijaciji kuće na tom zemljištu imaju osnov u Zakonu o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta i zakonima o eksproprijaciji, koji su se primenjivali do 15. februara 1968. godine i koji su navedeni u članu 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, kao propisi čijom primenom je oduzeta imovina čiji se povraćaj može tražiti po odredbama tog zakona. Stoga je, po njegovom mišljenju, Agencija za restituciju trebalo da mu prizna pravo na vraćanje građevinskog zemljišta izuzetog na osnovu rešenja od 3. februara 1982. godine i kuće njegovog pravnog prethodnika eksproprisane na osnovu rešenja od 2. juna 1981. godine.

Ocenjujući ustavnu žalbu sa stanovišta prava na imovinu, Ustavni sud najpre konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava na stanovištu da se član 1. Protokola broj 1 (pravo na imovinu) ne može tumačiti kao nametanje bilo kakve opšte obaveze Visokim stranama ugovornicama u pogledu vraćanja imovine koja im je preneta pre no što su ratifikovale Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, niti ograničenja u pogledu obima restitucije imovine i uslova pod kojima pristaju da uspostave imovinska prava pređašnjih vlasnika i da se, sa druge strane, od trenutka kada Visoka strana ugovornica, pošto je ratifikovala Evropsku konvenciju, uključujući tu i Protokol broj 1 uz nju i donela zakon koji obezbeđuje puni ili delimični povraćaj imovine konfiskovane u prethodnom režimu, taj zakon može smatrati zakonom koji generiše novo imovinsko pravo zaštićeno članom 1. Protokola broj 1 za lica koja ispunjavaju zahteve, odnosno uslove za sticanje tog prava (videti, npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava Kopecký protiv Slovačke, predstavka broj 44912/98 od 28. septembra 2004. godine, st. 37. do 40.). Ustavni sud dalje ukazuje da se garancije označenog prava odnose na zaštitu postojeće imovine, odnosno potraživanja u vezi sa kojima podnosilac ima barem legitimna očekivanja da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava (navedena presuda Kopecký protiv Slovačke, st. 45. do 52.) i da legitimno očekivanje po svojoj prirodi mora biti konkretnije od puke nade, ma koliko ona bila shvatljiva i mora biti zasnovano na zakonskoj odredbi ili pravnom aktu kao što je sudska odluka (odluka Gratzinger and Gratzingerova protiv Češke, predstavka broj 39794/98 od 10. jula 2002. godine, stav 69, kao i Odluka Ustavnog suda Už- 4596/2011 od 20. novembra 2013. godine, videti internet stranicu: www.ustavni.sud.rs.).

Primenjujući navedena pravna stanovišta, Ustavni sud je najpre ispitivao da li je podnosilac ustavne žalbe imao legitimno očekivanje da će ostvariti pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje za građevinsko zemljište koje je oduzeto primenom Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, u situaciji kada je njegovom pravnom prethodniku pravnosnažnom sudskom odlukom utvrđena pravična naknada za to zemljište primenom odredaba Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik SRS“, br. 47/77-prečišćen tekst, 6/77 - ispravka prečišćenog teksta, 6/78 i 27/78), kao i pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje za eksproprisani objekat koji se nalazio na nacionalizovanom zemljištu.

Ustavni sud je pošao od odredaba Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, iz kojih proizlazi da je građevinsko neizgrađeno zemljište koje je nacionalizovano ostajalo u posedu ranijeg sopstvenika sve dok ga on na osnovu rešenja opštinskog narodnog odbora ne preda u posed opštini ili drugom licu, pri čemu je raniji sopstvenik imao pravo da to zemljište besplatno sam koristi ili da ga drugome da na korišćenje, uz naknadu ili bez naknade, a ako je pravo korišćenja trajno preneo na drugoga, na to lice prelazila su prava i obaveze koje je raniji sopstvenik imao na osnovu navedenog zakona, ako je ovaj prenos zabeležen u zemljišnim knjigama. Zakon o građevinskom zemljištu („Službeni glasnik SRS“, br. 20/79…23/90) na isti način je uredio pitanja prava ranijeg sopstvenika neizgrađenog građevinskog zemljišta do donošenja odluke nadležnog organa o oduzimanju zemljišta i ustanovio pravo na naknadu za oduzeto zemljište po propisima o eksproprijaciji. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje da je Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta predviđao da se za nacionalizovanu imovinu isplaćuje naknada u periodu od 50 godina, počev od predaje zemljišta u posed opštini ili drugom korisniku, pri čemu su tadašnji propisi o eksproprijaciji bili izuzetno nepovoljni u pogledu načina isplate naknade, koja u velikom broju slučajeva nije ni isplaćivana. Zakonom o eksproprijaciji („Službeni list SFRJ“, broj 11/68-prečišćeni tekst), međutim, uveden je institut pravične naknade i određeno da se naknada za eksproprisanu nepokretnost određuje u novcu, osim ako se stranke drukčije sporazumeju. Takođe je utvrđen rok od 15 dana od dana prijema pravosnažne odluke o eksproprijaciji, za isplatu naknade ranijem sopstveniku i uvedena obaveza plaćanja dvostruke kamate u periodu nakon prekoračenja tog roka. Iz svega navedenog, po oceni ovog suda, proizlazi da su propisima o eksproprijaciji koji su primenjivani počev od 15. februara 1968. godine, pa nadalje, opšti i pojedinačni interes usklađeni na novim principima, čime je otklonjen nesklad koji je pratio eksproprijaciju vršenu po ranije važećim propisima. Sud, s tim u vezi, ukazuje da denacionalizacija ima za cilj uspostavljanje oduzetih prava i vraćanje stvari, kako bi se ispravila nepravda učinjena prema ranijim vlasnicima, ali se pod time ne podrazumeva prelazak imovine iz privatne u društvenu svojinu koji se, neposredno ili posredno, odvijao po propisima o eksproprijaciji primenjivanim nakon 15. februara 1968. godine, uz određivanje pravične naknade za tu imovinu (navedeno pravno stanovište Ustavni sud je izrazio u Odluci Už- 5699/2016 od 6. decembra 2018. godine). Naime, saglasno odredbi člana 6. stav 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, bivši vlasnik nema pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom, za imovinu oduzetu na osnovu propisa o eksproprijaciji koji su se primenjivali posle 15. februara 1968. godine, za koju je određena naknada u novcu ili drugim stvarima ili pravima.

Iz činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, po oceni Ustavnog suda, proizlazi:

- da je predmetno zemljište izuzeto iz poseda bivšeg vlasnika na osnovu rešenja Opštinskog sekretarijata za privredu i finansije – Odsek za imovinskpravne poslove opštine Voždovac II 463-513/81 od 3. februara 1982. godine;

- da je rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu RE 822/86, koje je postalo pravnosnažno 10. novembra 1987. godine, određena novčana naknada bivšem vlasniku za predmetno zemljište;

- da je rešenjem Opštinskog sekretarijata za privredu i finansije – Odsek za imovinsko pravne poslove opštine Voždovac broj 465-122/78 od 2. juna 1981. godine eksproprisan objekat koji se nalazio na nacionalizovanom zemljištu;

- da podnosilac ustavne žalbe i njegov pravni prethodnik nisu inicirali pokretanje postupka za određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost pred nadležnim sudom u vanparničnom postupku.

Ustavni sud konstatuje da je danom stupanja na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ“, broj 52/58) prešlo u društvenu svojinu, pored ostalog, građevinsko zemljište u građanskoj svojini, preko maksimuma propisanog zakonom, ali naglašava da je bivši vlasnik tek na osnovu rešenja iz 1982. godine lišen prava koja je do tada imao na spornom zemljištu u pogledu korišćenja i raspolaganja, kao i da su objekti koji su se nalazili na tom zemljištu ekspoprisani na osnovu rešenja iz 1981. godine. Pored toga, u postupku koji je okončan osporenim aktom je utvrđeno da je pravnosnažnim rešenjem nadležnog suda pravnom prethodniku podnosioca ustavne žalbe određena pravična naknada za predmetno zemljište po odredbama Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik SRS“, br. 47/77-prečišćen tekst, 6/77 - ispravka prečišćenog teksta, 6/78 i 27/78).

Povodom navoda ustavne žalbe da naknada za izuzeto građevinsko zemljište nikada nije isplaćena bivšem vlasniku, niti podnosiocu ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je u vanparničnom postupku koji je pravnosnažno okončan 10. novembra 1987. godine određena visina naknade za izuzeto građevinsko zemljište, te je naplata tog potraživanja bila moguća u postupku izvršenja pravnosnažne sudske odluke. S obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije navedeno da su bivši vlasnik ili podnosilac ustavne žalbe pokušali da realizuju potraživanje naknade za izuzeto zemljište određeno pravnosnažnom sudskom odlukom, ovaj sud je ocenio da izneti navodi nisu od uticaja na ostvarivanje prava podnosioca u predmetnom postupku restitucije. Takođe, nisu od uticaja ni navodi ustavne žalbe da nikada nije isplaćena naknada za eksproprisani objekat na nacionalizovanom zemljištu, imajući u vidu da je eksproprijacija izvršena 1981. godine na osnovu propisa koji su važili posle 15. februara 1968. godine, te se pravo na vraćanje imovine u tom slučaju ne ostvaruje po odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Pored toga, iz dokumentacije dostavljene uz ustavnu žalbu proizlazi da naknada za eksproprisani objekat nije ni određena, te je podnosilac dopisom organa opštinske uprave od 26. septembra 2008. godine obavešten da je potrebno da pokrene poseban postupak za određivanje naknade. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje na to da se naknada za eksproprisanu nepokretnost utvrđuje u postupku koji se po službenoj dužnosti vodi pred organom uprave, a ako se u određenom roku ne postigne sporazum o naknadi, dalji postupak se vodi pred sudom u vanparničnom postupku, koji se pokreće po službenoj dužnosti kada nadležni organ uprave dostavi spise predmeta, a ako to ne učini, vanparnični sud će, na inicijativu učesnika, sam zatražiti od organa uprave da mu dostavi pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji sa spisima predmeta. Pri tome je određivanje naknade uslov da se pokrene postupak za poništaj pravnosnažnog rešenja o eksproprijaciji.

Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je Zakon o planiranju i izgradnji iz 2003. godine omogućio licu koje je na dan stupanja na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta bilo sopstvenik neizgrađenog građevinskog zemljišta u državnoj svojini, odnosno njegovom zakonskom nasledniku, da podnese zahtev za poništaj pravnosnažnog rešenja o izuzimanju gradskog građevinskog zemljišta iz njegovog poseda, pod uslovima određenim tim zakonom. Ista mogućnost predviđena je i Zakonom o planiranju i izgradnji iz 2009. godine, s tim što je određeno da se takav zahtev može podneti u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu tog zakona i ustanovljena obaveza ranijeg sopstvenika da vrati naknadu koju je primio za izuzeto pravo korišćenja, u iznosu čija se visina utvrđuje u posebnom postupku. Iz navedenog sledi da je podnosilac ustavne žalbe kao zakonski naslednik ranijeg sopstvenika imao mogućnost da, u skladu sa zakonom koji uređuje oblast planiranja i izgradnje, ostvari pravo na vraćanje predmetnog zemljišta, pod uslovima propisanim zakonom.

Polazeći od svega izloženog, ovaj sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije imao legitimno očekivanje da će ostvariti pravo na vraćanje predmetnog zemljišta, odnosno obeštećenje, te je utvrdio da osporenim aktom podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. Ustava. Imajući u vidu razloge na kojima je zasnovao ocenu o istaknutoj povredi prava na imovinu, Ustavni sud je našao da podnosiocu ustavne žalbe osporenim aktom nije povređeno ni pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon, 103/15, 10/23, 92/23 i 47/26), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju restitucije imovine eksproprisane posle 1968. godine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti